Daiwa Whisker Spinning 10' ; 10-60g

Ако бисмо питали риболовце средње и старије генерације који су штапови за вараличарење њима били омиљени, или за које су од других чули да су цењени, неоспорно би већи део њих одговорио „Sportex“ и то са пуним правом. Ти штапови су били изузетног квалитета, израђени у Немачкој и сасвим прихватљиве цене за квалитет који су нудили. Осим Sportexa, наши вараличари су још више ценили штапове Hardy, али су они, због своје прилично високе цене најчешће били недоступни ширем кругу риболоваца. Наравно, осим Sportexa и Hardyja, било је још неких штапова који су били популарни код наших риболоваца, као што су Cormoran, DAM, или Abu Garcia, али су генерално посматрано Sportex и Hardy држали убедљив примат.

Међутим, у почетку некако стидљиво, а затим све озбиљније, на нашим просторима све већу популарност су почели да стичу штапови Daiwa, произведени у погонима у Великој Британији. Од момента када су се појавили код нас, током друге половине деведесетих година 20. века, риболовци су почели да све више цене неке Daiwa моделе, као што су били Alltmor, Powermesh, Amorphous Whisker Spinning и Whisker Spinning.

У овом тексту, приказаћу модел Whisker Spinning, дужине 3,05м (10') и тежине бацања 10-60г. Иако је WS био најјефтинији у серији поменутих штапова који су израђивани у фабрици Daiwe у Шкотској, он је садржавао скоро све најбоље карактеристике скупљих модела, али по приступачнијој цени (у односу на остале моделе, наравно).

Иако је Шкотска земља вискија, назив „Вискер“ нема никакве везе са вискијем. Ово напомињем јер је, веровали или не, било неких риболоваца који су повезивали ова два имена. Додуше, касније су се правдали да је све било само шала, али не баш уверљиво. Но, вратимо се нашем вискеру.

Дакле, вискер (енгл. whisker) је општи назив за такозвана монокристална влакна (израђена од једног кристала) издуженог облика. Вискери су развијени да би се постигла екстремна чврстина и углавном служе као додаци (оплемењивачи) који ојачавају стандардна композитна влакна. Постоје различите врсте вискера, а за нас су најзначајнији графитни, и вискери од силицијум карбида. Када сам већ споменуо израз „влакна“, морам овде рећи, како не би било забуне, да се њихова дужина и пречник мере нанометрима. Наравно, као и скоро све модерне технологије, тако је и ова преузета из домена науке, авио и ракетне индустрије. Рецимо и то, да Daiwa није прва и једина која је употребила вискере, али је очигледно прва која је то написала на штап.

На самом крају мини приче о вискерима, вратићу се на почетку текста већ поменути и знатно скупљи Daiwin модел Amorphous Wisker (у преводу „аморфни вискер“). За израду овог бланка су такође употебљени вискери, али овога пута у аморфном (безличном) облику. Наиме, код кристала постоји правилност у распореду честица, док код аморфних супстанци растојања и распоред честица није правилан, а самим тим су неједнаке и силе које их држе заједно, па овакве супстанце другачије реагују на загревање. Загревање је саставни и можда најважнији део производног процеса једног бланка, па је отуда и поменута особина аморфних једињења битна. Но, ми ипак нисмо ни хемичари ни технолози, па свакако нећемо ићи у детаље (прилично компликованог) процеса, нити за тим има потребе. Сматрам да је ипак било нужно дати неколико основних информација, да би се стекла боља и тачнија представа о Daiwa штаповима из ових серија. Вратимо се сада на модел Whisker Spinning.

Приказани модел је дуг 10 стопа (3,05m), што је за оно време била стандардна дужина за један вараличарски штап. Тежина бацања је декларисана као 10-60g, али овде треба знати да је Daiwa, као и све остале озбиљне фирме, овде навела реалну тежину бацања, а не неку имагинарну и оквирну. Дакле, овај штап има знатно више снаге него неки мање квалитетни модел исте декларисане тежине бацања. Без обзира на заиста велику резерву снаге, WS је истовремено и веома осетљив и чак бих рекао суптилан штап. Резерва снаге је изражена и осећа се целом дужином бланка, а нарочито је приметна да доњем делу близу рукохвата. Ово ствара изузетан осећај сигурности и приликом борбе са крупном рибом. Штап је изворно намењен пецању лососа, али наравно, одлично служи за све врсте средње тешког вараличарења. 

При томе, штап није пребрз, као већина данашњих модерних „џигерашких“ штапова, па то вероватно неће одговарати неким млађим колегама који су навикли на штапове брзе акције, али има сасвим довољно брзине и осетљивости у врху да одлично детектује све дешавања у води. По мом скромном мишљењу, штап је готово идеалан за пецање скоро свим врстама воблера, спинера и кашика, осм можда оних највећих.

Укупна дужина рукохвата (доњи део, носач машинице и горњи део) је 64cm, а дужина рукохвата од краја штапа па до места где стоји машиница је око 40cm. Ово указује на добар баланс штапа за дужину од 3m, једино се колегама који воле краће рукохвате неће допасти његова укупна дужина, јер некима смета када енд капа запиње за јакну или џепове. Међутим, ако би рукохват био краћи, баланс би био поремећен и штап би деловао теже него јесте.

Енд капа (заштитна капа) је изузетно квалитетна, израђена од метала са убаченим уметком од веома тврде и жилаве гуме, тако да одлично штити па приликом ненаданих падова. Дизајн капе је крајње традиционалан и подсећа на облик какав је био чест на штаповима који су долазили из Велике Британије. 

Спој између горњег и доњег дела је спигот (трн) и израђен је изузетно прецизно и дуготрајно, тако да су делови чврсто уштекани и без трунке „луфта“, чак и после 20 година употребе.

Проводници су класичног типа, двостопални, а прстен је израђен од Алуминијум оксида (АlO). на скупљим моделима Alltmor и Amorphous проводници су Fuji SiC. Међутим, АlО проводници на овом штапу не представљају никакав хендикеп, што се види по томе, да су после толиких година употребе и монофила и уплетене струне и даље потпуно глатки и без трунке усека или оштећења.

Бланк је израђен у стандардној сивој боји, док је конац за везивање проводника тамно плав, са светлије плавим украсом.

На штапу је крупним словима исписано „Made in Scotland“, а вреди напоменути још један мање познат детаљ, који је био занимљив неким риболовцима. Наиме, неки су се питали какав је то зелени стилизовани знак који стоји уз натпис „Daiwa“ и „Made in Scotland“. Дакле, ради се о цвету чичка, који представља национални амблем и део је грба Шкотске. Овај амблем се може видети и на платненој Daiwa нашивци на футроли штапа.

