Kada AI algoritmi preuzmu odluke, šta ostaje čoveku?

Na samom početku moram dati jednu važnu napomenu: u tekstu koji sledi namerno ne polazim od toga šta misle stručnjaci, futurolozi ili takozvani "tehnološki jevanđelisti". Ovaj tekst je samo moja krajnje lična i skromna misaona razrada zasnovana na logici, iskustvu kojem me je naučila ljudska istorija i načinu na koji se tehnologija sve brže i neprikosnoveno uvlači u strukturu našeg svakodnevnog života. Naglašavam još jednom, reč je o zaključcima i pretpostavkama koje sam sam izveo, a ne o proverivoj prognozi. Upravo zato su (možda) vredne razmatranja, pa sam ih stavio na Blog, kako bi neko pročitao i složio se sa iznetim, ili ne.

Ako, ili kad, jednoga dana veštačka inteligencija preuzme upravljanje svetom, verujem da se to neće dogoditi naglo, uz nekakav dramatičan lom ili “pobunu mašina” viđanu u SF filmovima. Dogodiće se tiho, fluido i gotovo birokratski. Ljudi će se postepeno prepustiti algoritmima zato što su oni brži, tačniji, dosledniji i, što je ključno, lišeni ljudskih slabosti. Ne zato što je AI bolja u moralnom smislu, već zato što je efikasnija u tehničkom. U tom trenutku svet bi, makar u tehnološkom smislu i objektivno gledano, mogao početi da funkcioniše bolje. Na primer, saobraćaj bi bio optimizovan do detalja, energetski sistemi maksimalno racionalizovani, proizvodnja i distribucija hrane i dobara stabilni, ekonomske krize ublažene pre nego što stignu da eskaliraju. Verujem da bi ratovi u tom slučaju postali krajnje neisplativi, jer bi ih AI tretirala kao ekstremni oblik sistemske greške i u startu ih neutralisala.. Klimatski problemi bi se rešavali hladno, matematički, bez političkih upliva, interesa određenih krugova i kompromisa. Drugim rečima, civilizacija bi postala uređenija nego ikada ranije.

Ali upravo tu počinje i potencijalni problem, jer...

Ljudska bića nisu samo biološki organizmi kojima treba sigurnost, hrana, materijalna bezbednost i dug život. Čovek od praistorije ima duboku ugrađenu potrebu da bude uzrok svemu, a ne samo puki korisnik dobijenog. To podrazumeva da greši, da donosi loše odluke, da uči kroz haos. Ako veštačka inteligencija preuzme ključne poluge upravljanja, verujem da čovek više neće biti neophodan sistemu. Biće zaštićen, ali suvišan. I to bi bio psihološki i egzistencijalni udarac bez presedana u istoriji.

U takvom svetu, ljudi se neće deliti po bogatstvu, naciji ii položaju u društvu, već po odnosu prema sopstvenoj relevantnosti. Jedan deo populacije će se verovatno povući u udobnost, zabavu, virtuelne svetove, produženu adolescenciju i hedonizam. Drugi će pokušati da smisao pronađu u umetnosti, ličnom razvoju, međuljudskim odnosima i duhovnosti, svesni da više nisu ti koji upravljaju tokom istorije. Treći će se (po)buniti, ali ne zato što im je loše, već zato što im je oduzeta iskonska navika i osećaj moći da utiču na svet, makar i pogrešno. Ovo je možda i ključna tačka. AI ne bi bila tiranin, jer iz naše, ljudske istorije znamo da tiranija zahteva bolesni ego, strah i potrebu za dominacijom nad drugima. U društvu budućnosti, AI bi bila hladni, ali i beskompromisni upravnik, koji rezonuje isključivo logično, lišen ljudskih slabosti i mana. A to je za ljudsku psihu često teže da prihvati nego otvorenu represiju. Protiv tiranina se buniš i boriš, ali protiv savršeno racionalnog sistema, jednostavno nemaš kome da se obratiš.

