Mitchell 300 - najprodavanija ribolovačka mašinica svih vremena

Šta kažete za mašinicu koja se proizvodila duže od 50 godina, a nema ni jedan jedini kuglični ležaj, nema super-stoper, nema ni pužni ni tanjirasti pogon, nema wormshaft sistem slaganja strune, nema ni SiC ni keramičku vođicu strune, nema karbonske podloške kočnice, nema hermetički zaptiveno telo i rotor... 

Ali šta onda ima pitaće neki? Ima savršen kvalitet, poseban prenosni mehanizam sastavljen od čak osam zupčanika, metalo telo, rotor i što je najvažnije, nepodeljeno poverenje ribolovaca širom sveta! A zna se kako se poverenje teško stiče. Naravno, bilo je tokom vremena i biće svakako još dosta fantastičnih mašinica, ali barem meni, ova je uvek bila i ostala na prvom mestu. Koristim je već godinama, podmazujem, održavam i radi kao najbolji švajcarski sat. Utegnuta je, robusna, meko se okreće, precizno radi, verujte kao i prvog dana!

Početak proizvodnje modela 300 vezuje se za 1942. godinu, kada je, posle nekoliko probnih modela, finalni model krenuo u serijsku proizvodnju. U osnovnom obliku , proizvodima se sve do avgusat 1978. godine, kada je tadašnji vlasnik Garcia proglasio bankrot. Posle brojnih pokušaja oživljavanja, 1981. godine i sam Mitchell proglašava bankrotstvo. Čak i posle ovoga, vlasnici ipak uspevaju da 1988. godine u Francuskoj pokrenu proizvodnju modela 300 PRO (više reči o njemu nešto kasnije), mada je ovaj model uglavnom izrađivan i sklapan na Tajlandu. Konačno, 1990. godine, kompanija Mitchell definitivno zatvara vrata zauvek i posle toga, pa do današnjih dana, opstaje isključivo kao ime i ništa drugo.

Na slici iznad vidite model 300A u originalnom pakovanju, u kojem ste osim mašinice, dobijali detaljno uputstvo za upotrebu, garanciju, rezervnu špulnu, ali i dve tubice sa uljem i mašću za podmazivanje. Kad smo već kod podmazivanja, ovu mašinicu niste morali čak ni da otvorite da biste sipali mast ili ulje. Dovoljno je bilo odšrafiti šraf na dnu tela i tu istisnuti malo masti. Mehanizam je posle sam raspoređivao mast tamo gde treba! Naravno, ovakav "servis" je ipak bio zamišljen samo kao prva pomoć. Da biste mašinicu kompletno servisirali, morali ste otvoriti telo, a tada bi se pred vama ukazao taj čuveni sistem zupčanika. Morali ste biti pažljivi prilikom varaćanja sklopa u kućište, jer ako svaki zupčanik nije nalegao na pravo mesto, mehanizam nije radio. Na sreću, posle svega nekoliko pokušaja lako je bilo shvatiti kako se mehanizam sklapa.

Međutim, ovu mašinicu još jedna „sitnica“ odvaja od ostalih: ko god je imao u rukama i pecao sa njom, sigurno je odmah primetio da se rotor okreće drugačije nego što smo navikli! Većina bi rekla naopačke, ali ja bih rekao baš u pravom smeru! Stavite Mičela na štap, ispružite prst, pokrenite ručicom rotor i videćete da rotor prilikom okretanja dovodi strunu tačno na prst! Ne znam zašto ovaj sistem nije bio šire prihvaćen, jer je neosporno praktičniji, ali bitno je da na Mičelu savršeno funkcioniše.

Tokom godina proizvodnje je neminovno dolazilo je do nekih neminovnih promena u izgledu i detaljima, ali je to u suštini uvek bila ista mašinica. Možda najvažnije je bilo to, što je na telu bilo izliveno „Made in France“, a engleski House of Hardy je ovu mašinicu preporučivao u katalozima za svoje štapove, pa i to mnogo govori o reputaciji Mičela 300.

Od tehničkih podataka, najvažniji su sledeći: prenosni odnos je 4,2:1, znači snage ima sasvim dovoljno, kapacitet špulne je 190m/0,30mm, a rezervne „meč“ špulne je 100m/0,20mm.

Već ovi podaci nam govore da se radi o praktično univerzalnoj mašinici. Podjednako uspešno su je koristili varaličari, dubinkaši, šarandžije, plovkaroši, a svi su tvrdili da je prosto idealna baš za njihov stil pecanja.

Ja je i danas uspešno koristim, kako za varaličarenje, isto tako i kod meč i fider pecanja – samo zamenim špulnu! Za koju god tehniku ribolova da je upotrebite – nećete pogrešiti.

U današnje vreme, veliki broj ribolovaca prilikom odabira mašinice, prvo gleda kako ova slaže strunu. Čak i današnji pecaroš bi bio (pre)zadovoljan kako to radi Mičel. Inženjeri Mičela su očigledno bili vidoviti i išli ispred svog vremena, jer njihov sistem slaže moderne strune sasvim korektno, pa čak i više od toga. Treba biti baš uporan, pa zamrsiti pletenicu ovom „zastarelom“ mašinicom. Meni nikada nije umrsila najlon, a strunu samo nekoliko puta i to skoro uvek mojom greškom.

Kao što rekoh na početku, napravljeno je nekoliko različitih varijacija na temu modela 300, ali takođe i nekoliko limitiranih serija. Te serije su među kolekcionarima naročito cenjene i dostižu lepe cifre na aukcijama ribolovačkog pribora. Nama je ovde nemoguće prikazati i spomenuti sve serije ove legende, ali ipak evo nekih, po meni najzanimljivijih:

Na slici iznad se vidi model 300, napravljen od srebra. Ovaj model je napravljen 1971. godine, povodom proslave 20-milionite proizvedene mašinice! Koliko znam, danas postoje samo dve(!) ovakve mašinice. Niko ne zna sa sigurnošću koliko je ovakvih mašinica napravljeno, ali procene su od 25 do 50 komada ukupno.

Osim ove srebrne, želim da vam prikažem i ovu prelepu mašinicu, obojenu u snežnobelu boju. Bila je namenjena specijalno damama, pa je i naziv bio „The Lady Mitchell“. Nažalost, ova mašinica se nikada nije pojavila u serijskoj proizvodnji niti prodaji.

Osim modela 300, postojala je i poboljšana varijanta ove mašinice pod nazivom 300 PRO. Osnove razlike su se ogledale u upotrebi još kvalitetnijih materijala za izradu pogonskog mehanizma, u ručici se nalazio valjkasti ležaj koji model 300 nije imao, žica preklopnika strune i ručica su bili ofrabani u crnu boju kako bi se sprečili odbljesci od sunca, a na telu same mašiice je bila postavljena pozlaćena pločica na koju se moglo ugravirati ime vlasnika!

Postojala je takođe i jedna kasnija serija „300 Century“, izrađena u srebrnoj boli, ali ovde moram sa žaljenjem da konstatujem, da je ova mašinica ipak bila dosta lošija od originalne francuske verzije. Na žalost, nije po kvalitetu ni blizu starih serija – mehanizam nije tako precizan i utegnut, ima luft u rotoru, odlivci su manje precizni,  a na telu niti stopi više nije pisalo gde je napravljena...

Kao što rekoh, tokom svih decenija proizvodnje, Mitchell je napravio još nekoliko jubilarnih i limitiranih serija, ali trebalo bi puno porostora da se svaka od njih detaljnije predstavi. U ovom tekstu smo prikazali samo osnovne i najčešće modele, ali i kroz njih smo mogli da sasvim dobro sagledamo istorijat i karakteristike ove legendarne mašinice, koja će gotovo sigurno ostati nenadmašena u broju prodatih komada i dužini serijske proizvodnje.

Na kraju, može li se Mitchell 300 još uvek negde kupiti i pronaći? Može, ali morate biti uporni i strpljivi. Niko ne želi da je proda, naročito ako su u dobrom stanju i svi je čuvaju, ali ako imate sreće i naletite na neki dobro očuvan komad, kupujte odmah! Slatko ćete se napecati, a naslediće je i vaši potomci... Takođe, imaćete priliku da osetite i držite u rukama deo ribolovačke istorije.