При крају овог текста, напоменућу да сам овде приказао другу серију Whisker штапова, јер је пре ове, постојала нешто другачија серија, којa се разликовалa превасходно у бланку, тако што је најскупљи модел AWS (Amorphous Whisker Spinning) имао такозвани укрштен бланк, а јефтинији Whisker Spinning равно мотан. Такође, верзија 99S, дужине 2,7m има минимално нанесен лак на бланк, па је више мат, тј. мање је сјајан од осталих. На фотографији испод се лепо могу видети разлике и визуелна структура бланкова:

Whisker Spinning из серије 98 и 99 (трометраш из старије серије је носио ознаку WS98-10S) су имали Fuji SiC проводнике, док код серије 1002 Daiwa више није везивала Fuji карике. Скупљи модел Amorphousr Whisker Spinning је такође био нешто другачији, што се може видети на доњим фотографијама:

Рећи ћу још на самом крају да Daiwa и данас има свој погон (фабрику) у Шкотској, која прави изузетно квалитетне штапове на светском нивоу, али је највише концентрисана на тржиште Велике Британије, па је и производни програм углавном прилагођен купцима са тог тржишта.  Ипак, праве и даље модел Whisker, што само по себи говори о популарности те серије штапова, која не опада ни после толиких година. Нови модел Whisker Spinning је нешто другачијег изгледа и опремљен је модерним Fuji K проводницима.
На жалост, овај нови модел нисам имао у рукама, па не могу са сигурношћу написати по чему се све разликује од претходника и има ли некаквих разлика (осим у дизајну) у самом бланку, али његово порекло јасно говори о квалитету, чак и на невиђено. Штап направљен у Шкотској, једноставно мора бити добар.

При томе треба знати да Daiwa штапови за британско тржиште немају скоро никакве везе са моделима који се продају у остатку Европе, а које дистрибуира и продаје немачка корпорација Daiwa - Cormoran и који се израђују на далеком истоку, а по квалитету су углавном далеко испод оних који се израђују у Великој Британији.

PS. захваљујем се мом колеги врхунском риболовцу др Горану Панићу на сугестијама, помоћи и фотографијама којима сам допунио текст. Мислим да је сада комплетиран и да може пружити практично све информације о овим заиста фантастичним штаповима.

Јовис V

Василиј Василијевич КАНДИНСКИ (1866 – 1944)

Никада се у дугој историји човековог уметничког стваралаштва није догодило да у једном кратком периоду, крајем 19. и почетком 20. века, дође до тако драматичних, суштинских и далекосежних промена.

У архитектури је Адолф Лос потпуно одбацио орнаментику и вештачки натурану класичну декорацију зграда. За кратко време су и други покретачи модерне архитектуре заједно са присталицама променили изглед света. У домену игре је руски балет Ђагиљева у Монте Карлу, унео својим концептом координираног учинка игре, музике, костима, сликарства и светлости, до тада невиђене продоре.

У европској музици је стотинама година, од ренесансе надаље, владао искључиво тонални систем. Потпуни преокрет у тој грани уметности је изазвао Арнолд Шенберг, тако што је увео дванаестотонски атонални систем, са потпуном равноправношћу свих тонова музичке лествице, без постојања главног, основног центра (тонике), око којег се окреће мелодијска линија са дефинисаним хармонским подлогама.

Коначно, у сликарству је велика промена почела покретом импресионизма, тако да је разлаз са реалистичким сликарством, преко овог и других нових сликарских праваца (експресионизам, фовизам, кубизам), довео и до уметности апстрактног.

Пионир оваквог схватања сликарства био је руски сликар Василиј В. Кандински (1866-1944), који је сигурну професорску каријеру после завршених студија права у Москви, заменио неизвесним животним путем сликара. Отиснувши се у Минхен, где је завршио Академију 1901 године, десет година је радио на откривању и дефинисању постулата апстрактног сликарства. Са Францом Марком је 1911 године основао неформалну групуса помало тајновитим називом „Плави јахач“ (Der Blaue Reiter), која није била ни школани правац и чије се деловање исказало у једној публикацији (Алманаху) и две изложбе,на којима су приказани сви значајни сликари тог времена, али чије су идеје и данас после сто година живе и инспиративне. 

Основне идеје и постулате апстрактног сликарства Кандински је 1912 године изложио у есеју „О духовном у уметности“. Боје, линије и тела, ослобођени мучног посла приказивања разумљивих предмета, могу се развити у ликовни језик, способан да пренесе опште идеје и да пробуди дубоке емоције. Уметничко стваралаштво треба да проистекне на основу слободне мисаоне креације имагинативних форми уметника, а не на основу пуког реалистичког посматрања природе, човека и живота. Апстрактно сликарство Кандинског је доказало да слика може постојати и без предмета. Нарочито значајно у схватању Кандинског је суптилно поређење изражајности форме и боје са својствима музике.

У једном писму, Франц Марк пише: „Можеш ли да представиш себи музику у којој је тоналитет потпуно уклоњен? У овом погледу, морао сам увек да помислим на велике композиције Кандинског, које немају ни најмањи траг тоналног (...), као и на прштеће мрље боја неких његових радова, како сам ја ту музику чуо, у којој је свака појединачна интонација нека врста белог платна разапетог између површина боје“.

Гледајући слике Кандинског, увек морамо имати на уму и његове метафизичке ставове, по којима слика није слободна и спонтана експлозија боја (како нам се то може у први мах учинити), већ је она смишљено и систематично организована, са изванредним осећајем за психолошке могућности боје. Рецимо, зелено није само боја траве, већ она означава духовно гашење; плаво не означава небо, већ духовну дубину; бело није боја снега, већ ћутање које није мртво, док је црно вечито ћутање без наде. Свака боја има четири звука: топло, хладно, светло, тамно и три кретања: ка посматрачу, од посматрача и кретање у себи.

Кандински је у периоду од 1921 до 1933 године предавао на Баухаусу, а када су нацисти затворили ту утицајну школу модерне архитектуре и примењених уметности, Кандински је емигрирао у Париз, где је живео 11 година. Умро је 1944 године.

Насупрот „органског“, слободнијег стила из минхенског периода, у вајмарском периоду, Кандински је наставио да се развија у смеру геометријске апстракције, али са динамизмом и смислом за појединост. Рецимо, на инсценацији за „Слике са изложбе“ Модеста Мусоргског, кроз фронталну перспективу, јасно је видљив утицај архитектуре.

У париском периоду, сликарство Кандинског је постало синтеза органског стила из минхенског и геометријског стила из вајмарског периода.

Експлозивне и динамичке форме, настале експресивним расипањем боја на сликама из минхенског периода, дисциплиноване су у вајмарској фази и уређене у строгој композиционој шеми, где је боја везана за одређену геометријску форму и линију. По мом скромном мишљењу, слике из Вајмара, где је очигледан повратни утицај архитектонске логике Баухауса, спадају у најбоља дела Кандинског.

Париски период његовог стваралаштва, са својим „амебоидним“ формама, чини ми се мање инспиративним.

Утицај Кандинског на уметност XX века и апстрактну уметност уопште, био је веома велик. Негација академских традиција унела је у уметност нову виталну компоненту, а неке консеквенце се осећају и у нашем времену.

Hawke Vantage 4-16×50 AO Mil Dot IR

Britanska kompanija "Hawke" je među poznavaocima odavno stekla reputaciju firme koja uspeva da izradi veoma kvalitetnu optiku po prihvatljivim cenama. Naravno, ponekad ovakva politika zahteva određene kompromise, ali generalno uzevši, Hawke optika nudi dosta toga za prihvatljivu cenu. U svom proizvodnom programu imaju optičke nišane za vatreno i vazdušno oružje, dvoglede, daljinomere, red dot nišane itd.
Kada su optički nišani u pitanju, Hawke proizvodi pet različitih serija, koje se razlikuju po ceni i kvalitetu, dok serija "Vantage" (po meni) spada u nekakvu zlatnu sredinu.
Model pod punim imenom Hawke Vantage 4-16×50 AO Mil Dot IR mi se čini kao skoro idealan kompromis za ljubitelje vazdušnih (ali i malokalibarskih, pa i ostalih) pušaka. Radi se o kvalitetno izrađenoj optici, što se oseti kada je uzmete u ruke.

