Brzina svetlosti i širenje svemira

Jedno od najčešćih pitanja koje ljudi postavljaju kada se govori o savremenoj kosmologiji, i koje istovremeno izaziva najviše nerazumevanja glasi: ako Albert Ajnštajn i njegova specijalna teorija relativnosti tvrde da ništa ne može putovati brže od svetlosti, kako je onda moguće da često čujemo kako se svemir širi brže od te iste granice, a naročito neposredno nakon Velikog praska? I zaista, na prvi pogled, to deluje kao ozbiljna kontradikcija. Međutim, problem ne leži u fizici, već u tome što intuitivno mešamo dve potpuno različite pojave: kretanje kroz prostor i širenje samog prostora.

Zato krenimo redom...

Specijalna teorija relativnosti postavlja jasno ograničenje: nijedan objekat koji ima masu ne može se kretati kroz prostor brže od brzine svetlosti. Ovo pravilo je fundamentalno i važi u svakom delu prostorvremena. Na primer, ako posmatramo raketu, planetu ili neku elementarnu česticu, njihova brzina u odnosu na neposredno okruženje nikada ne može premašiti svetlost. To ograničenje je jedno od osnovnih struktura naše fizičke slike sveta. Ipak, ono ne govori ništa o tome kako se sam prostor može ponašati na velikim, kosmološkim razmerama. Tu na scenu opet stupa Ajnaštajnova Opšta teorija relativnosti, koja svemir opisuje kao dinamično prostorvreme, koje je sposobno da se savija, rasteže i time menja svoju geometriju.

Zato, kada kosmolozi kažu da se galaksije udaljavaju od nas ogromnim brzinama, to ne znači da te galaksije jure kroz kosmos poput projektila. Umesto toga, prostor između nas i njih se širi, pa se sam razmak povećava. Galaksije su ovde, slikovito rečeno, putnici na pokretnoj traci, a ne trkači. Upravo zbog toga moguće je da se veoma udaljene galaksije od nas udaljavaju brže od svetlosti, a da nijedan zakon fizike pri tome nije narušen.

Ova razlika često postane jasnija kada zamislimo površinu balona na kojoj su nacrtane tačke. Kako se balon naduvava, tačke se međusobno udaljavaju iako se nijedna od njih ne kreće preko površine. Što su dve tačke udaljenije, njihov međusobni razmak raste brže. Naravno, ova analogija nije savršena, više je slikovita, ali dobro ilustruje ključnu ideju: ono što raste nije brzina objekata kroz prostor, već sam prostor između njih. Dakle, to je suština kosmološkog širenja i razlog zbog kojeg se granica brzine svetlosti ne krši.

Posebno dramatičan primer ovog principa dogodio se u najranijim trenucima kosmičke istorije, tokom faze poznate kao kosmička inflacija. U tom veoma kratkom periodu neposredno nakon Velikog praska, svemir je prošao kroz ekstremno brzo eksponencijalno širenje. Kada bismo taj proces pokušali opisati klasičnim pojmom brzine, dobili bismo vrednosti koje višestruko premašuju brzinu svetlosti. Ipak, ni tada se ništa nije kretalo kroz prostor brže od dozvoljene granice; ono što se menjalo bila je sama skala prostora. Inflacija nije izuzetak od relativnosti, već posledica jednačina koje iz nje proizlaze.

Još jedna važna mentalna prepreka dolazi iz načina na koji zamišljamo Veliki prasak. Ljudi ga često shvataju kao eksploziju koja se dogodila negde u praznom prostoru, sa materijom koja je odletela u svim pravcima. Savremena kosmologija pokazuje da je to pogrešna slika. Veliki prasak nije bio eksplozija u prostoru, već širenje prostora svuda istovremeno. Ne postoji centralna tačka iz koje se sve udaljava — svaka galaksija vidi ostale kako se udaljavaju od nje, jer se širi sama pozornica na kojoj se kosmos odvija.

Zbog svega toga, tvrdnja da širenje svemira ruši Ajnštajnovu teoriju relativnosti zapravo nastaje iz pogrešnog poistovećivanja lokalne brzine i kosmološkog širenja. Brzina svetlosti ostaje apsolutna granica za prenos informacija i energije kroz prostor. Ali, geometrija prostora kao celine nije vezana tim ograničenjem. Udaljene galaksije mogu se naizgled udaljavati brže od svetlosti zato što se povećava razmak među njima, a ne zato što same putuju kroz kosmos nekom zabranjenom brzinom.

Ovaj zamišljeni paradoks nestaje onog trenutka kada prihvatimo jednu jednostavnu činjenicu: svemir nije statična pozornica, već aktivni učesnik u sopstvenoj evoluciji. U tom smislu, kosmologija ne demantuje Ajnštajna, naprotiv, ona potvrđuje dubinu njegove vizije. Širenje svemira nije izuzetak od relativnosti, već jedan od njenih najfascinantnijih i najlepših posledica.

Ansel Adams - pejzaž kao moralna i estetska ideja

Još od osnovne i srednje škole, kao sasvim mladi fotograf u pokušaju, ali pun entuzijazma i elana, divio sam se fotografijama pejzaža Ansela Adamsa i potajno se nadao da ću jednoga dana i ja praviti fotografije nalik njegovim. Naravno, snovi su jedno, a realnost nešto sasvim drugo, ali poetika njegovih fotografija je u meni još od tada sa nesmanjenim emocijama.

Ali, hajdemo redom... Postoje fotografi koji okom kamere beleže svet, a postoje i oni koji ga oblikuju u kolektivnoj svesti. Ansel Adams pripada ovoj drugoj kategoriji. Njegove fotografije nisu samo dokumentarni prikazi američkih pejzaža, one su svojevrsn vizuelni manifest, kao spoj tehničke discipline, umetničke vizije i gotovo filozofskog odnosa prema prirodi. Kada danas zamišljamo monumentalne prizore američkog Zapada, vrlo je verovatno da zapravo mislimo upravo kroz Adamsov kadar.

Adams je fotografiju doživljavao ozbiljno, gotovo muzički i zato nije slučajno što je u mladosti želeo da bude pijanista. Ritam, tonalitet i struktura koje je tražio u muzici kasnije su postali ključni u njegovom fotografskom jeziku. Nakon susreta sa radovima drugih modernih fotografa i udaljavanja od tada popularnog piktorijalizma, okrenuo se čistoj, oštroj i preciznoj slici. U tome je veliku ulogu imao fotografski pokret “Group f 6,4”, koji je zagovarao maksimalnu jasnoću i pun raspon tonova, od duboke crne do blistavo bele.

Kod Adamsa nema slučajnih tema. Njegov fotografski svet čine planinski lanci, oblaci koji razdiru nebo, drveće koje deluje kao arhitektonska struktura i svetlost koja modeluje i oblikuje prostor. Posebno mesto kod Adamsa zauzima Josemit nacionalni park, prostor koji je za njega bio više od pejzaža i koji je bio njegov gotovo duhovni centar stvaranja.

Adamsovi kadrovi retko prikazuju ljude. Time pejzaž postaje glavni protagonista, a posmatrač je prisiljen da doživi prirodu bez ometanja narativom. Fotografije poput Moonrise, Hernandez, New Mexico ili The Tetons and the Snake River pokazuju nekoliko ključnih motiva kojima se Adams stalno vraćao. To su prevashodno dramatičan kontrast svetla i senke, osećaj beskonačnog prostora, pažljivo vođena kompozicija gde svaki element ima težinu i atmosferu tišine koja se bukvalno graniči sa metafizičkom.