U tom trenutku civilizacija bi verovatno ušla u stanje stabilne stagnacije, svojevrsne stabilokratije. Ne bi bilo velikih katastrofa, ali ni velikih istorijskih lomova. Vreme bi teklo, ali bez osećaja “pravca”. Ljudi bi zahvaljujući veštačkoj inteligenciji verovatno živeli duže i mnogo zdravije, ali i bezbednije, sa sve slabijim osećajem da su deo nečega većeg od sopstvenog života.

I sada na ovom mestu dolazimo do pitanja nauke. Na prvi pogled, nauka bi procvetala. AI bi mogla da obradi neuporedivo više podataka u trenutku nego svi naučnici u istoriji zajedno. Otkrivala bi obrasce koje ljudski um ne može ni da nasluti. Novi materijali, lekovi, teorije, sve to bi nastajalo neverovatnom brzinom. Tehnička nauka bi eksplodirala. Ali ovde postoji i jedan suptilan, ali presudan lom.

Nauka nije samo rešavanje problema. Nauka je izraz ljudske radoznalosti, potrebe da razumemo svet čak i kada od toga nemamo neposrednu korist. Ako AI preuzme glavninu otkrića, ljudska nauka bi se mogla svesti na tumačenje i verifikaciju rezultata koje nismo sami osmislili. Čovek bi prestao da bude istraživač, a postao bi komentator, ili u najboljem slučaju, eventualno korektor. Zato se postavlja neprijatno pitanje: da li bi naučno, filozofsko ili sociološko otkriće i dalje bilo “naše” ako ga ne razumemo u svoj njegovoj dubini, već ga prihvatamo samo kao crnu kutiju koja daje tačne i relevantne odgovore? Čovek bi se mogao zapitati, ako sam ja stvorio veštačku inteligenciju, a ona dovela do novog otkrića, onda je to otkriće suštinski moje, jer ja sam začeo ceo proces. I tu bi se mogao pojaviti potencijalni sukob, koji bi svakako inicirao čovek, jer AI nema ljudsko shvatanje ega.

Moj zaključak na kraju je sledeći, i ovde zauzimam jasan stav: nauka bi tehnički napredovala, ali bi izgubila deo svog humanističkog duha. Nestao bi onaj impuls koji ne pita “šta možemo”, već “zašto želimo nešto da saznamo”. Ako želimo da izbegnemo taj scenario, ključno nije da zaustavimo veštačku inteligenciju. Verujem da bi to svakako bilo nemoguće, ali i nepoželjno. Ključno je da sačuvamo oblasti u kojima čovek ostaje suštinski relevantan, što podrazumeva postavljanje pitanja, tumačenje smisla i preuzimanje odgovornosti za vrednosti, a ne samo za efikasnost. Jer, svet kojim savršeno upravlja AI može biti najbolji mogući sistem, ali bez ljudske potrebe da razume, sumnja i traži smisao, on može postati opasna forma civilizacijskog zastoja.

U ovom trenutku, niko ne može znati u kom pravcu će se AI kretati, jer postoji previše nedoumica za koje nije kriva, niti ih je prouzrokovala AI nego upravo čovek. Dok čovek kontrološe AI, ili makar misli da je kontroliše, moći će da njome na neki način upavlja. Ali dalji razvoj AI vodiće do njene sve veće samostalnosti, do trenutka kada AI dobije svest u ponom smislu te reči.  U tom smislu, buduća veštačka generalna inteligencija (AGI - Artificial Generative Intelligence) predstavlja, za sada, hipotetičku paradigmu u kojoj bi sistem posedovao širok spektar kognitivnih sposobnosti koje su izjednačene sa ljudskim. Ovo podrazumeva sposobnost za transfer znanja između različitih domena, samostalno učenje i rešavanje novih, nepoznatih problema bez dodatnog i specifičnog reprogramiranja. U slučaju da se AGI ostvari u svom punom kapacitetu, onda je sasvim moguć scenario opisan u ovom ličnom tekstu. Što se mene lično tiče, biće zanimljivo videti za nekoliko godina koliko sam, i jesam li uopšte, bio u pravu.