Tubus je "jednoinčni", tj. prečnika 25,4mm što je standard za optiku ove cenovne klase i izrađen je iz jednog dela, što je takođe standard po pitanju ukupne čvstine optičkog uređaja u celini.

Za gađanje vazdušnim oružjem na manjim daljinama, korekcija paralakse je neophodna, a ova optika paralaksu podešava putem prstena kod prednjeg sočiva. Hod prstena je mek, ali sa dovoljno otpora, pa se neće "olabaviti" prilikom korišćenja. Podeoci na prstenu su izraženi u jardima, ali jednostavnm preračunavanjem u metrički sistem, lako ćemo postaviti prsten u odgovarajući položaj.

Na sredini optike se nalaze tureti za vertikalnu i horizontalnu korekciju hica u koracima od 1/4 MOA (minutes of angle). Podešavanje tureta je jednostavno, može se lako izvesti rukom i nije potreban nikakav alat. Koraci su precizni, a zvuk "klik" se jasno čuje, te neće biti problema prilikom brojanja klikova.

Pored tureta nalazi se potenciomentar sa reostatom koji osvetljava končanicu, što je odlično za gađanje u lošim svetlosnim uslovima, pa čak i po danu kada situacija to zahteva. Može se birati zeleno i crveno osvetljenje končanice u po pet različitih nivoa.

Končanica je klasična Mil Dot, ali ono što je posebno dobro i zanimljivo je, da je ona urezana u sočivo, što puno znači po pitanju izdržljivosti i dugotrajnosti, kada se o končanici radi.

Još jedna dobra stvar je prečnik prednjeg (ulaznog) sočiva od jako dobrih 50mm, što je odlično u lošim svetlosnim uslovima, jer veće sočivo propušta više svetlosti i daje svetliju sliku. Vredi spomenuti da su sočiva premazana sa 11 različitih zaštitnih i antirefleksnih slojeva. Slika je dovoljno svetla, nema nikakvih vidljivih aberacija niti distorzija, a oštrina slike i končanice je veoma dobra. Uvećanje slike se kreće od 4 do 16 puta, što je više nego dovoljno čak i za veće daljine gađanja. Ovakav odnos uvećanja je za moje potrebe skoro idealan.

Okular na ovoj optici je kvalitetan, a prsten za podešavanje dioptrije ima širok navoj i veoma brzo i lako se prilagođava oku strelca. Optika je napunjena nitrogenom, što sprečava zamagljivanje stakala, otporna je na udar i vodootporna. Kompletna optika je dugačka 388mm, a teška 620g.

Ako bismo tražili neke nedostatke, mogli bismo poželeti širi tubus, recimo onaj od 30mm, mogli bismo poželeti neku balisitičku končanicu ili balistički turet, takođe bilo bi lepo da se korekcija paralakse vrši preko tureta i dodatnog točkića, a ne preko prstena na vrhu optike, mogli bismo takođe poželeti za nijansu briljantniju sliku na okularu (koja zavisi od kvaliteta stakala). Mogli bismo, ali... sve ovo bi zahtevalo odlazak ove optike u višu klasu, a to bi logično zahtevalo i (znatno) višu cenu. 

Ipak, za moje potrebe ova optika će, skoro sam siguran, biti sasvim dovoljna. Ono što mi se posebno sviđa je podatak da ova optika bez problema trpi jake i veoma neprijatne trzaje magnum springerica. Pronašao sam nekoliko ljudi koji su ispalili hiljade dijabola sa ovom optikom bez ikakvih problema.

Uskoro sledi moj test gađanja na otvorenom, pa ćemo videti. Utiske prenosim ovde na blogu...

Јовис V

Donau Little Dragon - мали дунавски змај великог срца

Наши вараличари  име Драгана Радојевића највише знају по његовим књигама о риболову, међу којима је свакако најпознатија “Вараличарење на рекама и језерима”. Само мањи број домаћих риболоваца зна да је Радојевић својевремено конструисао чак неколико серија вараличарских штапова, под сопственим брендом “Donau”! У овом тексту представићу вам модел “Little Dragon” (Мали Змај), који по мом скромном мишљењу представља нешто најбоље што је Радојевић урадио и сублимира у себи све најбоље особине Донау вараличараца.

Серија карбонских Donau вараличараца настала је 2003. године, након неколико почетних модела израђених од стаклопластике са додатком графита у смолу. Међутим, након посете фабрици коју је Радојевић одабрао за реализацију својих идеја и израду пробних бланкова, стекао је праву представу о могућностима и вољи водећих људи фабрике да направе штап чији се квалитет може гарантовати. 

Сам Радојевић признаје да је био изненађен када су ми послали прототип, који је у потпуности био урађен онако како је желео. Ово се односило на употребљене материјале и структуру бланка, конусе бланка, пречнике и површине прстенастих попречних пресека на критичним местима, као и распоред, врсту и квалитет проводника. Са фабриком је постигао договор да серијска производња није смела почети док Радојевић не одобри, а он је сагласност давао тек након детаљног тестирања прототипа. Осим стандардних мерења која подразумевају прорачуне карактеристика савитљивости и тежине бацања, тестирања на води са разним типовима варалица, коначни тест се завршавао оптерећењем штапа до лома, при чему је критично оптерећење приликом лома морало бити у предвиђеном опсегу, а лом на тачно предвиђеном месту, које је добијао путем прорачуна. О озбиљности са којом је Радојевић радио свој део посла, говори следећи податак: начин тестирања прототипа који је он примењивао, фабрика је касније усвојила као стандард за тестирање свих својих будућих модела штапова! Веровали или не, Little Dragon који је намерно поломљен на тесту, је једини за који је уопште познато да је поломљен. Могуће да је било ломова,  али та информација је остала непозната. Уосталом, веома познати и врхунски риболовци који су пецали Donau штаповима, потврдили су да ломова није било. У периоду од 2003. до 2006. године, произведено је укупно 450 комада, када је производња, на жалост, морала бити прекинута, због наше укупне метеријалне и економске ситуације.

Радојевићева жеља је била да се тржишту Србије представи домаћи штап намењен лакшем вараличарењу, у ценовној категорији до 50 евра, како би својом ценом био приступачан што већем броју српских вараличара. За постизање још бољег квалитета требало је обезбедити много више новца, а Радојевић је углавном радио са онолико пара колико је  могао да обезбеди из продаје. Данас и са ове дистанце, увиђамо да се уштеде никако нису одражавале на квалитет самог бланка, који је срце сваког штапа и његов најважнији део. 

Могао је Радојевић на своје вараличарске штапове ставити комплетну Fuji опрему, што подразумева проводнике, роленхалтер и енд капу, могао је користити најфинију португалску плуту, али то би у старту значило знатно вишу цену. На срећу, Радојевић је зналачки умео да процени где треба уштедети, а да то ни на који начин не утиче на укупни квалитет штапа. 

На Малог Змаја постављени су довољно квалитетни SiC проводници који су стоички подносили упредене струне и на којима се нису појављивали усеци ни после вишегодишње употребе. Носач машинице (роленхалтер) има метална ојачања, ради сигурног и чврстог прихватања машинице.

Два детаља која бих посебно издвојио и који су значајно утицали на укупан утисак о Donau вараличарцима су следећи: прво, на сам крај горњег дела постављен је мали метални прстен који је показало се, спасао многе горње делове од “расцветавања” ако би временом дошло до лабављења споја. Мало конца намотаног при врху доњег сегмента урађено је у естетске сврхе и давало је утисак спигот споја, иако је спој у ствари класични пут овер, код којег доњи део улази у горњи.

