На почетку, морам да напишем неколико реченица о овој причици. Испрва, хтео сам да је објавим као туђе искуство. Да изоставим неке детаље и имена, да напишем да сам је пронашао на нету, да ми се свидела и да сам пожелео да је поделим са вама. Али, онда сам схватио да немам шта да кријем. Заиста немам, а ако ће неко после читања помислити како баш и нисам „у винклу“ – на његову душу грех, зар не? Искрено, знам како бих ја отприлике реаговао да сам овакву причу прочитао пре само десетак година. Али, ако би њен аутор био неко коме верујем и за кога знам да не преувеличава (или још горе – не измишља ствари), свакако бих се макар замислио. А управо то и јесте основни разлог што сам решио да опишем ово наше искуство. Као неко ко се дуго, дуго опирао понекад сасвим очигледним позивима Господа, из ове данашње перспективе, страшно бих волео да сам се променио раније. А једна оваква причица, испричана од некога коме на овај или онај начин верујем, можда је могла да има утицај на моју промену. Дакле, пишем ово за све оне слични мени. Отворите очи и уши, гледајте и слушајте. Трудите се да препознате знакове и не тражите доказе. Суштина вере и јесте управо то - вера! А онога часа када искрено поверујете, душом и срцем, Бог ће вас удостојити доказа на сваком кораку. Али, да почнем...
У животу сам много грешио. Грешим и даље, наравно, али се и кајем. Свакодневно. У ствари, не разумем људе који самоуверено тврде како се никада не кају за учињено, јер ја се буквално свакога дана покајем макар за неку ситницу. Али, овога пута не мислим на лоше ствари које говорим, мислим и чиним другим људима, својим ближњима. Мислим на Бога, јер осећам да је Он тај о кога сам се највише огрешио. Заиста сам свашта радио и мислио против Њега, хулећи најстрашније током већег дела мог живота. Не мислим само на мој дугогодишњи атеизам, који руку на срце никада није био агресиван према верницима (али итекако јесте према самом Богу, што је још горе), већ и на моје отворено поигравање са сатанизмом у раној младости. Пентаграми, црна гардероба, окултизам... Дечија посла? Можда, а можда и не. Но, сада то више није ни важно.
Елем, када тако отворено испољавате презир према некоме, не трудећи се ни да га прикријете, а тај неко вам упорно и стрпљиво говори и делима показује да му је и даље, упркос свему, стало до вас, онда је потпуно логично да ћете једном прећи црвену линију. Просто, довешћете његово стрпљење и љубав до границе која се не прелази и ваш однос ће једнога дана само нестати.
Међутим, у односу Бога и грешника ствари нису тако једноставне, јер је Његово стрпљење бесконачно, баш као и Његова љубав. У то сам требао да се уверим пре много година, још када сам први пут, мислећи како је то само пука случајност, на Великој Морави, испод Драговачког моста на путу према Београду, пронашао керамички крст са фигуром детета које се моли. Можда то и није био почетак, али јесте био први знак кога се јасно сећам. А било их је касније још много.
Једном, више година потом, у тренутку моје велике забринутости због здравља мени изузетно блиске особе, у стању озбиљног очаја, сада већ као крштени верник, замолио сам Бога да ми пошаље знак да ће на крају све бити у реду. „Молим те, нека знак буде довољно јасан да могу да га препознам и разумем“, помислио сам. И у тренутку када сам отворио очи, преда мном је лебдео велики, плави вилин коњиц, гледајући ме право у очи. Десило се то на месту на којем од раног пролећа до јесени већ четири године проводимо много времена и на коме никада раније нисмо видели вилиног коњица, иако је вода релативно близу. Да је то заиста био знак схватио сам када се та лепа животињица после неколико тренутака окренула и одлетела право низ њиву, као да је само хтела да ми потврди да овај сусрет нипошто није био плод случајности. И било је све у реду, на крају. Богу хвала.
Али, најупечатљивији догађај ове врсте, који је на мене оставио невероватан утисак, догодио се 10. августа прошле године. Неколико дана пре тога, са пријатељима смо на Великој Морави присуствовали правом сомовском лудилу – гледали смо комаде од 2-3 до 30-40 килограма како агресивно и хапаљиво јуре и хватају белу рибу и буцове на самој површини воде, понекад и на свега метар-два од наших ногу! Сви осим мене су на штапу тог јутра имали по једну или две рибе, али је на суво накратко изашао само један малиша од 3-4 кг. После ручка смо поново дошли на исто место, рачунајући да ће се макар део тог лудог цуга поновити и пред мрак, али нас је сат пре сумрака отерао јак пљусак, који је уследио после ужасне запаре и врелине коју смо на обали, окружени бујним багремцем и великом влагом, без дашка ветра, једва издржали.
Тог раног јутра, две недеље касније, Алекса и ја смо у жељи да проверимо како ствари са сомовима стоје још пре свитања дошли на исто оно место. Али, ситуација се у међувремену начисто променила. Водостај је опао, вода се избистрила, а сомова више није било ни од корова – чак ни буцови нису били активни. Колико се сећам, само је Алекса тог јутра на мали, бели Mepps1 и ултра-лајт штапић (који је злу не требало понео) упецао једног лепог сабљара – ево га на слици.
