Kratak istorijat pecanja na štek štapove

Na našim prostorima postoji izuzetno malo tekstova koji su posvećeni pecanju na takozvane štekove. Sa druge strane, prilično sam siguran da kod nas niko nije pisao o samim počecima i istorijatu pecanja na štek štapove. U tom smislu, ovaj tekst predstavlja pionirski pokušaj da kolegama približim ovu tehniku, ali i da bude ideja vodilja i podsticaj za sve kolege koje se bave takmičarskim ribolovom na štekove, da pišu svoja iskustva o ovoj veoma dinamičnoj i specifičnoj tehnici.

Kod nas je odavno uvreženo mišljenje da je pecanje dugačkim takmičarskim štapovima tehnika novijeg datuma. Iskusni ribolovci i takmičari dobro znaju šta su štekovi i kako se njima peca, ali za one manje iskusne, evo na samom početku samo nekoliko osnovnih informacija. Dakle, moderni štekovi su štapovi velike dužine, kod kojih se svi delovi ne izvlače kao kod teleskopskih štapova jedan iz drugog, već se slažu umetanjem delova jedan u drugi, ili češće jedan na drugi. Ovakvi spojevi se nazivaju "put in" i "put over". Ovo ribolovcu omogućava da delove šteka rastavlja po želji i potrebi i tako reguliše njegovu dužinu tokom borbe sa ribom i dovođenje do meredova. 

Dužine štekova se kreću do 14,5m, ali postoje modeli dugački i svih 16m. Da bi se ovakvi štapovi mogli komotno držati u ruci i njima što lakše manipulisati, a da ne budu preteški, podrazumeva se da moraju biti izrađeni od vrhunskih materijala. Upravo zato cene kvalitetnih štekova idu i do nekoliko hiljada evra. U današnje vreme, štekovi se izrađuju, naravno, od ugljeničnih vlakana ("grafita"), visokotehnološkim postupcima i ultramodernim materijalima. Međutim, nije uvek bilo tako...

Rekoh na početku da je na našim prostorima uvreženo mišljenje da je tehnika pecanja štekovima novijeg datuma, jer sam pronašao podatke i saznanja da su naši ribolovci prve kontakte sa ovakvim štapovima imali tek početkom sedamdesetih godina 20. veka.

Međutim, skoro je nepoznato da su štekovi u Engleskoj bili poznati još krajem 18. veka, a svoj zenit su počeli da dostižu u Viktorijansko doba (doba vladavine engleske kraljice Viktorije), tokom 19. veka! Prilično pouzdani podaci do kojih sam došao, pokazuju da je preteču štekova koristio još u 17. veku Ajzak Volton (Izaac Walton, 1594 – 1683), autor najčitanije knjige svih vremena koja se bavi ribolovačkom tematikom, pod nazivom "Savršeni ribolovac" (The Compleat Angler). Istini za volju, štapovi koje je Volton koristio su bili izrađeni od drveta, ali se mogu smatrati pretečom štekova. Kasniji modeli, o kojima će ovde biti najviše reči, bili su izrađivani od bambusa i za njih možemo reći da su zaista bili štekovi u pravom smislu te reči.

Najpoznatiju manufakturu za proizvodnju štekova (Britanci ovakve štapove nazivaju "pole"), držala je porodica T.H. Sowerbutts. Ova manufaktura je postojala i radila od 1770. do 1984. godine. Osim njih, poznati proizvođači štekova su bili Creeke, Bazin, Charles Evans i drugi. 

Bambus je u to doba bio cenjen kao ubedljivo najbolji materijal za izradu ribolovačkih štapova svih vrsta. Ovakvi štekovi su bili poznati pod zajedničkim nazivom “London Roach Pole” i korišteni su, kao što im ime sugeriše, za pecanje bodorke (engl. roach: bodorka), a naravno i svih ostalih vrsta bele ribe.

Bili su izrađivani iz nekoliko delova, sa metalnim “hilznama” (spojevima) na krajevima, putem kojih su se delovi štekali. Dužine ovakvih štapova najčešće su bile 15-20 fita (4,5m - 6m), a postojao je i model dužine svih 24 fita (7,3m). Kada je u pitanju dužina tih prvobitnih štekova, moram napomenuti jednu bitnu stvar: njihova dužina je bila ograničena isključivo težinom, jer dužim i težim štekovima izrađenim od bambusa skoro niko ne bi mogao pecati. Dakle, znali su ljudi i tada da je dužina kod pecanja štekovima izuzetno bitna, ali težina je bila ta koja je postavljala nepremostive granice.

Najraniji modeli štekova od bambusa bili su izrađeni iz četiri dela, dok su kasnije izrađivani od pet ili šest delova. Dva najdeblja dela (sa najvećim prečnikom) su istovremeno služila kao spremište za ostale, tanje delove. Najdeblji deo (takozvani "butt") bio je izrađivan od najkvalitetnije Tonkin trske, mahagonija ili borovine.

Metalni spojevi (hilzne) su bili izrađivani od mesinga, a kod ekskluzivnijih modela su bili niklovani u boji srebra. Ove hilzne su najčešće bile gravirane različitim ukrasnim motivima, što je dizalo cenu i vrednost štapa. Naravno, obavezno je bilo gravirano i ime proizvođača.

Danas nije preostalo mnogo ovakvih štapova, jer je vreme učinilo svoje, ali postoje neki modeli koji su restaurirani i čuvaju se po privatnim kolekcijama. Kada se veoma retko nađu na aukcijama, bolje ne pitajte za cenu, naročito jako starih modela. Noviji su po pravilu znatno jeftiniji, ali cena zavisi i od očuvanosti, imena proizvođača, dužine, itd.

Naravno, u doba tih ranih modela štekova, najlon nije postojao, već se kao struna najčešće koristila konjska dlaka.

Osim štapa i strune, obavezni deo pecanja štekom su i plovci. Plovci su i tada postojali i uspešno su se izrađivali, a mnogi među njima bi bili apsolutno upotrebljivi i danas. Kao potvrda ovoga, u velikoj Britaniji je danas sve više proizvođača plovaka koji ih izrađuju tradicionalnim načinom, isto onako okako su izrađivani tokom 19. veka.

Ovakvi plovci su bili su napravljeni od pera vrane, guske i pauna, kao i bodljikavog praseta. Na svaku stranu pera ubacivani su dodaci ("stabilizatori" sa otežanjem) od prave slonove kosti! Ceo plovak se pre lakiranja obmotavao nitima od prave svile, kako bi dobio na čvrstoći.

Najpoznatiji proizvođač plovaka u to vreme bio je gospodin Bazin, koji je radio između 1850. i 1900. godine. Njegovi plovci su smatrani za najbolje, a danas se na aukcijama prodaju za neverovatnih 150 funti (160€) po komadu!

Na kraju ovog teksta, pomenuću i jednu zanimljivost: ovakvi kompleti za ribolov (štek, struna, plovak), bili su još u ono vreme zabranjeni na pojedinim kanalima u okolini Londona i takmičenjima, jer su ribolovci, ali i tadašnje vlasti, veoma brzo uvideli i shvatili njihovu ubitačnu efikasnost! Ribolovci koji su pecali ostalim tehnikama nisu mogli ni da priđu “štekarošima” po pitanju količine ulovljene ribe. Kažu da su vadili ribu u serijama, pa su vlasti jednostavno odlučile da ponegde zabrane upotrebu štekova. Ovo nam nedvosmisleno pokazuje da su ljudi i u ranija vremena znali da cene vrednost ribljeg fonda i da su još tada shvatali nužnost očuvanja i zaštite ribe u svojim rekama.

Jovis V

Foto: Internet

Održavanje mušičarske strune

Iskusni mušičari znaju koliko je kvalitetna struna bitna u mušičarskom ribolovu. Dobra i kvalitetna struna je prilično skupa. Strune ("kanapi") ekonomske i srednje klase uglavnom koštaju od 20-40€, dok one vrhunske mogu koštati i preko 100€. 

Zato je izuzetno bitno da joj se posveti određena pažnja kako bi trajala dugo i pouzdano. Ako se budete pridržavali jednostavnih saveta koji slede, trajaće vam bar tri, pa čak i više godina. 

Tokom vremena i korišćenja, na struni se nakuplja različita vrsta prljavštine, kao što su čestce blata, alge, pesak i zemlja, što najčešće negativno utiče na njenu dugovečnost.

Na kraju mušičarske sezone, strunu svakako skinite sa čekrka i postupite po savetima koji slede, a isto ovo trebali biste da radite i tokom sezone.

U kućnim uslovima najbolje je uraditi sledeće: napunite kadu, veliki lavor ili kofu mlakom vodom i sipajte sasvim malo sredstva za pranje sudova. Nemojte koristiti previše deterdženta, nekoliko kapi će biti sasvim dovoljno. Strunu odmotanu sa čekrka stavite u vodu i ostavite je u vodi da izvesno vreme stoji potopljena. 15-20 minuta će biti savim dovoljno. Posle toga, strunu izvadite, a onda potopite u čistu vodu, ili isperite dobro pod tušem. Zatim uzmite potpuno suvu i čistu mikrofiber krpu, pa strunu provucite celom dužinom blagim pritiskom kroz krpu da se osuši. Na kraju, strunu ostavite da se do kraja osuši na vazduhu. 