Други детаљ вредан помена је вршни проводник такозваног “печурка” типа. На приложеној фотографији се види како тај проводник, прецизније његов прстен, изгледа. Овакав проводник је имала већина најбољих штапова крајем деведесетих и на самом почетку двехиљадитих година. Идеја је била да струна под било којим углом прелази преко SiC прстена и да никада не додурује рам проводника, али и да својим обликом и дебљином смањи “ломљење” струне приликом проласка кроз прстен.

Свој професионализам Радојевић је показао и на следећем примеру: код сваког увоза добијао је и одређену количину проводника и конца, које није продавао, већ предвидео да бесплатно замени сваком ко не буде задовољан квалитетом, или примети оштећења на проводницима и концу! На срећу, рекламација није било. О квалитету  конца којим су проводници везивани, говори и следећи податак: познати београдски сервисер риболовачког прибора, градитељ штапова и власник МГ Сервиса Мики Ћурић, једном приликом је рекао да се ради о изванредним концима који су у рангу оних којима он везује проводнике на много скупљим штаповима! А Микију апсолутно треба веровати.

Радојевић је такође изнад плутаног рукохвата ставио малу кукицу за качење варалице, што је у то време био стандард за вараличарске штапове, али сам Радојевић признаје да је он лично никада није користио, а није је никада користила ни моја маленкост. 

Рукохват је пуном дужином обложен плутом, што се урађено веома квалитетно и дуготрајно,  јер се после 14 година нису појавиле никакве промене.

Можда се млађим колегама риболовцима неће допасти нешто спорија акција Малог Змаја, али будимо искрени, они су своје прве кораке у риболову највећим делом почели ултрабрзим штаповима, какви се највише и производе последњих година. Из овога логично следи да млађи риболовци нису имали довољно сусрета са другачијим (ја бих рекао „класичним“) штаповима, па из тог разлога не могу одмах сагледати неке њихове предности. Искусније колеге, које су пецале и класичним и модерним штаповима, добро знају да искористе предности сваког од њих. С обзиром на то, да се данас вараличари (џигује) готово искључиво са уплетеним струнама,  спорији штапови могу постати, уз правилну презентацију, убитачно оружје. Ознаке карактеристике савитљивости Радојевић је преузео од Шекспира, јер су словне, једноставне и јасне. По тој номенклатури, акција “Б” означава савитљивост у горњој трећини дужине радног дела. 

Ево како то изгледа на практичном примеру штапа Little Dragon: овај штап са лакоћом избацује терете лакше од 10g, за разлику од савремених крутих штапова исте тежине бацања. Са таквим моgућностима избора различитих варалица (мањи тонући и већи пливајући воблери до 10g, лакше gлавињаре, џиgови до 25g, лептири до N4, кашике до 20g), штап је употребљив за лаки до средњи риболов превасходно смуђа, штуке и буцова, али и баса, па чак и крупнијих кленова и бандара без икаквих проблема, ако тако диктирају околности. Треба рећи и да је Little Dragon специфично намењен за риболов са обале, који практикује највећи број наших вараличара, што му је свакако додатни плус.

Декларисана тежина бацања намерно није изражена у опсеgу, већ у идеалној величини, која код Малоg Змаја износи 40g. Дозволите ми на овом месту да приметим да су, на пример, чувени енgлески Hardy или шведски ABU, такође означавали тежине бацања својих штапова искључиво у идеалној величини.

Још један битан детаљ, који није видљив на први поgлед, али који јасно gовори са којом озбиљношћу је Радојевић радио на конструкцији Малоg Змаја је следећи: конструкција бланка је рађена са степеном сиgурности 1,5, што практично значи да опасност од лома настаје када се декларисана тежина бацања пребаци за 50%! Наравно, критична сила код оптерећења штапа насталоg избачајем већеg терета од декларисаноg је много већа и не зависи само од тежине терета, већ и од начина избацивања, али овај податак довољно открива колику резерву снаге има овај штап изворно намењен лакшем вараличарењу. О додатном осећају сигурности приликом риболова, када знамо овај податак, не треба ни трошити речи.

Овом приликом могу са сигурношћу да потврдим, да се ради о штапу који својим укупним квалитетом и перформансама значајно превазилази велики број штапова знатно познатијих произвођача или брендова у сличној ценовној категорији, па чак и значајно скупљих! Можда ова тврдња некоме делује сувише смела, али познајући Драгана Радојевића и знајући са колико озбиљности приступа свему што ради, никакве дилеме око ове тврдње нема. Уз то и моје скромно искуство у препознавању квалитета и тестирању штапова за риболов, доказало је да је ова тврдња апсолутно тачна.

Осим модела Little Dragon, у Donau серији штапова од графита постојао је и модел Sila Spin (дужине 3м и тежине бацања 60g), као и модел Instinct Spin (такође дужине 3м и тежине бацања 80g). Урађен је и један прототип модела Instinct Spin дужине 2,7м, али овај штап није никада пуштен у серијску производњу. То је уједно једини прототип који није сломљен приликом тестирања, а за ово је везана и једна занимљива анегдота. Наиме, када је Радојевић хтео да поломи прототип за потребе теста, његов присутни пријатељ је буквално пао на колена и вриснуо: “Не ломи га Дунаве (што је иначе надимак по којем пријатељи знају Радојевића), где ће ти душа”! Радојевић је тада одустао од ломљења и тај уникат поклонио свом пријатељу.

Драган Радојевић је пионир у домаћем конструисању штапова. Данас постоји неколицина младих људи који покушавају да раде нешто слично (мада не исто), али овде посебно треба истаћи да је време у којем је Радојевић радио било значајно другачије него данас. Он је морао да све ради потпуно сам, ослоњен искључиво на свој осећај и знање, јер у нашој средини апсолутно никаквих искустава у конструисању штапова није било. Тек када ово знамо, можемо схватити у каквим је околностима он радио. Данас су прилике сасвим другачије, прецизније речено знатно повољније. Млади конструктори имају, за разлику од Радојевића, значајну логистичку и финансијску подршку, па им је посао, да будемо сасвим искрени, знатно олакшан.

Управо зато Радојевићев рад додатно добија на вредности, а његови штапови и данас представљају нешто најбоље што смо икада добили у конструисању штапова за риболов. Уз то, цела серија Donau штапова је апсолутно на нивоу свега што се у свету ради(ло), а као што сам већ напоменуо, у многим сегментима и превазилази већину штапова сличне ценовне категорије. Данас, слободно то могу рећи, Donau штапови знатно превазилазе својим квалитетом и особинама своју номиналну цену и представљају праву вредност у употребном, али и колекционарском смислу. 

Одавно се више не производе, а сигуран сам да ће после овог текста додатно добити на популарности. Једини проблем је што су урађени у релативно малој серији и што их је данас све теже наћи, а ко већ има неки примерак, нерадо се од њега одваја. Ако ипак случајно наиђете негде на неки Donau вараличарац, немојте се двоумити ни тренутка. Увек ће се наћи неко ко ће једва дочекати да га зграби испред вас. 

Јовис V

Од стаклених влакана до фибергласа

Када су штапови за риболов у питању, могли бисмо рећи да су постојале свега две праве револуције у смислу њиховог унапређењивања и суштинских промена које су утицале на сасвим другачије схватање појма “штап за пецање”.