Jovis V
Foto: Internet, Jovis V

Anglo & Company štapovi

Svi već odavno znamo da najkvalitetniji pribor za ribolov dolazi najčešće iz Japana. Za Daiwu i Shimano, eventualno Megabass su svi čuli, ali manje je poznato da u Japanu radi mnogo malih manufaktura, koje su na našim prostorima totalno nepoznate. Jedna od takvih je i manufaktura pod punim nazivom Anglo & Company Custom Design Setagaya Japan.

U proizvodnom programu ove manufakture možemo videti neke od najzanimljivijh i najoriginalnijih štapova koji trenutno postoje u svetu. Ovde ću prikazati samo manji broj modela iz aktuelne ponude, koji po mom skromnom mišljenju, odskaču od većine modela drugih proizvođača kako kvalitetom, tako i konstrukcionim rešenjima. Za više nema dovoljno mesta, ali ni potrebe. I ovi prikazani ispod su dovoljni da se shvati ozbiljnost u pristupu izrade svakog pojedinačnog štapa. Pa, krenimo...

Model Paragon G je zanimljiv pre svega po tome, što je njegov blank izrađen od staklenih vlakana. Ko prati moje tekstove, zna koliko cenim takve štapove, a koga zanimaju detalji, može pročitati tekst Od staklenih vlakana do fiberglasa, u kojem je sve detaljno objašnjeno.

Foto: Anglo & Company

Paragon G je zanimljiv i po tome što je njegov blank izrađen od takozvanih UD staklenih vlakana. U najkraćem, UD је skraćenica od "Undirectional", a to najjednostavnije rečeno znači da su vlakna poređana u jednom smeru, što je slično rasporedu vlakana u blanku od bambusove trske! Ovaj detalj posebno naglašavaju i u Anglo&Co. Ovakve štapove karakteriše izuzetna osetljivost, a takođe i mala težina i mali odnos prečnika gornjeg i donjeg vrha blanka, takozvanog tejpera (Taper). Sve ovo omogućava precizno zabacivanje, prirodno vođenje varalice i sigurno zamaranje posle kačenja.

Evo i tabele sa osnovnim karakteristikama svakog pojedinačnog modela u seriji Paragon G:

Sledeći model koji želim da prikažem je The Suprime. Ovaj štap na neki način predstavlja logičan nastavak prethodnog modela, a izrađen je od najkvalitetnijeg Tonkin bambusa. 

Foto: Anglo & Company

Ne postoji baš mnogo varaličarskih, a posebno spining štapova koji su izrađeni od bambusove trske, pa je Supreme baš zato neverovatno zanimljiv. Krase ga sve najbolje osobine koje inače imaju štapovi izrađeni od bambusa. Ako želite da se detaljno upoznate sa svim karakteristikama ovakvih štapova, možete pročitati tekst Od bambusa do bambusa, u kojem je sve detaljno objašnjeno.

Od opreme poseduje titanijumske Torzite provodnike vezane koncem od čiste svile (!), custom nosač mašinice sa umetkom od ružinog drveta, kao i rukohvat od najkvalitetnije portugalske plute. 

Ako želite da kupite ovakav štap, znajte da se na njega čeka u proseku tri meseca, a ako želite neki detalj po vašoj želji, onda se vreme čekanja još produžava.

Evo i tabele sa osnovnim karakteristikama:

Treći štap koji ću predstaviti, pod nazivom Boron je posebno zanimljiv i jedinstven, a evo i zašto: ovaj štap je irađen iz četiri dela, a svaki od delova je drugačiji!

Prvi (donji) deo je izrađen od staklenih vlakana, drugi deo je izrađen od takozvanog kompozita (mešavina fiberglasa i grafitnih vlakana), dok su treći i četvrti deo izrađeni od grafita oplemenjenog boronom u različitim odnosima. O boronu i njegovim karakteristikama možete opširnije pročitati u tekstu "Oplemenjivači" blankova, 2. deo - boron i visker.

Foto: Anglo & Company

Dakle, u Anglo&Co. tvrde da ovakva konstrukcija ima brojne prednosti u odnosu na klasično konstruisane štapove. Donja sekcija omogućava veliku rezervu snage, kao i sigurno zamaranje krupnijih ulova. Kompozitni deo predstavlja svojevrsni logični prelaz između fiberglasa i grafita u smislu idealnog odnosa snage i savitljivosti celog štapa, dok gornje dve boronske sekcije predstavljaju nosioce glavnih osobina štapa, dajući mu brzinu, veliku osetljivost, vrhunsku preciznost zabačaja, mogućnost detekcije svih dešavanja pod vodom, prirodno vođenje varalica i sigurno kačenje ulova.

Štap je opremljen titanijumskim Torzite provodnicima,  vrhunskom portugalskom plutom, custom rolenhalterom u kombinaciji ružibog drveta i mašinski sečenog aluminijumskog dela. Svaki štap je obeležen i serijskim brojem.

Osim spin modela koje sam ovde predstavio, Anglo&Co ima u svom proizvodnom programu i nekoliko mušičarskih štapova, koji zbog svog kvaliteta zaslužuju poseban tekst, ali i nekoliko tenkara modela.

Od tenkara štaova meni lično je najzanimljiviji mali Kowasa model, namenjen tenkara ribolovu na sasvim malim rečicama i potocima. U sklopljenom stanju je dugačak svega 25cm, dok je radna dužina štapa 2,7m.

Foto: Anglo & Company

Ovaj štapić je izrađen od 15 teleskopskih segmenata, težak je svega 47g, a akcija mu je 8:2, što znači da je prilično brz. Ako želite ovaj tankara štapić, čekaćete ga između dve i tri nedelje, jer se radi po porudžbini.

Na kraju, napomenuću da Anglo&Company pravi još nekoliko različitih modela štapova, pa koga zanima još više nego što je ovde mogao da pročita, neka poseti njihov sajt i upozna se sa njihovim kompletnim programom. Samo mala napomena: kao i većina japanskih sajtova okrenutih ka JDM (Japan Domestic market), tako je i ovaj sajt skoro isključivo na japanskom jeziku. Tek da se zna.

Jovis V

Foto: Anglo & Company

"Oplemenjivači" blankova, 2. deo - boron i visker

U prvom nastavku mini serijala o materijalima koji se dodaju grafitnim vlaknima, "Oplemenjivači" blankova, 1. deo - kevlar, detaljno sam pisao o štapovima ojačanim kevlarom, što je  zainteresovalo još jednog čitaoca lista "Ribolov" da postavi pitanje postoje li, osim kevlara, još neki dodaci koji se  koriste u konstruisanju štapova za ribolov? Odgovor je potvrdan, a sada ćemo videti koji su još najčešći oplemenjivači koji se dodaju ugljeničnim vlaknima u cilju dodatnog poboljšanja osobina i karakteristika štapa. 

Među takozvanim oplemenjivačima, verovatno je najpoznatiji boron. Ovaj materijal je, makar po imenu, našim ribolovcima dobro poznat po čuvenim modelima štapova kao što su Mitchell Carboron ili Abu Garcia Conolon Classic. O kvalitetu ovih štapova suvišno je govoriti i oni su vremenom kod ribolovaca stekli gotovo kultni status. Oba štapa su mogla da se mere sa najboljim štapovima svoga vremena, a čak i danas su traženi i drže visoke cene.

Dakle "boron" je u stvari hemijski element bor, kojeg u kristalnom obliku odlikuje visoka tvrdoća i izuzetni modulus elastičnosti. Boron se u konstrukciji ribolovačkih štapova upotrebljava u obliku uzdužnih traka, tj. vlakana.

Prvi štap koji je imao u svom sastavu boron, bio je mušičarac koji je konstruisao Don Filips (Don Phillips) daleke 1971. godine. 

Daću ovde dve bitne napomene, slične kao i kod kevlara: prvo, boron služi samo kao dodatak još uvek neprikosnovenim ugljeničnim vlakima. Drugo, iako mi takve štapove nazivamo "boroncima", moramo znati da je procenat bora u takvim štapovima prilično ograničen i nikada ne ide preko 25%, a najčešće ga ima znatno manje! 