Važna napomena: moderne mušičarske strune su presvučene tankim PVC (polivinil hlorid) slojem, koji ima zaštitnu ulogu. Obzirom da je PVC vrsta plastike, nikako nemojte za sušenje koristiti topao vazduh iz fena, jer može oštetiti, pa čak i istopiti ovaj zaštitni sloj. Takođe, nikako nemojte koristiti abrazivna i nagrizajuća sredstva, kao što su vim, WD40, benzin, alkohol i slično.

Dakle, po završenom sušenju, na čistu krpicu rasporedite sasvim malu (minimalnu!) količinu medicinskog glicerina, koji možete kupiti u svakoj apoteci i provucite strunu celom dužinom kroz krpicu.

Osim ove varijante, za negu strune možete koristiti i specijalizovana sredstva za čišćenje koja proizvode i prodaju svi vodeći proizvođači mušičarskih struna, a najčešće se sastoje od specijalne tečnosti i krpice za čišćenje. Ova sredstva odlično rade svoj posao, ali su relativno skupa i nisu nam uvek dostupna.

Na kraju, strunu namotajte na mušičarsku rolu, a na kraju sezone na originalnu špulnu i vratite je u njenu ambalažu. Čuvajte je na sobnoj temperaturi, na suvom i tamnom mestu.

Savetujem da se redovno pridržavate ovih jednostavnih saveta, a uz to vodite računa da strunu tokom pecanja ne gazite nogama, ne prevlačite preko oštrog kamenja, stenja ili peska. Ako je čuvate, mušičarska struna će vam trajati dugo i pružiti puno zadovoljstva.

Jovis V

Održavanje i servis mušičarske role - čekrka

U ovom tekstu ćemo se pozabaviti servisiranjem, održavanjem i podmazivanjem mušičarskih čekrka, kojih se uglavnom setimo na kraju ribolovačke sezone. Međutim, ukoliko aktivno lovimo, onda o čekrku moramo voditi brigu i tokom sezone. Ako budete pratili kratka i jednostavna uputstva koja slede, vaš čekrk će raditi godinama bez ikavih probema.

Pre nego što krenemo sa servisom, hajde da se prvo upoznamo sa osnovnim tipovima, vrstama i karakteristikama mušičarskih rola, kako bismo na bolji način razumeli i način njihovog održavanja.

Moderni mušičarski čekrci se danas izrađuju najčešće od grafita i aluminijuma, mada postoje i neki egzotični modeli izrađeni od titanijuma ili drugih retkih metala. Grafitni čekrci su po pravilu najjeftiniji, pa samim tim i najmanje kvalitetni, dok oni izrađeni od aluminijuma predstavljaju najbolji izbor i kompromis između kvaliteta i cene. Naravno i njihova cena varira od kvaliteta upotrebljenog aluminijuma, kao i vrste proizvodnog procesa upotrebljenog za njihovu izradu.

Generalno posmatrano, mušičarski čekrci, kao i njihovi mehanizmi, su veoma jednostavni. Čekrk se sastoji od rama (okvira) i špulne, a mehanizam se uglavnom sastoji od kočionog sistema sa diskom ili bez njega, poneke opruge, jednog zupčanika, dok neki modeli imaju i jedan ili više kugličnih ležajeva. 

Postoje takođe i nešto komplikovaniji čekrci, koji imaju pravi mali prenosni mehanizam, što znači da prilikom jednog okretaja ručice za pun krug, on okrene špulnu više puta, što je slično kao kod stacionarnih modela mašinica. Uz ove, postoje i takozvani automatski modeli, kod kojih postoji ugrađena opruga koja se prilikom izvlačenja strune iz čekrka nateže. Kada strunu koja je van čekrka želimo da vratimo na kalem (špulnu), jednostavno oslobodimo oprugu, koja automatski počinje da namotava strunu. Ovakav mehanizam je sličan mehanizmu za navijanje satova. Međutim i pored određenih prednosti, mušičarski čekrci sa prenosnim mehanizmom ili oprugom nisu ni blizu tako popularni kao klasični modeli. Po pravilu su skuplji, komplikovaniji i teži od standardnih modela, pa se u ovom tekstu nećemo njima baviti.

A sada se možemo vratiti na početak, odnosno započeti proces održavanja i osvežavanja jednog mušičarskog čekrka.

Prvo ćemo odvojiti ram i špulnu (kalem). Ovaj postupak je veoma lak i brz, uglavnom je dovoljno pomeriti u stranu polugicu koja drži špulnu i to je sve. Tokom meseci korišćenja, rola će svakako biti manje ili više zaprljana od peska, blata, sitnih čestica zemlje itd. Pesak je naročito opasan po čekrk, jer deluje na nju bukvalno kao šmirgla. Zato bih svima preporučio, mada dosta mušičara to radi u želji da dobiju što lepšu i atraktivniju fotografiju, da nikada ne spuštaju čekrk i štap direktno na pesak. Ako to već uradimo, veoma je bitno što pre ukloniti pesak iz čekrka, kao ne bi oštećivao njegove delove. 

Dakle, po rastavljanju čekrka, prvo ćemo ga dobro isprati pod mlazom mlake vode. Za to ćemo u kućnim uslovima upotrebiti običnu mlaku vodu iz česme. Vodite računa da čekrk što kraće držite pod mlazom vode, jer ukoliko vaš čekrk poseduje kuglični ležaj, voda može izbaciti svu mast iz njega, što nikako nije poželjno. Iako se često navodi da je ležaj nerđajući, ovo ipak nije uvek sasvim tačno (naročito kod jeftinijih ležajeva), pa može doći do ubrzane korozije sitnih kuglica unutrar lagera. Zato nije dobro ni često potapati čekrk u vodu prilikom ribolova ili slikanja sa ulovom, mada kolege mušičari i to često rade.

Kada smo čekrk isprali vodom, finom dobro upijajućom magičnom krpom ćemo ga detaljo prebrisati, da pokupimo svu vodu sa njega. Preporučio bih vam da posle ovoga, čekrk obavezno ostavite još neko vreme da se na vazduhu prirodnim putem do kraja osuši. Za ovo nikako nemojte koristiti topao vazduh iz fena, jer se pod uticajem vreline neki delovi mogu deformisati.

Kada je čekrk sasvim suv, proverićemo vizuelno ima li nekih oštećenja na njemu, a ovo se naročito odnosi na opruge, zube zupčanika, osovine, male trouglaste zapinjače i ostale delove, koji mogu varirati od modela do modela. Na svu sreću, mehanizmi su, kao što sam već napomenuo, veoma jednostavni, pa i ako nisu isti, sve će biti jasno čak i manje iskusnom ribolovcu čim rasklopi svoj čekrk. Ako smo ustanovili da nema oštećenja, krenućemo sa podmazivanjem.

Kao i kod stacionarnih modela mašinica ili multiplikatora, i kod mušičarskih rola će najbolje biti da koristimo neki od specijalizovanih lubrikanata, koji su namenjeni upravo toj svrsi. Oni su po svojim karakteristikama idealno prilagođeni mehanizmima i materijalima koji se najčešće koriste kod izrade jednog čekrka. Koga zanima da sazna više detalja o svojstvima i tipovima lubrikanata (uljima i mastima), može konsultovati već pomenuti tekst o podmazivanju i servisiranju stacionarnih mašinica za ribolov.

Neke delove ćemo podmazivati uljem, a neke mašću. Uljem podmazujemo sve zavrtnje (šrafove), opruge, zapinjače, a mašću ćemo podmazati glavnu osovinu na koju se postavlja špulna, kao i osovinicu po kojoj se okreće ručica čekrka. Najbolje će biti da sasvim malu količinu masti resporedimo između prstiju i tako ravnomerno podmažemo i rasporedimo mast po osovini. 

Vrlo je važno napomenuti da je uvek potrebno koristiti minimalne količine lubrikanata! Dovoljno je da delovi budu tek toliko podmazani da ne budu suvi. Veća količina ulja ili masti će imati tendanciju da curi i masti čekrk prilikom upotrebe, a što je još gore, biće svojevrsni lepak za sve vrste prljavštine i peska. Zato ponavljam - uvek podmazujte minimalno. Po neka kapljica ulja ili mikronski sloj masti će biti sasvim dovoljni. Kočione diskove ne morate podmazivati, a ako ih već podmazujete neka to bude zaista minimalno, tek toliko, koliko je krpica masna.

Kada završite podmazivanje, sve delove vratite obrnutim redosledom od onog kojim ste rasklapali čekrk i to je sve. Provrtite nekoliko puta ručicu da se ulje i mast ravnomerno rasporede, za zatim tek ovlaž namašćenom krpicom dobro prebrišite ceo čekrk, samo toliko da se stvori mikronski zaštitini sloj.