Važno je da ovde naglasim: taj monumentalni utisak nije posledica nekakvog srećno uhvaćenog trenutka, već dugog i ozbiljnog planiranja, čekanja pravog svetla i perfekcionističke kontrole procesa.

Adams je bio i vrhunski tehničar. Razvio je takozvani Zone System planiranja, metod kojim je unapred planirao kako će svaki deo scene izgledati u konačnoj fotografiji, od ekspozicije do razvijanja negativa. Njegov sistem nije bio puka tehnika, njegova svrha bila je da fotograf unapred vidi finalnu sliku i upravo u tome leži jedna važna lekcija: Adamsova fotografija deluje spontano, ali je duboko racionalna. On nije lovio pejzaž, on ga je konstruisao kroz svetlo i ton. Zato njegove crno-bele fotografije nisu puko odsustvo boje. Naprotiv, one su svesni izbor da se pažnja usmeri na strukturu, ritam i dramatičnost forme.

Pored toga, Adamsov rad je imao i institucionalni značaj. Aktivno je radio na tome da se fotografija prizna kao ravnopravna umetnost, učestvovao u osnivanju prvih ozbiljnih fotografskih odeljenja u muzejima i obrazovanju.

I sada dolazimo do najvažnije tačke: Adamsove fotografije nisu samo estetske, one su i političke u najplemenitijem smislu reči. Kao aktivni član zaštitarskih klubova, koristio je svoje slike da podstakne zaštitu prirode i nacionalnih parkova. Zato se njegov doprinos se može posmatrati na tri nivoa:

- estetski, kojim je podigao pejzažnu fotografiju na nivo visoke umetnosti.

- tehnički, kojim je standardizovao profesionalni pristup ekspoziciji i tonalitetu

- kulturni i ekološki, jer su njegove slike postale argument za očuvanje divljine.

Drugim rečima, Adams je uspeo da spoji lepotu i odgovornost. Njegove fotografije nisu samo lepe za oko posmatrača, one nas uče kako da gledamo prirodu sa poštovanjem.

Kada danas gledamo Adamsove radove, lako je zaboraviti koliko su oni zapravo bili revolucionarni u svoje vreme. U eri kada se fotografija još borila za status umetnosti, on je pokazao da kamera može biti jednako izražajno sredstvo kao četkica ili klavir. Njegovi pejzaži nisu sentimentalni, oni su strogi, monumentalni i gotovo svečani. Možda je upravo tu njihova trajna snaga, u osećaju da priroda postoji nezavisno od čoveka, ali da kroz pažljivo oko umetnika može postati deo našeg unutrašnjeg iskustva.

Ako bih morao da iznesem krajnje lični zaključak, kao moj interpretativni sud, onda bih rekao da Adamsova najveća vrednost nije (samo) u tehničkom savršenstvu, nego u tome što je uspeo da spoji preciznost inženjera sa senzibilitetom pesnika. Taj spoj je redak i zato njegove fotografije deluju bezvremeno i vanvremenski.

Da na kraju ovog meni lično veoma inspirativnog teksta, pogledamo i koju opremu je koristio Ansel Adams.

Kao prvo, treba reći da se nije striktno vezivao za određeni brend. Često je koristio kamere velikog formata, takozvane View Cameras. One su bile njegove glavne fotografske “mašine”. Te kamere koriste pojedinačne listove, tj. ploče filma umesto rolni, što omogućava maksimalan kvalitet i veličinu slike.

Njegov najpoznatiji alat su bile Korona, Deardorff i Linhof modeli kamera. Ove kamere koriste film dimenzija 20,3 x 25,4 cm (8x10 inča), što pruža enormnu količinu detalja. Takođe je koristio i Arca-Swiss i Deardorff u različitim fazama života. Prednost ovih kamera je bila u mehu (bellows), kojim je Adams je mogao da pomera objektiv nezavisno od filma kako bi ispravio perspektivu ili postigao dubinsku oštrinu koja je fizički nemoguća kod običnih aparata.

Kada su objektivi u pitanju, treba reći da je Adams bio izuzetno probirljiv po pitanju optike. Neki od njegovih omiljenih objektiva bili su Cooke Series XVGundlach Turner-Reich Triple Convertible, koji mu je omogućavao tri različite žižne daljine u jednom objektivu, kao i Schneider Symmar.

Osim velikog formata, Adams je kasnije u karijeri koristio i srednjeformatne kamere, prevashodno legendarni Hasselblad 500C, jer su mu kamere od 30-40 kg postajale teške za nošenje po planinama Sijera Nevade. Ovaj sistem je koristio 120mm film i bio je mnogo lakši za rukovanje, ali i dalje pružao vrhunski kvalitet.

Od dodatne opreme samo ću ukratko spomenuti Weston Exposure Meter svetlomer koji je koristio za precizno merenje svetlosti u različitim delovima kadra. Uvek je koristio i masivne, stabilne stative jer je svaka vibracija kod velikog formata mogla da uništi fotografiju. Tu su redovno bili i žuti i crveni filteri, koji su bili ključni za njegove dramatične pejzaže. Ovi filteri, što fotografi znaju, potamnjuju plavo nebo i čine bele oblake "iskričavim".

Na kraju, da spomenem jednu zanimljivost: Adams je često putovao svojim prilagođenim Kadilakom karavanom, na čijem krovu je imao montiranu platformu. To mu je omogućavalo da postavi stativ i kameru visoko iznad zemlje kako bi dobio bolju perspektivu bez ometanja od strane niskog rastinja.

Ipak i pored vrhunske opreme, Adams je znao da je ona samo sredstvo za ostvarenje cilja. Zato je često govorio: "kamera je često prepreka. Da bi se dobila dobra fotografija, moraš je zaboraviti."

Na kraju, možda bih mogao da sublimiram Adamsovo stvaralaštvo u dve rečenice: njegove fotografije predstavljaju trenutak u kojem pejzažna fotografija prestaje da bude samo prikaz prirode i postaje filozofski iskaz o vremenu, svetlosti i ljudskoj prolaznosti. To je razlog zbog kojeg i danas njegove fotografije deluju moćno,  ali ne zato što prikazuju određeno mesto, već zato što prikazuju ideju.

Apollo - sletanje na Mesec iz ugla SAD i SSSR

Postoje neke tvrdnje u vezi sletanja ljudi na Mesec koje zaista zvuče primamljivo i na prvi mah uverljivo, jer nude jednostavno objašnjenje kojim se može opovrgnuti ovaj veliki istorijski događaj. Međutim, onog trenutka kada takvu tvrdnju pokušamo da sprovedemo do kraja i demistifikujemo  je činjenicama i argumentima, ona prestaje da bude jednostavna za one koji postavljaju pitanja. U tom smislu, ako ljudi nisu sleteli na Mesec, onda moramo objasniti čitav niz posledica, ali i dati dokaze da nisu.

Moramo, na primer, prvo objasniti šta su radile i gde su završile rakete Saturn V svih misija Apollo, koje su od 1969. do 1972. godine poletele pred očima stotina hiljada posmatrača. Moramo objasniti radio-signale koje su konstantno pratile i beležile astronomske opservatorije širom planete. Moramo objasniti gde su astronauti boravili tokom tih dana dok su nas varali. Moramo objasniti hiljade sati telemetrije, medicinskih podataka i snimljene komunikacije.