Прву праву револуцију, представљао је прелазак са лескових и бамбусових штапова на штапове израђене од стаклених влакана, док је друга револуција дошла са увођењем новог материјала, који је донео далекосежне промене у комплетну људску делатност, а не само код прибора за пецање. Погађате, у питању су угљенична ("графитна", “карбонска”) влакна. Популарни "графит", тј. графитна влакна се данас користе у свим сферама живота, од свакодневних, па до најсавременијих свемирских технологија.

До момента када су графитна влакна на велика врата ушла у свет риболова, стаклена влакна (fiberglass) су апсолутно владала, када су у питању материјали од којих се праве штапови за риболов.

Од почетка комерцијалне примене угљеничних влакана, на свим водама су постали убедљиво најзаступљенији управо риболовачки штапови од графита. Штапови од стаклених влакана су временом готово нестали са воде и могли су се евентуално пронаћи још једино у рукама старијих колега пецароша, ретких заљубљеника и носталгичара, али и неких врсних познавалаца и експерата, који су знали да цене предности стаклених влакана. Ипак, угљеник (карбон, графит) се већини осталих наметнуо као први и прави избор. Ово није ништа необично, ако имамо у виду неке од неоспорних квалитета и предности које поседује графит, као материјал за израду штапова за пецање. 

Међутим, ни фиберглас никако није за отписивање, јер поседује неке особине и предности које графитини штапови немају. Штапови од стаклених влакана се и даље конструишу и производе, а ако не верујете, прочитајте текст до краја, па ћете видети како је то могуће и зашто фиберглас и даље опстаје у ери тоталне доминације штапова од угљеничних влакана.

Када узмете у руке било који штап за риболов, прво што видите је бланк. Штап од стаклених влакана има по правилу бланк нешто већег конуса од штапа израђеног од графита. Ово је условљено технолошким поступком израде, али и особинама самог фибергласа, међу којима је најважнији знатно нижи модулус еластичности од графитних влакана.

Фото: St. Croix

Са друге стране, због другачијих особина и високих технолошких могућности обраде које графит носи са собом, бланкови графитних штапова су елегантнији и тањи. Наравно и много лакши, јер угљенична влакна имају знатно мању тежину од стаклених.

Када је у питању осетљивост (sensitivity) бланка, ту је опет графит на свом терену. Штапови од карбона су познати по врхунској осетљивости и деликатности. Ово је најчешће велика предност, али у неким ситуацијама може постати мана! Звучи невероватно, али доста искусних риболоваца, па и професионалаца се жали да оваква екстремна осетљивост доводи често до пребрзе реакције, која опет доводи до губитка рибе! Ово се нарочито добро осећа код пецања површинским варалицама. Због своје осетљивости, која чини да штап у тренутку "јави" прерано ударац, често се може десити (нарочито мање искусним риболовцима) да остану без улова. У таквим случајевима, фиберглас је у предности, јер та његова мана, у оваквим ситуацијама постаје предност.

Штапови од фибергласа су тежи од своје графитне браће и ту нема никакве дилеме. Једноставно, стаклена влакна имају по својој природи већу тежину од графитних и ту помоћи нема. Нарочито су тешки били модели штапова израђених од фибергласа пуног профила, какви су били јефтинији модели најпознатијих западних произвођача или већина оних који су долазили из земаља некадашњег источног блока (ДДР, Чехословачка). Насупрот њима, квалитетни (и скупи) модели су били израђени од бланкова шупљег профила, који су били далеко лакши и пријатнији за употребу.

Ипак, није све тотално изгубљено! Добро балансиран штап од фибергласа, може имати привидно мању тежину од неког лошије балансираног “карбонца”! Балансирање може урадити сваки искусни мајстор или риболовац са мало знања и воље. Одједном, тежак штап од фибергласа, после балансирања постаје пријатнији за (дуготрајно) пецање, мање замара руку, а објективни осећај тежине нестаје. Ово знају произвођачи модерних фиберглас штапова, па на тај детаљ итекако обраћају пажњу.

Када је у питању акција штапова од фибергласа, постоји уврежено мишљење да су они по правилу мекани, "глинџави" и параболичне акције. Нетачно! Као и код графитиних, и код фиберглас штапова постоје бржи и спорији штапови, што зависи од материјала који је употребљен, али и технолошког процеса израде влакана, тј. бланка. Овде треба имати на уму да су модерна стаклена влакна знатно унапређена у односу на она од пре 25-35 година.
Овде немам много простора да се бавим врстама и типовим модерних стаклених  влакана, само ћу рећи да их има неколико, а најквалитетнија међу њима су такозвана Е-glass, S2-glass, Unidirectional S2 Glass, и тако даље. Ова влакна се разликују по свом модулусу еластичности који се често обележава у гигапаскалима мо милиметру квадратном (GPa/mm2) или фунтама по квадратном инчу (psi). Укратко, да би се стекла слика о модулусу елaстичности стаклених влакана, ево једног примера: ако графитна влакна високог модулуса елаcтичности имају вредност од 350-450 GPa, фиберглас влакна S2 имају вредност од око 95 GPa. Међутим, стручњаци кажу да ове вредности саме по себи нису довољне, већ су битне још неке особине стаклених влакана, као што су модулус савијања, дуктилност и тако даље...

Нажалост, наше тржиште је било преплављено јефтиним Герминама и Токозима, који никако нису били параметар нити репер за квалитет када су "фибераши" у питању. Отуда, чак и данас постоји одређена доза скепсе када се спомене фиберглас, баш због таквих штапова. Али, чак и ти штапови су имали неке предности! Ако ништа друго, били су неуништиви! Једном купљен штап, трајао је деценијама, а (ко их и данас има) трајаће још толико. 

Међутим, ко је имао срећу да у то време користи неке од квалитетних фибераша, као што су били модели фирми Shakespeare, DAM, Mitchell, House of Hardy, Bruce & Walker... могао се уверити колико су ти штапови били напреднији од широко распрострањених Гермина. Бланкови неких од тих штапова су били израђени од пуног фибергласа, а они још бољи су били шупљи, али и скупљи. Неке од тадашњих штапова, као што је рецимо Hardy Fibalite Spinning, сматрам за једне од најбољих штапова икада направљених. И данас је тај стари Hardy, тврдим, бољи од многих "карбонаца"!

Штапови од фибергласа се од графитних разликују и по брзини смиривања, такозваном дампингу, тј. могућности и брзини пригушивању осцилација. Графитини штап се знатно брже умирује приликом избачаја, што резултира већим постигнутим даљинама. Приликом коришћења фибераша, техника је нешто другачија, па из тог разлога, фибераши нису увек погодни за почетнике, јер је потребно неко време да се “ухвати цака” како правилно и максимално далеко избацити терет.

Предност штапа од стаклених влакана се огледа у већем уживању приликом замарања, нарочито оних риба које нису сигурно закачене. Фиберглас одлично амортизује све напоне и вибрације, па стога омогућава сигурније "приземљење" деликато закачене рибе.

Која би била главна примена штапова од фибергласа и где они показују своје најбоље особине?

Одлично су прилагођени пецању воблерима, кашикама и лептирима. Брзи штапови од графита су прилагођенији пецању џиговима и силиконским варалицама свих врста, а искусни риболовци за пецање воблерима или кашикама ипак бирају нешто спорије штапове. Најчеше графитне, наравно, али овде и фиберглас може показати своје најбоље особине.

Понекад, графитини штап, због своје брзине и “оштрине”, неће дозволити риби да потпуно дохвати варалицу, па контра може отићи у празно. Код фибераша је овај проблем мање уочљив, јер риби даје таман тај тренутак да добро ухвати варалицу.