Kada god čekrk ne koristite, kočnicu podesite na minimalnu vrednost kako opruge i diskovi ne bi bez potrebe bili nategnuti i pritisnuti tokom stajanja. Čekrk obavezno vratite u njegovu originalnu kutiju (uvek savetujem da čuvate originalnu ambalažu) i ostavite ga na suvom mestu na sobnoj temperaturi 

Ako se pridržavate ovih jednostavnih saveta i redovno održavate svoj čekrk, služiće vam godinama bez ikakvih problema. 

Jovis V

Kozmetika i održavanje starog i raritetnog štapa

Stari štap često ima na sebi tragove korišćenja, koje ćemo svakako želeti da uklonimo i da učinimo da što više liči na nov. Ovo podrazumeva čišćenje i osvežavanje plutanih ili ostalih vrsta rukohvata,  održavanje i čišćenje držača mašinice (rolenhaltera), čišćenje provodnika strune, kao i samog blanka.

Tragovi korišćenja se najčešće prvo primete na pluti. Ona je kod starog štapa često zaprljana, potamnela, ili ima na sebi manja oštećenja od udica, padova itd. 

U ovom tekstu ću prikazati postupak osvežavanja jednog starog legendarnog Hardy mušičarskog štapa, mada je postupak praktično isti bez obzira da li se radi o varaličarskom, mušičarskom, meč, fider, ili nekom drugačijem štapu.

Čišćenje plute je veoma bitno, jer ćemo na taj način štapu vratiti najveći deo originalnog sjaja.  Ribolovci ili seviseri koriste različita sredstva, od kojih su neka zaista efikasna, dok druga mogu biti štetna po plutu. Neka od sredstava koja se koriste, a čije korišćenje vam nikako ne preporučujem su WD40, terpentin, benzin, alkohol, razni vimovi i čistači za kuhinju i ostala slična abrazivna sredstva. Korišćenje ovih sredstava će skoro sigurno vremenom dovesti do trajnih oštećenja plute, koju više nikada nećemo moći da vratimo u dobro stanje.

Šta onda koristiti, pitaće neki? Odgovor je krajnje jednostavan, ali i neverovatno efikasan: čista voda, običan sapun i neka srednje fina četka, kakva se može naći na svakoj pijaci. 

Postupak je sledeći: prvo nakvasimo plutu čistom vodom. Zatim četku blago nasapunamo sapunom i tako nasapunanom četkom čistimo plutu. Videćete kako sapun skida prljavštinu sa plute i kako ona polako poprima stari sjaj i originalnu boju. Kada smo završili postupak čišćenja, vodom dobro isperemo svu sapunicu sa plute i na kraju finom magičnom krpom pokupimo višak vode. Na ovaj način pluta neće biti sasvim suva, tako da nipošto nemojte štap stavljati u tubu, plastičnu kutiju ili ga na bilo koji način zatvarati, već ostavite da se pluta sasvim osuši na vazduhu, najbolje preko noći.

Tek kada budete sigurni da je pluta sasvim suva, možete odložiti štap u pripadajuću futrolu ili tubu. Ovde ću napomenuti da neki ribolovci koriste finu vodenu šmirglu, ali to preporučujem samo ako pluta ima nekakva manja oštećenja. Ako je samo prljava od upotrebe, sapun je sasvim dovoljan.

Sledeći na red dolaze provodnici. Na provodnicima strune se često tokom korišćenja štapa skuplja različita prljavština. Provodnike strune ćemo najlaše i najefikasnije očistiti pomoću fine magične krpe navlažene sasvim blagim rastvorom sapunice. Dobro i detaljno očistite metalni nosač prstena, kao i sam prsten provodnika. Posle toga, finom suvom prebrišite svaki provodnik posebno.

Neki ribolovci misle da blanku nije potrebno održavanje, međutim i blank treba povremeno očistiti. Slično kao i provodnike strune, blank ćemo čistiti finom navlaženom magičnom krpom.

Na kraju, znajte da i spojevi štapa takođe zahtevaju redovnu negu, jer se na mestima spojeva često zadržava fina prašina, pesak i ostala nečistoća, koja vremenom može delovati kao prava šmirgla. Posle čišćenja spojeva, obavezno ih premažite tankim slojem voska ili parafina. Za ovu namenu najbolje je koristiti parafinsku ili voštanu sveću. 

Obratite pažnju da sloj parafina treba da bude sasvim tanak, a nikako debeo, jer ako je sloj predebeo, delovi štapa neće biti dobro uštekani i imaće tendenciju da klize, naročito tokom toplih dana. Neke kolege se vode logikom "od viška glava ne boli", ali u ovom slučaju previše voska nikako neće biti delotvorno. Kada sloj premažemo, možemo jagodicama prstiju fino rasporediti vosak (parafin), da se sloj ujednači. 

Neki ribolovci su protiv ovoga i smatraju da je ovo potpuno nepotrebno, ali ovakav postupak preporučuju skoro svi vodeći proizvođači najskupljih štapova. Napomenuću da, na primer, Orvis, St Croix i Sage preporučuju mazanje spigota voskom, dok Winston to ne preporučuje. Takođe, engleski Hardy već decenijama preporučuje zaštitu spigota voskom. Ako ovakvi proizvođači preporučuju premazivanje spojeva voskom (parafinom), onda ne postoji ni jedan razlog da i mi to ne učinimo. Praksa je pokazala da je ovaj postupak veoma koristan, tako da vam apsolutno preporučujem da ga i vi povremeno sprovodite. Ako ipak imate određene rezerve prema mazanju trna, imate dve mogoćnosti: ili možete kupiti specijalno sredstvo za ovu svrhu (koje je prilično skupo), ili možete trn jednostavno samo očistiti vodom i ništa više ne dirati.

Ako se budete pridržavali ovih malih saveta, budite sigurni da ćete značajno produžiti vek trajanja svog štapa, naročito ako je u pitanju neki vredan kolekcionarski primerak.

Jovis V

(Скоро) све о кончаници

Оптички нишани (познати и као „снајпери“, или „оптике“) су изузетно прецизно израђени механичко-оптички, а у новије време и електронски уређаји, који нам омогућавају ефикасно нишањење и погађање циљева, углавном на средњим, већим и великим удаљеностима. 

Само да напоменем, мада није тема овог текста, да осим оптичких нишана са увећањем, постоје и “оптике” без увећања (1x) или са врло малим увећањем, са једноставним нишанским тачкама или врло простим кончаницама и такви нишани употребљавају се на краткоцевном оружју као што су аутомати, пиштољи, али и на неким моделима тзв. јуришних пушака у компакт варијанти. Увек се ради о оружју намењеном за борбу на малим растојањима, у урбаним словима итд. Као што видимо, то нису класичне оптике, али свакако јесу оптички нишани. Познати су и такозвани колиматорски нишани или “ред дот” нишани, али о њима другом приликом.

Дакле, да би уређај попут оптичког нишана функционисао како треба, мора бити израђен по веома строгим стандардима уз минималне толеранције, које се код квалитетних уређаја крећу испод једног микрона. Такође, сви делови морају савршено одговарати једни другима, што се најчешће односи на међусобно садејство оптике и механике.

У оптичке делове једног оптичког нишана спадају оптичка стакла различитих карактеристика, а ту су и механички склопови који врше механчка померања склопова унутар тубуса самог нишана путем посебних штелујућих додатака, званих турети.

Међутим, цео тај склоп не би имао никаквог смисла нити сврху, без једног изузетно суптилног, додатка, најчешће крстастог облика, који се налази унутар тубуса, а између оптичких стакала. Овакав додатак се назива - кончаница (енгл: reticle). 

Кончаница је у основи „нишан“ и она нам служи да гледајући у њу, нанишанимо мету. Када нам се, гледајући кроз оптички нишан, поклопе слике кончанице и мете, можемо рећи да смо извршили нишањење. Тог момента, после опаљења из пушке, пројектил (зрно или дијабола) лети тачно ка месту које смо нанишанили.

Као што се види, кончаница је изузетно прецизно израђена. У првим данима постојања оптичких нишана, кончанице су биле веома једноставне и најчешће у облику крста, а за њихову израду користила се влас људске косе или животињска длака. Длака је у то време била једини материјал који је омогућавао довољну чврстину, али и еластичност како би удовољио захтевима који су се постављали пред један оптички нишан. Нешто касније, за израду кончаница употребљавала се и паучина, тј. нити одређених врста паучине која су могли да плету изузетно јаку и издржљиву мрежу.

Временом су ипак ови природни материјали постали недовољни, полако уступајући место модерним материјалима. Данас се за израду кончанице најчешће користи изузетно фина жица израђена од платине или волфрама (тунгстена). Овакве кончанице су се показале као најбоље по питању својих оптичко-механичких особина, што подразумева да минимално заклањају видно поље, да не рефлектују светлост и не стварају непријатне одбљеске, али и да током времена употребе не мењају своју боју, нити механичка својства.

Савремене кончанице израђене од жице су веома квалитетне и могу трајати практично вечно, ако се оптички нишан правилно употребљава и користи на начин за који је намењен.

Међутим, људска потреба за сталним усавршавањем и напретком, довела је до тога да овакве кончанице постану недовољне, па су се, заједно са напретком технологије, појавиле и кончанице које су урезане директно у стакло (енгл: glass etched reticle).