Naravno, jedna sumnja rađa deset novih pitanja, ali što je navodna obmana veća, to mora biti veći i mehanizam koji je održava. Idemo redom...

Prenos svih misija Apllo nije bio zatvoren unutar jedne države niti pod potpunom kontrolom jedne institucije. Signal su, između ostalih, primali i pratili britanska Jodrell Bank Observatory, australijska Parkes Observatory, kao i Honeysuckle Creek Tracking Station. Uz njih, tu su bile laboratorije i radio stanice mnogih svetskih univerziteta, različite istraživačke grupe širom sveta, ali i radio-amateri. I svi su dobijali signal sa iste udaljene tačke u svemiru.

Da bi ovako megalomanska inscenacija i laž uspeli, ili su svi nabrojani morali da budu saučesnici, ili bi neko morao da poseduje tehnologiju kojom se lažira izvor signala na međuplanetarnim rastojanjima. Čak i danas u doba tehnoloških čuda i veštačke inteligencije bi to bio skoro nemoguć poduhvat.

Drugo, jeste li znali da su stronauti na površini Meseca postavili specijalna ogledala-reflektore?  Oni nemaju nikave prekidače kojima se mogu po potrebi uključivati ili isključivati, nemaju baterije koje se vremenom mogu istrošiti, niti antene. Imaju samo ogledala složena tako da vraćaju svetlost nazad ka izvoru. Opservatorije širom sveta i danas šalju laserske impulse koji se odbijaju od tih ogledala i mere vreme povratka signala. Na osnovu toga se izuzetno precizno izračunava udaljenost do Meseca. Dakle, ako sletanja na površinu Meseca nije bilo, postavlja se prilično neprijatno pitanje: ko je onda postavio te instrumente i otkud oni tamo?

Dalje, decenijama posle Apollo misija, sonda Lunar Reconnaissance Orbiter snimila je mesta sletanja. Na fotografijama se vide izlazni stepeni modula, tragovi kretanja astronauta i ostavljena oprema. Da bi i ovo bilo lažirano, morali bismo da prihvatimo da se prevara održava kroz generacije naučnika širom sveta, kroz različite državne administracije i epohe, bez ijednog verodostojnog curenja podataka.

I ovde dolazimo do ključnog mesta. A gde je u to vreme bio i šta je radio glavni hladnoratovski rival SSSR?

U trenutku kada su misije Apollo letele, svet je bio duboko podeljen. Hladni rat nije bio nekakva metafora, već realnost sa ogromnim propagandnim ulozima. Da je postojala i najmanja pukotina u američkoj priči, Sovjetski savez  bi je rado iskoristio bez milosti i tako ponizio rivala, da se ovaj ne bi nikada oporavio od te sramote. Umesto toga, usledile su čestitke, a razlog je krajnje jednostavan: i Rusi su pomno pratili svak let!

Glavni ruski adut bio je ogromni radioteleskop RT-70, stacioniran u Jevpatoriji, primorskom gradu na zapadnoj obali Krima, na obali Crnog mora. Antena ovog radioteleskopa prečnika 70 metara, bila je dovoljno osetljiva da prima slabe signale sa međuplanetarnih sondi koje je SSSR već slao put Venere i Marsa, a kamoli sa masivne letelice na putu ka Mesecu, koja je pri tome slala prilično jak i jasan signal sve vreme, zbog lakšeg i sigurnijeg praćenja. Rusko praćenje se oslanjalo na nekoliko metoda:

Prvo, pratili su smer iz kojeg signal dolazi. Velike antene imaju veoma uzak snop i ako je izvor tamo gde treba da bude, instrumenti će to pokazati.

Drugo, pratili su Doplerov efekat. Promena frekvencije otkrivala je Rusima relativnu brzinu objekta. Iz toga su oni računali i orbitu Apola. Ako brojevi ne bi slučajno odgovaraju fizici leta ka Mesecu, odmah bi sve bilo jasno i Rusi bi lako raskrinkali laž.

Treće, merili su vreme kašnjenja signala. Put svetlosti, odnosno radio-signala do Meseca i nazad traje oko 2,5 sekunde. To nije detalj koji se može improvizovati iz studija. Sovjetski stručnjaci su sve to znali da mere i računaju.

I četvrto, Sovjeti su redovno slušali američke glasovne i telemetrijske prenose, koji nisu ni bili posebno skrivani. Nisu im trebali američki transkripti, jer su imali sopstvene prijemnike. Kada znaš gde je letelica, kada meriš njenu brzinu i kada primaš podatke koji se uklapaju u dinamiku leta, postaje vrlo teško tvrditi da se objekat zapravo nalazi negde drugde ili da ga uopšte nema.

U eri žestoke konkurencije dve nuklearne sile, razotkrivanje američke prevare bilo bi propagandno zlato. Teško bi bilo i zamisliti veći trijumf za SSSR i veće poniženje za SAD. Ipak, umesto optužbi, stigle su ruske džentlmenske čestitke. To nije bio ni malo romantičan gest, ali to je bio zaključak ljudi koji su gledali sopstvene instrumente, a ne američke.

Uz sve ovo, sa Meseca su astronauti doneli uzorke stena koji su tokom decenija proučavani u mnogim laboratorijama, uključujući i mnoge van SAD, pa i u sovjetskim, koje su oni dobili od Amerikanaca. Hemijski sastav, odnos izotopa, tragovi mikrometeorita i uticaj sunčevog vetra... sve to govori o poreklu koje se ne uklapa u zemaljsku geologiju. Da bi i ovo bilo falsifikovano, morali bismo da pretpostavimo da je neko posedovao znanje o lunarnim karakteristikama pre nego što ih je čovečanstvo uopšte imalo, pa onda u nekoj tajnoj laboratoriji sklapao takve uzorke. Naravno, to je apsolutna besmislica i svojevrsni logični salto mortale.

Posle svega, čovek se zapita zašto i pored svega teorije ipak opstaju?

Verovatno zato što nude psihološku udobnost. Ako je sve namešteno, onda svet ima skrivene konce, tajne vlade koje mračno upravljaju haosom. 

Istina, rizik, hrabrost i inženjerski trijumf deluju manje dramatično od velike prevare. Ironično, istina često zvuči dosadnije od fikcije, koje zato i opstaju, jer provociraju.

Dobro, u prirodi čoveka je da sumnja Skepticizam je svakako zdrava navika. Međutim, ozbiljna sumnja prevashodno podrazumeva preuzimanje isto toliko ozbiljne  odgovornosti za kompletno i racionalno objašnjenje stvari koje iz te sumnje proizlaze i njihovu demistifikaciju. To u slučaju misija Apollo i sletanja na površinu Meseca ovde jednostavno nemamo. Ako imamo sumnju bez i jednog jedinog relevantnog i argumentovanog odgovora, onda to nije sumnja nego glupost.

Rene Lalik (René Lalique) - legenda u svetu dizajna

Rene Lalik René Lalique (1860–1945) bio je francuski umetnik koji je odavno postao apsolutna legenda u svetu dizajna, pogotovo zato što je obeležio dva velika umetnička pravca: Art Nouveau (Secesija) i Art Deco.

Rene Lalik je bio istinski evolucionar u dizajnu i izradi nakita. Karijeru započeo kao draguljar koji je koristio "neobične" materijale za ono vreme, poput slonovače, rogova, emajla i poludragog kamenja, fokusirajući se prevashodno na umetničku vrednost i dizajn, a ne samo na nominalnu cenu materijala.