Овде је битно напоменути да ми данас, на срећу, имамо на располагању уплетене струне, које се практично не истежу, па у комбинацији са штапом од стаклених влакана могу бити убитачно оружје. Нетегљивост струне додаје нешто "брзине" фиберашима и компензује недостатак крутости коју поседује карбонски штап. Мој Hardy Fibaliite чини фантастичан спој са струном и заиста никада нисам осетио у пракси "недостатке" фибергласа.

Модерни прибор за риболов није баш јефтин, а савремени карбонски штапови су осетљиви на грубо руковање. За оне колеге који нису баш нежни према свом штапу, фиберглас је прави избор. Стаклена влакна су далеко отпорнија на ударце, падове и "чупање" закачене варалице. Искуство и време су показали да је фиберглас далеко трајнији и отпорнији материјал од графита.

Да фиберглас није ствар прошлости, доказују неки произвођачи, који праве и дан-данас изузетно квалитетне штапове. Међу њима предњаче произвођачи штапова за мушичарење, као што су Scott, Thomas & Thomas, Winston, Lamiglas, CTS, али и неки мали произвођачи штапова по наруџбини (custom build).

На крају, морам рећи да је данас графит ипак пр(а)ви избор када је у питању штап за пецање, нарочито за најшири круг риболоваца. Избор је огроман, предности бројне, па је логично да ће велика већина изабрати управо штап од угљеничних влакана.

Они знатижељнији и радозналији, свакако ће испробати неки од фибераша. На срећу, могу се повремено наћи половни по (углавном) приступачним ценама. Ако негде пронађете већ поменуте ABU, Shakespeare, DAM, Mitchell или Hardy штапове, нећете погрешити. Уз мало труда, дотеривања и мајсторисања, имаћете сјајан штап. Уз ово, никако немојте изгубити из вида чињеницу, да велики број реномираних произвођача и данас има у свом програму макар по једну серију штапова од фибергласа, а цене таквих штапова су често идентичне са онима израђеним од графита, а понекад и нешто више! Још један детаљ нам може доста рећи о штаповима од фибергласа - многи врхунски градитељи данас израђују само штапове од бамбуса и фибергласа, заобилазећи графит. А таквим стручњацима треба веровати.
Ево овом приликом само једног мишења врхунских градитеља мушичарских штапова, браће Марка и Тима Стефен (Mark and Tim Steffen), које на веома сажет и концизан начин пуно тога говори о штаповима израђеним од фибергласа: „свиђа нам се како се такви штапови понашају код краћих забачаја, а да опет имају могућности и за дужа бацања. Сматрамо да се фиберглас посебно истиче код roll casting технике, затим код замарања рибе, али и чувања осетљивог врха штапа".

Фото: Gladstone Fly Rods

На крају, предлажем да испробате и увидите како се фибераши понашају, али и да осетитите дух неких прошлих времена, када смо сви пецали таквим штаповима. Пецали, али и више упецали. Не због тога што смо имали бољи прибор нити што смо били бољи риболовци од вас млађих, него зато што је било више рибе. Изгледа невероватно, али истинито: више смо упецали, рибу тада често нисмо пуштали, а ипак су воде биле богатије. Но, то је нека друга тема...

Зато, да бисте некако осетили дух прошлих времена, покушајте да понекад забаците фиберашем – осетићете праву чар риболова.

Фотографије: Јовис V

О једном риболовачком бувљаку и лепотици Стели...

Старије генерације риболоваца и данас са сетом памте време када смо се некад давно, пре више од 30-35 година, редовно окупљали на платоу који је некада постојао близу споменика Вуку Караџићу у Београду.

Ту су долазили риболовци из целе Србије, а не само Београђани, јер је риболовачкo окупљалиште „код Вука“ било место на којем се могло доћи до различитог риболовачког прибора на једном месту. Ово место су многи звали "риболовачки бувљак", али ја никада! За мене је то место било много више од некаквог бувљака. Било је то место на којем смо проводили време, дружили се и смејали.
Уз то, код продаваца се могло наћи буквално све – од најјефтинијег кинеског и мађарског, до најскупљег прибора тог времена. На једној импровизованој тезги могли сте видети најјефтиније кинеске пловке, а већ на следећој најскупљи Hardy, донет директно из Енглеске. Било је ту накупаца и шверцера који су живели од продаје таквог прибора, па су неки од њих касније ушли у легалне воде, отворивши риболовачке радње, велепродаје, заступништва итд. Било је и риболоваца који су продавали и размењивали свој лични прибор. Неки да би прегурали тешко време, неки да би освежили свој прибор неким новим комадом итд.

Дакле, било је ту свега, али је највише било дружења и смеха. То је оно што је одвајало то окупљалиште од свих осталих места риболовачих окупљања тог времена.
Поменућу само кратко, да се тачно преко пута бувљака налазила чувена риболовачка радња "Код Жике риболовца". Жика је био познати риболовац и власник једне од ретких београдских продавница риболовачког прибора тог доба. Наивни су се још тада питали како једна радња може да опстане када се преко пута налази јефтинији бувљак, који је уз то, често имао разноврснију понуду? Али, радња је одлично радила, јер свако ко је дошао "код Вука", обавезно је улазио и у радњу. А када уђе, онда је био ред и да нешто купи. Још када га Жика убеди, помоћи није било.

Међутим, када је '90-их година прошлог века почело генерално уређење тог дела града због изградње железничке станице, нашем окупљалишту је дошао крај. Многи риболовци су са тугом и неверицом примили вест да окупљања на том месту више неће бити. Ипак, тада је обећано да се импровизовани бувљак неће гасити, већ ће бити измештен на нову локацију испод панчевачког моста у непосредној близини тадашње улице 29. новембра (данас Булевар деспота Стефана). Чак су у ту сврху постављене тезге на малом оближњем платоу, а дуж стазе која је водила ка железничкој станици „Панчевачки мост“, било је постављено неколико монтажних објеката у које су се уселиле прве радње. Остали су „излагали“ своју робу на хаубама својих аутомобила.

Мало по мало, риболовци су се полако навик(ава)ли на нову локацију. Чинило се да ће наше окупљалиште опет сијати својим старим сјајем. Тако је и било једно кратко време, које нажалост, није дуго трајало. Полако је почело „осипање“ и место више никада није било исто. Треба рећи да оно постоји и данас, али је то само бледа копија онога што је ово место некада било. Данас је запуштено, прљаво, тезге су махом пропале, а људи који су давали чар том месту више нису ту. Неки су нас у међувремену напустили, а неки одавно престали да долазе.

Ипак и данас је остало сећање и успомена на једно дивно време великог дружења и риболовачких пријатељстава која су настајала „код Вука“ и „панчевца“. И данас постоји много анегдота везаних за та дружења. Неке су измишљене у главама риболоваца, а неке су истините. Ево једне којој сам и ја присуствовао, па зато и могу потврдити да је истинита.

Дакле, донео човек испод „панчевца“ вероватно прву Shimano Stellu коју је Београд видео. Година 1993, хиперинфлација, плате 3-4 тадашње немачке марке (DM), а Стела скупа као отров – у оно време преко 600 марака!

Скупила се раја око ње, загледа, коментарише... продавац поносан и срећан, јер је Стела привукла масу народа, па свако ко приђе да је види, купи понешто друго са тезге, јер су Стелу могли само да гледају. 

