iPhone 18 Pro – najveće novine su u kameri

Godinama unazad, tradicionalno predstavljanje Apple noviteta u septembru, donosi uzbuđenje kod ljubitelja ove kompanije. Takođe, nakon predstavljanja kreću analize šta su bila najveća unapređenja u odnosu na ranije modele. Ove godine, po mom skromnom mišljenju, najveće unapređenje smo videli kod telefona iPhone 18 Pro i iPhone 18 Pro Max, konkretno u konstrukciji njihovih kamera.

Ovoga puta se ne radi o broju megapiksela, već novoj kameri sa fizički promenljivom blendom, koja ove telefone ozbiljno približava mogućnostima pravih foto-aparata. Apple je uz to dodao napredne profesionalne kontrole, praćenje subjekta i novi „Reference“ režim. 

Kao što sam napomenuo, najvažnija novost je promenljiva blenda na glavnoj 48 MP kameri. Sistem koristi šest veoma sitnih, laserski isečenih lamela (krilaca) koje se fizički pomeraju i omogućavaju glatko menjanje otvora blende. Ne treba ni spominjati koliko je ovo tehnički zahtevno, zbog veoma malih dimenzija senzora i mehanizma same kamere.

Promenljiva blenda ima nekoliko praktičnih prednosti. Telefon može da reguliše količinu svetlosti bez menjanja brzine zatvarača, a to je posebno korisno pri fotografisanju objekata koji se kreću u slabom osvetljenju, jer se može zadržati velika brzina zatvarača i tako dobiti oštrija fotografija. Istovremeno se smanjuje potreba za visokim ISO-om, pa fotografije i video imaju manje šuma.

U novom Pro režimu korisnik može ručno da bira između četiri otvora blende: f/1.48, f/1.8, f/2.8 i f/4.0. Veći otvor omogućava izraženije zamućenje pozadine, što je korisno za portrete, dok manji otvor daje veću dubinsku oštrinu, što odgovara fotografisanju pejzaža i scena u kojima treba da veći deo kadra bude oštar.

Ipak, Apple nije prvi koji je u telefon uveo promenljivu blendu. Samsung Galaxy S9 imao je sistem sa dve vrednosti blende, dok su neki Xiaomi telefoni nudili još širi i fluidniji raspon. 

Ipak, kontrole sada, osim ISO vednosti, brzine zatvarača i blende, omogućavaju podešavanje balansa bele, a postoji i histogram za precizniju kontrolu ekspozicije. Ovde vredi napomenuti da takvu funkcionalnost nemaju čak ni neki namenski foto-aparati. 

Još jedna velika novost je stalno praćenje subjekta. Kamera može da nastavi da prati osobu čak i kada ona nakratko nestane iza druge osobe u gužvi. Sličnu tehnologiju je Canon predstavio na svom modelu EOS R5 II, čija je cena navedena kao oko 4.500 dolara.

Apple je ovom prilikom unapredio i Photographic Styles, dodajući kontrole teksture i zrnastosti, čime se korisnicima daje još veća mogućnost da utiču na izgled fotografija. Tu je i mogućnost da se Cinematic efekti primene nakon snimanja, na video-zapise do 60 fps, što bi trebalo da olakša pravljenje sadržaja za TikTok i druge društvene mreže. 

Još jedna, posebno zanimljiva novina je Apple Reference Image. U novom Reference režimu kamera beleži potpisane podatke sa senzora, koje sistem Private Cloud Compute koristi za stvaranje „neizmenjive referentne slike“. Ona se u aplikaciji Photos može prikazati uz originalnu fotografiju, poput digitalnog negativa.

Ideja je da profesionalni fotograf može da proveri da li je fotografija naknadno menjana ili neovlašćeno izmenjena, odnosno da ima dokaz o autentičnosti svog snimka. 

iPhone 18 Pro modeli imaju tri Fusion kamere: glavnu 48 MP, sa promenljivom blendom, ultraširoku 48 MP, f/2.2 i telefoto 48 MP, f/2.8 

Apple je tokom predstavljanja relativno malo govorio o AI funkcijama. Umesto toga, naglašeno je da glavna kamera dobija novi računarski procesor za obradu slike, koji treba da omogući oštrije fotografije sa više detalja. 

Kao što vidimo, iPhone 18 Pro pokušava da se izdvoji od konkurencije, ali ovoga puta ne većim brojem megapiksela, već time što donosi pravu promenljivu blendu i mnogo više ručne kontrole, uz funkcije za praćenje subjekta, naprednu obradu fotografija i proveru njihove autentičnosti. Jasno je da Apple ovim želi da kameru iPhone-a još više približi iskustvu korišćenja profesionalnog foto-aparata.

Kurkdijan Baccarat Rouge 540 — miris svetlosti

U istoriji visoke parfimerije postoje trenuci kada jedan miris ne samo da definiše epohu, već potpuno promeni pravac u kojem se čitava industrija razvija. Ono što je započelo 2014. godine kao strogo limitirano izdanje za proslavu 250. rođendana legendarne kuće kristala Baccarat, danas je globalni kulturni i olfaktorni fenomen.  

Maison Francis Kurkdjian Baccarat Rouge 540 predstavlja trijumf moderne sinteze i avangardne strukture koja je redefinisala pojam luksuza u 21. veku. 

Baccarat Rouge 540 je pokazao da savremeni parfem ne mora da pripoveda klasičnu priču kroz jasne note ruže, vanile, sandalovine ili citrusa. Može da stvori utisak. Može da bude gotovo arhitektonski. Može da se prepozna kao atmosfera, kao boja, kao tekstura. Njegov ogroman uspeh otvorio je vrata čitavoj generaciji mirisa koji su pokušavali da uhvate nešto od njegove mineralne, slatke, vazdušaste i izrazito difuzne prirode. Njegov trag postao je toliko prepoznatljiv da je Baccarat Rouge 540 danas praktično zaseban mirisni fenomen. 

Da vidimo prvo ko je uopšte Francis Kurkdjian? 

Da bi se razumela filozofija ovog mirisa, neophodno je prvo sagledati opus njegovog tvorca. Francis Kurkdjian, danas kreativni direktor parfemskog sektora kuće Christian Dior i suosnivač sopstvenog niche brenda (MFK), važi za jednog od najtalentovanijih parfimera svoje generacije. Još od 1995. godine, kada je sa samo 24 godine kreirao kultni Le Male za Jean Paul Gaultier-a, Kurkdjian demonstrira jedinstvenu sposobnost da spoji komercijalni uspeh sa umetničkom radikalnošću. Njegov pristup parfimeriji je konceptualan: on ne posmatra sastojke samo kroz njihovu prirodnu lepotu, već kroz njihovu sposobnost da prenesu emociju, prostor i svetlost. 

Naziv parfema koji ovde (pokušavam) predstavljam krije fascinantnu priču o sinergiji zanatstva i fizike. Broj 540 u nazivu označava tačnu temperaturu u stepenima Celzijusa na kojoj se prah 24-karatnog zlata dodaje u topljeni kristal tokom procesa fuzije. Na toj specifičnoj temperaturi, kristal doživljava svojevrsnu metamorfozu i dobija prepoznatljivu, duboku rubin crvenu boju, koja je postala prepoznatljivi potpis kuće Baccarat. Prvobitno lansiran u samo 250 numerisanih kristalnih bočica, miris je izazvao takvu, bukvalno rečeno histeriju među kolekcionarima i insajderima, da je Kurkdjian 2015. godine doneo odluku da ga uvrsti u stalnu postavku svog brenda, inkapsuliranog u prepoznatljivu i prelepu staklenu MFK arhitekturu. 

Iako se miris zvanično svrstava u orijentalno-cvetnu grupu, Baccarat Rouge 540 u stvari prkosi klasičnoj piramidalnoj strukturi (gornje, srednje i donje note). Umesto toga, Kurkdjian je kreirao sopstvenu formu koja funkcioniše kao preklapajući krugovi svetlosti i senke. Miris poseduje neverovatnu transparentnost i prozračnost, što je postignuto upotrebom sintetičkih molekula u kombinaciji sa plemenitim prirodnim sirovinama. 

