(Скоро) све о кончаници

Оптички нишани (познати и као „снајпери“, или „оптике“) су изузетно прецизно израђени механичко-оптички, а у новије време и електронски уређаји, који нам омогућавају ефикасно нишањење и погађање циљева, углавном на средњим, већим и великим удаљеностима. 

Само да напоменем, мада није тема овог текста, да осим оптичких нишана са увећањем, постоје и “оптике” без увећања (1x) или са врло малим увећањем, са једноставним нишанским тачкама или врло простим кончаницама и такви нишани употребљавају се на краткоцевном оружју као што су аутомати, пиштољи, али и на неким моделима тзв. јуришних пушака у компакт варијанти. Увек се ради о оружју намењеном за борбу на малим растојањима, у урбаним словима итд. Као што видимо, то нису класичне оптике, али свакако јесу оптички нишани. Познати су и такозвани колиматорски нишани или “ред дот” нишани, али о њима другом приликом.

Дакле, да би уређај попут оптичког нишана функционисао како треба, мора бити израђен по веома строгим стандардима уз минималне толеранције, које се код квалитетних уређаја крећу испод једног микрона. Такође, сви делови морају савршено одговарати једни другима, што се најчешће односи на међусобно садејство оптике и механике.

У оптичке делове једног оптичког нишана спадају оптичка стакла различитих карактеристика, а ту су и механички склопови који врше механчка померања склопова унутар тубуса самог нишана путем посебних штелујућих додатака, званих турети.

Међутим, цео тај склоп не би имао никаквог смисла нити сврху, без једног изузетно суптилног, додатка, најчешће крстастог облика, који се налази унутар тубуса, а између оптичких стакала. Овакав додатак се назива - кончаница (енгл: reticle). 

Кончаница је у основи „нишан“ и она нам служи да гледајући у њу, нанишанимо мету. Када нам се, гледајући кроз оптички нишан, поклопе слике кончанице и мете, можемо рећи да смо извршили нишањење. Тог момента, после опаљења из пушке, пројектил (зрно или дијабола) лети тачно ка месту које смо нанишанили.

Као што се види, кончаница је изузетно прецизно израђена. У првим данима постојања оптичких нишана, кончанице су биле веома једноставне и најчешће у облику крста, а за њихову израду користила се влас људске косе или животињска длака. Длака је у то време била једини материјал који је омогућавао довољну чврстину, али и еластичност како би удовољио захтевима који су се постављали пред један оптички нишан. Нешто касније, за израду кончаница употребљавала се и паучина, тј. нити одређених врста паучине која су могли да плету изузетно јаку и издржљиву мрежу.

Временом су ипак ови природни материјали постали недовољни, полако уступајући место модерним материјалима. Данас се за израду кончанице најчешће користи изузетно фина жица израђена од платине или волфрама (тунгстена). Овакве кончанице су се показале као најбоље по питању својих оптичко-механичких особина, што подразумева да минимално заклањају видно поље, да не рефлектују светлост и не стварају непријатне одбљеске, али и да током времена употребе не мењају своју боју, нити механичка својства.

Савремене кончанице израђене од жице су веома квалитетне и могу трајати практично вечно, ако се оптички нишан правилно употребљава и користи на начин за који је намењен.

Међутим, људска потреба за сталним усавршавањем и напретком, довела је до тога да овакве кончанице постану недовољне, па су се, заједно са напретком технологије, појавиле и кончанице које су урезане директно у стакло (енгл: glass etched reticle).

Наравно, овакве кончанице су у почетку биле намењене само за највишу и најскупљу класу оптичких нишана, управо због технологије која је потребна за њихову израду. Такозване „урезане“ кончанице се израђују ласерски, изузетно финим и конзистентним снопом, који омогућава урезивање веома прецизних детаља, као што су слова, бројеви, графички знаци (тачке, црте), што је до тада било немогуће постићи класичним кончаницама израђеним од жице.

На жалост, урезивање кончанице у стакло није само по себи довољно, већ је такво стакло неопходно додатно заштитити различитим хемијским процесима, као и наношењем вишеслојних антирефлексних и заштитиних премаза, који су наравно људском оку невидљиви. Дакле, на овај начин могу се израдити изузетно комплексне кончанице, какве би било немогуће израдити само од жице, као што су различите балистичке кончанице, али оне у старту коштају више.