Наравно, овакве кончанице су у почетку биле намењене само за највишу и најскупљу класу оптичких нишана, управо због технологије која је потребна за њихову израду. Такозване „урезане“ кончанице се израђују ласерски, изузетно финим и конзистентним снопом, који омогућава урезивање веома прецизних детаља, као што су слова, бројеви, графички знаци (тачке, црте), што је до тада било немогуће постићи класичним кончаницама израђеним од жице.

На жалост, урезивање кончанице у стакло није само по себи довољно, већ је такво стакло неопходно додатно заштитити различитим хемијским процесима, као и наношењем вишеслојних антирефлексних и заштитиних премаза, који су наравно људском оку невидљиви. Дакле, на овај начин могу се израдити изузетно комплексне кончанице, какве би било немогуће израдити само од жице, као што су различите балистичке кончанице, али оне у старту коштају више.

Овакве кончанице могуће је уништити једино ако би се само стакло физички уништило, па практично могу трајати вечно. До недавно, једина права мана им је била висока цена израде, мада се последњих година ово мења, па се урезане кончанице данас могу наћи и на оптичким нишанима ниже ценовне категорије.

Ево још једне практичне предности урезаних кончаница: класична кончаница израђена од жице, помера се помоћу такозваних „windage“ и „elevation“ турета, дакле турета који је померају по висини и страни. Некада, у екстремним случајевима, приликом померања кончанице, може доћи и до њеног пуцања, а различити корисници су пријављивали проблеме овога типа, сумњајући да код неких оптичких нишана долази до "преоптерећења" кончанице. Код урезаних кончаница овога нема, јер турети померају цело стакло, тако да не постоји никаква опасност по саму кончаницу. Овде треба знати још нешто битно: према мишљењу стручњака који су добро упућени у тематику, затегнутост кончанице ипак нема везе са туретима, јер је кончаница  "спакована" у другу цев унутар оптике, тако да се туретима помера (нагиње) цев у којој је кончаница. Свеједно какав је тип кончанице, механизам код највећег броја оптичких нишана је исти и кончаницу ништа не скупља или развлачи. Оно што се може оштетити у том случају су фини преноси и механизам турета (зупчаници и опругице), тако да је у том случају небитно да ли је кончаница урезана у стаклу или је израђена од жице. 

Друга предност се огледа у могућности ефикасног осветљења кончанице, или само њеног централног дела, што нам може бити јако корисно када гађамо у лошим светлосним условима, или нискоконтрастне мете, када нам кончаница може бити недовољно јасно видљива. Урезана кончаница се осветљава помоћу малог реостата, а често можемо бирати између црвене или зелене боје осветљења, у зависности од потребе.

Као што можемо видети и један и други тип кончаница имају своје предности и мане, али генерално узевши, урезане коначнице су ипак супериорније. Зато, када будете бирали своју следећу „оптику“, између свега осталог, обавезно добро проверите квалитет кончанице и начин на који је израђена, али и укупан квалитет целог оптичког нишана.

Јовис V

Фото: интернет

Banax Si 800 - moderna legenda

Odavno je poznato, a najveći broj ribolovaca se slaže sa tom konstatacijom, da se o kvalitetu nekog dela pribora za pecanje može na pravi način diskutovati tek posle položenog testa u praksi, tj. na vodi. Što duže testiranje traje, tim bolje.

Mašinica koju ću ovom prilikom predstaviti svakako nije ni najskuplja, ni najkvalitetnija, ni najvrednija od svih kojima sam tokom decenija pecao. Ali jeste među omiljenima! Hajde da vidimo šta je to, što jednu na prvi pogled sasvim prosečnu mašinicu, čini toliko vrednom da je postala (ne samo meni) sinonim za pojam "value for money" (vrednost za uloženi novac).

Recimo na početku da je Banax južnokorejska  kompanija, koja do samog početka 21. veka kod nas gotovo nije ni bila poznata. Kompanija je osnovana 1973. godine i sve do 1997. godine kompletan proizvodni program mašinica se pravio u Južnoj Koreji. Od tog momenta, deo proizvodnje je prebačen u Kinu, dok su kvalitetniji modeli mašinica i dalje izrađivani u glavnoj korejskoj fabrici.

Jedan od razloga za potpunu odsutnost sa našeg tržišta i slabo poznavanje njihovog proizvodnog programa je bila činjenica da je Banax bio (i praktično ostao) najviše orijentisan na tržišta Kine, Japana, Malezije i nekih latinoameričkih država. Kod nas Banax mašinica praktično nije ni bilo. 

Međutim, za nas po mnogo čemu nesrećne 1999. godine, na novosadskom LORIST-u (koji je, uzgred budi rečeno i pored brojnih nedaća ipak bio održan), predstavljeni su prvi primerci ovih mašinica, a među njima i najpopularnija serija "Si". Svi izloženi primerci su praktično odmah bili razgrabljeni. Vrlo brzo posle toga, a naročito od 2000. godine i kasnije, ova mašinica stiče status najtraženije i najprodavanije mašinice na našim prostorima. Glavni razlog tako enormne popularnosti je ležao u gotovo savršeno balansiranom odnosu kvaliteta i cene. Šta više, Banax je imao u sebi neka veoma napredna rešenja, koja su koristili i mnogo skuplji i poznatiji rivali Shimano i Daiwa, ali Banax je sve to uspeo da uklopi u popularnu cenu, što je našim ribolovcima tog momenta došlo "kao kec na jedanaest".

Ovde treba reći da je kompanija Banax proizvodila i mašinice za različite robne marke, koji su stavljali svoje ime i tako ih prodavali, uglavnom u luksuznijem pakovanju, ili sa nekim kozmetičkim izmenama. Kod nas su stizali izvorni Banax modeli, sa imenom fabrike, što se meni odmah svidelo, a naročito što je na stopi bilo izliveno "Korea", a na kartonskoj kutiji je bilo odštampano još preciznije “Made in Korea”. Ovo je u startu brisalo svaku sumnju u eventualno kinesko poreklo ovih mašinica. 

Pošto mi je prva serija sa LORIST-a promakla, morao sam sačekati sledeću turu, a onda sam je odmah kupio. Nešto kasnije, prezadovoljan, kupio sam još jednu istu mašinicu. U pitanju je bio model Si800, što je, po meni, bila idealna veličina za većinu riba koje sam tada aktivno lovio, kao što su smuđ, štuka, bucov, bas i poneki krupni klen. Uz model 800, u seriji su izrađivane i veličine 600, 1300 i najveća među njima 1600. Mogu čak reći da je kod nas model 1300 bio nešto popularniji, jer je tada bilo moderno imati veće mašinice za "zlu ne trebalo". Ja sam, kao ljubitelj "lakših kategorija", odlučio da kupim model 800 i ni jednog sekunda sve do danas, nisam zbog toga zažalio.

Vratimo se sada samoj mašinici. Svakom iskusnijem ribolovcu, odmah je bivalo jasno da Banax nije, niti je mogao biti, konkurencija mnogo poznatijim i popularnijim rivalima kao što su Shimano ili Daiwa, bar kada je kvalitet izrade u pitanju. Ovo uostalom nije ni bio cilj konstruktorima Banax-a! Cilj je bio napraviti pouzdanu, (relativno) dugotrajnu i kvalitetnu mašinicu, koja će ipak imati u sebi sva moderna tehnička rešenja koja su imali i znatno skuplji modeli ostalih proizvođača.

Naravno, Banax Si nije savršeno bešuman, niti su u njemu delovi najvišeg kvaliteta, ali sve radi iznenađujuće meko i glatko. Kada je mehanizam u pitanju, radi se o klasičnom tanjirastom pogonu, ali to nije sve. Banax Si800 (kao i cela serija) ima i beskrajni vijak (worm shaft), koji je u ono vreme bio rezervisan samo za najskuplje modele mašinica. Da stvar bude još bolja, beskrajni vijak se nalazi u posebnoj metalnoj "kadici" odnosno čauri, što je slično rešenju koje možemo naći na nekim skupim Daiwa modelima, kao što je na primer legendarni Daiwa Whisker 1300SS. Pogonski zupčanik nije mašinski rezan, već je liven, ali jeste mašiniski dorađivan, što je dodatni plus. Minus bi bio nešto lošiji kvalitet materijala upotrebljenih za izradu ovog zupčanika, ali kod mašinice ovog cenovnog ranga ne možemo očekivati najkvalitetnije mašinski rezane legure aluminijuma.

Kada smo već kod minusa, težina mašinice nije baš zanemarljiva. Naprotiv, 380g je prilična težina za veličinu modela 800. Kućište i rotor su metalni i solidno debelih zidova, pa je ovo jedan od  razloga za nešto veću ukupnu težinu. Napomenuću da su težine ostalih modela sledeće: 1300 i 1600 su teški 460g, odnosno 485g, dok je najmanji model 600 težak 290g. Ja sam ovaj problem donekle smanjio tako što najčešće pecam rezervnom plastičnom špulnom, koja je osetno lakša od primarne metalne. Ovo ne čini neku drastičnu razliku u težini, ali nekoliko grama posle višesatnog pecanja često mnogo znači. Pri tome, nisam primetio nikakvu razliku u dužini zabačaja, što često vole da potenciraju (često neopravdano) ljubitelji metalnih špulni. Da se razumemo, metalna špulna jeste lepša i mašinici vizuelno daje mnogo lepši izgled, ali ponekad je praktičnost iznad puke estetike.