Kurkdijanova arhitektura izgleda ovako: 

Svetlost (Gornje note): Šafran i jasmin. Šafran (safranal) ovde ne deluje teško i kožno, već daje suvu, metalnu teksturu i finu začinsku toplinu. Jasmin (u formi molekula Hedione) ne donosi indolični, teški cvetni miris, već deluje kao radijator – daje kompoziciji vazdušastost, projekciju i svetlost. 

Struktura (Srednje note): Amberwood i sivi amber (Ambergris). Ovde dominira visok procenat Ambroxana, koji parfemu daje mineralni, slankasti i duboko senzualni karakter, simulirajući toplinu ljudske kože. 

Gustoća (Donje note - baza): Sola jele (fir balsam) i kedrovina. Smola jele donosi specifičnu šumsku svežinu koja balansira slatkoću, dok kedar pruža suvu drvenastu potku. 

Ključ uspeha ovog parfema leži u predoziranju molekula Ethyl Maltola, sastojka koji u parfimeriji miriše na prženi šećer i jagode. Genijalnost kompozicije je u tome što je Kurkdjian uspeo da spoji ovaj ultraslatki, gurmanski molekul sa hladnim, mineralnim ambroksanom i gorkim šafranom, stvorivši tenziju koja do tada nije viđena u parfimeriji. 

Malo koji parfem izaziva tako radikalno različite i intenzivne reakcije u javnosti kao što čini Baccarat Rouge. Percepcija Baccarat Rouge 540 u potpunosti zavisi od olfaktornog aparata pojedinca. Za većinu, to je miris prepečenog šećera, luksuznog francuskog vafla, jagoda i tople, drvenaste aure. Doživljava se kao izuzetno privlačan, topao i sofisticiran. 

Mežutim, zbog specifične interakcije šafrana i ambroksana, značajan broj ljudi ovaj miris doživljava kao izrazito medicinski. Asocijacije se kreću od zubarske ordinacije, sterilnih zavoja, joda, pa sve do mirisa čiste bolničke sale. 

Ova polarizacija nije mana pefema, iako tako može izgledati na prvi pogled. Naprotiv, ona je dokaz avangardne prirode parfema. Miris se konstantno kreće na granici između prirodnog i sintetičkog, privlačnog i odbojnog. 

Specifičnost mehanizma delovanja ovog parfema leži u njegovoj molekularnoj težini. Korisnici se često žale da parfem ne osećaju već nakon nekoliko minuta od nanošenja (fenomen poznat u parfimerijoskoj umetnosti kao anosmija ili olfaktorno slepilo). Molekuli poput ambroxana i hedionea su toliko veliki da brzo zamore receptore u nosu nosioca. Međutim, za okolinu Baccarat Rouge 540 poseduje nezapamćen mirisni trag (tzv. sillage) i projekciju. On ne guši prostoriju, već deluje kao povetarac. Osoba koja ga nosi može proći pored vas, a mirisni talas će se osetiti tek nekoliko sekundi kasnije, ostajući da levitira u vazduhu satima. 

Njegov trag ne dolazi do vas kao običan miris. On se pojavljuje gotovo kao optička varka: najpre ga naslutite, zatim pokušate da ga uhvatite, a onda vam izmakne samo da bi se ponovo pojavio nekoliko trenutaka kasnije. U njemu ima nečeg crvenog, iako crveno nema miris. Nečeg zlatnog, iako zlato ne miriše. Nečeg hladnog i blistavog poput kristala, a istovremeno toplog poput kože koja je dugo čuvala nečiju blizinu. 

Iako dele isti “genetski kod”, Eau de Parfum (EdP) iz 2015. i Extrait de Parfum lansiran 2017. godine predstavljaju dva različita čitanja iste priče. Razlika nije samo u procentu parfemskog ulja, već u rebalansu same formule. 

Eau de Parfum verzija je fokusirana na vertikalnost i projekciju. Ona je vazdušastija, difuznija i svetlija. U ovoj koncentraciji, aspekt „šećerne vune” i mineralnog vetra je najizraženiji. EdP se ponaša kao svetlosni snop – ima neverovatnu sposobnost da putuje kroz prostor i privlači pažnju na daljinu, ali je na samoj koži nešto transparentniji. 

A druge strane Extrait de parfum donosi znatno veću gustinu, dubinu i luksuzniju teksturu. Kurkdjian je u ovu verziju uveo dve ključne modifikacije kao što su gorki badem iz Maroka koji donosi finu, praškastu, blago gorkastu teksturu koja podseća na marcipan, čime je delimično neutralisan "medicinski" ton šafrana, kaoi pojačan šafran i drvenasti akordi koji donose tamnijau, toplija i znatno stabilniju kompoziciju na samoj koži. 

Dok EdP projektuje i leti kroz vazduh, Extrait sedi bliže koži, ali traje znatno duže. On je kremastiji, intimniji, bogatiji i dramatičniji. Ako je EdP svetlucavi rubin, Extrait je teški, polirani crveni baršun. 

Sa usponom društvenih mreža, Baccarat Rouge 540 je prešao granice niche parfimerije i postao opšteprihvaćeni sinonim za „miris bogatstva i uspeha”. Njegov uticaj na industriju je uporediv sa onim koji je Chanel No. 5 imao u dvadesetom veku. 

Njegov DNK je postao najkopiraniji profil u modernoj istoriji. Od high-street brendova do drugih niche kuća, industrija je preplavljena varijacijama na temu Baccarat-a. Međutim, kompleksnost originalne MFK sinteze i balans između slatkog, drvenastog i mineralnog ostaju nedostižni za masovne imitacije. Maison Francis Kurkdjian Baccarat Rouge 540 je uspeo u onome što je najteže u modernom stvaralaštvu: ponudio je potpuno novu estetiku.  

Baccarat Rouge ne pokušava da vas ubedi da je lep. On vas samo podseti da ste ga osetili. A kada se izgubi iz vazduha, ostavlja za sobom ono najdragocenije što jedan parfem može da ostavi, a to je pitanje ko je upravo prošao pored mene i zašto još uvek osećam njegov trag? 

Rouge nije samo parfem; on je apstraktna umetnost u tečnom stanju, trijumf hemijske ravnoteže koji nastavlja da fascinira, polarizuje i dominira svetom mirisa. Sve ostalo su klonovi i kopije koji ipak ne mogu dostići kompleksnost, jedinstvenost i luksuz koji sa sobom nosi orignal. 

Ruski odgovor na Starlink počeo da se raspada u orbiti...

Baš pre neki dan, slučajno sam na Internetu naleteo na naslove “Fijasko ruske verzije Starlinka“ i „Ruski odgovor na Starlink pretvorio se u pravu katastrofu“. S obzirom na to da pratim tu tematiku i da me ona zanima, želeo sam, prvenstveno istine radi, da napišem moje lično viđenje ovog problema i pokušam da manje upućenima objasnim o čemu se zapravo ovde radi. 

Dakle, Rusija je poslednjih godina pokušavala da razvije sopstveni sistem satelitskog interneta koji bi bio nezavisan od američkog Starlinka. Projekat nosi ime Rassvet, a razvija ga privatna kompanija Bureau 1440. Ideja je bila zaista ambiciozna: napraviti konstelaciju satelita u niskoj Zemljinoj orbiti, koja bi omogućila širokopojasnu komunikaciju i pristup internetu, uključujući tu (naravno) i vojne korisnike. Međutim, početak operativnog programa tokom ove 2026. godine pretvorio se zaista u ozbiljan problem. 

Naime, prema najnovijim analizama i podacima orbitalnog praćenja, od ukupno 32 satelita Rassvet koji su lansirani u dve ovogodišnje misije, samo jedan deo je uspeo da dostigne dovoljno stabilne orbite, dok je posebno problematična druga grupa od 16 satelita lansirana nedavno u julu mesecu. 

Ova druga grupa od 16 satelita Rassvet lansirana je 19. jula 2026. raketom Soyuz-2.1b sa kosmodroma Pleseck. Sami sateliti su uspešno odvojeni od rakete, ali tu počinje problem. 