Овакве кончанице могуће је уништити једино ако би се само стакло физички уништило, па практично могу трајати вечно. До недавно, једина права мана им је била висока цена израде, мада се последњих година ово мења, па се урезане кончанице данас могу наћи и на оптичким нишанима ниже ценовне категорије.

Ево још једне практичне предности урезаних кончаница: класична кончаница израђена од жице, помера се помоћу такозваних „windage“ и „elevation“ турета, дакле турета који је померају по висини и страни. Некада, у екстремним случајевима, приликом померања кончанице, може доћи и до њеног пуцања, а различити корисници су пријављивали проблеме овога типа, сумњајући да код неких оптичких нишана долази до "преоптерећења" кончанице. Код урезаних кончаница овога нема, јер турети померају цело стакло, тако да не постоји никаква опасност по саму кончаницу. Овде треба знати још нешто битно: према мишљењу стручњака који су добро упућени у тематику, затегнутост кончанице ипак нема везе са туретима, јер је кончаница  "спакована" у другу цев унутар оптике, тако да се туретима помера (нагиње) цев у којој је кончаница. Свеједно какав је тип кончанице, механизам код највећег броја оптичких нишана је исти и кончаницу ништа не скупља или развлачи. Оно што се може оштетити у том случају су фини преноси и механизам турета (зупчаници и опругице), тако да је у том случају небитно да ли је кончаница урезана у стаклу или је израђена од жице. 

Друга предност се огледа у могућности ефикасног осветљења кончанице, или само њеног централног дела, што нам може бити јако корисно када гађамо у лошим светлосним условима, или нискоконтрастне мете, када нам кончаница може бити недовољно јасно видљива. Урезана кончаница се осветљава помоћу малог реостата, а често можемо бирати између црвене или зелене боје осветљења, у зависности од потребе.

Као што можемо видети и један и други тип кончаница имају своје предности и мане, али генерално узевши, урезане коначнице су ипак супериорније. Зато, када будете бирали своју следећу „оптику“, између свега осталог, обавезно добро проверите квалитет кончанице и начин на који је израђена, али и укупан квалитет целог оптичког нишана.

Јовис V

Фото: интернет

Banax Si 800 - moderna legenda

Odavno je poznato, a najveći broj ribolovaca se slaže sa tom konstatacijom, da se o kvalitetu nekog dela pribora za pecanje može na pravi način diskutovati tek posle položenog testa u praksi, tj. na vodi. Što duže testiranje traje, tim bolje.

Mašinica koju ću ovom prilikom predstaviti svakako nije ni najskuplja, ni najkvalitetnija, ni najvrednija od svih kojima sam tokom decenija pecao. Ali jeste među omiljenima! Hajde da vidimo šta je to, što jednu na prvi pogled sasvim prosečnu mašinicu, čini toliko vrednom da je postala (ne samo meni) sinonim za pojam "value for money" (vrednost za uloženi novac).

Recimo na početku da je Banax južnokorejska  kompanija, koja do samog početka 21. veka kod nas gotovo nije ni bila poznata. Kompanija je osnovana 1973. godine i sve do 1997. godine kompletan proizvodni program mašinica se pravio u Južnoj Koreji. Od tog momenta, deo proizvodnje je prebačen u Kinu, dok su kvalitetniji modeli mašinica i dalje izrađivani u glavnoj korejskoj fabrici.

Jedan od razloga za potpunu odsutnost sa našeg tržišta i slabo poznavanje njihovog proizvodnog programa je bila činjenica da je Banax bio (i praktično ostao) najviše orijentisan na tržišta Kine, Japana, Malezije i nekih latinoameričkih država. Kod nas Banax mašinica praktično nije ni bilo. 

Međutim, za nas po mnogo čemu nesrećne 1999. godine, na novosadskom LORIST-u (koji je, uzgred budi rečeno i pored brojnih nedaća ipak bio održan), predstavljeni su prvi primerci ovih mašinica, a među njima i najpopularnija serija "Si". Svi izloženi primerci su praktično odmah bili razgrabljeni. Vrlo brzo posle toga, a naročito od 2000. godine i kasnije, ova mašinica stiče status najtraženije i najprodavanije mašinice na našim prostorima. Glavni razlog tako enormne popularnosti je ležao u gotovo savršeno balansiranom odnosu kvaliteta i cene. Šta više, Banax je imao u sebi neka veoma napredna rešenja, koja su koristili i mnogo skuplji i poznatiji rivali Shimano i Daiwa, ali Banax je sve to uspeo da uklopi u popularnu cenu, što je našim ribolovcima tog momenta došlo "kao kec na jedanaest".