Prenosni odnos varira u zavisnosti od modela od 5,2:1 do 4,6:1, što je po meni odličan kompromis između veličine i snage. Ručica se ne uvrće u pogonski zupčanik, već se provlači kroz njega i šrafi zavrtnjem sa ukrasnom kapom. Uz to, ručica se preklapa pritiskom na dugme, što su takođe dve mane ove mašinice. Naime, tokom vremena, mnogi ribolovci koji su pecali Banaxom primetili su da se na mestu dugmeta, odnosno preklopnog kolena, javlja određeni luft posle izvesnog vremena korišćenja. 

Mašinica ima 6 kugličnih ležajeva (5+1), a vođica strune je velika, odlična i profilisana kao na mnogo skupljim Shimano mašinicama.

Kao što možemo videti, Banax Si800 je po mnogo čemu zanimljiv model. Ima dosta prednosti, ali i neke mane. Međutim, za svoju cenu nudio je mnogo toga. To je svakako bio glavni razlog ultrapopularnosti ove mašinice. Tokom vremena, možda su je po popularnosti dostigli modeli Spro Blue Arc ili Ryobi Zauber, ali ni to nije baš sasvim sigurno. 

Bilo kako bilo, Banax je i danas, posle čitavih 20 godina, veoma tražen među ribolovcima i to polovan, jer se modeli Si odavno ne proizvode. Ovo dovoljno govori o dokazanosti Banaxa na našim vodama. Upravo zato i napisah na početku ovog teksta da mi je banax Si800 jedna od omiljenijih mašinica, iako sam i pre i posle nje imao i znatno bolje i kvalitetnije modele. Banax ipak ima neki jedinstveni šarm, koji ne bledi ni posle tolikih godina.

Jovis V

Анемометар - мерач брзине струјања ваздуха (ветра)

Анемометар је справица за мерење брзине ваздушног струјања (ветра). Користи се у различитим ситуацијама и у различите сврхе. Нама је тренутно битан као додатак код спортског и рекреативног стрељаштва из ваздушних и евентуално малокалибарских пушака.

Свима који пуцају из ваздушних пушака је нарочито битан податак о брзини ветра, јер је путања лагане дијаболе прилично осетљива на макар и најмање струјање ваздуха, поготово када гађамо на већим даљинама. Веће даљине, када се говори о ваздушном оружју, су од 50m до оквирно 150m.

Постоји неколико различитих типова анемометара, као што су анемометар са лопатицама, ултразвучни анемометар, ласер доплер анемометар, Питотов анемометар итд. Сваки од њих ради на другачијем принципу, али нам они нису примарно занимљиви, јер се углавном користе у професионалне сврхе. За нас аматере и заљубљенике, сасвим довољан ће бити мали портабл дигитални анемометар са лопатицама, као што је модел на слици доле.

Главни функционални део анемометра је вентилатор (фен) са лопатицама. Осовина овог малог вентилатора је спојена са електричним претварачем, а са брзином окретања лопатица мења се и напон, који је пропорционалан брзини кретања ваздуха. На основу тога, уређај промене напона конвертује у бројчане вредности (метрички или империјални систем), које ми на дисплеју очитавамо. Савремени дигитални анемометри најчешће дозвољавају очитавање вредности у метрима у секунди, километрима на сат, фитима у секунди и чворовима.

Наравно, резултате, а сходно томе и прецизност погодака добијеним путем оваквог малог уређаја, никако не можемо узети као савршено прецизне, јер је "у игри" неколико битних променљивих: 

прво, брзина ветра никада није константна, већ прилино варира, 

друго, брзина ветра може прилично варирати од места са којег гађамо до мете, 

треће, ветар често мења угао, тј. правац дувања што је такође веома битно за прецизност поготка. 

У складу са овим, схватићемо да овакав уређај ипак не може дати 100% прецизне и употребљиве податке. Али, као добар оријентир и полазна тачка и те како може послужити.

Уосталом, различите балистичке апликације које користимо у мобилним телефонима, захтевају, између свих осталих и унос правца и брзине ветра, па онда на основу тога прорачунавају како треба да гађамо. Јасно је да ни те апликације не могу бити сасвим поуздане, управо због реалне могућности промене параметара за веома кратко време. Али, понављам, добар оријентир свакако могу бити. Најлепше од свега је, што су овакви аматерски анемометри јефтини и могу се релативно лако набавити.

Дакле, ако сте рекреативни стрелац, а уз то, волите и различите геџете, препоручујем да набавите један овакав уређај. Пружиће вам доста забаве, а биће вам и од користи. Шта ћете више.

Јовис V

Бели голуб - Васкршња прича

На почетку, морам да напишем неколико реченица о овој причици. Испрва, хтео сам да је објавим као туђе искуство. Да изоставим неке детаље и имена, да напишем да сам је пронашао на нету, да ми се свидела и да сам пожелео да је поделим са вама. Али, онда сам схватио да немам шта да кријем. Заиста немам, а ако ће неко после читања помислити како баш и нисам „у винклу“ – на његову душу грех, зар не? Искрено, знам како бих ја отприлике реаговао да сам овакву причу прочитао пре само десетак година. Али, ако би њен аутор био неко коме верујем и за кога знам да не преувеличава (или још горе – не измишља ствари), свакако бих се макар замислио. А управо то и јесте основни разлог што сам решио да опишем ово наше искуство. Као неко ко се дуго, дуго опирао понекад сасвим очигледним позивима Господа, из ове данашње перспективе, страшно бих волео да сам се променио раније. А једна оваква причица, испричана од некога коме на овај или онај начин верујем, можда је могла да има утицај на моју промену. Дакле, пишем ово за све оне слични мени. Отворите очи и уши, гледајте и слушајте. Трудите се да препознате знакове и не тражите доказе. Суштина вере и јесте управо то - вера! А онога часа када искрено поверујете, душом и срцем, Бог ће вас удостојити доказа на сваком кораку. Али, да почнем... 

У животу сам много грешио. Грешим и даље, наравно, али се и кајем. Свакодневно. У ствари, не разумем људе који самоуверено тврде како се никада не кају за учињено, јер ја се буквално свакога дана покајем макар за неку ситницу. Али, овога пута не мислим на лоше ствари које говорим, мислим и чиним другим људима, својим ближњима. Мислим на Бога, јер осећам да је Он тај о кога сам се највише огрешио. Заиста сам свашта радио и мислио против Њега, хулећи најстрашније током већег дела мог живота. Не мислим само на мој дугогодишњи атеизам, који руку на срце никада није био агресиван према верницима (али итекако јесте према самом Богу, што је још горе), већ и на моје отворено поигравање са сатанизмом у раној младости. Пентаграми, црна гардероба, окултизам... Дечија посла? Можда, а можда и не. Но, сада то више није ни важно.

Елем, када тако отворено испољавате презир према некоме, не трудећи се ни да га прикријете, а тај неко вам упорно и стрпљиво говори и делима показује да му је и даље, упркос свему, стало до вас, онда је потпуно логично да ћете једном прећи црвену линију. Просто, довешћете његово стрпљење и љубав до границе која се не прелази и ваш однос ће једнога дана само нестати. 

Међутим, у односу Бога и грешника ствари нису тако једноставне, јер је Његово стрпљење бесконачно, баш као и Његова љубав. У то сам требао да се уверим пре много година, још када сам први пут, мислећи како је то само пука случајност, на Великој Морави, испод Драговачког моста на путу према Београду, пронашао керамички крст са фигуром детета које се моли. Можда то и није био почетак, али јесте био први знак кога се јасно сећам. А било их је касније још много. 

Једном, више година потом, у тренутку моје велике забринутости због здравља мени изузетно блиске особе, у стању озбиљног очаја, сада већ као крштени верник, замолио сам Бога да ми пошаље знак да ће на крају све бити у реду. „Молим те, нека знак буде довољно јасан да могу да га препознам и разумем“, помислио сам. И у тренутку када сам отворио очи, преда мном је лебдео велики, плави вилин коњиц, гледајући ме право у очи. Десило се то на месту на којем од раног пролећа до јесени већ четири године проводимо много времена и на коме никада раније нисмо видели вилиног коњица, иако је вода релативно близу. Да је то заиста био знак схватио сам када се та лепа животињица после неколико тренутака окренула и одлетела право низ њиву, као да је само хтела да ми потврди да овај сусрет нипошто није био плод случајности. И било је све у реду, на крају. Богу хвала.