Planirana operativna orbita bila je približno 870 kilometara iznad Zemlje. Međutim, nijedan od 16 satelita iz druge grupe do kraja avgusta nije uspeo da dostigne tu visinu. Većina se nalazila na svega oko 300–400 kilometara, a pojedini su praktično odmah počeli i da gube visinu. Drugim rečima, problem nije bio u tome što raketa nije izbacila satelite u svemir, nego što oni nisu uspeli da se popnu do orbite na kojimaj bi trebalo dugoročno da rade. 

Na prvi pogled moglo bi se reći: „pa dobro, satelit je ionako u svemiru“, ali nažalost po ruski projekat, orbitalna visina je krucijalno važna. Čak i na nekoliko stotina kilometara iznad Zemlje postoji izuzetno razređena atmosfera. Ona stvara aerodinamički otpor, zbog čega satelit postepeno gubi orbitalnu energiju i visinu, a što je orbita niža, taj problem je izraženiji. Satelit na visini od 300 do 400 kilometara zato mora mnogo češće da koristi svoje motore kako bi održao orbitu. To troši gorivo i skraćuje njegov radni vek. Ako satelit nema dovoljno goriva ili nije sposoban da izvršava planirane orbitalne manevre, konačan ishod je jednostavan - atmosfera ga pre ili kasnije obori. Zato možemo reći da satelit koji je tehnički u svemiru ne mora „po difoltu“ biti i operativan satelit. 

Prva grupa Rassvet satelita lansirana je u martu 2026. godine. Od prvih 16 satelita, samo 12 je prema dostupnim podacima uspelo da dostigne orbitu pogodnu za formiranje operativne konstelacije. Jedan satelit je kasnije izgubljen, dok su ostali morali da rade na nižim orbitama nego što je prvobitno planirano. Prema analizama koje su objavljene krajem avgusta, upravo tih 12 satelita predstavljalo je svojevrsnu prvu funkcionalnu jezgru sistema. Međutim, njihova pokrivenost nije ni približno ono što se očekuje od sistema poput Starlinka. Ovi sateliti su nad Ukrajinom, a prema dostupnim podacima, omogućavali tek ograničene periode komunikacije, reda veličine dva komunikaciona prozora dnevno, svaki od oko 90 minuta. To je, na žalost, veoma daleko od koncepta stalne globalne dostupnosti koji predstavlja suštinu Starlinka. 

Međutim, problem je mnogo veći od 16 neuspšnih satelita i po mom mišljenju, najzanimljiviji deo cele priče je ovaj: kada Starlink izgubi nekoliko satelita, SpaceX jednostavno lansira nove. To je moguće zato što je Starlink od početka projektovan kao industrijski sistem masovne proizvodnje i čestih lansiranja, dok ruski Rassvet još nije u toj fazi. Ruski plan predviđa stotine satelita, pominje se oko 292 satelita do kraja 2027. godine, dok se dugoročni planovi kreću prema približno 900 satelita. Ali, ako zemlji treba nekoliko stotina satelita, a značajan deo njih ne uspeva da dostigne odgovarajuću orbitu, problem se veoma brzo pretvara iz tehničkog u strateški. Jednostavno rečeno, ne možeš napraviti Starlink ako satelite ne možeš dovoljno brzo i dovoljno pouzdano da postavljaš u orbitu. 

I tu se pojavljuje još jedan problem u vidu rakete Soyuz, jer se Rassvet u velikoj meri oslanja na rakete Soyuz-2.1b. To jeste proverena i sposobna raketa, ali upravo u tome leži paradoks. Ruski problem nije nedostatak iskustva sa raketama, već nedostatak potrebnog tempa. 

Analiza Critical Threats/ISW ukazuje da je Rusija od 2022. imala relativno ograničen broj lansiranja rakete Soyuz-2.1b i da postojeći tempo nije dovoljan da se u kratkom periodu postavi nekoliko stotina satelita, dok Rassvet zahteva upravo suprotno: masovno, jeftino i rutinsko lansiranje. I to je ono što je Starlink pretvorilo iz svemirskog eksperimenta u infrastrukturu. 

Ovde bih napomenuo i sledeće: često se pravi greška kada se porede Starlink i Rassvet. Starlink nije samo nekakva gomila satelita, to je kompletan ekosistem koji uključuje proizvodnju velikog broja satelita, lansiranje velikih grupa, njihovo orbitalno pozicioniranje, međusobno umrežavanje, zemaljske stanice, korisničke terminale, softver za upravljanje celom konstelacijom, automatsko održavanje orbitalnih parametara, zamenu satelita koji otkažu i još mnogo preduslova. Drugim rečima, pravi proizvod nije samo satelit, nego konstelacija. A konstelacija počinje da ima svoju punu vrednost tek kada je dovoljno velika.

Postoji ovde još jedan veoma važan kontekst: ruske snage su tokom rata u Ukrajini koristile Starlink terminale, uključujući i terminale nabavljene preko „sivih“ kanala. Nakon što je SpaceX početkom 2026. onemogućio takvu upotrebu, pritisak na Moskvu da razvije sopstveni sistem postao je mnogo veći. Ukrajinska vojna obaveštajna služba je još početkom avgusta tvrdila da Rusija ubrzava razvoj Rassveta i da želi da do 2027. ima gotovo 300 satelita. Agencija Rojters je tada ocenila da bi kompletna konstelacija mogla Rusiji dati sposobnosti slične Starlinku, ali samo nekoliko nedelja kasnije pojavili su se podaci koji pokazuju koliko je taj cilj tehnički težak. 

Sve ovo ipak ne znači da je Rassvet bezvredan. Naprotiv. Čak i mala konstelacija može imati vojnu vrednost ako omogućava komunikaciju u određenim vremenskim i geografskim prozorima, ali to nije isto što i potpuno funkcionalna, stalno dostupna satelitska mreža. 

I sada ovde treba napraviti važnu razliku. Ako u tekstovima naiđete na na naziv Skif, to nije isto što i Rassvet. Skif je bio deo šireg ruskog programa Sfera i zamišljen je kao satelitski internet sistem sa 12 satelita u srednjoj Zemljinoj orbiti, na oko 8.070 kilometara visine. Roskosmos je još 2023. najavljivao razvoj prvih šest satelita i lansiranja tokom 2026. i 2027. godine. Međutim, Roskosmos je 2025. objavio da se od projekta Skif odustaje odnosno da se on izuzima iz novog nacionalnog svemirskog programa zbog smanjenja budžetskih troškova. 

Zato je danas Rassvet pravi ruski pandan Starlinku, dok je Skif zaseban, praktično napušten ili barem obustavljen koncept. 

Da li je onda Rassvet doživeo fijasko? Ako pod „fijaskom“ mislimo na to da je Rusija lansirala nekoliko satelita i da su svi nestali, onda svakako ne i to bi bilo zlonamerno preterivanje. Ako pod tim mislimo da je početak operativnog razvoja sistema pretrpeo ozbiljan tehnički neuspeh, onda je odgovor definitivno da.  

Zašto? Zato što druga grupa od 16 satelita nije uspela da dostigne predviđenu operativnu orbitu. Deo prve grupe takođe nije uspeo da ispuni planirane orbitalne ciljeve, a najmanje nekoliko satelita je izgubljeno ili se nalazi u ozbiljnom riziku od gubitka. Još važnije, do kraja avgusta 2026. samo 12 od 32 lansirana satelita može se smatrati da je dostiglo relativno održivu radnu orbitu prema analizama zasnovanim na dostupnim orbitalnim podacima. To je svega 37,5% od ukupnog broja lansiranih satelita.I tu dolazimo do zaključka koji je mnogo važniji od senzacionalističkog naslova „Ruski Starlink propao“. 

Rassvet još nije mrtav, ali trenutno izgleda kao da je Rusija pokušala da preskoči nekoliko razvojnih stepenika odjednom. Za funkcionalan globalni satelitski internet nije dovoljno napraviti dobar satelit. Potrebno je napraviti industrijsku mašinu koja može godinama da proizvodi, lansira, pozicionira i zamenjuje stotine ili hiljade satelita, a Starlink je upravo to. 

Rassvet za sada više liči na ambiciozan projekat koji pokušava da do te faze dođe veoma brzo, a prvi pokušaj ubrzavanja upravo je pokazao koliko je takav zadatak težak. 