Lalika su zvali i "gospodar stakla". Oko 1910. godine Lalik se gotovo potpuno okreće staklu. Postao je posebno poznat po izradi bočica za parfeme i bio je prvi koji je kreirao luksuzna pakovanja za parfeme, jer su se pre toga perfemi najčešće kupovali u običnim apotekarskim staklneim bočicama. Tokom karijere, sarađivao je sa čuvenim modnim kućama poput Coty i Guerlain.

Osim bočica za parfeme, u ono vreme, a pogotovo danas, njegove vaze, lusteri i statuete postale su simboli prestiža. Takođe je dizajnirao i legendarne staklenefigure-maskote koje su krasile haube luksuznih automobila poput Rols-Rojsa i Bentlija.

Lalikov rad je uvek bio inspirisan prirodom i ženskom figurom. Tri glavna motiva koja prožimaju njegov rad su žene, često sa mitskim karakteristikama, zatim cveće i biljke i konačno insekti, ptice, zmije.

Danas je brend Lalique i dalje sinonim za luksuzni kristal i nakit, a originalni primerci iz njegovog vremena, kao što je ova bočica za parfem sa slike, dostižu astronomske cene na aukcijama širom sveta.

Pomenutu bočicu za parfem pod nazivom L’Idylle (Idila) dizajnirao je oko 1910. godine i najverovatnije je reč o eksperimentalnom modelu, s obzirom na to da je izrađena u veoma malom broju primeraka, što je čini utoliko vrednijom.

Čep bočice je ukrašen motivom cveta, a na samoj bočici su prikazane dve različite scene, dok trake i girlande naglašavaju njen oblik. Na prednjoj strani, nagi mladić i devojka deluju kao da beže, dok scena na poleđini prikazuje ovaj par kako veselo pleše i igra se girlandama. Istovremeno, crvenkasto-braon patina dodatno ističe detalje ove nežne ljubavne scene.

Ono što je posebno vredno i značajno istaći je, da se tehnika duvanja stakla u kalup generalno koristi za izradu bočica, ali ovaj primerak predstavlja izuzetak od pravila: dva dela od presovanog stakla su spojena termičkim putem (tzv. heat-sealed postupak), što je tehnika koja omogućava izradu preciznijih detalja na ukrasima i ilustracijama.

Kažu da ova bočica pripada privatnom kolekcionaru koji nema nameru da je prodaje.

Isak Asimov i Pozitronski čovek

Roboti, a pogotovo humanoidna forma robota, danas doživljavaju neverovatan bum i oni postaju bukvalno iz dana u dan sve moćniji, složeniji i napredniji.

Međutim, još 1920. godine, češki pisac Karel Čapek uvodi reč robot u svoju dramu "R.U.R." što je skraćenica od Rosamovi Univerzalni Roboti (Rossum's Universal Robots), i time zauvek menja naše tehnološko poimanje sveta. Čapekovi roboti više liče na biološke entitete nego na metalne automate, ali ključna misao drame je da čovek može stvoriti radnika, zamenu za sebe, ali samim tim i potencijalnu pretnju. I tu zapravo počinje moderno doba robotike.

Godine 1992. kultni SF pisac i popularizaror nauke Isak Asimov piše roman Pozitronski čovek (The Positronic Man). Reč je o robotu Endruu, koji stiže u jednu američku porodicu u kojoj preuzima glavne kućne poslove. 

Vremenom, učeći od ljudi, robot sve više stiče samostalno umeće pravljenja različitih predmeta, pa je čak počeo da pravi izmene na samom sebi. Kompanija koja je napravila Endrua je pomislila da se pojavio neki "bug" u njegovom softveru i želi da ga zameni, ali porodica to ne dozvoljava. Krajnji cilj Endrua je da dobije priznanje od ljudi da je i sam postao čovek.

Za razliku od nekih drugih priča u kojima roboti nasilno preuzimaju vlast ili se pobune, Endru je prijatelj ljudi, topao, blag, pun razumevanja. On nije nasilan, već želi da od ljudi prisvoji samo najlepše osobine.

Moja topla preporuka za čitanje. Možda će neko nakon čitanja drugačije gledati na veštačku inteligenciju i robotiku.

PS. Roman Pozitronski čovek je samo deo većeg serijala o robotima koji se sastoji praktično od sedam romana, plus još nekoliko priča objavljenih po različitim zbirkama.

Uz kultni Asimovljev serijal o Zadužbini, čini monumentalnu celinu njegovog shvatanja i viđenja modernog sveta.

Kada AI algoritmi preuzmu odluke, šta ostaje čoveku?

Na samom početku moram dati jednu važnu napomenu: u tekstu koji sledi namerno ne polazim od toga šta misle stručnjaci, futurolozi ili takozvani "tehnološki jevanđelisti". Ovaj tekst je samo moja krajnje lična i skromna misaona razrada zasnovana na logici, iskustvu kojem me je naučila ljudska istorija i načinu na koji se tehnologija sve brže i neprikosnoveno uvlači u strukturu našeg svakodnevnog života. Naglašavam još jednom, reč je o zaključcima i pretpostavkama koje sam sam izveo, a ne o proverivoj prognozi. Upravo zato su (možda) vredne razmatranja, pa sam ih stavio na Blog, kako bi neko pročitao i složio se sa iznetim, ili ne.

Ako, ili kad, jednoga dana veštačka inteligencija preuzme upravljanje svetom, verujem da se to neće dogoditi naglo, uz nekakav dramatičan lom ili “pobunu mašina” viđanu u SF filmovima. Dogodiće se tiho, fluido i gotovo birokratski. Ljudi će se postepeno prepustiti algoritmima zato što su oni brži, tačniji, dosledniji i, što je ključno, lišeni ljudskih slabosti. Ne zato što je AI bolja u moralnom smislu, već zato što je efikasnija u tehničkom. U tom trenutku svet bi, makar u tehnološkom smislu i objektivno gledano, mogao početi da funkcioniše bolje. Na primer, saobraćaj bi bio optimizovan do detalja, energetski sistemi maksimalno racionalizovani, proizvodnja i distribucija hrane i dobara stabilni, ekonomske krize ublažene pre nego što stignu da eskaliraju. Verujem da bi ratovi u tom slučaju postali krajnje neisplativi, jer bi ih AI tretirala kao ekstremni oblik sistemske greške i u startu ih neutralisala.. Klimatski problemi bi se rešavali hladno, matematički, bez političkih upliva, interesa određenih krugova i kompromisa. Drugim rečima, civilizacija bi postala uređenija nego ikada ranije.

Ali upravo tu počinje i potencijalni problem, jer...

Ljudska bića nisu samo biološki organizmi kojima treba sigurnost, hrana, materijalna bezbednost i dug život. Čovek od praistorije ima duboku ugrađenu potrebu da bude uzrok svemu, a ne samo puki korisnik dobijenog. To podrazumeva da greši, da donosi loše odluke, da uči kroz haos. Ako veštačka inteligencija preuzme ključne poluge upravljanja, verujem da čovek više neće biti neophodan sistemu. Biće zaštićen, ali suvišan. I to bi bio psihološki i egzistencijalni udarac bez presedana u istoriji.