Ovde treba reći da je kompanija Banax proizvodila i mašinice za različite robne marke, koji su stavljali svoje ime i tako ih prodavali, uglavnom u luksuznijem pakovanju, ili sa nekim kozmetičkim izmenama. Kod nas su stizali izvorni Banax modeli, sa imenom fabrike, što se meni odmah svidelo, a naročito što je na stopi bilo izliveno "Korea", a na kartonskoj kutiji je bilo odštampano još preciznije “Made in Korea”. Ovo je u startu brisalo svaku sumnju u eventualno kinesko poreklo ovih mašinica. 

Pošto mi je prva serija sa LORIST-a promakla, morao sam sačekati sledeću turu, a onda sam je odmah kupio. Nešto kasnije, prezadovoljan, kupio sam još jednu istu mašinicu. U pitanju je bio model Si800, što je, po meni, bila idealna veličina za većinu riba koje sam tada aktivno lovio, kao što su smuđ, štuka, bucov, bas i poneki krupni klen. Uz model 800, u seriji su izrađivane i veličine 600, 1300 i najveća među njima 1600. Mogu čak reći da je kod nas model 1300 bio nešto popularniji, jer je tada bilo moderno imati veće mašinice za "zlu ne trebalo". Ja sam, kao ljubitelj "lakših kategorija", odlučio da kupim model 800 i ni jednog sekunda sve do danas, nisam zbog toga zažalio.

Vratimo se sada samoj mašinici. Svakom iskusnijem ribolovcu, odmah je bivalo jasno da Banax nije, niti je mogao biti, konkurencija mnogo poznatijim i popularnijim rivalima kao što su Shimano ili Daiwa, bar kada je kvalitet izrade u pitanju. Ovo uostalom nije ni bio cilj konstruktorima Banax-a! Cilj je bio napraviti pouzdanu, (relativno) dugotrajnu i kvalitetnu mašinicu, koja će ipak imati u sebi sva moderna tehnička rešenja koja su imali i znatno skuplji modeli ostalih proizvođača.

Naravno, Banax Si nije savršeno bešuman, niti su u njemu delovi najvišeg kvaliteta, ali sve radi iznenađujuće meko i glatko. Kada je mehanizam u pitanju, radi se o klasičnom tanjirastom pogonu, ali to nije sve. Banax Si800 (kao i cela serija) ima i beskrajni vijak (worm shaft), koji je u ono vreme bio rezervisan samo za najskuplje modele mašinica. Da stvar bude još bolja, beskrajni vijak se nalazi u posebnoj metalnoj "kadici" odnosno čauri, što je slično rešenju koje možemo naći na nekim skupim Daiwa modelima, kao što je na primer legendarni Daiwa Whisker 1300SS. Pogonski zupčanik nije mašinski rezan, već je liven, ali jeste mašiniski dorađivan, što je dodatni plus. Minus bi bio nešto lošiji kvalitet materijala upotrebljenih za izradu ovog zupčanika, ali kod mašinice ovog cenovnog ranga ne možemo očekivati najkvalitetnije mašinski rezane legure aluminijuma.

Kada smo već kod minusa, težina mašinice nije baš zanemarljiva. Naprotiv, 380g je prilična težina za veličinu modela 800. Kućište i rotor su metalni i solidno debelih zidova, pa je ovo jedan od  razloga za nešto veću ukupnu težinu. Napomenuću da su težine ostalih modela sledeće: 1300 i 1600 su teški 460g, odnosno 485g, dok je najmanji model 600 težak 290g. Ja sam ovaj problem donekle smanjio tako što najčešće pecam rezervnom plastičnom špulnom, koja je osetno lakša od primarne metalne. Ovo ne čini neku drastičnu razliku u težini, ali nekoliko grama posle višesatnog pecanja često mnogo znači. Pri tome, nisam primetio nikakvu razliku u dužini zabačaja, što često vole da potenciraju (često neopravdano) ljubitelji metalnih špulni. Da se razumemo, metalna špulna jeste lepša i mašinici vizuelno daje mnogo lepši izgled, ali ponekad je praktičnost iznad puke estetike.