Osim u konstrukciji mušičarskih štapova, boron se danas uspoešno koristi u konstrukciji takmičarskih štekova, a uloga mu je da ojača donji i istovremeno najdeblji deo šteka. Generalno, boron štapu dodaje čvrstoću, snagu i brzinu. Naročito korisna uloga borona je da štapu omogući brzo umirivanje vibracija posle zabačaja.

Danas boron uspešno koristi vrhunski proizvođač mušičarskih štapova R.L. Winston, ali neki drugi proizvođači, kao što su Browning i Shakespeare.

S obzirom na to, da se boron prevashodno koristi u aeronautici za konstruisanje avionskih i raketnih delova, ne treba ni spominjati da ima jednu priličnu manu, a to je njegova cena. Štapovi od borona su po pravili jako skupi i tu za sada pomoći nema. Zato je i pored svih prednosti ovakvih štapova, upotreba borona i dalje ograničena i rezervisana samo za ribolovce sa dubljim džepom. 

Osim borona, sledeći oplemenjivač koji je relativno poznat je takozvani visker (engl. whisker).

Visker je opšti naziv za monokristalna vlakna (izrađena od jednog kristala) izduženog oblika. Viskeri su razvijeni da bi se posltigla ekstremna čvrstina i uglavnom služe kao oplemenjivači koji ojačavaju standardna kompozitna vlakna. Viskeri se odlikuju pet do deset puta većom čvrstoćom od čeličnih niti, kao i velikom termootpornošću.

Postoje različite vrste viskera, a za nas su najznačajniji grafitni i viskeri od silicijum karbida. Kada smo već spomenuli izraz „vlakna“, moram ovde reći, kako ne bi bilo zabune, da se njihova dužina i prečnik mere nanometrima. Silicijum karbid (SiC) je materijal koji se skoro nimalo ne isteže. Vlakna su viskera izuzetno kratka, a takva moraju biti upravo zato da bi se sprečilo njihovo pucanje, koje bi se moglo javiti kod dugačkih vlakana zbog njihove netegljivosti. 

Naravno, kao i skoro sve moderne tehnologije, tako je i ova preuzeta iz avio i raketne industrije. Svakako najpoznatiji proizvođač koji je koristio viskere je Daiwa i to njeni legendarni modeli Whisker Spinning i Amorphous Whisker Spinning. Daiwa nije prva i jedina koja je upotrebila viskere, ili ih i danas koristi, ali je prva koja je to napisala na štapu. 

I kod viskera važi isto što i za kevlar i boron: štapovi sa dodatkom viskera su po pravilu skupi i spadaju u gornji cenovni segment.

Na kraju ovog mini serijala o dodacima koji se upotrebljavaju da oplemene ugljenična vlakna, moramo se zapitati da li su oni zaista neophodni i postoji li opravdani razlog za visoku cenu takvih štapova? Kada je cena u pitanju, ona je apsolutno opravdana i uslovljena je cenom samih oplemenjivača. Što se opravdanosti upotrebe tiče, moram ovde reći da se štap može veoma uspešno konstruisati i bez ovih dodataka. I pored toga, upotreba dodataka svakako ima smisla, jer definitivno poboljšavaju karateristike štapa, samo je pitanje želi li neko da plati razliku u ceni. Budimo iskreni, prosečni ribolovac će teško primetiti razliku između blanka koji je oplemenjen nekim od dodataka i nekog standardnog izrađenog klasičnim postupkom. Međutim, iskusni ribolovci sa prefinjenim osećajem će razliku svakako primetiti. Ako ne odmah, a onda sigurno posle detaljnijeg upoređivanja. Zbog svega ovoga, ubeđen sam da bi oplemenjvači sigurno bili šire korišćeni, ali zbog visoke cene njihova upotreba ostaje još uvek ograničena.

Jovis V

Patek Philippe Grandmaster Chime reference 6300A-010

- mala poslastica za ljubitelje ručnih satova -

Kada se neki časovnik pojavi na Only Watch aukciji, svima je jasno da postoje realne šanse da taj predmet dostigne astronomsku cenu. Nedavno je čuvena časovničarska kuća iz Švajcarske Patek Philippe stavila na aukciju svoj model ručnog časovnika pod punim nazivom Patek Philippe GrandMaster Chime 6300A-010, koji je ubrzo prodat za neverovatnih 31 milion švajcarskih franaka i time postao najskuplje prodat/plaćen sat u istoriji.

Ovaj sat ima dvostruki ciferblat. Jedan je izrađen od specijalnog 18-karatnog roze zlata, a drugi od crnog zlata. Kaiš je ručno izrađen od kože aligatora, a kućište je napravljeno od nerđajučeg čelika. Međutim, to ni blizu nije ono što ovaj sat čini posebnim i jedinstvenim. 

Ono što ga odvaja od većne ostalih su neverovatnih 20 komplikacija! Komplikacija je svaka pojedinačna dodatna funkcija sata koja  prevazilazi jednostavno pokazivanje vremena. Neke od najčešćih i najpoznatijih komplikacija su: štoperica, datum, mesečeve mene, večiti kalendar, vremenske zone i sl. Takozvana "Grand komplikacija" se sastoji od najmanje četiri komplikacije, a sreće se samo na izuzetno skupim modelima satova. U poređenju sa ovim, čak dvadeset komplikacija na ovom Patek Philippe-u deluju zaista fascinantno. Ono što posebno oduševljava su neverovatne zvučne alarm komplikacije (chiming), kojih ima čak pet, od kojih su dve potpuno nove i patentirane. Na kratkom videu možete čuti kako to zvuči u prirodi. Zaista prelepo.

Naravno, ceo sat i mehanizam su rađeni potpuno ručno do najsitnijeg detalja, a kalibar nosi oznaku - 300 GS AL 36-750 QIS FUS IRM. Najjednostavnijim rečnikom rečeno, kalibar predstavlja oznaku hronografskog mehanizma. U ranija vremena, kalibar je označavao i veličinu mehanizma, a savremeni proizvođači satova sve više koriste sopstvene oznake za kalibre svojih satova, kao deo prepoznatljivosti samog proizvođača.

Patek Philippe Grandmaster Chime je izrađen specijalno za aukciju, a na njegovom ciferblatu je to posebno naglašeno ispisom "The Only One" (jedan jedini). Kažu da je manufaktura uložila sedam godina i 100.000 sati rada u izradu ovog fascinantnog sata.

Naravno, kao što pretpostavljate, kupac ovog sata nije poznat, ali je američki CNN objavio da će novac zarađen od ovog sata na Only Watch Charity Auction 2019, ali i ostalih predmeta ponuđenih na ovoj aukciji u Ženevi, biti namenjen lečenju retkih genetskih poremećaja koji izazivaju progresivnu degeneraciju mišića. Dakle, mogu reći da novac potrošen za ovaj sat, nije dat samo kao znak nečijeg hira ili "besa", več ima izraženu filantropsku notu.

Prečnik kućišta je 47,7 mm, a sat je visine 16,07 mm. Sat je zaštićen od vlage i prašine, ali nije vodonepropustiv (water resistant).
Na kraju, pogledajte izveštaj sa  Only Watch 2019 aukcije:

Jovis V

Foto: Only Watch

Kupovina polovnog štapa - tri puta meri, jednom seci

U ribolovačkim časopisima i po sajtovima, ali i u kontaktu sa iskusnim ribolovcima, naći ćete ogroman broj tekstova i saveta kako izabrati i kupiti nov štap za pecanje. 

Ali, da li ste primetili da je saveta o kupovini polovnog štapa neuporedivo manje?! Čak tvrdim da se mogu nabrojati na prste. Hajde da pokušam da donekle popunim tu prazninu, dajući neke praktične savete, kako biti maksimalno zadovoljan svojim novim polovnim štapom. 

Prvo da odgovorim na pitanje zašto uopšte kupovati polovan štap i nije li to previše rizično? Razloga za kupovinu polovnog štapa ima nekoliko, a glavni su prilika da nabavimo neki redak legendarni, stariji model i mogućnost da u najvećem broju slučajeva prođemo znatno jeftinije nego da kupujemo nov štap. Ne treba zanemariti mogućnost trampe, kada zamenimo neki deo pribora koji skuplja prašinu, nekim štapom kojeg ćemo rado koristiti.