Zato bih ja ovaj događaj nazvao ozbiljnim neuspehom prve faze Rassveta, a ne konačnim fijaskom celog projekta. I to je možda mnogo zanimljivija priča od običnog „Rusija nije uspela“. Jer, svemir je prilično nemilosrdan sudija. On ima svoja stroga pravila i u njemu političke ambicije, rokovi i propagandne poruke ne menjaju orbitalnu mehaniku ni za milimetar. To je jedina i neumitna istina koju moraju da znaju svi oni koji žele da ga „osvoje“.

Nova EU regulativa vezana za korišćenje veštačke inteligencije

Evropska unija je pre neki dan, tačnije od 2. avgusta ove godine, počela da primenjuje novi dokument pod nazivom AI Act, koji uvodi obavezna pravila o transparentnosti korišćenja veštačke inteligencije. Glavna ideja ovog dokumenta nije da se ograniči razvoj AI, već da ljudi uvek znaju kada komuniciraju sa veštačkom inteligencijom ili gledaju sadržaj koji je ona napravila ili značajno izmenila.

U praksi to znači nekoliko važnih stvari. Na primer, ako razgovarate sa AI chatbotom ili virtuelnim asistentom, mora jasno da bude naznačeno da ne razgovarate sa čovekom. Takođe, fotografije, video-zapisi, audio-snimci i drugi sadržaji koji su generisani ili realistički izmenjeni pomoću AI treba da budu označeni, dok je posebna pažnja posvećena takozvanom deepfake sadržaju, koji mora biti jasno obeležen kako ljudi ne bi bili dovedeni u zabludu.

Pored vidljivih oznaka, kompanije će morati da ugrađuju i tehničke oznake (metapodatke ili digitalne vodene žigove), koji omogućavaju softveru da automatski prepozna da je sadržaj nastao pomoću AI. Zanimljivo je da korisnik možda neće videti te oznake, ali će moći da ih očitaju drugi sistemi, tako da je mogućnost prevare dodatno smanjena.

Ova pravila se za sada odnose na kompanije koje nude AI usluge ili koriste AI u svom poslovanju na teritoriji Evropske unije. Za postojeće AI sisteme ostavljen je prelazni period od nekoliko meseci za uvođenje tehničkih oznaka, dok novi sistemi moraju odmah da ispunjavaju zahteve. Kompanije koje prekrše pravila mogu biti kažnjene sa do 15 miliona evra ili do 3% godišnjeg globalnog prometa, u zavisnosti od toga koji je iznos veći.

Istini za volju, mnoge velike tehnološke kompanije, poput Mete, Google-a i TikTok-a, već koriste određene oznake za AI sadržaj, ali će sada morati da ih usklade sa jedinstvenim evropskim pravilima. S druge strane, deo industrije smatra da su smernice stigle kasno i da postoje nejasnoće oko toga kada je označavanje zaista obavezno.

Suština cele regulative je da se smanji mogućnost obmane i širenja dezinformacija. Evropska komisija smatra da će ljudi lakše proceniti pouzdanost informacija ako odmah znaju da li je nešto napisao čovek ili veštačka inteligencija. Kritičari, međutim, upozoravaju da bi previše oznaka moglo da dovede do svojevrsnog "zamora od upozorenja", slično kao što su mnogi korisnici prestali da obraćaju pažnju na GDPR "cookie" obaveštenja.

Po mom skromnom mišljenju, ovo je verovatno tek prvi korak. Ako se pravila pokažu uspešnim, nije teško zamisliti da će u narednim godinama postati uobičajeno da gotovo svaki ozbiljniji AI-generisani sadržaj nosi neku vrstu standardizovane oznake ili digitalnog potpisa, ne samo u EU već i u drugim delovima sveta. Ovo je, naravno, moj lični zaključak koji je zasnovan na dosadašnjem razvoju regulative, a šta će zaista biti, ostaje da se vidi.

Anker – pametno punjenje pametnih uređaja

Kada se govori o kvalitetnim punjačima i dodatnoj opremi za mobilne uređaje, ime Anker se gotovo uvek nalazi pri samom vrhu liste preporuka. Kompaniju je 2011. godine osnovala grupa bivših inženjera kompanije Google sa idejom da proizvodi kvalitetniju i pouzdaniju opremu za punjenje od tada uobičajenih generičkih rešenja. Tokom godina Anker je izrastao u jednog od vodećih svetskih proizvođača punjača, power-bank baterija, kablova i audio opreme. Njegovi proizvodi često se preporučuju kao najbolja alternativa fabričkim Apple, Samsung i drugim punjačima.  

Ono po čemu je Anker posebno poznat jesu veoma kvalitetna izrada, visoka energetska efikasnost, napredni sistemi zaštite, dug vek trajanja, podrška za najnovije standarde punjenja, kao i dobar odnos cene i kvaliteta. Zbog toga mnogi korisnici kupe jedan kvalitetan Anker punjač i koriste ga godinama za više generacija telefona, tableta i laptop računara. 

Model B121BGZ1 koji ću ukratko predstaviti, pripada novoj generaciji Ankerovih GaN pametnih punjača sa ekranom i ukupnom snagom od 100 W. Njegova najveća prednost je što može istovremeno da puni laptop, telefon i neki manji uređaj, pri čemu inteligentno raspoređuje snagu između portova.  

Hajde pre svega da vdimo šta je zapravo GaN (galijum-nitrid) tehnologija?  

Klasični punjači koriste silicijumske tranzistore, dok GaN punjači koriste efikasnije komponente koje proizvode manje toplote, omogućavaju manje dimenzije uređaja, imaju manji gubitak energije i mogu da isporuče veću snagu. Zahvaljujući tome, punjač od 100 W danas može da bude skoro džepnih dimenzija, što je pre deset godina bilo gotovo nezamislivo. 

Od osnovnih karakteristika trebalo bi napomenuti maksimalnu ukupnu snagu punjenja do 100 W, a punjač poseduje 2 USB-C porta kao 1 × USB-A port. Tu su i podrška za USB Power Delivery (PD) i podrška za PPS tehnologiju. Punjač poseduje pametni ekran za prikaz različitih parametara punjenja, kompaktno kućište sa preklopnim utikačem, kao i težinu oko 210 grama.  

Glavni USB-C port može da isporuči do 100 W i namenjen je uređajima sa najvećom potrošnjom, kao što su laptop računari, energetski zahteviniji telefoni, tableti, power bank baterije i slično. Ako punite samo jedan uređaj, ovo je možda najbolji izbor.  

Drugi USB-C port takođe podržava brzo punjenje i može da isporuči do 100 W kada se koristi samostalno, ali ada se koristi zajedno sa drugim portovima, snaga se dinamički raspoređuje. Ovaj port je idealan za manje zahtevne telefone, e-itače elektronskih knjiga, tablete, slušalice, dronove, power bank baterije. 

I konačno, tu je i klasični USB-A port. Maksimalna snagakoju isporučuje ovaj port je 33 W, što je veoma dobro za ovaj tip priključka. Preporučuje se za punjenje pametnih satova, bežičnih slušalica - bubica, mikrofona, starijih telefona, Bluetooth zvučnika, kao i za  druge uređaje manje potrošnje.  

Jedna od najzanimljivijih karakteristika ovog punjača jeste ugrađeni ekran. Na njemu možemo  da vidimo trenutnu snagu punjenja, napon, temperaturu punjača, opterećenje svakog porta kao i ukupno vreme korišćenja punjača. Kao što vidimo, ovaj ekran nije samo estetski dodatak. On je veoma koristan i omogućava korisniku da u svakom trenutku vidi šta se dešava tokom punjenja i da proveri da li uređaj ispravno radi i da li koristi brzo punjenje ili ne. 

Na kraju, moram napomenuti da su Anker punjači skuplji od većine konkurencije, ali da viša cena i te kako ima svoje opravdanje. Osim vrhunskog kvaliteta i mogućnosti punjenja, kada kupite Anker punjač dobijate i dve godine garancije, što svakako mnogo znači.

