Никада се у дугој историји човековог уметничког стваралаштва није догодило да у једном кратком периоду, крајем 19. и почетком 20. века, дође до тако драматичних, суштинских и далекосежних промена.
У архитектури је Адолф Лос потпуно одбацио орнаментику и вештачки натурану класичну декорацију зграда. За кратко време су и други покретачи модерне архитектуре заједно са присталицама променили изглед света. У домену игре је руски балет Ђагиљева у Монте Карлу, унео својим концептом координираног учинка игре, музике, костима, сликарства и светлости, до тада невиђене продоре.
У европској музици је стотинама година, од ренесансе надаље, владао искључиво тонални систем. Потпуни преокрет у тој грани уметности је изазвао Арнолд Шенберг, тако што је увео дванаестотонски атонални систем, са потпуном равноправношћу свих тонова музичке лествице, без постојања главног, основног центра (тонике), око којег се окреће мелодијска линија са дефинисаним хармонским подлогама.
Коначно, у сликарству је велика промена почела покретом импресионизма, тако да је разлаз са реалистичким сликарством, преко овог и других нових сликарских праваца (експресионизам, фовизам, кубизам), довео и до уметности апстрактног.
Пионир оваквог схватања сликарства био је руски сликар Василиј В. Кандински (1866-1944), који је сигурну професорску каријеру после завршених студија права у Москви, заменио неизвесним животним путем сликара. Отиснувши се у Минхен, где је завршио Академију 1901 године, десет година је радио на откривању и дефинисању постулата апстрактног сликарства. Са Францом Марком је 1911 године основао неформалну групуса помало тајновитим називом „Плави јахач“ (Der Blaue Reiter), која није била ни школани правац и чије се деловање исказало у једној публикацији (Алманаху) и две изложбе,на којима су приказани сви значајни сликари тог времена, али чије су идеје и данас после сто година живе и инспиративне.
Основне идеје и постулате апстрактног сликарства Кандински је 1912 године изложио у есеју „О духовном у уметности“. Боје, линије и тела, ослобођени мучног посла приказивања разумљивих предмета, могу се развити у ликовни језик, способан да пренесе опште идеје и да пробуди дубоке емоције. Уметничко стваралаштво треба да проистекне на основу слободне мисаоне креације имагинативних форми уметника, а не на основу пуког реалистичког посматрања природе, човека и живота. Апстрактно сликарство Кандинског је доказало да слика може постојати и без предмета. Нарочито значајно у схватању Кандинског је суптилно поређење изражајности форме и боје са својствима музике.
У једном писму, Франц Марк пише: „Можеш ли да представиш себи музику у којој је тоналитет потпуно уклоњен? У овом погледу, морао сам увек да помислим на велике композиције Кандинског, које немају ни најмањи траг тоналног (...), као и на прштеће мрље боја неких његових радова, како сам ја ту музику чуо, у којој је свака појединачна интонација нека врста белог платна разапетог између површина боје“.
Гледајући слике Кандинског, увек морамо имати на уму и његове метафизичке ставове, по којима слика није слободна и спонтана експлозија боја (како нам се то може у први мах учинити), већ је она смишљено и систематично организована, са изванредним осећајем за психолошке могућности боје. Рецимо, зелено није само боја траве, већ она означава духовно гашење; плаво не означава небо, већ духовну дубину; бело није боја снега, већ ћутање које није мртво, док је црно вечито ћутање без наде. Свака боја има четири звука: топло, хладно, светло, тамно и три кретања: ка посматрачу, од посматрача и кретање у себи.
Кандински је у периоду од 1921 до 1933 године предавао на Баухаусу, а када су нацисти затворили ту утицајну школу модерне архитектуре и примењених уметности, Кандински је емигрирао у Париз, где је живео 11 година. Умро је 1944 године.
Насупрот „органског“, слободнијег стила из минхенског периода, у вајмарском периоду, Кандински је наставио да се развија у смеру геометријске апстракције, али са динамизмом и смислом за појединост. Рецимо, на инсценацији за „Слике са изложбе“ Модеста Мусоргског, кроз фронталну перспективу, јасно је видљив утицај архитектуре.
У париском периоду, сликарство Кандинског је постало синтеза органског стила из минхенског и геометријског стила из вајмарског периода.
Експлозивне и динамичке форме, настале експресивним расипањем боја на сликама из минхенског периода, дисциплиноване су у вајмарској фази и уређене у строгој композиционој шеми, где је боја везана за одређену геометријску форму и линију. По мом скромном мишљењу, слике из Вајмара, где је очигледан повратни утицај архитектонске логике Баухауса, спадају у најбоља дела Кандинског.
Париски период његовог стваралаштва, са својим „амебоидним“ формама, чини ми се мање инспиративним.
Утицај Кандинског на уметност XX века и апстрактну уметност уопште, био је веома велик. Негација академских традиција унела је у уметност нову виталну компоненту, а неке консеквенце се осећају и у нашем времену.