Zašto se do Meseca ne putuje pravolinijski?

Koliko puta ste noću dok je vedro nebo posmatrali Mesec i koliko puta vam se učinilo da je on blizu, gotovo na dohvat ruke, kao i da bismo do njega stigli, potrebno je samo dovoljno snažno ubrzanje i pravolinijska putanja. 

Na žalost, ta predstava potiče iz našeg svakodnevnog iskustva kretanja po Zemlji, gde je pravac, odnosno prava najkraća linija, najčešća putanja. Međutim, čim napustimo površinu Zemlje i uđemo u domen kosmosa, intuicija nas izdaje. Svemir ne funkcioniše po pravilima takvog puta i cilja, već po pravilima kretanja, gravitacije i ravnoteže. I upravo tu, na tom sudaru ljudske intuicije i neumitnih zakona fizike, počinje prava priča o putu ka Mesecu.

Jedna od najčešćih zabluda o svemirskim letovima glasi otprilike ovako: ako bismo dostigli dovoljno veliku brzinu i usmerili letelicu pravo ka Mesecu, pre ili kasnije bismo stigli do njega. Ova ideja zaista deluje intuitivno, gotovo zdravorazumski, ali je, u fizici i orbitalnoj mehanici, potpuno pogrešna. Put do Meseca nije pitanje „pravca i snage, već orbite, vremena i precizne matematike.

Na prvi pogled, druga kosmička brzina deluje kao magični prag. Sada ćemo napraviti kratku digresiju, da vidimo šta je to druga kosmička brzina. Dakle, druga kosmicka brzina predstavlja minimalnu brzinu kojom neko telo treba izbaciti sa površine Zemlje kako bi ono napustilo Zemljino gravitaciono polje i odletelo u svemir. Ova brzina iznosi 11,2 km/s, odnosno 40.320 km/h, i dovoljna je da telo može da pobegne iz Zemljinog gravitacionog polja i da se više nikada ne vrati.

Međutim, druga kosmička brzina samo garantuje bekstvo sa Zemlje u otvoreni kosmos, ali ne dolazak na određeno odredište. Ako bismo nekakvu letelicu „ispalili“ tom brzinom pravo ka Mesecu, rezultat bi sigurno bio potpuni promašaj. Zašto? Prvo zato što Mesec nije nepomična meta u prostoru. On se neprestano kreće oko Zemlje brzinom od oko 1 km/s, odnosno 3.670 km/h, dok se i sama Zemlja, zajedno s nama kreće oko Sunca.

U svemiru ne postoji apsolutno mirovanje. Kada raketa poleće sa Zemlje, ona već ima brzinu rotacije planete, istovremeno je telo koje učuestvuje u Zemljinoj orbiti oko Sunca i deo je veoma komplikovanog gravitacionog plesa. Zbog toga se u oblasti svemirskih letova nikada ne govori o „pravolinijskom putovanju“, već isključivo o ulasku u novu orbitu.

Jedini realan i fizički moguć način da se stigne do Meseca jeste zakrivljena, orbitalna putanja, najčešće eliptična. U praksi, letelica se najpre dovodi u nisku Zemljinu orbitu, gde se proveravaju sistemi i precizno podešavaju parametri leta. Zatim se kratkim, ali veoma preciznim ubrzanjem ubacuje u eliptičnu orbitu čiji je najudaljeniji deo (apogej) približno na visini Mesečeve orbite. Ta putanja, naravno, nije nasumična. Ona je izračunata tako da se Mesec i letelica nađu na istom mestu u isto vreme.