Od bogova na nebu do svetova među zvezdama

Svemir koji poznajemo je, kao što znamo, star približno 13,8 milijardi godina, Zemlja postoji oko 4,5 milijardi godina, moderni čovek se pojavio pre oko 300.000 godina, dok je nauka, u obliku u kojem je danas poznajemo, stara svega nekoliko vekova. U tom kontekstu posmatrano, pitanje „da li smo sami u svemiru“ tek je nedavno postalo predmet ozbiljnog naučnog istraživanja.

Kada danas govorimo o mogućnosti postojanja inteligentnog života u svemiru, često zaboravljamo jednu važnu činjenicu: čovečanstvo se tim pitanjem ozbiljno bavi veoma kratko. Toliko kratko da je čitava istorija naše potrage za drugim civilizacijama tek treptaj oka u odnosu na starost kosmosa. I upravo tu počinje jedna fascinantna priča kojoj sam skromno dao naslov: „Od bogova na nebu do svetova među zvezdama“.

Ljudi su od najranijih vremena gledali u nebo i pokušavali da razumeju šta se tamo nalazi. Međutim, tokom najvećeg dela ljudske istorije, zvezde nisu bile zamišljane kao mesta na kojima bi mogao postojati život sličan našem. Za drevne narode nebesa su bila dom bogova, anđela, duhova ili mitskih bića. Nebo je predstavljalo natprirodni, božanski svet, a ne skup udaljenih sunaca okruženih planetama.

Ipak, bilo je izuzetaka. Još u antičkoj Grčkoj filozofi poput Demokrita i Epikura razmišljali su o mogućnosti postojanja bezbrojnih kosmičkih svetova. Njihove ideje nisu bile zasnovane na posmatranjima već na filozofskim zaključcima, ali predstavljaju jedan od prvih poznatih pokušaja da se zamisli život izvan Zemlje. Te zamisli su, na žalost, ostale usamljene i vekovima nisu značajnije uticale na opštu sliku sveta.

Prava promena nastupila je tek u doba renesanse, kada je Nikola Kopernik pokazao da Zemlja nije centar svemira, već samo jedna planeta koja kruži oko Sunca. Time je Kopernik otvorio vrata potpuno novom načinu razmišljanja.

Ovu ideju hrabro je zastupao i Đordano Bruno krajem 16. veka. On je smatrao da su zvezde druga Sunca i da oko njih možda kruže naseljeni svetovi. Danas znamo da je u tome bio zapanjujuće blizu istine, iako Bruno za svoje tvrdnje nije imao nikakve dokaze. Naprotiv, svojim učenjem je dodatno navukao gnev inkvizicije koja je konačno naložila da se Bruno spali na lomači, jer je u presudi iste te inkvizicije pisalo: „kazniti, dakle, brata Đordana blago i bez prolivanja krvi“.

Ipak, tokom narednih vekova astronomija je napredovala velikim koracima, ali samo pitanje života izvan Zemlje i dalje je ostajalo više predmet filozofskih rasprava nego istinskih naučnih istraživanja.

Tek krajem 19. veka dogodilo se nešto što je snažno podstaklo maštu javnosti. Astronomi su na Marsu uočili strukture koje su nazvali „kanalima“, a američki astronom Persival Louel verovao je da su to ogromni veštački građevinski poduhvati koje je izgradila neka napredna marsovska civilizacija kako bi dopremala vodu sa polarnih kapa. Mi danas znamo da su kanali bili optička varka i pogrešno tumačenje ograničenih teleskopskih posmatranja. Ali, u to vreme ideja je izazvala pravu senzaciju. Po prvi put veliki broj ljudi počeo je ozbiljno da razmatra mogućnost postojanja tehnološki razvijenih civilizacija van Zemlje. To je bio trenutak kada je pitanje vanzemaljskog života počelo da izlazi iz domena filozofije i ulazi u domen nauke. Ipak, čak ni tada nismo mogli da na pravi način tražimo druge civilizacije, jer je za to bila potrebna sasvim drugačija tehnologija od tada postojeće. Tek sredinom 20. veka razvoj radio-astronomije omogućio je naučnicima da počnu da osluškuju svemir u potrazi za mogućim veštačkim signalima.

Tako je 1960. godine pokrenut prvi moderni SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) eksperiment. To znači da aktivno traganje za inteligentnim vanzemaljskim civilizacijama traje svega nešto više od šest decenija, što je manje od jednog prosečnog ljudskog životnog veka. Kada se ova činjenica sagleda iz te perspektive, postaje jasno koliko je naša potraga zapravo mlada.

Još fascinantnija činjenica jeste da praktično, čak do 20. veka, nismo imali nijedan zvanično potvrđen dokaz da oko drugih zvezda uopšte postoje planete! Danas nama to zvuči gotovo neverovatno, jer je prva potvrđena planeta koja kruži oko zvezde slične našem Suncu otkrivena je tek 1995. godine! Od tada, pa do danas, je pronađeno više hiljada egzoplaneta. Neke su džinovski gasoviti svetovi, neke vrele pustinje, neke ledene kugle, a neke se nalaze u takozvanoj nastanjivoj zoni svojih zvezda. Drugim rečima, tek poslednjih tridesetak godina sa sigurnošću znamo da planete nisu retkost već pravilo u našoj galaksiji. Zapravo, današnje procene sugerišu da samo u Mlečnom putu može postojati stotine milijardi planeta.

Sredinom prošlog veka fizičar Enriko Fermi postavio je čuveno pitanje: „Gde su svi?“ Ako je svemir toliko star i toliko veliki, a planete toliko brojne, zašto ne vidimo tragove drugih civilizacija? To pitanje i danas predstavlja jednu od najvećih naučnih misterija, a koga zanima može pročitati tekst baš na ovu temu na istom ovom blogu - Sami u svemiru? Fermi paradoks i Drejkova jednačina

Međutim, postoji i drugačiji način da se na ovo pitanje pogleda. Možda je problem u tome što očekujemo odgovor previše brzo. Zamislimo da je čitava istorija Zemlje predstavljena jednom kalendarskom godinom. U tom slučaju moderna nauka pojavila bi se tek u poslednjim sekundama 31. decembra. Radio-astronomija i SETI zauzimali bi samo delić poslednjeg trenutka pre ponoći. A upravo tokom tog gotovo neprimetnog trenutka pokušavamo da zaključimo da li smo sami u čitavom svemiru. To bi bilo, slikovito rečeno, isto kao kada bismo zagnjurili glavu u vodu negde nasred okeana, pogledali nekoliko sekundi i zaključili da u njemu nema riba.

Ipak, možda će se jednog dana ispostaviti da je inteligentan život izuzetno redak. Možda smo zaista jedina tehnološka civilizacija u galaksiji. Nauka ne može unapred isključiti ni tu mogućnost, ali jednako je moguće da smo jednostavno na samom početku potrage. Možda su naši teleskopi još uvek previše slabi, možda ne osluškujemo prave frekvencije, možda tražimo pogrešne vrste signala, a možda druge civilizacije koriste tehnologije koje još ne umemo ni da zamislimo. Uostalom, tek smo nedavno saznali da su planete oko drugih zvezda uobičajena pojava, tek smo počeli da analiziramo atmosfere udaljenih svetova i tek učimo kako da prepoznamo moguće tragove života na njima. Posmatrano iz te perspektive, možda najveća greška nije verovanje da negde postoje druge civilizacije. Možda je najveća greška pomisao da smo već dovoljno dugo tražili da bismo znali odgovor. Jer kada je reč o kosmosu, moguće je da se čovečanstvo još uvek nalazi na samom početku svog prvog poglavlja. A prve stranice retko kada i retko kome otkrivaju kraj priče.

Konačno, možda jednog dana zaista otkrijemo da smo sami. Ali ako se to ikada dogodi, takav zaključak neće biti donet nakon nekoliko decenija osluškivanja kosmosa. Za odgovor na jedno od najvećih pitanja u istoriji čovečanstva možda će biti potrebni vekovi istraživanja. Za sada, svemir nam nije rekao ni „da“ ni „ne“. On jednostavno još uvek mudro ćuti...