Али, најупечатљивији догађај ове врсте, који је на мене оставио невероватан утисак, догодио се 10. августа прошле године. Неколико дана пре тога, са пријатељима смо на Великој Морави присуствовали правом сомовском лудилу – гледали смо комаде од 2-3 до 30-40 килограма како агресивно и хапаљиво јуре и хватају белу рибу и буцове на самој површини воде, понекад и на свега метар-два од наших ногу! Сви осим мене су на штапу тог јутра имали по једну или две рибе, али је на суво накратко изашао само један малиша од 3-4 кг. После ручка смо поново дошли на исто место, рачунајући да ће се макар део тог лудог цуга поновити и пред мрак, али нас је сат пре сумрака отерао јак пљусак, који је уследио после ужасне запаре и врелине коју смо на обали, окружени бујним багремцем и великом влагом, без дашка ветра, једва издржали. 

Тог раног јутра, две недеље касније, Алекса и ја смо у жељи да проверимо како ствари са сомовима стоје још пре свитања дошли на исто оно место. Али, ситуација се у међувремену начисто променила. Водостај је опао, вода се избистрила, а сомова више није било ни од корова – чак ни буцови нису били активни. Колико се сећам, само је Алекса тог јутра на мали, бели Mepps1 и ултра-лајт штапић (који је злу не требало понео) упецао једног лепог сабљара – ево га на слици. 

Негде око осам почео сам да га наговарам да кренемо кући, али је он и даље био упоран, запиткујући ме непрестано „колике су у процентима шансе да ухватим макар једног буцова?“, „колико ли сомова у овом тренутку има од оне до оног чамца?“, „колики је највећи смуђ који је овуда пропливао у последњих педесет година?“ итд. 

Седећи на земљаном банку иза његових леђа, гледао сам преко реке, у високе тополе чије је врхове већ обасјавало сунце, када се изнад нас одједном појави нешто бело. У први мах, кроз главу ми је прошло да је то галеб који је долетео однекуд са Дунава, јер сам их и раније на овим теренима виђао понекад. Не често, можда тек једном у неколико година, али не би то био први пут. Ово, међутим, није био галеб, већ голуб. 

Није био велики као дивљи (а већ годинама полу-питоми) гривнаши), па чак ни крупан као обични, парковски, градски голубови, већ омањи. Био је отприлике велики као гугутка. Али, био је бео, бео... Бељи од снега. Никада раније нисам видео тако белу птицу! Ни они бели паунови у зоолошким вртовима нису тако прозрачно бели. Био је толико бео да је заправо светлео док је изнад нас летео у круг. Занимљиво, нисмо чули лепет његових крила, што би било уобичајено. Нечујно је кружио изнад Мораве, подизао се и спуштао, али се све време задржавао право испред нас. 

- Шта ли је ово? – прозборио сам после неког времена, у чуду гледајући светлуцаву птицу која се неколико тренутака касније одједном, без икаквог наговештаја, на наше огромно запрепашћење стрмоглавила право у реку! Не верујући у оно што својим очима видим, окренуо сам се махинално ка штапу који је био наслоњен на багремац иза мојих леђа, јер ми је у том часу пало на памет да га од дављења могу спасити само тако што ћу пробати да га закачим варалицом и извучем на обалу. Голубови, за разлику од галебова, не умеју да пливају. А овај наш је, када је пао у воду, остао да мирује на површини, раширених крила. Био је то невероватан призор – светлуцаво бела птица лежи на води раширених крила, не померајући се. Као из неког Кустуричиног филма.

- Готов је. Удавиће се! – латио сам се штапа.

- Гледај! – рече Алекса.

У том тренутку, наш голуб је без икаквог напора, чини ми се лакше него да полеће са земље, махнуо крилима и подигао се право у вис, као да га из воде подиже нека невидљива рука! Никада раније нисам видео да птица полеће тако, апсолутно вертикално, као хеликоптер. 

- Господе Боже, шта је ово? – рекао сам гласно пре него што сам несвесно почео да се крстим. И Алекса је у том тренутку скинуо камерицу са главе и прекрстио се док смо обојица и даље немо посматрали нашег госта како се пење у вис и затим одлеће, тако да га ускоро више нисмо ни видели.

Док ово пишем, поново, по ко зна који пут, проживљавам тај запањујући догађај и схватам да је то по свему судећи најневероватније искуство у мом животу! Знам да ће неки од вас имати „објашњења“ за овај догађај и стварно немам ништа против. Можете мислити да сам ипак помешао галеба и голуба, да је неки јастреб натерао птицу да падне у реку, да нам се све само причинило, шта год... Никада, али никада не бих ни помислио да вас убеђујем у супротно! Али, то не мења чињеницу да ми ЗНАМО шта смо видели. Једноставно знамо.

Док смо посматрали белу птицу, осећао сам неко до тада непознато блаженство и чудну усхићеност. Тај осећај био је присутан и пошто је голуб одлетео у небо, до те мере да су ми сузе још дуго текле, иако тога нисам ни био свестан. Тек касније, пошто смо се вратили кући и мами испричали шта смо видели, јавио се у мени и неки осећај зебње.

Знао сам врло добро шта у хришћанству симболизује бели голуб. Читао сам о белом голубу који се са неба спустио на реку Јордан у часу кршетња нашег Господа Исуса Христа и знао сам да је то био сам Дух Свети. Али, чињеница да сам био удостојен да нешто слично видим сопственим очима будила је у мени зебњу и неспокој. Јер, на сваком кораку живе људи који су много више од мене заслужили да буду живи сведоци једног таквог догађаја. Људи који имају више љубави и саосећања према ближњима, чине више добрих дела, нису преки, мање греше... Људи који се нису крстили „под старе дане“ као ја, који редовно иду у цркву, заиста посте и телом и духом, моле се за нас... Коначно, људи који нису тако ужасно хулили на Њега! Срамота ме је и да мислим о томе. Истина, кајем се за све лоше што сам другима својом вољом или невољно нанео, али учињене лоше ствари се не могу обрисати. И од толико бољих људи и верника, Он тог августовског јутра, одабере нас? Зашто? Шта нам је тиме поручио? 

Одговор на то питање тражио сам месецима. Много сам читао, разговарао са свештеницима и верницима, па и са људима који се сматрају атеистима, али њихово велико искуство и широко образовање изузетно поштујем. Добијао сам различите одговоре, али сам онај прави чуо тек на крају, од пријатеља свештеника који ме је, пошто је пажљиво саслушао моју причу, просто упитао: „А што мучиш себе?“.

- Господ ти је тај знак свакако послао са разлогом, али зашто толико жудиш за одговором? И када га „сазнаш“, хоћеш ли бити коначн осигуран да је то – то или ћеш се и даље питати и сумњати? Зашто једноставно не будеш срећан зато што си упркос свему што ти се некада дешавало сада на добром путу?

И заиста, од тог тренутка, престао сам да мучим и себе и своје ближње бесконачним питањима. Осетио сам олакшање и ону чудновату усхићеност, као док смо посматрали белу птицу изнад реке. И у овом тренутку, док се присећам невероватног призора голуба који се подиже са воде и одлеће у небо, сузе ми поново саме теку. И зато драга браћо и сестре, верујте! Не тражите доказе и одговоре. А када поверујете, знаћете да је Господ – Истина! Слава Богу на небесима!

Христос васкрсе! Срећан вам празник.

Саша Леденчан

Rukohvat na ribolovačkom štapu - jednodelni ili dvodelni?

Polemisati ili pisati o rukohvatu na ribolovačkom štapu, za neke ribolovce može delovati kao čisto preterivanje ili cepanje dlake na dva dela, ali prvi put kada kupite štap sa neodgovarajućim rukohvatom, videćete da tema nije baš beznačajna, pogotovo što je štap deo pribora koji se kupuje na duže staze i ne menja svaki čas. Zato je bitno da na njemu sve bude dobro ukomponovano i da ribolovcu dobro "legne" u ruci.

Do nedavno se znalo - rukohvat je najčešće bio izrađivan od plute i iz jednog dela (takozvani “full grip” ili “solid handle”), dok su različiti gumasti materijali bili rezervisani uglavnom za jeftinije štapove. Pluta je plemenit, prirodan materijal, koji je kao stvoren za upotrebu na ribolovačkom štapu. Dugotrajna je, veoma prijatna na dodir i držanje, dobro se prilagođava šaci, odlična je za upotrebu i leti i zimi, jer se ne greje previše, niti previše hladi. Naravno, nije ni svaka pluta ista, već postoji nekoliko vrsta i cenovnih kategorija. Najkvalitetnija (i najskuplja) je takozvana "portugalska" pluta, čiji se kvalitet najčešće obeležava oznakom "AAA" (ređe "AAAA"). 

U novije vreme sve popularniji su rukohvati od savremenih sunđerastih materijala, kao što su duplon ili EVA. Ovi rukohvati su vremenom postajali sve kvalitetniji, tako da danas postoje veoma skupi štapovi na kojima je ovakav materijal upotrebljen. Kvalitetan duplon je dugotrajan, ne upija vodu, izuzetno dobro se prilagođava ruci, lako se čisti i jeftiniji je od plute, što nikako nije zanemarljivo.