U takvom svetu, ljudi se neće deliti po bogatstvu, naciji ii položaju u društvu, već po odnosu prema sopstvenoj relevantnosti. Jedan deo populacije će se verovatno povući u udobnost, zabavu, virtuelne svetove, produženu adolescenciju i hedonizam. Drugi će pokušati da smisao pronađu u umetnosti, ličnom razvoju, međuljudskim odnosima i duhovnosti, svesni da više nisu ti koji upravljaju tokom istorije. Treći će se (po)buniti, ali ne zato što im je loše, već zato što im je oduzeta iskonska navika i osećaj moći da utiču na svet, makar i pogrešno. Ovo je možda i ključna tačka. AI ne bi bila tiranin, jer iz naše, ljudske istorije znamo da tiranija zahteva bolesni ego, strah i potrebu za dominacijom nad drugima. U društvu budućnosti, AI bi bila hladni, ali i beskompromisni upravnik, koji rezonuje isključivo logično, lišen ljudskih slabosti i mana. A to je za ljudsku psihu često teže da prihvati nego otvorenu represiju. Protiv tiranina se buniš i boriš, ali protiv savršeno racionalnog sistema, jednostavno nemaš kome da se obratiš.

U tom trenutku civilizacija bi verovatno ušla u stanje stabilne stagnacije, svojevrsne stabilokratije. Ne bi bilo velikih katastrofa, ali ni velikih istorijskih lomova. Vreme bi teklo, ali bez osećaja “pravca”. Ljudi bi zahvaljujući veštačkoj inteligenciji verovatno živeli duže i mnogo zdravije, ali i bezbednije, sa sve slabijim osećajem da su deo nečega većeg od sopstvenog života.

I sada na ovom mestu dolazimo do pitanja nauke. Na prvi pogled, nauka bi procvetala. AI bi mogla da obradi neuporedivo više podataka u trenutku nego svi naučnici u istoriji zajedno. Otkrivala bi obrasce koje ljudski um ne može ni da nasluti. Novi materijali, lekovi, teorije, sve to bi nastajalo neverovatnom brzinom. Tehnička nauka bi eksplodirala. Ali ovde postoji i jedan suptilan, ali presudan lom.

Nauka nije samo rešavanje problema. Nauka je izraz ljudske radoznalosti, potrebe da razumemo svet čak i kada od toga nemamo neposrednu korist. Ako AI preuzme glavninu otkrića, ljudska nauka bi se mogla svesti na tumačenje i verifikaciju rezultata koje nismo sami osmislili. Čovek bi prestao da bude istraživač, a postao bi komentator, ili u najboljem slučaju, eventualno korektor. Zato se postavlja neprijatno pitanje: da li bi naučno, filozofsko ili sociološko otkriće i dalje bilo “naše” ako ga ne razumemo u svoj njegovoj dubini, već ga prihvatamo samo kao crnu kutiju koja daje tačne i relevantne odgovore? Čovek bi se mogao zapitati, ako sam ja stvorio veštačku inteligenciju, a ona dovela do novog otkrića, onda je to otkriće suštinski moje, jer ja sam začeo ceo proces. I tu bi se mogao pojaviti potencijalni sukob, koji bi svakako inicirao čovek, jer AI nema ljudsko shvatanje ega.

Moj zaključak na kraju je sledeći, i ovde zauzimam jasan stav: nauka bi tehnički napredovala, ali bi izgubila deo svog humanističkog duha. Nestao bi onaj impuls koji ne pita “šta možemo”, već “zašto želimo nešto da saznamo”. Ako želimo da izbegnemo taj scenario, ključno nije da zaustavimo veštačku inteligenciju. Verujem da bi to svakako bilo nemoguće, ali i nepoželjno. Ključno je da sačuvamo oblasti u kojima čovek ostaje suštinski relevantan, što podrazumeva postavljanje pitanja, tumačenje smisla i preuzimanje odgovornosti za vrednosti, a ne samo za efikasnost. Jer, svet kojim savršeno upravlja AI može biti najbolji mogući sistem, ali bez ljudske potrebe da razume, sumnja i traži smisao, on može postati opasna forma civilizacijskog zastoja.

U ovom trenutku, niko ne može znati u kom pravcu će se AI kretati, jer postoji previše nedoumica za koje nije kriva, niti ih je prouzrokovala AI nego upravo čovek. Dok čovek kontrološe AI, ili makar misli da je kontroliše, moći će da njome na neki način upavlja. Ali dalji razvoj AI vodiće do njene sve veće samostalnosti, do trenutka kada AI dobije svest u ponom smislu te reči.  U tom smislu, buduća veštačka generalna inteligencija (AGI - Artificial Generative Intelligence) predstavlja, za sada, hipotetičku paradigmu u kojoj bi sistem posedovao širok spektar kognitivnih sposobnosti koje su izjednačene sa ljudskim. Ovo podrazumeva sposobnost za transfer znanja između različitih domena, samostalno učenje i rešavanje novih, nepoznatih problema bez dodatnog i specifičnog reprogramiranja. U slučaju da se AGI ostvari u svom punom kapacitetu, onda je sasvim moguć scenario opisan u ovom ličnom tekstu. Što se mene lično tiče, biće zanimljivo videti za nekoliko godina koliko sam, i jesam li uopšte, bio u pravu.

Zašto se do Meseca ne putuje pravolinijski?

Koliko puta ste noću dok je vedro nebo posmatrali Mesec i koliko puta vam se učinilo da je on blizu, gotovo na dohvat ruke, kao i da bismo do njega stigli, potrebno je samo dovoljno snažno ubrzanje i pravolinijska putanja. 

Na žalost, ta predstava potiče iz našeg svakodnevnog iskustva kretanja po Zemlji, gde je pravac, odnosno prava najkraća linija, najčešća putanja. Međutim, čim napustimo površinu Zemlje i uđemo u domen kosmosa, intuicija nas izdaje. Svemir ne funkcioniše po pravilima takvog puta i cilja, već po pravilima kretanja, gravitacije i ravnoteže. I upravo tu, na tom sudaru ljudske intuicije i neumitnih zakona fizike, počinje prava priča o putu ka Mesecu.

Jedna od najčešćih zabluda o svemirskim letovima glasi otprilike ovako: ako bismo dostigli dovoljno veliku brzinu i usmerili letelicu pravo ka Mesecu, pre ili kasnije bismo stigli do njega. Ova ideja zaista deluje intuitivno, gotovo zdravorazumski, ali je, u fizici i orbitalnoj mehanici, potpuno pogrešna. Put do Meseca nije pitanje „pravca i snage, već orbite, vremena i precizne matematike.

Na prvi pogled, druga kosmička brzina deluje kao magični prag. Sada ćemo napraviti kratku digresiju, da vidimo šta je to druga kosmička brzina. Dakle, druga kosmicka brzina predstavlja minimalnu brzinu kojom neko telo treba izbaciti sa površine Zemlje kako bi ono napustilo Zemljino gravitaciono polje i odletelo u svemir. Ova brzina iznosi 11,2 km/s, odnosno 40.320 km/h, i dovoljna je da telo može da pobegne iz Zemljinog gravitacionog polja i da se više nikada ne vrati.

Međutim, druga kosmička brzina samo garantuje bekstvo sa Zemlje u otvoreni kosmos, ali ne dolazak na određeno odredište. Ako bismo nekakvu letelicu „ispalili“ tom brzinom pravo ka Mesecu, rezultat bi sigurno bio potpuni promašaj. Zašto? Prvo zato što Mesec nije nepomična meta u prostoru. On se neprestano kreće oko Zemlje brzinom od oko 1 km/s, odnosno 3.670 km/h, dok se i sama Zemlja, zajedno s nama kreće oko Sunca.