„Imam dva Microsoft Outlook-a i nijedan ne radi"

Kada je komandant misije Artemis II, astronaut Reid Wiseman, u razgovoru sa kontrolom leta izgovorio rečenicu: „I have two Microsoft Outlooks and neither one is working“ (imam dva Microsoft Outlook-a i nijedan ne radi), društvene mreže su gotovo trenutno eksplodirale od komentara i šala. I zaista, situacija je u tom trenutku delovala gotovo komično. Čovečanstvo šalje ljude ka Mesecu pomoću jedne od najmoćnijih raketa ikada napravljenih, u doba kada je tehnologija na svom vrhuncu, a astronaut usred misije prijavljuje problem koji zvuči kao banalni kancelarijski kvar u nekoj maloj firmi.

Međutim, upravo u toj na izgled banalnoj epizodi krije se jedna mnogo dublja i fascinantnija priča o tome koliko se moderna kosmonautika promenila.

Podsetimo se da su u vreme programa Apollo 11, astronauti radili sa računarima čija bi se procesorska snaga danas mogla uporediti sa nekim jednostavnijim elektronskim uređajima iz domaćinstva. Čuveni Apollo Guidance Computer raspolagao je memorijom koja je danas gotovo simbolična. Ipak, taj računar uspeo je da odvede ljude na Mesec i vrati ih nazad na Zemlju. Tadašnja računarska filozofija bila je krajnje jednostavna - svaki bajt memorije, svaka instrukcija i svaki ciklus procesora morali su biti pažljivo planirani. Softver je bio minimalan, funkcionalan i strogo specijalizovan, dok današnje svemirske letelice predstavljaju sasvim drugačiji svet.

Kapsula Orion, koja nosi posadu programa Artemis put Meseca, zapravo je složen mrežni ekosistem sa više potpuno odvojenih računarskih slojeva. Najvažniji među njima jesu sistemi kritični za let, kao što su navigacija, upravljanje orijentacijom, podrška života, telemetrija i kontrola motora. Ti sistemi rade na specijalizovanom hardveru koji je projektovan da izdrži radijaciju, vakuum, temperaturne ekstreme i vibracije tokom lansiranja. Za razliku od modernih potrošačkih računara, koji se razvijaju u pravcu što veće minijaturizacije i brzine, računari projektovani za svemir često koriste tehnološki starije, ali ekstremno pouzdane komponente.

Razlog za to je jednostavan: u svemiru nije presudno da računar bude brz, probija benčmark testove brzina, već da bude pouzdan do mere da ga je gotovo nemoguće „ubiti“.

Kosmička radijacija takođe predstavlja ozbiljan problem za elektroniku. Visokoenergetske čestice mogu izazvati promene pojedinačnih bitova u memoriji, korupciju podataka, pa čak iresetovanje sistema. Zbog toga NASA koristi čitav arsenal zaštitnih mehanizama: ECC memoriju, redundantne računare, takozvane watchdog sisteme i automatsko prebacivanje na rezervne jedinice ukoliko primarni sistem pokaže i najmanji znak nestabilnosti. Filozofija rada je neverovatno jednostavna: ako jedan računar počne da luduje, drugi ga trenutno zamenjuje.

Ali pored tih strogo kontrolisanih sistema postoji i drugi, mnogo „ljudskiji“ sloj infrastrukture, kao što su računarski sistemi namenjeni samoj posadi. Astronauti danas koriste uređaje koji po svojoj funkciji sve više podsećaju na obične laptopove ili tablete. Na njima se nalaze procedure, rasporedi aktivnosti, naučna dokumentacija, komunikacioni alati, video sistemi, lične beleške i različite administrativne aplikacije. Upravo u tom, nazovimo ga uslovno neobaveznom delu infrastrukture, pojavljuju se komercijalne tehnologije koje svakodnevno koristimo na Zemlji, a koje koriste i astronauti u svemiru: Windows, Linux, Microsoft 365 i razni komercijalni mrežni servisi. Upravo tu se dogodio i sada već čuveni Outlook incident.

Naravno, ovaj problem sa mejl klijentom nije predstavljao kvar same svemirske letelice, već kombinaciju komplikovane mrežne konfiguracije i činjenice da moderni Windows sistemi danas mogu imati dve različite Outlook aplikacije instalirane paralelno — klasični Outlook iz Office paketa i novi Outlook for Windows. Tako se astronaut praktično suočio sa problemom koji bi mnogi IT administratori odmah prepoznali. Razlika je samo u tome što se ovaj put sve dešavalo tokom misije ka Mesecu, u otvorenom kosmosu.

Ipak, pravi uzrok problema leži mnogo dublje — u samoj prirodi svemirskih komunikacija. Jer, kada Orion napusti Zemljinu orbitu, on više ne koristi internet u obliku koji mi na Zemlji poznajemo. Komunikacija se odvija preko mreže NASA Deep Space Network, globalnog sistema džinovskih antena raspoređenih u Kaliforniji, Španiji i Australiji. Te antene omogućavaju stalni kontakt sa svemirskim letelicama dok se Zemlja okreće. Signal do Meseca putuje oko 1,3 sekunde u jednom pravcu, dok komunikacija sa Marsom može kasniti i više od dvadeset minuta.

Upravo takvo okruženje predstavlja noćnu moru za mnoge klasične mrežne aplikacije. Savremeni internet protokoli projektovani su za relativno stabilne veze i male latencije. U dubokom svemiru veze mogu kratkotrajno nestajati, dolazi do promenljivih kašnjenja i neobičnih timeout situacija. Upravo zato NASA razvija posebne komunikacione protokole poput DTN-a, svojevrsnog „interneta za svemir“, gde se podaci privremeno skladište i prosleđuju tek kada komunikacioni kanal ponovo postane dostupan.

U tom kontekstu, Outlook problem deluje gotovo neizbežno, jer je ta aplikacija dizajnirana za kancelarijsko okruženje na Zemlji, koja se odjednom našla u mreži koja funkcioniše na potpuno drugačijim fizičkim principima.

Pre samo nekoliko decenija astronauti su predstavljali gotovo mitske  heroje koji upravljaju primitivnim, ali revolucionarnim mašinama na ivici tadašnjeg ljudskog znanja. Danas astronaut tokom misije ka Mesecu prijavljuje problem sa mejl klijentom i čeka da mu tehnička podrška daljinski popravi konfiguraciju aplikacije. To možda zvuči smešno, ali zapravo predstavlja ogroman civilizacijski pomak.

Svemir polako prestaje da bude isključivo arena herojskih podviga i postaje mesto rada, komunikacije i svakodnevnog života. Upravo zbog toga scena u kojoj astronaut usred puta ka Mesecu pokušava da reši problem sa Outlook-om možda bolje od bilo čega drugog pokazuje koliko se ljudska prisutnost u kosmosu promenila. Nekada smo u svemir nosili samo hrabrost i osnovne instrumente. Danas u njega nosimo i svoje kancelarije, mreže, softver, digitalne navike, a sa njima i sve probleme modernog IT sveta sa kojima se danas suočavamo na Zemlji.

Koliko satelita danas kruži oko naše planete?

U neka ranija vremena slanje satelita u orbitu je predstavljalo događaj koji je menjao istoriju. Kada je, na primer, Sovjetski Savez 1957. godine lansirao Sputnjik 1, prvi veštački satelit u istoriji čovečanstva, nebo iznad Zemlje je bilo prazno. Sam Sputnjik, ali i svaki novi objekat u orbiti bio je simbol tehnološkog prestiža, naučne moći i političkog uticaja.

Danas, nekih 80 godina kasnije, situacija je potpuno drugačija. Orbita oko Zemlje postala je jedan od najprometnijih tehnoloških prostora koje je čovečanstvo ikada stvorilo. Hiljade satelita neprekidno kruže iznad naših glava, prenose internet signal, navigaciju, telefonske razgovore, meteorološke podatke, televizijski program, vojne informacije i naučna merenja. Čak i kada toga nismo direktno svesni, savremena civilizacija u ogromnoj meri zavisi od infrastrukture koja lebdi stotinama ili hiljadama kilometara iznad nas.

Prema najnovijim podacima iz maja 2026. godine, trenutno se u Zemljinoj orbiti nalazi približno između 18.000 i 19.000 satelita, računajući tu i aktivne i neaktivne letelice. Od toga je oko 15.000 funkcionalnih i operativnih satelita, dok nekoliko hiljada predstavljaju neaktivne, ugašene ili napuštene objekte koji i dalje kruže oko planete poput tihih metalnih fosila neke prošle svemirske ere.