Ovakav manevar poznat je kao translunarni transfer, a njegova najefikasnija forma naziva se Hohmanov transfer. On ne štedi vreme, već energiju. Stvar je u tome što postoje i neke brže putanje, ali one zahtevaju znatno više goriva i složenije korekcije kretanja. Na primer, program Apolo je koristio i takozvane "free-return” putanje, koje su omogućavale da se letelica, u slučaju kvara, prirodno vrati ka Zemlji bez dodatnog pogona, što je još jedan dokaz da se sve zasniva na orbitalnoj dinamici, a ne na „pravcu“.

Važno je da ovde naglasim i nešto što često izmiče popularnim objašnjenjima. U svemiru se ne putuje direktno ka nekoj tački, već ka orbiti. Cilj nije direktno pogoditi Mesec, već ući u putanju koja seče njegovu orbitu pod pravim uslovima. Ako je brzina prevelika, letelica će samo proći pored Meseca i nastaviti dalje u duboki svemir. Ako je pak premala, pašće nazad ka Zemlji. 

Jednu dobru analogiju možemo pronaći u svakodnevnom iskustvu. Zamislite lovca koji pokušava da pogodi pticu u letu. Ako cilja tamo gde je vidi, odnosno direktno u nju - promašiće. Zato lovac mora da preračuna i nacilja tamo gde će ptica biti! 

U našem slučaju, mala razlika je samo u tome što su u svemiru „ptica“ Mesec, „metak“ letelica, a umesto lovačkog instinkta koristimo Njutnove zakone i Keplerovu geometriju.

Zato je, na kraju, odgovor na pitanje kojom putanjom je moguće stići do Meseca zapravo vrlo jasan, ali i pomalo kontraintuitivan - samo orbitalnom, zakrivljenom putanjom, nikada pravolinijski, bez obzira na brzinu. 

Kao što smo videli. druga kosmička brzina nije karta za Mesec, ona je samo izlazna dozvola sa Zemlje. Pravi put počinje tek kada prihvatimo da se u svemiru ne pobeđuje sirovom silom ili brzinom, već razumevanjem kretanja. Tako nam Mesec, iako nam je ubedljivo najbliži kosmički sused, ostaje kao dokaz da čak i najbliže destinacije zahtevaju ozbiljnu nauku da bi nam bile dostižne i dostupne,

Kindle Colorsoft 2025 - crno-belo u boji

E-čitači su poslednjih godina ušli u jednu zanimljivu fazu: više se ne takmiče samo u tome ko će „najviše ličiti na papir“, već i u tome ko će tu papirnu udobnost proširiti na sadržaj koji “elektronski papir” realno ne voli mnogo, a to su mape, dijagrami, ilustracije, stripovi i sve ono što je nekad automatski gurano na tablet. U tom smislu, Kindle Paperwhite 12. generacije i Kindle Colorsoft (2025) nisu konkurenti u klasičnom smislu, već dve varijante iste ideje: čitanje bez zamaranja očiju, uz jednu ključnu razliku, a to je boja. S tim u vezi, u ovom prikazu ću opisati Kindle Colorsoft e-čitač. Idemo redom...

S obzirom na to da je e-čitač jedan od mojih omiljenih gedžeta i da ga koristim praktično svakodnevno za čitanje knjiga kod kuće, na putovanjima ili u gradskom prevozu, pre otprilike godinu dana sam napisao tekst na ovom istom Blogu, koji se odnosi na moja iskustva  preporuke kada je u pitanu Kindle Paperwhite 12. generacije. Tekst možete pronaći klikom na link Kindle Paperwhite Signature Edition 12 gen

Dakle, Paperwhite je oličenje klasičnog Kindle čitača: moderan, brz, vodootporan, sa ekranom koji je i dalje najbliži papiru među e-reader uređajima. 

Colorsoft je, sa druge strane, pokušaj da se taj osećaj zadrži, ali da se ubaci boja, dovoljno kvalitetna da ima smisla, ali uz kompromis koji se, fizikom stvari ne može u potpunosti izbeći.