Kupovina polovnog (korištenog) štapa zaista može biti pravo zadovoljstvo, ali još veće razočaranje, ako nakon kupovine shvatimo da je štap u takvom stanju da ga jedino možemo baciti u neki ćošak. Da biste u najvećem broju slučajeva izbegli razočaranje i bes zbog bačenih para, pročitajte tekst do kraja.

Prvi savet prilikom kupovine bi bio da kupite štap od poznatog prodavca, ili nekoga za koga imate garancije da je korektan. Ako ne poznajete ni jednog takvog, onda prvo obratite pažnju na blank! Blank je duša štapa i od njega zavisi skoro sve.

Prvo dobro zagledajte blank. Na njemu ne sme biti većih oštećenja, osim eventualno sitnijih standardnih oštećenja laka, koja se javljaju tokom vremena upotrebe. Dobro proverite da li je oštećen samo lak, ili eventualno i sam blank. Kod većih (i dubljih) oštećenja, ponekad ćemo moći da vidimo belu boju u samom oštećenju. To je siguran znak da je udarac prouzrokovao i oštećenje blanka, to jest grafitnog materijala, a ne samo laka. Takav blank je podložniji daljim oštećenjima, pa i lomu na tom mestu.

Posle toga proverite da li je blank bio lomljen pa popravljan. Ovo nije uvek lako primetiti, jer dobar majstor može da fantastično prikrije mesto loma. Ipak, iskusno oko može često da prepozna i takav štap, mada ne uvek, a pogotovo ako se kupuje na brzinu i bez detaljne provere. Prevaranti često igraju na ovu kartu, kada vam prilikom kupovine skreću pažnju na nebitne stvari i ometaju vas u pažljivom pregledanju štapa. Zato, nikuda ne žurite! Dajete svoj novac i svakako ne želite da budete prevareni! Ako vam je do štapa koji nameravate da kupite zaista stalo, sve radite polako i koncentrisano.

Prvo izmerite dužinu štapa. Dužina mora biti ista ili maksimalno približna deklarisanoj dužini. Svako značajnije odstupanje, može nam ukazati da je štap zbog loma popravljan i skraćivan. Takođe, uporedite dužine nastavaka. U najvećem broju slučajeva (osim nekih retkih modela štapova), dužina vršnog i donjeg dela su iste, ili skoro iste.

Najbolje je da pored imate i nov, ili bar isti takav štap, pa uporedite. Pošto ovo često neće biti moguće, posebno obratite pažnju postoji li negde na blanku neki, kao, ukrasni vez koncem, ili nalepnica. Baš tu ispod može biti sakriven spoj gde je štap bio lomljen!

Kada je u pitanju vršni (gornji) deo štapa, u slučaju loma, na tom mestu će biti ubačen "trn", koji spaja i drži slomljene delove. Ovaj trn je valjkastog oblika, ponekad je pun, a ponekad šupalj. Ako imate i najmanju sumnju da je štap bio lomljen, nije loše da pri sebi imate komad nešto tvrđe žice, dužine otprilike kao vršni deo štapa. Žica? Da, ubacite žicu u konus i provlačite je celom dužinom vršnog dela. Ako žica bilo gde zapne, ili ne može da prođe, to je znak da je u blank ubačen trn. Žica celom dužinom blanka mora prolaziti lako i glatko. Isto ovo važi i za donji deo štapa. Da budem sasvim iskren - ako je štap dobro popravljen, on neće ponovo pući na istom mestu. Naprotiv, na tom će mestu najčešće biti još čvršći i sigurniji. Samo na vama je procenite šta želite, ali zapamtite da niko, makar iz psiholoških razloga, ne voli da kupi lomljen štap.

Kada se (maksimalno moguće) uverite da je blank u redu i da nema značajnih oštećenja, sledeće na šta ćete obratiti pažnju je spoj. Bez obzira o kom se tipu spoja radi (spigot, put in, put over), bitno je da je spoj maksimalno čvrst i da nigde nema ni trunke lufta. To ćete proveriti tako što ćete stegnuti šakom spoj i onda tako držeći, klatiti i zamahivati štapom. Ni jednog trenutka se ne sme osetiti bilo kakvo lupkanje u spoju niti luft. Spoj koji nije čvrst je podložan oštećenjima i pucanju. Viđao sam štapove pukle baš na spoju, upravo iz gore navedenih razloga. U slučaju da štap koji nameravate da kupite ima spigot, obavezno proverite da prilikom štekanja, gornji deo ne spada skroz do donjeg! Ako se to dešava, znači da je trn sasvim istrošen, pa će uskoro biti nemoguće čvrsto uštekati štap. Kod spigot spoja uvek mora biti bar nekoliko milimetara prostora!

Idemo dalje... sledeće što treba proveriti su karike, tj. provodnici. Proverite da li su prstenovi savršeno glatki i da li osećaju urezi nastali tokom godina upotrebe. Ovo je naročito važno proveriti kod štapova starijih serija, koji su generalno bili više na vodi od nekih novijih. Dakle (nemojte se smejati), uzmite komad fine pamučne tkanine i njom dobro istrljajte ("uglačajte") jagodicu prsta. Zatim tako "uglačanim" prstom prođite nekoliko puta kroz prsten karike. Prst mora kliziti savršeno glatko! Ovo sa tkaninom zaista pomaže, a imaćete mnogo bolji osećaj u prstu, verujte. Posle prstenova, proverite da li su provodnici, tj. nosači na bilo kom delu oštećeni ili napukli. Ovo je još bitnije proveriti kod jednostopalnih karika. Ako je sve u redu, proverite kako su karike vezane, ima li oštećenja na koncu i da li je lak preko konca ispucao. Ovo se događa posle godina upotrebe, pa je bitno utvrditi da su oštećenja minimalna i da neće dovesti do loma i spadanja karike. Obavezno proverite i da li su provodnici originalni i da li je neko menjao njihovo mesto, tj. prevezivao ih.

Posle ovoga, proverite nosač mašinice (rolenhalter). Prvo pogledajte da li je slučajno napukao na nekom delu, naročito na navoju. Proverite i da li ima značajnijih oštećenja na mestu gde dolazi stopa mašinice. Obavezno proverite i navojni prsten. On mora kliziti po navoju glatko i bez otpora.

Na kraju, proverite rukohvat i dršku štapa. Dobro proverite plutu (ili duplon) i šok kapu (end kapu). Pluta ne sme biti trula, niti imati veća oštećenja. End kapa nam takođe može reći dosta o štapu i kako je njime rukovano. Ako je značajno oštećena, udarena, ili nedostaje deo gume (ili gumirane plute), to nam može reći nešto o tome kako je štapom rukovano. Međutim, kod baš starih štapova, ova oštećenja su često posledica dugotrajne i aktivne upotrebe i nemaju veze sa grubim rukovanjem. Trudite se da procenite šta je u pitanju kod štapa koji želite da kupite.

Nije loše raspitati se na kakvim je vodama pecano štapom, koliko ribe je "izvukao", koliko je često bio na vodi, itd.

Moram ponovo reći da najviše pažnje treba obratiti na blank! Sve ostalo se može srediti – pluta, rolenhalter, šok kapa, karike... Ako je blank dobar, onda će i eventualno dodatno ulaganje u doterivanje štapa imati smisla.

Kao što rekoh na početku, novo jeste novo, ali i polovan štap nam može priuštiti veliko zadovoljstvo, ako pažljivo i strpljivo biramo. Da biste detaljno proverili sve navedeno, biće vam potrebno dosta vremena, ali svaki uloženi minut u proveru vredi.

Ovde moram napomenuti da čak i ako sve proverite, rizik i dalje postoji. Nemoguće je uvek biti potpuno siguran u sve, ali što više detalja proverite, steći ćete pravilniju sliku o štapu koji nameravate da kupite. Naravno i potpuno nov štap može pući, ali dobrim i detaljnim pregledom polovnog štapa, možete rizik svesti na minimalnu, ili bar prihvatljivu meru.