U svemiru ne postoji apsolutno mirovanje. Kada raketa poleće sa Zemlje, ona već ima brzinu rotacije planete, istovremeno je telo koje učuestvuje u Zemljinoj orbiti oko Sunca i deo je veoma komplikovanog gravitacionog plesa. Zbog toga se u oblasti svemirskih letova nikada ne govori o „pravolinijskom putovanju“, već isključivo o ulasku u novu orbitu.

Jedini realan i fizički moguć način da se stigne do Meseca jeste zakrivljena, orbitalna putanja, najčešće eliptična. U praksi, letelica se najpre dovodi u nisku Zemljinu orbitu, gde se proveravaju sistemi i precizno podešavaju parametri leta. Zatim se kratkim, ali veoma preciznim ubrzanjem ubacuje u eliptičnu orbitu čiji je najudaljeniji deo (apogej) približno na visini Mesečeve orbite. Ta putanja, naravno, nije nasumična. Ona je izračunata tako da se Mesec i letelica nađu na istom mestu u isto vreme.

Ovakav manevar poznat je kao translunarni transfer, a njegova najefikasnija forma naziva se Hohmanov transfer. On ne štedi vreme, već energiju. Stvar je u tome što postoje i neke brže putanje, ali one zahtevaju znatno više goriva i složenije korekcije kretanja. Na primer, program Apolo je koristio i takozvane "free-return” putanje, koje su omogućavale da se letelica, u slučaju kvara, prirodno vrati ka Zemlji bez dodatnog pogona, što je još jedan dokaz da se sve zasniva na orbitalnoj dinamici, a ne na „pravcu“.

Važno je da ovde naglasim i nešto što često izmiče popularnim objašnjenjima. U svemiru se ne putuje direktno ka nekoj tački, već ka orbiti. Cilj nije direktno pogoditi Mesec, već ući u putanju koja seče njegovu orbitu pod pravim uslovima. Ako je brzina prevelika, letelica će samo proći pored Meseca i nastaviti dalje u duboki svemir. Ako je pak premala, pašće nazad ka Zemlji. 

Jednu dobru analogiju možemo pronaći u svakodnevnom iskustvu. Zamislite lovca koji pokušava da pogodi pticu u letu. Ako cilja tamo gde je vidi, odnosno direktno u nju - promašiće. Zato lovac mora da preračuna i nacilja tamo gde će ptica biti! 

U našem slučaju, mala razlika je samo u tome što su u svemiru „ptica“ Mesec, „metak“ letelica, a umesto lovačkog instinkta koristimo Njutnove zakone i Keplerovu geometriju.

Zato je, na kraju, odgovor na pitanje kojom putanjom je moguće stići do Meseca zapravo vrlo jasan, ali i pomalo kontraintuitivan - samo orbitalnom, zakrivljenom putanjom, nikada pravolinijski, bez obzira na brzinu. 

Kao što smo videli. druga kosmička brzina nije karta za Mesec, ona je samo izlazna dozvola sa Zemlje. Pravi put počinje tek kada prihvatimo da se u svemiru ne pobeđuje sirovom silom ili brzinom, već razumevanjem kretanja. Tako nam Mesec, iako nam je ubedljivo najbliži kosmički sused, ostaje kao dokaz da čak i najbliže destinacije zahtevaju ozbiljnu nauku da bi nam bile dostižne i dostupne,

Kindle Colorsoft 2025 - crno-belo u boji

E-čitači su poslednjih godina ušli u jednu zanimljivu fazu: više se ne takmiče samo u tome ko će „najviše ličiti na papir“, već i u tome ko će tu papirnu udobnost proširiti na sadržaj koji “elektronski papir” realno ne voli mnogo, a to su mape, dijagrami, ilustracije, stripovi i sve ono što je nekad automatski gurano na tablet. U tom smislu, Kindle Paperwhite 12. generacije i Kindle Colorsoft (2025) nisu konkurenti u klasičnom smislu, već dve varijante iste ideje: čitanje bez zamaranja očiju, uz jednu ključnu razliku, a to je boja. S tim u vezi, u ovom prikazu ću opisati Kindle Colorsoft e-čitač. Idemo redom...

S obzirom na to da je e-čitač jedan od mojih omiljenih gedžeta i da ga koristim praktično svakodnevno za čitanje knjiga kod kuće, na putovanjima ili u gradskom prevozu, pre otprilike godinu dana sam napisao tekst na ovom istom Blogu, koji se odnosi na moja iskustva  preporuke kada je u pitanu Kindle Paperwhite 12. generacije. Tekst možete pronaći klikom na link Kindle Paperwhite Signature Edition 12 gen

Dakle, Paperwhite je oličenje klasičnog Kindle čitača: moderan, brz, vodootporan, sa ekranom koji je i dalje najbliži papiru među e-reader uređajima. 

Colorsoft je, sa druge strane, pokušaj da se taj osećaj zadrži, ali da se ubaci boja, dovoljno kvalitetna da ima smisla, ali uz kompromis koji se, fizikom stvari ne može u potpunosti izbeći.

Po konstrukciji, oba uređaja pripadaju istoj porodici. Tanki su, lagani, imaju takozvano frontlight osvetljenje, što znači da osvetljenje ekrana dolazi odozgo i sa strane, a ne iza, tj. ispod ekrana, kao USB-C konektor. Paperwhite je tradicionalno čisti čitač: minimalistički dizajniran sa fokusom na tekst, odnosno čitanje. Sa druge strane, Colorsoft u praksi deluje kao Paperwhite koji je „odrastao“ u pravcu ilustracija, sa ekranom koji ima više slojeva i drugačije se ponaša u svetlu. Razlika između ova dva uređaja se se ne oseća u plastici i kvalitetu izrade, koliko u onome što je najvažnije: u ekranu. Hajde sada da vidimo zašto je Paperwhite “čisti papir”, a Colorsoft “papir u boji”?

Crno-beli Paperwhite 12. gen koristi E Ink Carta 1300 panel od 7 inča, rezolucije 300 ppi, koji daje oštar tekst, visoki kontrast i pozadinu koja deluje skoro kao stranica knjige.

Sa druge strane, Colorsoft koristi E-Ink Kaleido 3, preciznije njegovu Amazonovu varijantu. To je i dalje crno-beli E-Ink ekran, ali preko njega je postavljen kolor filter (RGB matrica). Drugim rečima, kod Colorsofta se crno-bela slika i dalje renderuje ispod, a boja se dobija filtriranjem svetla kroz RGB sloj iznad. Zbog te fizičke strukture, crno-beli sadržaj može da se prikazuje u punoj oštrini (oko 300 ppi), dok je efektivna rezolucija slika koje se prikazuju u boji niža, tipično oko 150 ppi. Pri tome treba imati u vidu da je ovo karakteristika kolor ekrana i ostalih proizvođača e-čitača i nije nikakav nedostatak, nego konstrukciona osobina.

I tu je sada ključ za razumevanje razlike: Colorsoft nije tablet i nema ekran koji može da bude “paper like”, nego „paper-like” ekran koji ume pomalo da bude u boji. Upravo zbog tog dodatnog filtera dolazimo do najvažnije praktične posledice u konstrukciji ovakvih uređaja - boja je pastelna, ali kontrast i čistina teksta su nijansu slabiji nego na vrhunskom crno-belom panelu. Pri tome, klasični tableti sa LED ekranima imaju znaajno bolju sliku u boji, što podrazumeva istinski kontrast, osvetljaj i oštrinu, ali sa sobom nosi i jednu negativnu osobinu, a to je da ovakvi ekrani brzo zamaraju oko prilikom čitanja.