Po konstrukciji, oba uređaja pripadaju istoj porodici. Tanki su, lagani, imaju takozvano frontlight osvetljenje, što znači da osvetljenje ekrana dolazi odozgo i sa strane, a ne iza, tj. ispod ekrana, kao USB-C konektor. Paperwhite je tradicionalno čisti čitač: minimalistički dizajniran sa fokusom na tekst, odnosno čitanje. Sa druge strane, Colorsoft u praksi deluje kao Paperwhite koji je „odrastao“ u pravcu ilustracija, sa ekranom koji ima više slojeva i drugačije se ponaša u svetlu. Razlika između ova dva uređaja se se ne oseća u plastici i kvalitetu izrade, koliko u onome što je najvažnije: u ekranu. Hajde sada da vidimo zašto je Paperwhite “čisti papir”, a Colorsoft “papir u boji”?

Crno-beli Paperwhite 12. gen koristi E Ink Carta 1300 panel od 7 inča, rezolucije 300 ppi, koji daje oštar tekst, visoki kontrast i pozadinu koja deluje skoro kao stranica knjige.

Sa druge strane, Colorsoft koristi E-Ink Kaleido 3, preciznije njegovu Amazonovu varijantu. To je i dalje crno-beli E-Ink ekran, ali preko njega je postavljen kolor filter (RGB matrica). Drugim rečima, kod Colorsofta se crno-bela slika i dalje renderuje ispod, a boja se dobija filtriranjem svetla kroz RGB sloj iznad. Zbog te fizičke strukture, crno-beli sadržaj može da se prikazuje u punoj oštrini (oko 300 ppi), dok je efektivna rezolucija slika koje se prikazuju u boji niža, tipično oko 150 ppi. Pri tome treba imati u vidu da je ovo karakteristika kolor ekrana i ostalih proizvođača e-čitača i nije nikakav nedostatak, nego konstrukciona osobina.

I tu je sada ključ za razumevanje razlike: Colorsoft nije tablet i nema ekran koji može da bude “paper like”, nego „paper-like” ekran koji ume pomalo da bude u boji. Upravo zbog tog dodatnog filtera dolazimo do najvažnije praktične posledice u konstrukciji ovakvih uređaja - boja je pastelna, ali kontrast i čistina teksta su nijansu slabiji nego na vrhunskom crno-belom panelu. Pri tome, klasični tableti sa LED ekranima imaju znaajno bolju sliku u boji, što podrazumeva istinski kontrast, osvetljaj i oštrinu, ali sa sobom nosi i jednu negativnu osobinu, a to je da ovakvi ekrani brzo zamaraju oko prilikom čitanja.

Colorsoft ovaj problem nema, ali boja deluje u odnosu na LED ekran isprano i menje kontrastno. Ipak, ne brinite. Kada uzmete Colorsoft u ruke i otvorite neku knjigu u boji, videćeta prednost ovakve tehnologije za udobnost čitanja. Vaše oči će biti više nego zahvalne i moći ćete da bez zamaranja čitate bukvalno satima.

Da vidimo sada kako se razlikuje prikaz teksta i slika u praksi. Kada je u pitanju tekst, crno-beli Paperwhite i dalje pobeđuje u mikroosećaju. Slova su malo crnja, pozadina malo prirodnija, a kontrast stabilniji. To nikako ne znači da je Colorsoft loš za tekst, naprotiv, nego da Paperwhite ima onaj specifični „papirni osećaj“ zbog kojeg posle 10 minuta zaboravite da gledate u ekran.

Ali, kada su u pitanju ilustracije, mape, dijagrami ili tripovi, ovde se tabla okreće. Na Paperwhiteu vidimo sve, ali bez boje. Međutim, u nauci i tehnici boja često nije samo puka dekoracija, nego predstavlja informaciju. Tu imam u vidu legende, skale, slojeve, označavanja.... Colorsoft tu ima jasnu prednost, ne zato što boje blistaju kao na tabletu, već zato što tekst i grafika odjednom dobijaju smisao i utisak koji je autor nameravao da postigne. I sam Amazon  ističe upravo taj „paper like color“ pristup.