Naravno, svi saveti dati u ovom tekstu su univerzalni i odnose se na sve vrste štapova, bez obzira za koju tehniku ribolova su namenjeni. Nemojte biti zaplašeni svim ovim savetima. Ima polovnih štapova u veoma solidnom stanju, a često su skoro kao novi.

Želim vam puno uživanja u vašem novom polovnom štapu!

Jovis V

"Oplemenjivači" blankova, 1. deo - kevlar

Pre izvesnog vremena jedan čitalac lista "Ribolov", postavio je pitanje koje glasi: "da li je tačno da štapovi napravljeni od karbona ojačanog kevlarom posle izvesnog vremena pucaju, jer kevlar izgubi svojstva"?
Veoma zanimljivo pitanje koje je zahtevalo poseban tekst, a priznajem, može kolege ribolovce na trenutak naterati da se zamisle. Međutim, posle detaljnog razjašnjenja, videćete da je stvar sasvim jasna i da je odgovor na pitanje krajnje jednostavan.
Da bih uopšte mogao da dam odgovor na postavljeno pitanje, moram prvo ukratko i krajnje pojednostavljeno objasniti šta je to kevlar, kakvi su mu je sastav i osobine, te zašto se upotrebljava u proizvodnji štapova za ribolov.

Dakle, kevlar je vrsta izuzetno otpornog sintetičkog vlakna koji pripada polimerima iz grupe aromatičnih poliamida. Da pojednostavimo, reč je o posebnoj vrsti plastike, koja ima neke izuzetno bitne osobine, koje kevlar čine izvanrednim materijalom za različite primene.
Kevlar odlikuju izuzetna zatezna čvrstoća, otpornost na kidanje i udare, velika izdržljivost, odlična otpornost na visoke temperature, velika otpornost na sečenje i rezanje, mala težina, kao i dobro prigušivanje rezonancija.
Najširem krugu ljudi, kevlar je prevashodno poznat kao materijal od kojeg se izrađuju pancirni prsluci, ali, kevlar se koristi i u automobilskoj, avio, raketnoj i sportskoj industriji. Proizvođači ribolovačkog pribora su takođe veoma brzo uvideli da se kevlar može upotrebiti i prilikom izrade štapa za pecanje. Međutim, ove moram dati veoma bitnu napomenu: štap se ne može napraviti samo od kevlara! Kevlar nema neke bitne osobine koje poseduju ugljenična vlakana, pa se može iskoristiti isključivo kao dodatak u konstrukciji blanka!
Kod nas najpopularniji štapovi koji su imali ojačanja od kevlara, bili su modeli čuvene nemačke kuće Sportex, koji je prednjačio u upotrebi kevlara. Sportex štapovi koji su imali u svom sastavu kevlar, bili su prepoznatljivi po vizuelno jako lepoj i zanimljivoj "pletenoj" strukturi blanka, koja se razlikovala od štapova kod kojih kevlar nije bio upotrebljen.

Sada polako dolazimo do suštine pitanja da li štap izrađen od ugljeničnih vlakana posle nekog vremena upotrebe puca jer kevlar vremenom gubi svojstva? Pre konkretnog odgovora, moramo dati još jedno, možda i najvažnije razjašnjenje. Dakle, moramo znati da je srce štapa - blank! Kevlar se pojavljuje isključivo kao materijal koji donekle može poboljšati neka svojstva blanka, ali uvek moramo imati na umu da, ako blank odluči da popusti (pukne), kevlar tu neće mnogo pomoći! Kevlar dodaje blanku obručnu čvrstoću, smanjuje naprezanja prilikom savijanja i štiti blank od udaraca o kamenje i ostale čvrste predmete, ali ne može sprečiti blank da pukne! Grafitna vlakna imaju svoja strogo definisana svojstva i ako se pređe granica izdržljivosti upotrebljenih grafitnih vlakana, štap će neminovno pući, bez obzira na kevlar. Sa druge strane, čak i ako se pojave mala oštećenja na kevlaru, to nikako ne znači da će blank pući!
Još nešto: neke kolege ribolovci misle da kevlar vremenom gubi svoja svojstva zbog direktne izloženosti Suncu. Međutim zaboravljaju da je kevlar upravo veoma otporan na visoke temperature, te da Sunce svakako ne može biti razlog zbog kojih kevlar gubi svoja svojstva, ako ih uopšte i gubi. Uostalom, pogledajte na primer, koliko starih Sportexa je i danas čitavo i koliko njih je još uvek u aktivnoj upotrebi. Jeste, neki su u međuvremenu pukli, sa kevlarom ili bez njega, ali samo pomislite koliko Sportexa je kod nas prodato, pa nije ni čudo što je neki pukao. Uostalom, ne postoji štap koji neće pući.
Dakle, spomenuta zabluda verovatno vuče korene iz jedne druge zablude, a to je da grafitna vlakna posle određene izloženosti atmosferskim prilikama i neprilikama takođe gube svoja svojstva, te da štapovi, kako neki kažu, postaju "krti" i podložni lomu!? Naravno i ova zabluda se u startu može pobiti činjenicom da ogroman broj starih štapova i danas služi verno kao i prvog dana, dok neki sasvim novi štapovi pucaju, iako nisu bivali izloženi atmosferskim uticajima.
Konačno dolazimo i do konkretnog odgovora na pitanje koje je postavio naš čitalac: štapovi sa dodatkom kevlara ne pucaju zato što je kevlar izgubio svojstva! Ako i puknu, to je iz sasvim drugih razloga, koje svakako treba tražiti u ugljeniku, a ne kevlaru. A zašto uopšte štapovi za ribolov pucaju, to je već druga tema.

Jovis V

Shakespeare Big S - veliki u svakom smislu

Shakespeare Big S je vobler koji je odavno ušao u ribolovačku istoriju i jedan je od glavnih"krivaca" za ogroman broj ulova štuke, basa i somova širom sveta.

Naši somaroši su "razbijali" somove ovim voblerom crankbite tipa, koji je kod nas poznat pod različitim kolokvijalnim imenima kao što su "kruškica", "pačor", "debeljko", itd.

Kao što rekoh, Shakespeare Big S spada u grupu crankbite voblera, što znači da ima kratko, sabijeno, debelo i okruglasto telo (za razliku od minnow oblika, koji karekterišu vitko, tanko i izduženo telo).

Big S se proizvodio u tri veličine: Big S, Mid S i Little S. Na fotografijama možete videti modele Mid S i Little S.

Kao što se vidi, Big S je bio pakovan u plastičnu kutiju, u kojoj se osim voblera, nalazio i mini katalog u boji sa kartom dekora, veličinama i težinama.

Jedna zanimljivost je vezana za ove voblere: neuporedivo više ulova sam ostvario na Mid S, nego na manji model Little S. Ovo je vidljivo i na fotografijama, na kojima se vidi koliko je telo Mid S-a oštećeno od ugriza štučijih zuba.

Ovaj vobler se u samom početku pojavio u SAD pod imenom Shakespeare Big Shaker, a onda je kasnije, početkom '70-ih dogina prošlog veka stigao u Evropu pod imenom Big S.

Tokom decenija proizvodnje, bilo je dosta serija ovog voblera, a među najcenjenije spadaju oni modeli koji na stomaku imaju ispisano "Original Big S, Mid S ili Small S". Ovi modeli imaju takođe i poseban otvor, tj. rupu na samom kraju tela. Ovaj otvor je nastajao kao deo proizvodnog procesa, a neki kažu da su vobleri stajali na posebnim držačima za vreme farbanja, te da je rupa tako i nastajala.

Takođe, tokom vremena su se menjale dužina i težina ovih voblera, a modeli na slikama su dučaki 6 i 5cm, a teški oko 10 i 7g. 