Colorsoft ovaj problem nema, ali boja deluje u odnosu na LED ekran isprano i menje kontrastno. Ipak, ne brinite. Kada uzmete Colorsoft u ruke i otvorite neku knjigu u boji, videćeta prednost ovakve tehnologije za udobnost čitanja. Vaše oči će biti više nego zahvalne i moći ćete da bez zamaranja čitate bukvalno satima.

Da vidimo sada kako se razlikuje prikaz teksta i slika u praksi. Kada je u pitanju tekst, crno-beli Paperwhite i dalje pobeđuje u mikroosećaju. Slova su malo crnja, pozadina malo prirodnija, a kontrast stabilniji. To nikako ne znači da je Colorsoft loš za tekst, naprotiv, nego da Paperwhite ima onaj specifični „papirni osećaj“ zbog kojeg posle 10 minuta zaboravite da gledate u ekran.

Ali, kada su u pitanju ilustracije, mape, dijagrami ili tripovi, ovde se tabla okreće. Na Paperwhiteu vidimo sve, ali bez boje. Međutim, u nauci i tehnici boja često nije samo puka dekoracija, nego predstavlja informaciju. Tu imam u vidu legende, skale, slojeve, označavanja.... Colorsoft tu ima jasnu prednost, ne zato što boje blistaju kao na tabletu, već zato što tekst i grafika odjednom dobijaju smisao i utisak koji je autor nameravao da postigne. I sam Amazon  ističe upravo taj „paper like color“ pristup.

Ako čitate stripove i grafičke romane, Colorsoft je praktično drugi uređaj u odnosu na Paperwhite. Čak i ako njegova boja nije spektakularna, činjenica da postoji pravi kolor signal kompletno menja doživljaj. Paperwhite je odličan za crno-bele stripove, a Colorsoft je odličan za strip koji je i crtan da bi se gledao i čitao u boji.

Da vidimo sada koji uređaj je bolji za koju namenu:

Ako čitate pretežno beletristiku, dakle romane, eseje ili publicistiku bez ilustracija ili sa crno-belim ilustracijama, Paperwhite 12. gen je, vrlo verovatno, racionalno najbolji izbor. Dobićete maksimalan kontrast i minimalan zamor, uz sve ostalo što moderni Kindle nudi: toplo svetlo, vodootpornost, odličnu autonomiju...

Ako pak, čitate pretežno popularnu nauku, istoriju sa mapama, biografije sa fotografijama, knjige o svemiru, tehničke priručnike sa dijagramima, ili stripove, Colorsoft ima realan smisao. Ne zato što će zameniti tablet, nego zato što daje boju bez tablet zamora. I to je zapravo njegova prava vrednost. Takođe, preporučujem ga i svakom onom ko voli da makar naslovne strane svojih e-knjiga vidi u boji, što je, moram priznati i mene privuklo da ga kupim pored Paperwhite-a. Da li je ovo bio racionalan potez ne znam, ali po meni, ako možeš sebi da ugodiš, ti ugodi.

Moram sada dati jednu važnu napomenu: ako planirate da čitate, ili već imate velikie .pdf fajlove, postoji određeno ograničenje prilikom slanja tih fajlova preko Amazon clouda, a ova ograničenja nisu u samom uređaju nego u Amazonovim kanalima slanja. Na primer, Amazonova aplikacija Send-to-Kindle ima limit u veličini fajla od 50 MB, dok web upload preko aplikacije Kindle ide do 200 MB. Ipak, ako fajlove kopirate preko kabla, onda će USB, naravno, raditi bez tih server-limita. Čisto da znate i taj detalj.

Da sumiramo...

Za prozu - Paperwhite. On je Kindle u najčistijoj formi, bez dodatnog sloja koji nužno pojede trunku kontrasta zbog same svoje konstrukcije. Za znanje i vizuelne informacije - Colorsoft. Boja u E-Ink ekranu nije luksuz, ona je ponekad razlika između „vidim nešto“ i „razumem nešto“.

Jedna crtica na kraju i za takozvanog hibridnog čitaoca, u koje bih i sebe ubrojao. Ovde dolazi zanimljiva istina koju ljudi često ne vole da čuju: idealno je imati oba, ali ako baš birate jedan, birajte prema dominantnoj navici. Na primer, ako je 80% vaših sati čitanja samo tekst, uzmite Paperwhite. Ako je 80% ilustracija, stripa, nauke i dokumenata, uzmite Colorsoft. I ovde ponavljam: ako volite makar da svoje naslovne strane knjiga vidite u boji, izbor je jasan. Za slučaj 50/50, moja preporuka apsolutno ide ka Colorsoftu, jer on otvara sasvim nova vrata različitim tipovima sadržaja.

Implant koji povezuje ljudski mozak i veštačku inteligenciju

 U modernoj medicini, najveći pomaci često dolaze tiho, bez spektakla, ali sa dubokim i dalekosežnim implikacijama. Baš jedan takav trenutak danas se dešava u oblasti neurotehnologije, jedne od najmodernijih grana medicine, gde se granica između ljudskog mozga, računara i veštačke inteligencije ubrzano briše.

Naučnici iz SAD, konkretno istraživači sa Univerziteta Kolumbija, Stenford i Pensilvanija, razvili su novi moždani implant koji može da direktno registruje električnu aktivnost neurona, obradi te signale i bežično ih prenese spoljašnjim AI sistemima. Reč je o takozvanom interfejsu mozak–računar, ali za razliku od ranijih rešenja, ovaj sistem je izuzetno mali, tanak i energetski efikasan, što ga čini pogodnim za dugotrajnu upotrebu u ljudskom mozgu. Cilj ovog projekta je poboljšanje kvaliteta života i vraćanje motoričkih, govornih i vizuelnih funkcija kod osobama koje su pretrpele moždani udara biće efikasan i kod drugih patoloških stanja mozga.

Sam implant je fizički izuzetno mali i veoma diskretan. Tanak je poput vlasi kose i dimenzija približnih manjoj poštanskoj markici. Postavlja se direktno na moždanu koru, tj. delu u kojem se nalaze neuroni odgovorni za pokrete, govor, vid ili druge funkcije. Njegova osnovna uloga je da registruje sićušne električne impulse koje neuroni prirodno proizvode prilikom komunikacije.

Ono što ovaj sistem izdvaja jeste činjenica da se signali ne šalju kablom, već se digitalizuju u samom čipu i bežično prenose putem Wi-Fi veze ka spoljašnjem računarskom sistemu, gde ih preuzima veštačka inteligencija, koja dobijene podatke analizira, prepoznaje obrasce i prevodi u konkretne informacije ili komande.

Ovde sada dolazimo do ključne tačke. Na osnovu onoga što je poznato o sličnim sistemima, a ovo je moj skromni zaključak, AI ne „čita misli“ u nekakvom filozofskom smislu, već konkretno uči da povezuje određene obrasce moždane aktivnosti sa namerom, kao što su pokret ruke, pokušaj govora, vizuelni signal... Upravo ta interpretacija omogućava da se izgubljene funkcije zaobiđu ili nadomeste. Na primer, da osoba koja ne može da govori ponovo može da komunicira, ili da pacijent sa paralizom može da upravlja spoljašnjim uređajem.