Međutim, pre nekoliko godina, neko se dosetio da rukohvat štapa podeli na dva dela, pa smo dobili takozvani "split grip" (“razdvojeni rukohvat”). Zakoni tržišta i stalno traganje za novim idejama i profitom, doveli su da dođe do takve promene i kupcima ponudi nešto "novo". Naravno, proizvođači su odmah počeli da ubeđuju kupce kako je baš ta osobina štapa presudna za njegov kvalitet, a sve to često u želji da na neki način skrenu pažnju od mnogo bitnijih parametara koji određuju kvalitet jednog štapa. Jer, ruku na srce, rukohvat jeste bitan, ali istinsko srce štapa je - blank.

Vodite računa, da ako vam rukohvat ne odgovara, onda će to najčešće dovesti do toga da pogrešno procenite kompletan štap. Čak i ako je sam blank kvalitetan, vaš sud o njemu možda neće biti dovoljno objektivan, jer će vam nešto na štapu smetati. Rukohvat, rekoh, svakako nije najvažniji deo štapa, niti previše utiče na njegove performanse, ali ako vam rukohvat ne odgovara, najčešće vam neće odgovarati ni štap u celini. Kada sam rekao da rukohvat ne utiče na performanse samog blanka, podrazumeva se da je on svojim osobinama prilagođen blanku. Ovde mislim na pravilno proračunatu dužinu rukohvata, pravilno postavljen nosač mašinice u odnosu na dužinu i težinu bacanja blanka, kao i pravilno procenjenu debljinu, tj. prečnik rukohvata. Dakle, ako su ovi parametri dobro usklađeni, onda možemo reći da rukohvat ne utiče (tj. ne kvari) osobine blanka. Ako je sve ovo pogrešno odrađeno, onda će rukohvat značajno degradirati i najkvalitetniji blank.
Naravno, izbor je samo na vama, jer je kada je rukohvat u pitanju, nemoguće je dati odgovor šta je bolje ili gore. Na priloženim fotografijama se vidi kako podlaktica ribolovca naleže na različite tipove rukohvata. Svakako imajte i ovo u vidu kada isprobavate nov štap prilikom kupovine i obratite pažnju da li vam ovo smeta.

Bez obzira na lične afinitete svakog od nas, neke osnovne napomene vezane za rukohvate iz dva dela ipak treba dati. Kod štapova sa split gripom, blank je više izložen mogućim oštećenjima, jer nema plute ili duplona da ga štiti. Koliko god štap sa split gripom "lepo" izgledao, ogoljen blank je dodatna slaba tačka štapa! Kod padova, rukohvat iz jednog dela će neuporedivo bolje zaštiti blank. Kod padova je sve moguće i zašto onda dodatno izazivati sudbinu?

Glavna ideja za korišćenje ovakvih rukohvata je bila da se olakša štap, ali ako pažljivije pogledate neke štapove sa split gripom, videćete da tu ima dosta ukrasa u vidu različitih metalnih prstenova, konca, laka i epoksida. Svi ovi ukrasi imaju neku svoju težinu, pa se često dešava da je gubitak u težini u odnosu na rukohvat iz jednog dela neznatan, ili čak da ga uopšte nema! Ponekad je takav štap čak i teži nego da je rukohvat izrađen iz jednog dela. Pogledajte donji deo rukohvata iz dva dela i videćete da je često većeg prečnika nego što bi bio da je rukohvat iz jednog dela, a to opet znači veću težinu.

Jedna manja grupa ribolovaca koji vole da sami prave štapove kažu da se sa rukohvatima iz dva dela dobija na uštedi, jer se koristi manje materijala. Ali, previđaju drugu činjenicu - ovakvi rukohvati često zahtevaju više rada i angažovanja, nego da majstor samo postavi rukohvat iz jednog dela. Treba dodatno navezivati konac, ubacivati ukrase, lakirati... pa može ispasti skuplja dara nego mera.

Druga grupa ribolovaca voli da koristi štapove sa split gripom, jer je tada šaka (tj. ruka) često u direktnom kontaktu sa blankom, pa se time dobija na osećaju, "čitanju" dna, detekciji udarca itd. Oni smatraju da rukovat iz jednog dela nije neophodan, jer se on i tako ne koristi (drži) celom dužinom. Međutim, ovo je često samo delimično tačno i više zavisi od bacačkih navika ribolovca. Nekada će se ipak pojaviti potreba da rukohvat uhvatimo i tamo gde ga obično ne držimo. Ovo je naročito izraženo prilikom različitih vrsta i tehnika zabacivanja ili borbe sa krupnijom ribom. Tada je siguran oslonac i hvat veoma bitan.
Vratimo se na trenutak težini štapa, koja je za veliku većinu ribolovaca sve bitnija. Za takve, postoje štapovi koji praktično i nemaju rukohvat, osim malog (neophodnog) dela kod nosača mašinice i na samom kraju štapa, mada taj dodatak više liči na takozvanu "end kapu" nego na deo rukohvata. Ovakvi štapovi zaista imaju maksimalno redukovanu težinu, ali ostaje problem velike osetljivosti blakna na padove, različita "čukanja" i ostala moguća oštećenja. Prilikom pecanja ovakvim štapovima neophodan je dodatni oprez, mada je pecanje sa njima prijatnije zbog minimalne težine.

Reći ću i to, da kod korišćenja štapova manjih težina bacanja i kod lakšeg ribolova, tip rukohvata ne mora biti presudan, međutim većina ribolovaca se ipak slaže da je za teže varijante ribolova ipak bolje koristiti štap sa rukohvatom iz jednog dela.

Iako se o estetici i shvatanju lepog ne diskutuje, neki ribolovci vole rukohvate iz dva dela, jer im deluju "moderno". Drugi su, pak, za klasiku i vole klasične rukohvate punom dužinom.

Kao što vidite, ovaj tekst nije pisan ni "za" ni "protiv" jednog ili drugog tipa rukohvata. Takođe, napisano se odnosi prevashodno na štapove za varaličarenje, ali i na skoro sve ostale vrste štapova, osim mušičarskih, štekova ili bolonjeza. Izneo sam neka realna zapažanja o svakom tipu rukohvata posebno, potrudio se da argumentujem oba stanovišta, a krajnja odluka je samo na vama. Isprobajte štap, vidite kako vam leži u rukama i na osnovu toga odaberite. Kažu da ribu ne lovi štap (u našem slučaju rukohvat) već ribolovac, ali istina je, kao i uvek, negde na sredini. No, to je neka druga tema.

Jovis V

DIANA Stormrider (prvi deo)

О квалитету већине DIANA ваздушних пушака не треба трошити речи. Ради се о фирми са дугогодишњом репутацијом међу љубитељима ваздушног оружја, која успешно ради од 1890. године. Нарочито је позната по моделима пушака са опругом, такозваним „спрингерицама“, а у последње време озбиљно улази и у свет PCP (Pre-Charged Pneumatic) пушака. У почетку донекле стидљиво и са не баш превеликим успехом, али су зато пре годину-две дана решили да озбиљније уђу у тај сегмент. Једноставно зато, што су препознали огроман потенцијал тог тржишта, али и могућности PCP пушака. За оне мање упућене, ради се о пушкама које имају цилиндар са компримованим ваздухом под виском притиском (око 200-250bar). Приликом опаљења, део тог сабијеног ваздуха се користи као погон за дијаболу, која излеће из цеви пушке одређеном брзином и снагом.

Неке од предности PCP пушака у односу на све остале, огледају се у знатно већој прецизности, нарочито на већим даљинама, одсуству трзаја, као и многобројним могућностима за фина подешавања и различите надоградње по жељи власника, што је код осталих врста ваздушних пушака скоро немогуће, или је компликовано и неизвесно.

Са друге стране, могли бисмо рећи да главна мана PCP пушака лежи у њиховој цени. Добре пушке су прилично скупе, али нажалост, за сада ту нема помоћи. Конструкција једне PCP пушке је софистицирана, има финих делова, који су поврх свега осталог, изложени великим напрезањима због константног високог притиска који трпе. PCP тржиште се још увек развија и напредује, па тако и цене прате тај напредак. Једнога дана ће вероватно цене пасти, али за сада је тако. Уз све ово, PCP пушка захтева и додатну опрему у виду боце (која такође садржи компримовани ваздух) из које се пуни цилиндар пушке, ручне пумпе за пумпање ваздуха у цилиндар пушке, посебног манометра којим се прати притисак у боци и пушки, као и различитих других ситница.

Због свега овога, било је прилично изненађење када је DIANA почетком 2018. године на светско тржиште пустила модел „Stormrider“ који је у САД имао цену од око 200$, док се цена у Европи кретала око 250€.

Овом приликом приказаћу управо тај модел, који је недавно коначно стигао и на наше тржиште. За нас је посебно занимљив и по томе, што се ради о најјефтинијој PCP пушки коју је код нас могуће купити, па ће зато сигурно многима који размишљају да уђу у свет PCP пушака бити још занимљивија. 