Један најхрабрији међу нама се усуди да је узме у руке и проврти. Како је вртео по рукама и загледао, одједном му, вероватно од силног узбуђења, испаде из руку! Паде Стела на бетон и само се чуло тупо "бууууп". Цео „панчевац“ поскочи и спонатно углас узвикну "Аууууу". Човек коме је Стела испала убледео, не говори, само се одједном ознојио. Продавац још више убледео, гледа Стелу на поду, а нико не сме да је узме у руке. На крају се одважи тај коме је испала, гледа са неверицом.

На невероватну срећу, пала је на жицу преклопника која је амортизовала пад и није било оштећења осим мале огреботине на доњој страни и на самом преклопнику. Неко викну јадном човеку "е, сад мораш да је купиш".  Човек поче још више да се зноји. Продавац узе Стелу у руке, добро је прегледа и џентлменски рече "ма у реду је, није страшно". Тог момента, свима нама присутнима као да је пао камен са срца. Уздах олакшања се свима отео... „ууууух“.

Ко је на крају купио ту Стелу не знам. Знам само да тога дана није продата,  већ нешто касније. Знам такође да купац сигурно никада није сазнао да је падала, јер је договор био да нико не ода тајну. И због продавца којег смо сви познавали, али и због самог купца.

Ето, то је била само једна анегдота, али мени посебно упечатљива. А било их je још доста. Као рецимо, откуда се једнога дана за стабилизатор (плочицу, кљун) воблера, појавио до тада непознат и сасвим бесмислен назив „пакта“. Али, о томе ћу неком другом приликом...

Јовис V

Куглични лежајеви у машиницама за риболов

Многи риболовци приликом куповине или разговора о машиницама за риболов, прво гледају и помињу број кугличних лежајева који се у њој налазе. Могу одмах рећи да су куглични лежајеви веома битни за правилан рад и функционисање једног механичког склопа, али да би показали свој пуни капацитет, искористљивост и функционалност, морају испунити одређене (прилично строге) норме. На жалост у данашње време хиперпродукције машиница, све се најчешће своди на број, док је квалитет углавном у другом плану.

Подсетићу да старији модели машиница нису имали кугличне лежајеве, а само најбоље и најскупље су имале по један, евентулано два лежаја. Знамо из искуства да су и овакве машинице радиле деценијама без икаквих проблема, па се неко може са правом запитати откуд су лежајеви одједном постали толико битни да њима посвећујем цео један текст. Звучи парадоксално, али лежајеви су постали битни оног тренутка када су механизми постали мање квалитетни и дуготрајни! Наиме, произвођачи су великим бројем лежајева покушали да смање оптерећења која механизам трпи приликом рада и на тај начин му донекле продуже век.

Други разлог изненадне популарности кугличних лежајева лежи у чистом маркетингу. Произвођачи знају да тај трик пали код купаца (што више то боље), па је број лежајева често први податак који наводе за своје машинице. У реалности, број лежајева уопште није од пресудне важности. Много је битније место на које су лежајеви постављени као и њихов квалитет. Но кренимо редом...

Хајде прво да видимо шта је куглични лежај, каква му је конструкција и чему он тачно служи. Наравно, постоји пуно различитих врста лежајава, али нас сада занимају само они који се користе у машиницама за риболов, а то су куглични, ваљкасти и ређе игличасти.

Куглични лежај има улогу да преноси и уједначи радијална оптерећења која се јављају приликом рада механизма и на тај начин их смањи. Куглични лежај генерално олакшава рад механизма и утиче на његов равномеран рад. Уз све ово, приликом рада било ког механичког склопа, неминовно долази до трења и стварања топлоте. Куглични лежај смањује трење и олакшава одвођење топлоте са механизма.

Стандардни куглични лежај се састоји од металних куглица које чине његов ваљни део, као и спољашњег и унутрашњег кружног прстена у којима су куглице смештене. Куглице се најчешће налазе у такозваном „кавезу“, то јест носачу који има улогу да одржава константни размак између куглица и њихову позицију у лежају.

Приликом куповине машинице, увек ћете, уз број кугличних лежајева које поседује, прочитати и да су они израђени од нерђајућег челика (stainless steel). Међутим, на овај податак се немојте ослањати, нити (по)веровати да су они заиста нерђајући. На жалост, овде се најчешће ради о маркетиншком трику, јер ће највећи број лежајева, нарочито оних јефтиних који су и најчешћи, почети да кородира после извесног времена! Лежај који је кородирао губи своја добра својства и постаје неупотребљив. Риболовци у жаргону тада кажу да је лежај „просвирао“. Кордирани лежај се лоше и неједнако окреће, а приликом покретања, престаће врло брзо са ротацијом.

Квалитетни произвођачи, као што су на пример Shimano или Daiwa добро знају за овај проблем, па у скупље моделе уграђују лежајеве који су значајно отпорнији на корозију. Њих ћете препознати по називима A-RB или SA-RB (Shimano) или Magsealed (Daiwa). У питању су веома квалитетни лежајеви, који такође могу почети да кородирају, али ће им требати много више времена да би постали неупотребљиви. Наравно, овакви лежајеви нису јефтини, па се зато уграђују само у машинице више и високе класе. Нарочито су квалитетни Daiwa Magsealed куглични лежајеви, код којих специјално магнетно уље служи као заптивач и спречава продор прљавштине и воде у лежај. Напоменимо овде да су управо прљавштина и влага главни непријатељи кугличног лежаја.

Сваки лежај мора бити подмазан како би исправно радио. Међутим, ако одлучите да сами радите подмазивање, никако немојте користити уље, јер ће оно спрати неопходну количину масти и оставити лежај неподмазаним. Такође, није препоручљиво користити ни масти које се иначе користе за подмазивање машинице, јер су углавном сувише густе и лежај неће моћи лако и уједначено да се окреће. У сврху помазивања лежајева постоје специјални лубриканти, који су по вискозитету нешто између уља и масти. Препознаћете их по натпису „ball bearings lube“, што је сигуран знак да су наменски направљени за подмазивање лежајева.

Спомињали смо на почетку текста да су места на које су лежајеви постављени знатно битнији податак него сам број лежајева. Податак о местима где се лежајеви налазе најчешће можете видети само на шеми механизма која се добија уз машиницу, док њихов број истичу у први план на паковању машинице.

Дакле, најважнија места на машиници, где употреба лежајева има свој пуни смисао су: по један са обе стране погонског зупчаника, један у ротору, један у бескрајном вијку (наравно, ако га машиница поседује), један у вођици струне и евентуално један у рукохвату (кнобу). Све остало је мање важно. Овде ипак имајте на уму две битне ствари: прво, овај распоред може варирати од конструкције механизма машинице, а се у зависности од тога може појавити још нека тачка где ће постављање кугличног лежја имати свој пуни смисао и друго, такође веома битно, да већи број (често недовољно квалитетних) лежајева поскупљује машиницу, али представља и потенцијално већи број критичних места! Наравно, приликом куповине модела машинице који нам се свидео нисмо у могућности да утичемо на број лежајева, па би било добро распитати се, ако је могуће, да ли је неко од власника исте имао проблеме са њом, што се односи и на квалитет лежајева.

Куглични лежајеви су се деценијама правили од челика, али данас се све чешће могу видети и керамички лежајеви, као и такозвани хибридни лежајеви.

Керамички лежајеви су, како им име каже, израђени од керамичких материјала, а најчешће од силицијум нитрида или цирконијум диоксида. Керамички лежајеви су по правили знатно квалитетнији од челичних, не захтевају посебно подмазивање и знатно су дуготрајнији од челичних. Међутим, овакав квалитет има и своју цену, па се керамички лежајеви још увек не уграђују серијски у машинице, већ се углавном могу посебно купити и њима заменити оригинални челични лежајеви. Сва добра својства керамичких лежајева највише долазе до изражаја приликом употребе у мултипликаторима, јер омогућавају изузетно лако, мирно и дуготрајно окретање шпулне, што значајно доприноси даљини избачаја. Уз то, керамички лежајеви не кородирају и скоро потпуно су неосетљиви на влагу и слану воду.