Ali ni ovde nije kraj priče. Kada se u računicu uključe ostaci raketa, fragmenti nastali sudarima, odbačeni delovi letelica i drugi svemirski otpad, broj objekata koje međunarodne službe danas aktivno prate raste na više desetina hiljada. Procene govore o preko 33.000 do čak 45.000 većih objekata u orbiti, dok sitnijih fragmenata veličine od nekoliko milimetara do nekoliko centimetara, verovatno ima na milione.

Najveći deo ove eksplozije orbitalnog saobraćaja dogodio se u poslednjih nekoliko godina. Razlog je pojava takozvanih megakonstelacija satelita. Ovde se posebno izdvaja kompanija SpaceX Ilona Maska i njen sistem Starlink, koji danas čini većinu svih aktivnih satelita u orbiti. Samo Starlink mreža već sada broji više od deset hiljada operativnih satelita čiji je cilj stvaranje globalnog internet sistema dostupnog gotovo na svakoj tački planete. To predstavlja možda najveću transformaciju orbitalnog prostora od početka svemirske ere. Nekada su satelite lansirale isključivo najmoćnije države i velike svemirske agencije. Danas privatne kompanije poseduju čitave flote objekata u svemiru, a orbita postaje svojevrsna infrastruktura globalne ekonomije.

Većina satelita nalazi se u takozvanoj niskoj Zemljinoj orbiti, poznatoj kao LEO (Low Earth Orbit), na visinama do oko 2.000 kilometara. Upravo je ta zona najpogodnija za internet mreže, osmatranje Zemlje, vojne sisteme i naučne misije. Sateliti u toj oblasti kreću se neverovatnim brzinama, često većim od 27.000 kilometara na čas i obilaze Zemlju za svega devedesetak minuta.

U orbiti danas postoje gotovo sve vrste satelita koje jedna moderna tehmološka civilizacija može da zamisli. Tu mislim na komunikacione satelite, navigacione sisteme poput GPS-a, meteorološke platforme, naučne opservatorije, vojne izviđačke sisteme, špijunske satelite, i konačno, privatne komercijalne projekte za globalni internet.

Samo da ovde napomenem da značajan broj vojnih satelita nikada nije u potpunosti javno opisan, pa su procene njihovih mogućnosti i broja često zasnovane na analizama verovatnoće i indirektnim podacima.

Međutim, ogroman rast broja objekata u orbiti donosi i ozbiljne probleme. Svaki novi satelit povećava rizik od sudara, a pri brzinama koje vladaju u orbiti čak i mali fragment metala može imati razornu energiju. Na primer, jedan jedini ozbiljan sudar može proizvesti hiljade novih fragmenata koji zatim ugrožavaju druge letelice. Taj scenario poznat je kao Keslerov sindrom — lančana reakcija sudara koja bi u ekstremnom slučaju mogla da učini pojedine orbitalne visine gotovo neupotrebljivim.

Astronomi takođe upozoravaju da ogromne konstelacije satelita sve više ometaju astronomska posmatranja svemira. Dugi svetli tragovi satelita već sada prolaze kroz fotografske ekspozicije teleskopa i utiču na naučna istraživanja. Paradoksalno, dok pokušavamo da bolje istražimo kosmos, istovremeno ga polako zaklanjamo sopstvenom tehnologijom.

Evropska svemirska agencija (ESA) procenjuje da bi do kraja ove decenije u orbiti moglo da se nalazi čak oko 100.000 satelita ukoliko se sadašnji trend nastavi. To je broj koji bi pre samo dvadesetak godina zvučao kao naučna fantastika.

Možda upravo u tome leži suština našeg vremena. Čovečanstvo više ne posmatra svemir samo kao daleku granicu istraživanja. Po prvi put u istoriji počinjemo da gradimo trajnu tehnološku infrastrukturu izvan Zemlje. Orbita više nije praznina između planeta, ona polako postaje produžetak naše civilizacije. I baš zato pitanje koliko satelita kruži oko Zemlje danas više nije samo zanimljiv tehnički podatak, nego je to pitanje, ali i konstatacija koji govore o tome u kakvu budućnost sve brže ulazimo.

Grad u orbiti Zemlje - kineska vizija budućih orbitalnih megastruktura

Kina je počela da razvija ambiciozni koncept izgradnje ultravelike svemirske letelice dužine do jednog kilometra kroz studiju izvodljivosti koju finansira Nacionalna fondacija za prirodne nauke Kine. Ovaj koncept, predviđa sklapanje megastrukture u Zemljinoj orbiti korišćenjem modularnih komponenti koje bi se lansirale odvojeno, deo po deo, snažnim raketama-nosačima poput serije Long March. 

Cilj  ovog projekta je stvaranje strateške platforme za dugotrajno ljudsko stanovanje, istraživanje dubokog svemira, korišćenje resursa u svemiru i različita naučna istraživanja koja manje orbitane stanice danas ne mogu da podrže. 

Iako ovaj projekat deluje fascinantno, ipak inženjeri prvo moraju da prevaziđu ogromne izazove, uključujući strukturni integritet tolike mase pod mikrogravitacijom, precizno sklapanje stanice u orbiti, pogon za tako kolosalnu strukturu, zaštitu od zračenja, kao i sisteme za održavanje života za dugotrajne misije. Za razliku od Međunarodne svemirske stanice (ISS), koja je dužine oko 109 metara, i koja je zahtevala je decenije međunarodnih napora, ovaj potencijalni kineski megabrod bi daleko nadmašio postojeće strukture, potencijalno omogućavajući veštačku gravitaciju kroz rotaciju, ili služeći kao baza za putovanja na Mesec i Mars.

Naravno, ovakva stanica bi svakako više ličila na svojevrsni orbitalni grad ili industrijski kompleks, nego na današnju svemirsku stanicu. Ova megastanica bi mogla imati rotirajuće sekcije za stvaranje veštačke gravitacije, dokove za pristanak više svemirskih brodova istovremeno, ogromne solarne farme, laboratorije i proizvodnju u mikrogravitaciji, kao i stalnu posadu od nekoliko stotina ljudi.

Iako je početna studija u ovom trenutku dobila skromno finansiranje od svega 2,3 miliona dolara i za sada se fokusirala na teorijsku mehaniku, a ne na neposrednu izgradnju, ona ipak jasno signalizira smelu viziju i ambiciju Kine da postane i  bude lider u izgradnji budućih svemirskih infrastruktura.

Potencijalni uspeh čitavog projekta bi mogao da transformiše prisustvo čovečanstva van površine Zemlje, iako je praktična realizacija udaljena godinama ili čak decenijama zbog velikih i izazovnih tehnoloških, ali i ekonomskih prepreka.

Ipak, kada jednom čovečanstvo savlada orbitalnu montažu ovako velikih konstrukcija, sledeći korak više neće biti samo stanice, već pravi svemirski habitati, brodogradilišta, a moguće da će se jednog dana međuplanetarni brodovi sastavljani direktno u orbiti.

Kako sada stvari stoje, polako ali vrlo sigurno smo na početku te ere.

Samsung Galaxy S26 Ultra iz ličnog ugla

U trenutku kada se čini da su pametni telefoni dostigli svoj vrhunac i da su razlike između generacija sve manje, pojavljuju se uređaji koji nas podsete da prostor za određeni napredak ipak postoji. O tome, da li je taj napredak uvek onakav kakav očekuju kupci da bude, razmatraćemo nešto kasnije.

Za sada ću se zadržati na jednom od takvih uređaja – novi Samsung Galaxy S26 Ultra. S26 Ultra je telefon koji ne pokušava da bude samo još jedan “flagship”, već demonstracija najnovije tehnološke moći, inženjerske ambicije i nadmoć nad konkurencijom.

Na prvi pogled, kada uzmete S26 Ultra u ruke, sve deluje poznato: veliki ekran, vrhunska izrada, moćan hardver. Međutim, kada se zagrebe ispod površine, postaje jasno da je ovaj uređaj (mnogo) više od toga.