Овде свакако морам напоменути једу битну стар: за разлику од већине DIANA ваздушних пушака које су се израђивале у Немачкој и носе ознаку „Made in Germany“, Stormrider се прави у Кини, у кинеској фабрици Shaoxing Snowpeak Air Gun Factory (SPA), која је специјализована за ваздушно оружје. DIANA Stormrider се ипак разликује од модела за кинеско тржиште по томе што Немци врше контролу производње, па је и сама пушка нешто другачија од свог кинеског „брата“ који носи назив Artemis PR900W. Осим неких визуелних разлика, Немци тврде и да је квалитет делова од којих се прави Stormrider нешто другачији, тј. бољи. Нажалост, ту тврдњу не можемо да проверимо, па нам остаје да верујемо (или не верујемо) Немцима на реч. 

На овом месту морам направити једну дигресију, па ћу се после вратити Stormrideru.

Дакле, неоспорно је да Кинези имају најмодернију технологију којом могу да направе буквално све. Од најјефтинијих пластичних звечки до свемирске сонде која управо шета по Месецу. То није спорно. Међутим, за ствари као што су конкретно ваздушне пушке, осим суве технологије, треба имати и нешто традиције, урођеног осећаја, врхунске раднике, врхунски ручни рад, специфично знање итд. Прецизније, мишљења сам да кинеске пушке у овом тренутку, колико год биле квалитетне и скупе, ипак и даље заостају по квалитету и особинама за ваздушним пушкама које праве произвођачи из Европе. Кoнкретно Велике Британије (Air Arms, Brocock, Daystate...), Немачке (Weihrauch, Anschutz...), Шведске (FX...), а ту су и амерички произвођачи, итд. Да ме неко не схвати погрешно, кинеске ваздушне пушке су свакако довољно квалитетне за  већину стрелаца-ентузијаста, па чак и озбиљнијих стрелаца. За оне који желе само бескомпромисни квалитет (и цену), решење опет постоји, pа ко шта воли или има да плати. Но, вратимо се сада нашој теми. 

Напоменућу да се сада продаје модел друге генерације (Stormrider Gen. 2), какав је стигао и код нас у продају, који се од модела прве генерације (Gen. 1) разликује по неким детаљима, као што су другачији модератор, бољи окидач који је сада добио и могућност подешавања (мада је остало и даље дискутабилно како то подешавање функционише), другачији предњи нишан, другачија (знатно боља) полуга затварача, као и још неке ситнице.

Да не бих писао појединачно све податке, ево табеле са свим најбитнијим техничким карактеристикама:

У мини те(к)сту који следи, ипак немојте очекивати коначне и дефинитивне закључке, јер смо колега Саша Леденчан и ја са овом пушком приликом тестирања пуцали само једно поподне (за сада) и то у донекле импровизованим условима. Ми смо пуцали Stormriderom у калибру .22 (5,5mm), који се осим овог, прави и у калибру .177 (4,5mm). Пушку и оптику коју смо приликом тестирања користили (Hawke Vantage 3-9x40 AO MilDot), упуцали смо брзински и на нестабилној подлози, дувао је прилично јак ветар променљивог интензитета и правца, нисмо имали при себи широк избор различитих дијабола, а ја сам заборавио да понесем адаптер за пумпу, па смо били ограничени само на једно пуњење ваздухом, које нам је обезбеђивало свега око 35 хитаца.

На срећу и поред свега, успели смо да дођемо до неких резултата и закључака који ће, надам се бити занимљиви за све. Да не бих препричавао, овде ћу приложити устиске које је Саша Леденчан написао на свом Фејсбук профилу, а ја се са њима апсолутно слажем:

„Што се Stormridera тиче, ја сам одушевљен! Грубо смо је упуцали са буквално три дијаболе. Са муницијом JSB Heavy брзина је 280 m/s и пушка је изузетно прецизна. На 25 јарди (око 23m) погоци праве једну проширену рупу, а на 50 јарди ( око 45m) смо сваки пут погађали дно старе џезве, односно круг пречника око 6cm. Напомињем - по ветру! Дакле, имали смо ветар од 2-3 m/s, па и јачи, али смо на 20m пуцали дијаболу у дијаболу, а на 45-50 m, оно мало група које смо испалили нису биле веће од 25-30mm. Да скратим, та пушка може много, много! На 100 јарди (91m) она може да спакује пет комада у 7-8cm, вероватно и мање. Ово је било само брзинско испробавање, а прецизно упуцавање и наставак тестирања тек следе у наредним недељама и месецима”.

Ево и видео снимка који је Леденчан направио приликом тестирања, у којем је изнео додатне утиске. 

Ја ћу са своје стране додати следеће: DIANA Stormrider није регулисана, па њена крива брзине на графикону  није равна (константна) као код регулисаних пушака. Ово практично значи следеће: када цилиндар Stormridera напуните ваздухом до притиска од 200bar, имаћете у почетку мању брзину дијаболе, која ће се са сваком следећом дијаболом повећавати до момента када достигне свој максимиум и када почне полако да опада. Код регулисаних PCP пушака (тј. оних које имају уграђен регулатор), брзина дијаболе је константна. Погледајте графикон који је направио Steve Scialli (један од најпознатијих и најбољих тестера ваздушних пушака) приликом тестирања Stormridera. На њему се јасно види како та крива изгледа. Вертикална оса представља брзину испаљене дијаболе у фитима у секунди (fps), а водоравна оса представља бој испаљених дијабола. Као што се види, резултати су добијени при почетном притиску од 200 bar, који је опадао до 100 bar. Код пушака које имају уграђен регулатор, крива је знатно равнија, а брзина уједначенија. Нажалост, такве пушке се углавном знатно скупље, па то свакако имајте у виду.

Stormrider свакако није идеална пушка. Има доста врлина, али има и мане. 

Дакле, ради се о тренутно најјефтинијој пушки која се може купити код нас, па је самим тим веома интересантна за све оне који желе да купе своју прву PCP пушку. Иако је јефтина (у односу на већину осталих модела PCP пушака), морам рећи да је урађена јако добро. Квалитет је на високом нивоу, израђена је довољно прецизно, делови добро належу један на други. Боја је квалитетна, као и сам метал употребљен за израду. Ипак, најбитнија од свега је њена прецизност, која је одлична и у рангу скупљих пушака. Љубитељима прецизних пушака ово много значи и сигурно ће бити задовољни прецизношћу Stormridera.

Похвалио бих и кундак израђен од немачке букве, који је веома добар, а пушка лепо лежи у рукама и рамену. Дрво је квалитетно, одлично обрађено и веома пријатно у рукама, па Stromrider у том смислу делује исто као и вишеструко скупље пушке. Само имајте на уму да је образина кундака више прилагођена десноруким стрелцима, мада је без проблема могу користити и леворуки стрелци, као што сам ја.

Што се мана тиче, морам поново споменути окидач, који је прилично „тврд“, а додатним подешавањем се не добија много. Није ово неки велики проблем, али у односу на неке друге пушке, приметно је да није прецизан и фин као на тим скупљим моделима. Са друге стране, дугме кочнице је добро и лепо ради свој посао. Друго, чудно ми је да је DIANA направила пушку код које је цев толико слободна и без потпоре. Једина потпора је прилично далеко од уста цеви, па највећи део нема ослонац, већ слободно лебди у ваздуху. Чудно је да конструктори нису предвидели још један ослонац ближе устима цеви? Зато мислим да са овом пушком не треба бити груб и да је треба чувати од удараца, поготово у цев.

Још једна ствар која није на нивоу добрих (али и скупљих) пушака је магацин за дијаболе. Код пушке у калибру .22 добија се магацин у који стаје 7 дијабола. Магацин делује квалитетно израђено, али дешава се да понекад запне и неће да се ротира, па треба затварачем неколико пута „чукнути“ да се дијабола ослободи и провидни пластични покопац меко окрене. Такође, неке дијаболе не улазе лако у цев, већ опет треба полугом „чукнути“ 2-3 пута како би све легло на своје место. Ово није нешто што превише смета, али мислим да би све морало да много лакше и мекше функционише. Међутим, када после мало тестирања и испробавања пронађете дијаболе које „леже“ Stormrideru, онда више неће бити проблема и све ће бити као треба. Ако вам ово смета, уз Stormrider се добија и метална плочица на коју се стави једна дијабола и тако пуца. Тиме ћете решити проблем заглављивања, али ћете морати да приликом сваког пуцања постављате нову дијаболу. Испробајте, тестирајте, па утврдите шта вама више одговара у датом тренутку. Дакле, само треба пронаћи одговарајуће дијаболе за вашу пушку и све ће бити у реду. 

Шта рећи на крају? Мислим да је генерално посматрано, Stromrider одлична, мала и лагана пушка, која ће вас на прави начин увести у свет  PCP ваздушних пушака. При томе, сигуран сам да ће нас служити добро годинама, јер искуства показују да за сада нема кварова. Уз пушку се добија пуно гумица, заптивки и дихтунга, па их само треба на време заменити и неће бити никаквих проблема. Пушка није скупа, прецизна је, лака за пуцање, па јој се понека мана може опростити, јер врлина ипак има знатно више.

Наставак тестирања следи ускоро, па ћу све нове утиске изнети на овом Блогу и мом Фејсбук профилу.

Јовис V