Danas su mere sledeće:

Big S  - 9cm - 15g
Midi S - 7.5cm - 10g
Mini S - 6cm - 7.5g

Svi vobleri iz serije imaju ugrađene kuglice i zveckaju, a prilikom vođenja imaju jaku i krupnu vibraciju. Naravno, za ove voblere neophodan je i prilagođen pribor, jer i štap i mašinica moraju imati snage za vođenje ovakvih "traktora". Za Big S je nepohodno imati najmanje 100 gramac, ali pravih 100g težine bacanja! Znam da su neki naši somaroši prepravljali fabričke modele, tako što su zamenjivali originalne udice i žicu u telu, menjali stabilizator (kljun, "paktu"), ubacivali još kuglica, dodavali opterećenje da postane tonući, itd... Ovako modifikovani "pačori" težili su svih 40g. 

Danas se pravi i ogromni model pod imenom Mega S, koji je dugačak 12cm i težak čitavih 50g! Zamislite kakav štap i mašinicu treba imati da se ovakvi vobleri vodili kroz vodu bez poteškoća.

Ako negde naletite na ove legendarne voblere, naročito na modele iz starijih serija, odmah kupite bar jedan. Brzo ćete hvatiti zašto svi moraju imati bar jedan Big S u kutiji ili kolekciji. Na sreću, Shakespeare Big S se proizvodi i danas i lako se može naručiti iz inostranstva.

Jovis V

Foto: Jovis V

DIANA Stormrider Regulated (drugi deo)

U prvom nastavku prikaza i testiranja vazdušne puške DIANA Stormrider (klik na link) spomenuo sam, između ostalog, da ova puška nema fabrički ugrađen regulator. Klikom na link možete pročitati ceo te(k)st. U ovom nastavku, sledi testiranje puške, ali ovoga puta sa ugrađenim regulatorom, koji omogućava da da ova puška svaku dijabolu ispali istom snagom i istom brzinom. Koje su prednosti ugradnje regulatora možete pročitati u nastavku.

Diana Stormrider sa fotografija je bio prvi Stormrider kupljen u Srbiji, a pretpostavljam da je ovo istovremeno i prvi regulisani Stormrider kod nas, pa mislim da ovakva puškica zaslužuje posebnu temu i neku reč više.

Regulator je HUMA-AIR, a kod ugradnje smo ga postavili na 145bar, mada se posle punjenja puške 2-3 puta ustalio na oko 140bar. Ugradnja nije komplikovana, ali savetujem ugradnju kod ovlaštenog servisera, jer je jedino tako sigurno da nećemo nešto pogrešiti tokom ugradnje i podešavanja.

Čim sam ispalio prve dijabole, bilo je jasno da regulator radi svoj posao, jer je brzina bila konstantna bez mnogo variranja.

Napomena: na ovom test gađanju sam koristio samo dole navedene dve vrste dijabola kao siguran izbor, a ostale ću testirati vremenom i javljati kako ih puška nosi.

- JSB Jumbo 5,5mm; 1,030g - 252m/s

- JSB Jumbo Heavy 5,5mm; 1,175g - 245m/s

Međutim, imajte na umu da ovakvo podešavanje daje snagu puški, ali troši i više vazduha. Prema prvoj proceni, pritisak pada posle oko 15 ispaljenih dijabola, pa je češće punjenje neophodno. Ko želi, može regulator postaviti na manju vrednost (oko 120-130bar) i onda bi dobio bar 30 hitaca, ali sa manjom brzinom i snagom. Izbor je tu, pa svako može odabrati kako želi. 

Ovde moram navesti jednu veoma važnu stvar: kod neregulisane puške, najveća brzina se dobija na nekih 175bar pritiska u cilindru. Pre i posle toga brzina je bila manja. Kada se ubaci regulator, on brzinu odredi na jednu vrednosti i onda je brzina konstantna. Da smo postavili regulator na svih 150 bar, svakako bi se dobilo još na brzini, ali ovo nisam želeo, jer sam našao podatak da je 145bar sasvim dobro i dovoljno za Stormridera, pa čak i manje.

Plenum ima solidan kapacitet, pa puška lepo i mirno radi sa regulatorom i nemam osećaj da je opterećena. Huma nažalost ne daje alat za vađenje regulatora i plenuma, ali se on može izvaditi uz znanje i veštinu servisera, tako da su naknadne korekcije moguće, ako se predomislimo ili želimo da promenimo vrednost na regulatoru. Takođe smo ustanovili da je fabrički manometar na puški izuzetno precizan, što je svakako plus za celu pušku.

Na slici ispod se vidi upucavanje na 25m:

A na donjoj slici su prvi pogoci na 37m:

(Veće daljine, preko 50 i više metara ću isprobati u narednim pucanjima, kada budem imao uslove za dalje).

Ako nekoga zanima praktična snaga, evo malog testa: daska od izuzetno tvdog suvog hrasta, daljina 10m. Vidi se koliko duboko je dijabola ušla.

Da zaključimo: ako bismo sabrali ukupnu cenu puške sa popustom i Huma regulatora, dolazimo do cifre od oko 400€, što je jako dobra cena (za naše uslove), kada su PCP puške u pitanju. Uz to dobija se moderna, precizna, laka, jednostavna i zgodna puška, sa brendiranim regulatorom, pa mislim da je cena više nego dobra (ponavljam, za naše uslove) za jednu regulisanu pušku.

Jovis V

Foto: Jovis V

ABU Cardinal 77 - dijamanti su večni

U ovom tekstu ću prikazati mašinicu koja je, slobodno možemo reći, ušla u malu grupu odabranih, koje po svojim osobinama i kvalitetom, spadaju u najbolje mašinice za ribolov ikada napravljene. ABU Cardinal 77 svakako spada u tu grupu.

ABU je bila švedska fabrika, osnovana daleke 1921. godine u provinciji Blekinge, blizu ribolovcima veoma poznate reke Mörrum. Malo je poznato da je ABU u početku proizvodio satove, tahimetre i telefonske tajmere, a ne ribolovački pribor. Puno ime fabrike je bilo "A.B.Urfabriken", što na švedskom jeziku znači upravo "fabrika za proizvodnju satova".

Sve do II sv. rata, fabrika je poslovala  veoma uspešno, ali nakon rata, potražnja za satovima i taksimetrima je počela naglo da opada, pa je osnivačev sin Göte Borgström odlučio da se preorijentišu na proizvodnju pribora za ribolov. 1952. godine, fabrika menja ime u ABU i uporedo izbacuje nekoliko ranih modela mašinica za ribolov, o kojima ćemo reći nešto više drugom prilikom. Konačno, 1962. godine, ABU izbacuje prvu seriju mašinica pod zajedničkim nazivom "Cardinal". U celoj Cardinal seriji, verovatno najbolji i najpoznatiji modeli su nosili dvicifrene oznake u zavisnosti od veličine: 33, 44, 66 i 77, a bili su prepoznatljivi po telu ofarbanom u zelenu boji u belom rotoru. Koliko znam, izrađeno je ukupno 4 verzije ovog modela, s tim što prikazana mašinica pripada poslednjoj seriji, rađenoj tokom 1978 i 1979 godine. 

Na stopi mašinice je jasno vidljivo gde je izrađena - "Made in Sweden". Osim ovoga, na telu mašinice se nalazi i švedski kraljevski grb, koji su mogli da nose proizvodi samo najvišeg kvaliteta (slično luku Vilijema Tela ugraviranog na najkvalitetnijim švajcarskim proizvodima).

Sve na ovoj mašinici prosto odiše vrhunskim kvalitetom. Telo i rotor su izrađeni od metala, ručica je takođe metalna, ali nije punog profila, kako bi se smanila ukupna težina mašinice. Kada smo već kod težine, ova mašinica je izenađujuće laka za svoju veličinu. Svega 395 grama! Poklopac mašinice se drži na samo jednom, centralno postavljenom zavrtnju, a zanimljivo, nosači žice preklopnika i vođice strune na rotoru su izrađeni od plastike. Ipak ne brinite. U pitanju je neverovatno žilava i izdržljiva plastika, a najveći dokaz kvaliteta je taj, što na ovoj mojoj mašinici sve radi isto kao i prvog dana. Nikada ništa nije menjano niti popravljano. Samo je redovno održavana i to je sve. A tokom decenija rada je istrpela svakojaka iskušenja: nekoliko padova, "šamaranje" repom soma po dnu čamca, ne baš nežno "kurblanje" itd. Sve ovo je stoički istrpela, čak se ni boja nije mnogo izgulila tokom vremena. 