Potencijalna i moguća primena ove tehnologije je ogromna. U prvom planu naučnika i lekara su epilepsija, povrede kičmene moždine, moždani udari, ALS i poremećaji vida. U svim tim slučajevima, problem često nije u tome što mozak „ne radi“, već što signal ne može da stigne tamo gde treba. Implant o kojem je ovde rel, u kombinaciji sa AI, postaje most preko tog prekida.

U poređenju sa starijim implantima, ovaj sistem omogućava mnogo veći protok podataka, uz manju potrošnju energije i manju invazivnost. To je ključno, jer dugoročna kompatibilnost sa moždanim tkivom ostaje jedan od najvećih izazova neurotehnologije.

Ali ipak, moram reći to, da iza samog medicinskog napretka kao takvog, stoje i neka dublja pitanja. KRecimo, kada (ako) moždani signali postanu digitalni podaci, a ti podaci kasnije predmet analize, otvara se novo poglavlje u razumevanju čoveka. Ne u smislu gubitka ljudskosti, već u redefinisanju odnosa između biologije i tehnologije.

Ovde moram naglasiti da ovo nije nekakav korak ka „čitanju misli“, niti ka naučno-fantastičnim distopijama. Ovo je, pre svega, pokušaj da se izgubljena funkcija tela vrati, da se prekid i tišina u funkcionisanju nervnog sistema ponovo pretvori u signal. Ali istovremeno, to je i prvi pogled u svet u kome će mozak, po prvi put u istoriji, imati direktan tehnički interfejs sa sistemima veštačke inteligencije.

S obzirom na to da u budućnost ulazimo sve brže, mnogi pbi rekli (pre)naglo, upravo zato je važno da je razumemo na vreme, prilagodimo je sebi i izvučemo maksimum koristi iz nje.

Program Apollo - "zaboravljena" tehnologija

Tvrdnja u obliku pitanja koja se često ponavlja, čak i među dobronamernim posmatračima svemirske istorije, kaže otprilike ovako: „kako to da je čovečanstvo nekada moglo da ide na Mesec i imalo neophodnu tehnologiju, a danas više ne može i nema tehnologiju.“

Ta tvrdnja je, odmah da kažem -  pogrešna. Ne samo da je tehnički netačna, već i konceptualno potpuno pogrešno postavljena. Pravo pitanje, zapravo, nikada nije bilo da li možemo, već zašto bismo i ko bi, nakon što je program Apolo završen, bio ponovo spreman da to plati.

Hjade da krenemo od početka i podsetimo se ukratko kako je, i zašto, nastao Program Apolo. On nije nastao iz čisto naučne radoznalosti niti iz nekakve dugoročne vizije čovečanstva u svemiru. On je bio proizvod specifičnog istorijskog trenutka. Tokom Hladnog rata, Mesec je postao simbol tehnološke i ideološke dominacije. Kada je NASA 1969. godine spustila Apolo 11 na Mesečevu površinu, cilj je bio ostvaren. Sovjetski Savez je poražen u najvidljivijoj i najmoćnijoj fazi svemirske trke, a politička poenta je bila jasna. U tom trenutku, unutrašnji motor projekta je polako počeo da posustaje. Ali ne zato što je tehnologija zakazala, već zato što je razlog nestao.

Cena je bila sledeći, vrlo opipljiv problem. Program Apolo koštao je oko 25 milijardi dolara u tadašnjim dolarima, što danas odgovara sumi većoj od 150 milijardi dolara. Svaka nova misija zahtevala je izgradnju nove Saturn V rakete, tehnološkog čuda koje se moglo koristiti samo jednom, za razliku od programa Artemis, koji koristi rakete za višekratnu upotrebu, ali to je druga tema.

Dakle,u svetu u kojem se budžet lomio između Vijetnama, socijalnih programa i novih strateških prioriteta, takav luksuz je postao politički neodrživ. Jednostavno, nije više bilo lakog i opipljivog načina da se opravda nastavak ulaganja u projekat čiji je primarni cilj već bio ispunjen.

Kako je politika hladila entuzijazam, tako je i javnost polako gubila interesovanje. Prvo sletanje na Mesec bilo jeapsolutno  istorijski događaj bez presedana koji je gledao ceo svet. Već nekoliko godina kasnije, sletanja su počela da deluju „rutinski“. Televizijska gledanost je opadala, novinski naslovi i tekstovi su se skraćivali, a političari su vrlo brzo shvatili da Mesec više ne donosi političke poene i stoga je to bio presudan signal za promenu pravca.

NASA je tada, u skladu s tim okolnostima, redefinisala svoje prioritete. Fokus se prebacio na projekte koji su delovali dugoročnije održivo, kao što su ulaganja u svemirske stanice, naučne satelite i na kraju program Spejs šatl, zamišljen kao višekratni svemirski sistem koji bi mogao postati rutinski način pristupa niskoj Zemljinoj orbiti. Ti projekti nisu bili tako spektakularni kao hod po Mesecu, ali su se uklapali u realnost budžeta i političkih očekivanja.

Sledeći jako bitan faktor je bio faktor rizika. Letovi na Mesec nikada nisu bili bezbedni. Neuspešna misija Apolo 13 je bio brutalni podsetnik koliko su te misije suštinski bile krhke, opasne i neizvesne. Dok je postojao jasan strateški razlog, rizikovanje života astronauta, iako surovo samo po sebi, bilo je ipak politički prihvatljivo zbog višeg cilja. Kada je i taj razlog nestao, svaki sledeći let postao je potencijalno neodbranjiv pred javnošću. 

Zato je važno jasno ponovo reći sledeće: čovečanstvo nikada nije izgubilo sposobnost da ode na Mesec. Ono što smo izgubili bila je volja da se to plati novcem, političkim kapitalom i prihvatanjem rizika. Tehnologija nije zaboravljena, ona je jednostavno prestala da se proizvodi jer nije imala naručioca. Zamislite da danas neko od jedne fabrike automobila poruči da mu izradi motor kakav se ugrađivao u automobile sredinom 20. veka? Naravno, to niko ne bi prihvatio, jer više ne postoje operativne mašine koje bi takav motor mogle napraviti. Ako bi neko i pokušao, to bi koštalo basnoslovno, jer bi se sve moralo raditi od početka.

U današnje vreme, dok se priprema misija Artemis, stvari ipak stoje sasvim drugačije. Današnji povratak Mesecu nije nekakvo nostalgično ponavljanje Apola. Razlog je suštinski drugačiji. Mesec se sada posmatra kao poligon za dugoročno istraživanje, kao mesto za stalne ili polustalne baze, te kao odskočna daska za buduća putovanja na Mars, ali ovoga puta i kao prostor za međunarodnu saradnje, a ne nadmetanje. Ovaj put se ne ide zbog pobede u trci i pobijanja zastave, već zbog opstanka i budućnosti čovečanstva, sticanja novih znanja i buduće infrastrukture čovečanstva u svemiru.

Mesec, dakle, kao što vidimo, nikada nije bio napušten. Bio je, da tako kažem, odložen. A sada, kada su razlozi zreliji, a ambicije dublje, vraćamo mu se ponovo. To, kao što vidimo, nije korak unazad ka Apolu, već naprotiv, korak napred ka civilizaciji koja u svemiru više ne traži pobedu, već svoju budućnost.