U srcu ovog uređaja nalazi se moćni čip punog imena „Qualcomm Snapdragon 8 Elite Gen 5 for Samsung“, čip koji predstavlja značajan iskorak u odnosu na prethodne generacije. Posebno je zanimljivo što Samsung koristi tzv. “for Galaxy” varijantu, koja je specijalno za Samsung dodatno „overklokovana“, što će reći optimizovana i ubrzana.

Sa konfiguracijom od 2 + 6 jezgara i frekvencijama koje dostižu čak oko 4.74 GHz, ovaj procesor više liči na desktop rešenje nego na klasičan mobilni uređaj. U kombinaciji sa moćnim grafičkim Adreno 840 GPU, rezultat su performanse koje omogućavaju vrhunski gejming bez kompromisa, naprednu obradu fotografija i videa u realnom vremenu, kao i stabilan multitasking, čak i pod ozbiljnim opterećenjem. Drugim rečima, S26 Ultra nije samo brz, on je konstantno brz, što je mnogo važnije.

Osim moćnog čipa, Samsung je u S26 Ultra inkorporirao veći sistem za hlađenje, neophodan za overklokovan čip, veliki fenomenalni ekran, kompleksan sistem od 5 različitih kamera sa naprednom optikom. Na žalost, baterija je i dalje kapaciteta 5000 mAh, iako je njeno punjenje ubrzano u odnosu na prethodne modele S serije.

Kao što znamo, Samsung je već godinama lider kada su u pitanju mobilni displeji, a ovde to dodatno potvrđuje. Veliki AMOLED panel dijagonale 6,9 inča, visoke rezolucije i gustine piksela pruža izuzetnu oštrinu, duboke kontraste i vrhunsku vidljivost na otvorenom.

Ono što je na ovom ekranu, odnosno telefonu, potpuno novo, to je takozvani Privacy Display, koji zaslužuje da se o njemu kaže neka reč više.

Dakle, Privacy Display je Samsungova tehnologija koja funkcioniše na nivou samih piksela. Umesto klasičnih softverskih filtera, Samsung koristi kombinaciju „uskih“ i „širokih“ piksela kako bi kontrolisao pravac svetlosti. Na taj način sadržaj na ekranu ostaje jasno vidljiv korisniku koji drži telefon, dok je pogled posmatraču sa strane značajno ograničen, a ekran mu deluje zatamnjen. Međutim, ovakva manipulacija svetlom ima i nuspojavu koja se ogleda u blagom smanjenju maksimalne osvetljenosti ekrana i njegove rezolucije. Ali, ono što je još bolje u celoj stvari i poništava ovu manu, je mogućnost da ekran zatamnjujemo radoznalim kibicerima sa strane samo u određenim situacijama i u radu sa aplikacijama koje sami odaberemo. Na primer, ako odaberemo aplikaciju naše banke, ona će biti u privacy modu, dok kad iz nje izađemo, ekran se vraća u standardni mod.

Što se kamera tiče, Samsung je već ranije postavio visoke standarde u mobilnoj fotografiji, pa S26 Ultra ne donosi radikalne promene, već pažljivo usavršavanje. Rezultat je sistem kamera koji daje konzistentne rezultate u različitim uslovima, koristi izuzetno dobro optimizovanu AI obradu na visokom nivou čime omogućava ozbiljnu kreativnu kontrolu.

Naravno, neki drugi proizvođači konkurencije, a naročito kineski brendovi, povremeno preteknu Samsung po nekoj specifičnoj komponenti. Povremeno se pojavi telefon sa boljom kamerom ili baterijom, ali generalno niko do sada nije dostigao ukupan utisak i kvalitet koji nudi Samsung. Moram, ipak, napomenuti da mislim isključivo na Android uređaje, do je Apple sa svojim iPhone modelima neka druga priča.

Jedan od najvažnijih aspekata svakog modernog mobilnog uređaja su softver i softverska podrška. E, to je segment u kojem je Samsung napravio ogroman napredak na ovom polju i slobodno mogu reći da po pitanju softvera nema konkurenciju. Samsungov GUI pod nazivom One UI u trenutno aktuelnoj verziji 8.5 je apsolutno najbolji softver koji postoji u Android pametnim telefonima.  Sa dugoročnim ažuriranjima, koji prema podacima proizvođača iznose 7 godina i stabilnim sistemom, S26 Ultra postaje uređaj koji nije namenjen samo za godinu ili dve, već za ozbiljno dugoročnu upotrebu.

Osim ovoga, Samsung je u novu S26 seriju implementirao čitav niz AI funkcija, koje zajedno čine neverovatno korisnog i efikasnog digitalnog asistenta. Spisak mogućnosti Samsungove veštačke inteligencije je podugačak, ali ruku na srce, neke funkcije trenutno nisu dostupne na srpskom jeziku. 

Na papiru, mnogi telefoni deluju slično. Međutim, mislim da S26 Ultra pravi razliku u nekoliko ključnih stvari. Tu prevashodno mislim na odlično optimizovan i overklokovan čip, dostignuti balans između performansi i stabilnosti, kompletnom paketu bez očiglednih slabih tačaka, kao i osećaj viška snage u svakodnevnom radu. To je ono što mislim da se ne vidi u specifikacijama, ali se i te kako oseća u praksi.

Dakle, Samsung Galaxy S26 Ultra nije uređaj za svakoga, ali on to i ne pokušava da bude. Ovo je telefon za one koji žele maksimum performansi, vrhunsku izradu i dugoročnu pouzdanost. Na žalost, cena koju plaćamo je visoka. Ali ako se stvari postave jasno, ovo nije samo telefon, ovo je demonstracija gde se trenutno nalazi vrh mobilne tehnologije i možda još važnije, pokazatelj u kom pravcu će se kretati budućnost.

Ovde se namerno neću baviti navođenjem svih tehničkih specifikacija jer su one dostupne svima na jedan klik, ovo je prikaz jednog telefona iz ličnog ugla. 

Da vidimo sada koji je to moj lični ugao i da se u tom smislu vratim malo na početak ovog prikaza i podsetim da ljudi potpuno pogrešno očekuju od svake generacije serije Galaxy S drastične pomene, nešto sasvim novo i neviđeno, ali to je apsolutno nemoguće.

Telefoni iz premijum klase ne služe da sa svakim novim modelom uvode revolucionarne promene, nego da razvijaju koncept i prikazuju krajnje mogućnosti postojećih tehnologija. Za revolucionarne promene treba puno više vremena. Zato je takav pristup razmatranja novih modela Samsung telefona pogrešan i pokazuje nerazumevanje svrhe i smisla telefona iz premijum  segmenta, takozvanih flagship modela.

Naravno, ovaj Samsung, moram to jasno reći, nema ništa revolucionarno novo u odnosu na prethodne modele, ali ovaj telefon neće kupovati, niti je namenjen samo onima koji već imaju neki prethodni model iz serije, nego i novi kupci koji žele premijum telefon. I to je odgovor na potpuno pogrešan stav da ovakve telefone kupuju samo oni koji žele da zamene prethodni model, što je besmislica.

Drugo i još važnije, premijum telefoni kao što je S26 Ultra, ne služi samo kao telefon, već kao pokazatelj dometa u tehnološkom razvoju i inženjerskih inovacija. Ovakvi telefoni realno prevazilaze potrebe većine korisnika, ali oni se ne kupuju samo za osnovnu upotrebu, nego i kao stausni simbol i demonstracija mogućnosti, dok istovremeno kompanije sa ovakvim modelima ispituju krajnje granice i mogućnosti dostignutog tehnološkog razvoja i služe im kao odskočna daska za nove i naredne modele koji će tek doći. Zato kritike tipa da nema dovoljno inovacija, uvek uzmite sa rezervom, jer polaze od potpuno pogrešnih polaznih premisa, stavova, mišljenja i uverenja.

Naravno, prostora za kritiku uvek ima, ali po mom mišljenju, svaki napredak i tehnološki iskorak, ma koliki bio, zavređuje pažnju za prave zaljubljenike, trendsetere i sve one koji vole da imaju model koji je tog trenutka poslednja reč tehnologije. Za one ostale uvek ostaju stariji modeli koji svakako odlično rade i radiće tako još godinama. I tu nema ništa sporno.