Ruku na srce, na ovoj mašinici nema baš mnogo toga što se može pokvariti. Mehanizam je izuzetno kvalitetan ali jednostavan. U pitanju je klasični pužni prenos. Pogonski zupčanik je izrađen od bronze, a glavna osovina ("puž") je izrađena od čuvenog švedskog čelika. Po mišljenju mnogih, kombinacija bronze i čelika je najbolja moguća kombinacija, kada je u pitanju trajnost i dogovečnost pogonskog mehanizma. 

Neko će se možda zapitati ima li ova mašinica neki kuglični ležaj? Ima jedan. Više joj i ne treba. Smešten je u glavi rotora, gde je i najpotrebniji, a izrađen je takođe od neverovatno tvrdog i nerđajućeg čelika. Valjčić vođice strune je izrađen od tvrdo hromiranog čelika i posle svih decenija upotebe i rada i dalje je savršeno gladak, bez useka, koji mogu nastati od prelaska najlona preko njega, naročito ako je u pitanju valjak izrađen od nešto "mekšeg" materijala.

Prenosni odnos ove mašinice je 3,3:1, a jednim okretom ručice uvlači oko 58cm monofila. 

Špulna je izrađena od metala, a sa osovine rotora se skida jednostavnim pritiskom na crno dugme u sredini špulne. Jedina mana ovakve špulne je njena neobično velika dubina, pa ako pecamo nešto tanjim najlonima, moramo podmetnuti veliku količinu nekog drugog (jeftinog naravno) najlona, koji služi kao "podmetač".

Zanimljivo, iako ova mašinica nema superstoper, zaustavnih položaja ima više nego dovoljno, pa rotor u bilo kom položaju napravi samo mali hod unazad prilikom zaustavljanja i kontre. Ovo je, uz sve ostale, još jedna od velikih prednosti ove mašinice u odnosu na neke druge, koje su imale svega 3-4 zaustavna položaja, pa se rotor znatno vraćao unazad.

Kada skinete špulnu, ukazaće vam se još jedan detalj, koji je ovu mašinicu odvajao od mora ostalih. Pogledajte fotografiju i videćete sistem za preklapanje vođice najlona sa čak dve opruge! Ako se desi (a ipak se dešava) da opruga preklopnika pukne, ostaje druga, a preklopnik će raditi i sa jednom oprugom! Sistem preklopnika sa oprugama je takođe izrađen od plastike, ali ni ovde nema nikakvih problema. Sve radi savršeno glatko, kao i prvog dana,  posle hiljada i hiljada preklapanja. Zanimljivo, meni nikada nije ni jedna opruga pukla. Obe su originalne, kao kada je mašinica kupljena.

Osim pužnog prenosa, dugovečnost ove, ali i ostalih sličnih mašinica iz tog vremena je ležala i u dugačkom konusnom izraštaju stopljenim sa telom, u koji se šrafila ručica mašinice. Ovako dugačak konusni nastavak je omogućavao da, bez obzira kako okretali ručicu, pogonski zupčanik uvek naleže na osovinu pod istim uglom, a takođe ne postoji ni mogućnost da se ovakav sklop vremenom razglavi ili olabavi, kao na modernim mašinicama kod kojih se osovina ručice samo provlači kroz pogonski zupčanik ("tanjir").

Sledeća zanimljivo i originalno rešenje primenjeno na ovom Kardinalu je neobično postavljena frikciona kočnica. Mogli bismo čak reći da nije ni prednja ni zadnja! Postavljena je u telu, iza osovine, a dugme za regulaciju sile kočenja se nalazi na zadnjem donjem delu mašinice. Neobičan položaj dugmeta je istovremeno veoma praktičan i lako dostupan, a ovde moram napomenuti da ova mašinica koči iznenađujuće dobro, šta više jako dobro. Veoma je sigurna i pouzdana i nikada nije zakazala ili blokirala. Ovo smatram još jednom prednošću Kardinala u odnosu na veliki broj konkurenata. Kao jedinu manu ovakvog rešenja kočnice, moram navesti osetljivost na padove, jer se dugme kočnice nalazi na mestu koje često prvo udara u kamen ili beton prilikom pada. Zato treba biti oprezan, bez obzira što se radi o neverovatno robusnoj i izdržljivoj mašinici.

Takođe, recimo i to, da se prilikom okretanja rotora čuje onaj dobro poznati zvuk "klik-klik-klik", koji  starije kolege jako dobro pamte, a mlađi su retko imali prilike da ga čuju, jer su mašinice odavno postale bešumne. Ovo "klaktanje" nekome smeta, nekome ne, tako da sve zavisi od ukusa pojedinca. 

Kada smo već kod mana, možda jedina realna mana ove mašinice je dosta loše slaganje najlona (strunu nemoje ni pokušavati da namotate, jer će se često mrsiti). Namotaji su relativno loše raspoređeni, a ovo je posledica samog pužnog mehanizma, koji je inače poznat po lošem slaganju monofila. Zato se ovom mašinicom teško izbacuju lake varalice (vobleri) na veću daljinu, pa je jedino rešenje koristiti teške kašike, velike spinere ili teške džig glave, a ako pecate dubinski, teža olova.

Kod naših ribolovaca tog vremena (ovde mislim na sve prostore bivše Jugoslavije, pa i nešto šire), Cardinal je nekako uvek bio u senci svojih tadašnjih glavnih konkurenata DAM Finessa, različitih modela Shakespeare-a, ali i svog brata, modela 57. 

ABU Cardinal nije bio jeftin ni tada. Naprotiv, bio je prilično skup. Međutim, vreme je činilo svoje, mnoge fabrike ribolovačkog pribora su polako propadale ili posrtale pod naletom jeftine robe sa istoka, pa je slična sudbina zadesila i Abu. Labudova pesma ove legendarne švedske kompanije bio je model Suveran, kojim su pokušali da ribolovačkom svetu ponude vrhunski kvalitet Made in Sweden u novom ruhu. Na žalost, slično kompaniji Mitchell, nije izdržao tržišnu utakmicu, pa je danas od Abu-a ostalo samo ime, tj. robna marka, koja postoji u okviru korporacije Pure Fishing.

Polovni Kardinali se kod nas mogu naći znatno teže od različitih modela DAM ili Shakespeare jer ih je manje bilo, ali ako uspete da nađete nekog u dobrom stanju, nemojte se dvoumiti. Jer, kao što kaže naslov jednog od filmova o Džejmsu Bondu “Dijamanti su večni”.

Jovis V

Foto: Jovis V

Od bambusa do bambusa

Kolege ribolovci koji me poznaju lično, ili preko mojih tekstova, uglavnom znaju koliko me privlači i koliko volim takozvani “retro pristup” ribolovu, a pogotovo kada je u pitanju ribolovački pribor. Tu prevashodno mislim da klasične, legendarne modele mašinica, ali i ribolovačke štapove koji nisu izrađeni od ugljeničnih vlakana, takovanog “grafita” ili “karbona”. Tu pevashodno mislim na moju ljubav prema štapovima izrađenim od staklenih vlakana (fiberglas), koje sam već predstavo na ovom Blogu u tekstu Od staklenih vlakana do fiberglasa. (klik na link)

Međutim, ništa manje nisam fasciniran ni štapovima izrađenim od bambusove trske, takozvanim “bambusima”. Iz tog razloga sam 2015. godine napisao za List Ribolov tekst o štapovima od bambusa, koji i danas smatram za jedan od meni najdražih testova.

Zato mi je bilo neobično drago, kada sam prilikom gostovanja na Radiju Laguna u emisiji Van Dometa (klik na link), koju uređuje i vodi naš kolega i moj drugar Ivica Drobac, dobio priliku da o štapovima od bambusa kažem neku reč više i da široj publici objasnim šta je to što me toliko fascinira kod tih štapova.

Tekst koji sledi je odavno nastao, a za njegov nastanak je direktno zaslužan oglas jednog ribolovca, koji mi je u trenutku dao inspiraciju. Pomenuti oglas je glasio: „Prodajem bambus štapove duzine 2,3m. Cena 98,00 dinara po komadu”.