Негде око осам почео сам да га наговарам да кренемо кући, али је он и даље био упоран, запиткујући ме непрестано „колике су у процентима шансе да ухватим макар једног буцова?“, „колико ли сомова у овом тренутку има од оне до оног чамца?“, „колики је највећи смуђ који је овуда пропливао у последњих педесет година?“ итд.
Седећи на земљаном банку иза његових леђа, гледао сам преко реке, у високе тополе чије је врхове већ обасјавало сунце, када се изнад нас одједном појави нешто бело. У први мах, кроз главу ми је прошло да је то галеб који је долетео однекуд са Дунава, јер сам их и раније на овим теренима виђао понекад. Не често, можда тек једном у неколико година, али не би то био први пут. Ово, међутим, није био галеб, већ голуб.
Није био велики као дивљи (а већ годинама полу-питоми) гривнаши), па чак ни крупан као обични, парковски, градски голубови, већ омањи. Био је отприлике велики као гугутка. Али, био је бео, бео... Бељи од снега. Никада раније нисам видео тако белу птицу! Ни они бели паунови у зоолошким вртовима нису тако прозрачно бели. Био је толико бео да је заправо светлео док је изнад нас летео у круг. Занимљиво, нисмо чули лепет његових крила, што би било уобичајено. Нечујно је кружио изнад Мораве, подизао се и спуштао, али се све време задржавао право испред нас.
- Готов је. Удавиће се! – латио сам се штапа.
- Гледај! – рече Алекса.
У том тренутку, наш голуб је без икаквог напора, чини ми се лакше него да полеће са земље, махнуо крилима и подигао се право у вис, као да га из воде подиже нека невидљива рука! Никада раније нисам видео да птица полеће тако, апсолутно вертикално, као хеликоптер.
- Господе Боже, шта је ово? – рекао сам гласно пре него што сам несвесно почео да се крстим. И Алекса је у том тренутку скинуо камерицу са главе и прекрстио се док смо обојица и даље немо посматрали нашег госта како се пење у вис и затим одлеће, тако да га ускоро више нисмо ни видели.
Док ово пишем, поново, по ко зна који пут, проживљавам тај запањујући догађај и схватам да је то по свему судећи најневероватније искуство у мом животу! Знам да ће неки од вас имати „објашњења“ за овај догађај и стварно немам ништа против. Можете мислити да сам ипак помешао галеба и голуба, да је неки јастреб натерао птицу да падне у реку, да нам се све само причинило, шта год... Никада, али никада не бих ни помислио да вас убеђујем у супротно! Али, то не мења чињеницу да ми ЗНАМО шта смо видели. Једноставно знамо.
Док смо посматрали белу птицу, осећао сам неко до тада непознато блаженство и чудну усхићеност. Тај осећај био је присутан и пошто је голуб одлетео у небо, до те мере да су ми сузе још дуго текле, иако тога нисам ни био свестан. Тек касније, пошто смо се вратили кући и мами испричали шта смо видели, јавио се у мени и неки осећај зебње.
Знао сам врло добро шта у хришћанству симболизује бели голуб. Читао сам о белом голубу који се са неба спустио на реку Јордан у часу кршетња нашег Господа Исуса Христа и знао сам да је то био сам Дух Свети. Али, чињеница да сам био удостојен да нешто слично видим сопственим очима будила је у мени зебњу и неспокој. Јер, на сваком кораку живе људи који су много више од мене заслужили да буду живи сведоци једног таквог догађаја. Људи који имају више љубави и саосећања према ближњима, чине више добрих дела, нису преки, мање греше... Људи који се нису крстили „под старе дане“ као ја, који редовно иду у цркву, заиста посте и телом и духом, моле се за нас... Коначно, људи који нису тако ужасно хулили на Њега! Срамота ме је и да мислим о томе. Истина, кајем се за све лоше што сам другима својом вољом или невољно нанео, али учињене лоше ствари се не могу обрисати. И од толико бољих људи и верника, Он тог августовског јутра, одабере нас? Зашто? Шта нам је тиме поручио?
Одговор на то питање тражио сам месецима. Много сам читао, разговарао са свештеницима и верницима, па и са људима који се сматрају атеистима, али њихово велико искуство и широко образовање изузетно поштујем. Добијао сам различите одговоре, али сам онај прави чуо тек на крају, од пријатеља свештеника који ме је, пошто је пажљиво саслушао моју причу, просто упитао: „А што мучиш себе?“.
- Господ ти је тај знак свакако послао са разлогом, али зашто толико жудиш за одговором? И када га „сазнаш“, хоћеш ли бити коначн осигуран да је то – то или ћеш се и даље питати и сумњати? Зашто једноставно не будеш срећан зато што си упркос свему што ти се некада дешавало сада на добром путу?
И заиста, од тог тренутка, престао сам да мучим и себе и своје ближње бесконачним питањима. Осетио сам олакшање и ону чудновату усхићеност, као док смо посматрали белу птицу изнад реке. И у овом тренутку, док се присећам невероватног призора голуба који се подиже са воде и одлеће у небо, сузе ми поново саме теку. И зато драга браћо и сестре, верујте! Не тражите доказе и одговоре. А када поверујете, знаћете да је Господ – Истина! Слава Богу на небесима!
Христос васкрсе! Срећан вам празник.
Саша Леденчан