Prenosni odnos varira u zavisnosti od modela od 5,2:1 do 4,6:1, što je po meni odličan kompromis između veličine i snage. Ručica se ne uvrće u pogonski zupčanik, već se provlači kroz njega i šrafi zavrtnjem sa ukrasnom kapom. Uz to, ručica se preklapa pritiskom na dugme, što su takođe dve mane ove mašinice. Naime, tokom vremena, mnogi ribolovci koji su pecali Banaxom primetili su da se na mestu dugmeta, odnosno preklopnog kolena, javlja određeni luft posle izvesnog vremena korišćenja. 

Mašinica ima 6 kugličnih ležajeva (5+1), a vođica strune je velika, odlična i profilisana kao na mnogo skupljim Shimano mašinicama.

Kao što možemo videti, Banax Si800 je po mnogo čemu zanimljiv model. Ima dosta prednosti, ali i neke mane. Međutim, za svoju cenu nudio je mnogo toga. To je svakako bio glavni razlog ultrapopularnosti ove mašinice. Tokom vremena, možda su je po popularnosti dostigli modeli Spro Blue Arc ili Ryobi Zauber, ali ni to nije baš sasvim sigurno. 

Bilo kako bilo, Banax je i danas, posle čitavih 20 godina, veoma tražen među ribolovcima i to polovan, jer se modeli Si odavno ne proizvode. Ovo dovoljno govori o dokazanosti Banaxa na našim vodama. Upravo zato i napisah na početku ovog teksta da mi je banax Si800 jedna od omiljenijih mašinica, iako sam i pre i posle nje imao i znatno bolje i kvalitetnije modele. Banax ipak ima neki jedinstveni šarm, koji ne bledi ni posle tolikih godina.

Jovis V

Анемометар - мерач брзине струјања ваздуха (ветра)

Анемометар је справица за мерење брзине ваздушног струјања (ветра). Користи се у различитим ситуацијама и у различите сврхе. Нама је тренутно битан као додатак код спортског и рекреативног стрељаштва из ваздушних и евентуално малокалибарских пушака.

Свима који пуцају из ваздушних пушака је нарочито битан податак о брзини ветра, јер је путања лагане дијаболе прилично осетљива на макар и најмање струјање ваздуха, поготово када гађамо на већим даљинама. Веће даљине, када се говори о ваздушном оружју, су од 50m до оквирно 150m.

Постоји неколико различитих типова анемометара, као што су анемометар са лопатицама, ултразвучни анемометар, ласер доплер анемометар, Питотов анемометар итд. Сваки од њих ради на другачијем принципу, али нам они нису примарно занимљиви, јер се углавном користе у професионалне сврхе. За нас аматере и заљубљенике, сасвим довољан ће бити мали портабл дигитални анемометар са лопатицама, као што је модел на слици доле.

Главни функционални део анемометра је вентилатор (фен) са лопатицама. Осовина овог малог вентилатора је спојена са електричним претварачем, а са брзином окретања лопатица мења се и напон, који је пропорционалан брзини кретања ваздуха. На основу тога, уређај промене напона конвертује у бројчане вредности (метрички или империјални систем), које ми на дисплеју очитавамо. Савремени дигитални анемометри најчешће дозвољавају очитавање вредности у метрима у секунди, километрима на сат, фитима у секунди и чворовима.

Наравно, резултате, а сходно томе и прецизност погодака добијеним путем оваквог малог уређаја, никако не можемо узети као савршено прецизне, јер је "у игри" неколико битних променљивих: 

прво, брзина ветра никада није константна, већ прилино варира, 

друго, брзина ветра може прилично варирати од места са којег гађамо до мете, 

треће, ветар често мења угао, тј. правац дувања што је такође веома битно за прецизност поготка. 

У складу са овим, схватићемо да овакав уређај ипак не може дати 100% прецизне и употребљиве податке. Али, као добар оријентир и полазна тачка и те како може послужити.

Уосталом, различите балистичке апликације које користимо у мобилним телефонима, захтевају, између свих осталих и унос правца и брзине ветра, па онда на основу тога прорачунавају како треба да гађамо. Јасно је да ни те апликације не могу бити сасвим поуздане, управо због реалне могућности промене параметара за веома кратко време. Али, понављам, добар оријентир свакако могу бити. Најлепше од свега је, што су овакви аматерски анемометри јефтини и могу се релативно лако набавити.

Дакле, ако сте рекреативни стрелац, а уз то, волите и различите геџете, препоручујем да набавите један овакав уређај. Пружиће вам доста забаве, а биће вам и од користи. Шта ћете више.

Јовис V