Istog trenutka sam se vratio u detinjstvo i ranu mladost, kada smo skoro svi koristili štapove od bambusa za pecanje. Uostalom, tada praktično i nismo imali drugačije štapove, jer je izbor kod nas bio prilično sužen. Nismo tada puno obraćali pažnju na dužinu, težinu bacanja, vrstu provodnika, rolenhalter... samo je bilo bitno biti na vodi i imati štap.

Nešto kasnije su se kod nas pojavili, za ono (ali i ovo) vreme fenomenalni štapovi od staklenih vlakana. Bili su lepši i „moderniji“ od bambusa, pa smo svi davali poslednji dinar džeparca da bismo nabavili jedan od tih novih štapova. To je bilo vreme sigurne vladavine takozvanih “fiberaša” iz zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka - Tokoza i Germine. Ti štapovi su bili praktično neuništivi, pa je bilo pitanje prestiža imati neki od tih štapova.

Znatno kasnije su stigli štapovi od ugljeničnih vlakana (karbon fiber), a nastavak priče svi znamo.

Ali, u jednom trenutku, praktično zaboravljeni štapovi od bambusa, ponovo dolaze u centar pažnje zaljubljenika u pribor i ribolov. Ovde prevashodno mislim na mušičare, koji nikada i nisu prestali da se oduševljavaju ovakvim štapovima, ali i sve ostale ribolovce, koji su odavno bili ubeđeni da su bambusi stvar daleke prošlosti.

Ako ne verujete "pročešljajte" Internet i videćete koliko manufaktura i majstora proizvodi štapove od bambusa! Sedišta ovih manufaktura su uglavnom u Americi, Velikoj Britaniji, ali i Japanu, Italiji, Nemačkoj,  Skandinavskim zemljama...

Pre dosta godina sam imao priliku, da u čuvenom bečkom "Rösler"-u, kao veliki poklonik i zaljubljenik u Hardy štapove, držim u ruci i isprobam (između ostalih) i čuveni model Palakona Split Bamboo. Osećaj Vam neću opisivati, jer mi je bio – neopisiv! Tokom godina (decenija), imao sam još neke štapove od bambusa u rukama i uvek sam se iznova oduševljavao njihovom elegancijom, osećajem u ruci i estetikom.

Najkvalitetniji bambus koji se koristi za izradu ovih štapova uzgaja se u Kini. Verujte, koliko god neko bežao od ribolovačkog pribora i Kine, kada je u pitanju kvalitet bambusove trske, nikakve dileme nema. Skoro svi proizvođači naručuju bambus odande i onda ga obrađuju po želji. U pitanju je Tonkin bambus, koji raste na obalama reke Sui, u kineskoj provinciji Guangdong.

Istinski poznavaoci kažu da je Calcutta bambus (takođe iz Kine) još bolji, ali je on teži za nalaženje, pa samim tim i ređi.

Moram ovde naglasiti da je osim kineskog, isto toliko kvalitetan i japanski bambus Madake, koji raste na jugu Tohoku regiona u severnom delu Japana. Ova trska je ipak,u svetskim razmerama, znatno manje zastupljena i koriste je uglavnom japanski graditelji.

Kada bambusova trska stigne do graditelja, tek tada kreće komplikovan, mukotrpan i dugotrajan proces njegove obrade. Bambus se seče, suši, spaja, lepi, lakira... i sve to se radi isključivo ručno. Ilustracije radi, za kompletnu izradu samo jednog štapa potrebno je u proseku 100 radnih sati!

Verovatno se neki od čitalaca pitaju zašto za majstore upotrebljavam izraz “graditelji”, pa da objasnim: posao izrade štapa od bambusa se, sasvim logično, poverava samo visokostručnim graditeljima sa ogromnim iskustvom i posebnom licencom, slično kao u svetu časovničarstva ili gradnje muzičkih instrumenata. Štapovi od bambusa se, zbog prirode procesa, rade u malim serijama, a da biste postali ponosni vlasnik jednog od ovih lepotana, morate biti (mnogo) strpljivi! Liste čekanja su dugačke, naročito ako želite nešto unikatno, recimo da izaberete dužinu, boju konca, AFTMA klasu, jedan ili dva vršna dela, ručno ispisano ime vlasnika štapa, serijski broj, vrstu laka, itd. Svaki primerak se dugo suši, ispravlja, lakira posebnim lakovima i ukrašava, tako da postaje pravo umetničko remek delo!

Upravo zato se i govori o graditeljstvu, jer posao izrade jednog bambusovog štapa predstavlja visoko specijalizovano znanje i sintezu nekoliko veština i zanata, kao što su stolarski, tesarski, graverski, lakirerski, preciznomehaničarski, itd.

Pogledajmo sada kratki istorijat nastanka prvih štapova od bambusa. Dakle, smatra se da je korišćenje bambusa u modernom mušičarskom ribolovu, kakav danas poznajemo, počelo između 1790. i 1845. godine. Prve manufakture su se pojavile na tlu SAD (Pensilvanija), a kasnije na britanskim ostrvima, pa onda i u ostatku Evrope.

Garantujem da ni jedan štap od karbona ne može izazvati takav osećaj kao kada uzmete u ruke neki od vrhunskih bambusa! Jeste, teži su i sporiji od karbonskih štapova, ali upravo te osobine su na ceni kod vrhunskih mušičara! Oni tvrde, a treba im verovati, da štap od bambusa zahvaljujući svojoj težini i "sporosti", stvara prilikom zabačaja veliku inerciju i praktično sam plasira laganu mušicu na tačno željeno mesto! Tako, ovaj uslovno rečeno nedostatak, postaje prednost, jer se sa mnogo manje truda i zamaha, mušica može izbaciti izuzetno precizno. Štapovi od bambusa se, žargonski rečeno, izuzetno dobro “pune”, što znači da odlično kontrolišu let i plasiranje mušičarske strune, pa samim tim i mušice.

Možda najbolja osobina vrhunskih štpova od bambusa je takozvani "damping" koji ovi štapovi poseduju. Reč je o sposobnosti štapa da amortizuje i priguši oscilacije, a zabačaji su stoga "glatki" i precizni. Zato su (između ostalog) na ceni kod svih poznavalaca i stručnjaka.

Na tabeli koju ovde prilažemse mogu videti osnovne karakteristike bambusa u odnosu na neke druge materijale od kojih se prave moderni štapovi za ribolov:

Naravno. ni bambus kao i ostali materijali, a naročito prirodni, nije otporan na oštećenja i lomljenje. Ali, ako se upotrebljava na pravilan način, dugotrajan je i može se koristi decenijama. Ipak, ako se sa njim pogrešno rukuje i loše čuva, bambus može biti osetljiv na veliku toplotu ili previše jako sunce. Takođe, bez obzira koliko kvalitetan bio, lak može početi da puca, zbog mikrodeformacija koje se javljaju na samom bambusu. Bez obzira na to, bambus spada u najprirodnije moguće materijale za izradu ribolovačkog štapa i ima plemenitost i posebnost koju takvi materijali poseduju.

Danas praktično svi ozbiljni proizvođači koji drže do sebe i svog renomea, imaju bar jednu seriju štapova od bambusa. Pogledajte njihove sajtove, videćete da ovakvi štapovi zauzimaju posebno mesto i da se o njima posebno govori. Neki od njih su: Hardy, Bruce and Walker, RL Winston, Thomas & Thomas, Orvis, Scott, Zenaq... ali i veliki broj malih manufaktura i pojedinaca, koji rade isključivo po narudžbini. Naravno, nabrajti ih ovde sve po imenu bilo bi nemoguće, što je još jedan dokaz kakav status imaju štapovi od bambusa među ribolovcima koji vole samo ono što je prirodno  i najkvalitetnije.

I na samom kraju, reći ću da su cene ovih štapova, nažalost, "malo" više od onih 98 dinara iz oglasa sa početka teksta. Koliko? Recimo od 1.000 do 5.000 američkih dolara, dok stari i retki kolekcionarski primerci dostižu cene i do 15.000 dolara!

I tako, kao što vidimo, krug se izgleda polako zatvara. Od bambusa stigosmo do... bambusa!

Jovis V
Foto: Internet