Осим ових, постоје и хибридни лежајеви, код којих се прстенови израђују од челика, а куглице од керамике. Овакви лежајеви су јефтинији од чисто керамичких, а по особинама представљају идеалан компромис по питању квалитета, а по нижој цени.

Овде се поставља питање исплати ли се заменити оригиналне лежајеве заменским, било да су они хибридни или керамички? Посматрајмо то овако: ако користите стационарну машиницу или мултипликатор који коштају неколико стотина евра или долара, онда ће додатна инвестиција од око 50 евра и те како имати смисла, нарочито зато што ћете одједном имати знатно квалитетнију машиницу, чији ће лежајеви својим квалитетом допринети значајном продужењу њеног радног века.

Треба знати да се квалитет једног кугличног лежаја огледа у поштовању одређених норми, као што су: димензије, зазори, вибрације, шум и заостали магнетизам. Што су ове толеранције при изради лежаја мање, лежај је квалитетнији!
На крају ево једног практичног и брзог теста, који нам донекле може показати квалитетн једног кугличног лежаја. Ставите лежај на неки носач (хемијску оловку или слично), завртите га и пратите колико дуго ће се окретати. Што се дуже и лакше(!) окреће, биће квалитетније израђен, јер то значи да је израђен уз поштовање строгих толеранција. Замислите колицке су куглице у лежају који се налази у вођици струне и колико прецизности треба приликом израде да се оне окрећу равномерно и не коче окретање целог (куг)лагера. Наравно, овакав импровизовани тест није увек довољан, неки сматрају и да није баш прави показатељ квалитета, али као некаква полазна тачка може послужити.

Због свега наведеног, улогу кугличних лежајева могу укратко описати у свега три речи – ситни али битни.

Јовис V

(Текст је претходно био објављен у листу "Риболов")

Hardy Fred Buller Pike

Фред Булер (Fred Buller) је био пасионирани риболовац, риболовачки историчар и аутор многих књига посвећених лову штуке, међу којима је свакако најпознатија "The Domesday Book of Mammoth Pike", још за живота је постао  легенда када су у питању лов штуке и лососа. Цео свој живот и риболовачки век посветио је лову ових риба, које је сматрао за праве краљице међу рибама. Уз то, ухватио је и неке од најкрупнијих штука које су икада ухваћене на европском континенту.

Преминуо је у фебруару 2016. године, у 89. години живота. Био је учитељ и узор генерацијама посвећених штукароша широм света. Код нас је на жалост мало познат и о њему се у нашој риболовачкој литератури и часописима мало писало. 

Међутим, љубитељи риболовачког прибора краљевске куће Харди знају да је ова кућа направила један од својих легендарних модела управо по жељи и нацртима Фреда Булера. Штап је назван једноставно "Fred Buller Pike". 

Овај модел је био у производњи од 1978. до 1981. године. Прве серије су биле браон боје, док су пред крај производње прављени у црној бољи. Бланк је израђен од шупљег фибергласа, направљеног у погонима Харди у Енику (Alnwick), а у истој фабрици је штап и довршаван, тј. стављана му је опрема.

Фото: Mullock Auctions

Штап је за данашње појмове изузетно тежак и дугачак. Дужина му је 11 стопа (335cm), а тежина целих 450g Иако ово, са данашње тачке гледишта, делује превише, у време када је штап конструисан, ово је било више него прихватљиво за ту дужину и снагу. Не заборавимо, да би неки хипотетички штап израђен од бамбуса био знатно тежи и спорији. Фиберглас је унео праву револуцију у производњу и конструисање штапова за риболов, па са те тачке посматрано, Fred Buller Pike је био апсолутни врхунац у своје време. Да би овако дугачак и тежак штап добио на брзини, конус бланка је био веома широк. На делу код рукохвата пречник бланка је невероватних 2,3cm!

Ко је имао "Фреда Булера" у рукама и пецао њиме, био је изненађен колико је овај штап "брз", наравно посматрајући штапове израђене од фибергласа. Штап није "глинџав", већ има изненађујућу брзину, малте не као неки модерни графитни штап полупараболичне акције. Осим огромне снаге, Fred Buller Pike је био практично несаломив (нараво, овде мислимо на уобичајене услове коришћења). Штап је монструозно јак и изаћи ће на крај са сваком слатководном рибом која плива европским водама. Својствено старијим серијама Харди штапова израђених од фибергласа, на штапу није означена тежина бацања, али у каталозима се помиње препоручена тб. 168g. При томе, имајте на уму да је ово препоручена реална тежина коју овај штап може да баца, а не нека имагинарна или измишљена.

На прве серије стављани су тростопални проводници са зеленим уметком, док су касније серије (као овај на сликама) имали двостопалне проводнике са класичним АlO прстеновима. Ако некога буни појам "тросопални" проводик, објаснићу. Наиме, код оваквих проводника рам са једне стране има две ножице које се спајају у једну стопу, док са друге стране има једну ножицу, која се природно наставља на стопу.

Спој на овом штапу је изведен у облику трна (спигота), али овај трн заслужује и реч више. Израђен је од фибергласа који је ојачан графитом. Ово је омогућило инжењерима да направе шупаљ, али невероватно поуздан и јак трн, који идеално прати криву савијања штапа.

На овако квалитетан штап, не може ставити било која машиница. Сам Харди је за њега препоручивао Mitchell 300, што се могло видети и у каталогу Хардија за 1978. годину, у којем је Fred Buller Pike први пут представљен. Ја сам на њему осим Mitchella 300, користио и Abu Cardinal 44 и 66. Са оваквим машиницама, тежина комплета се пењала до читавих 800-850g! Данас оволику тежину имају само комплети за тешки морски риболов, али код Freda Bullera постоји један детаљ који је успевао да привидно смањи тежину комплета. Овај штап има рукохват дужине читавих 70cm, тако да ова дужина представља добар контратег и штапу даје изненађујуће добар баланс за његову дужину и тежину. Због овако дугачког рукохвата штап субјективно делује прилично лакше него што јесте.

Као и сви Харди штапови и овај је имао чувени Харди носач машинице познат под именом "Dr. Hamish", комплетно израђен од алуминијума. Халтер је изузетно квалитетан и дуготрајан. На самом крају штапа налази се препознатљива метално-гумена капа, која је одлично штитила бланк код еветуалних падова.

Данас оваквих штапова све мање има, а када (и ако) се појаве у продаји, после читавих 35 година од престанка производње држе изузетно високе цене. Ово није ништа необично, ако се има у виду врхунски квалитет израде и употребљених материјала. Штап на сликама је стар око 35 година, а са њим је активно пецано бар 25 година. И поред очигледних знакова коришћења, огреботина на лаку и слично, ни један конац нити лак за везивање проводника није оштећен нити је попустио, проводници немају ни најмањи усек на прстену, халтер држи машиницу као и првога дана, а на споју (шупљи трн) нема ни трунке луфта. Чик да неки данашњи штап ово издржи. Живи били па видели кроз 35 година, колико ће модерних штапова ово успети.

Fотографије: Јовис V

(Текст је претходно објављен и на порталима Trofej.info и List Ribolov)