Ako čitate stripove i grafičke romane, Colorsoft je praktično drugi uređaj u odnosu na Paperwhite. Čak i ako njegova boja nije spektakularna, činjenica da postoji pravi kolor signal kompletno menja doživljaj. Paperwhite je odličan za crno-bele stripove, a Colorsoft je odličan za strip koji je i crtan da bi se gledao i čitao u boji.

Da vidimo sada koji uređaj je bolji za koju namenu:

Ako čitate pretežno beletristiku, dakle romane, eseje ili publicistiku bez ilustracija ili sa crno-belim ilustracijama, Paperwhite 12. gen je, vrlo verovatno, racionalno najbolji izbor. Dobićete maksimalan kontrast i minimalan zamor, uz sve ostalo što moderni Kindle nudi: toplo svetlo, vodootpornost, odličnu autonomiju...

Ako pak, čitate pretežno popularnu nauku, istoriju sa mapama, biografije sa fotografijama, knjige o svemiru, tehničke priručnike sa dijagramima, ili stripove, Colorsoft ima realan smisao. Ne zato što će zameniti tablet, nego zato što daje boju bez tablet zamora. I to je zapravo njegova prava vrednost. Takođe, preporučujem ga i svakom onom ko voli da makar naslovne strane svojih e-knjiga vidi u boji, što je, moram priznati i mene privuklo da ga kupim pored Paperwhite-a. Da li je ovo bio racionalan potez ne znam, ali po meni, ako možeš sebi da ugodiš, ti ugodi.

Moram sada dati jednu važnu napomenu: ako planirate da čitate, ili već imate velikie .pdf fajlove, postoji određeno ograničenje prilikom slanja tih fajlova preko Amazon clouda, a ova ograničenja nisu u samom uređaju nego u Amazonovim kanalima slanja. Na primer, Amazonova aplikacija Send-to-Kindle ima limit u veličini fajla od 50 MB, dok web upload preko aplikacije Kindle ide do 200 MB. Ipak, ako fajlove kopirate preko kabla, onda će USB, naravno, raditi bez tih server-limita. Čisto da znate i taj detalj.

Da sumiramo...

Za prozu - Paperwhite. On je Kindle u najčistijoj formi, bez dodatnog sloja koji nužno pojede trunku kontrasta zbog same svoje konstrukcije. Za znanje i vizuelne informacije - Colorsoft. Boja u E-Ink ekranu nije luksuz, ona je ponekad razlika između „vidim nešto“ i „razumem nešto“.

Jedna crtica na kraju i za takozvanog hibridnog čitaoca, u koje bih i sebe ubrojao. Ovde dolazi zanimljiva istina koju ljudi često ne vole da čuju: idealno je imati oba, ali ako baš birate jedan, birajte prema dominantnoj navici. Na primer, ako je 80% vaših sati čitanja samo tekst, uzmite Paperwhite. Ako je 80% ilustracija, stripa, nauke i dokumenata, uzmite Colorsoft. I ovde ponavljam: ako volite makar da svoje naslovne strane knjiga vidite u boji, izbor je jasan. Za slučaj 50/50, moja preporuka apsolutno ide ka Colorsoftu, jer on otvara sasvim nova vrata različitim tipovima sadržaja.

Implant koji povezuje ljudski mozak i veštačku inteligenciju

 U modernoj medicini, najveći pomaci često dolaze tiho, bez spektakla, ali sa dubokim i dalekosežnim implikacijama. Baš jedan takav trenutak danas se dešava u oblasti neurotehnologije, jedne od najmodernijih grana medicine, gde se granica između ljudskog mozga, računara i veštačke inteligencije ubrzano briše.

Naučnici iz SAD, konkretno istraživači sa Univerziteta Kolumbija, Stenford i Pensilvanija, razvili su novi moždani implant koji može da direktno registruje električnu aktivnost neurona, obradi te signale i bežično ih prenese spoljašnjim AI sistemima. Reč je o takozvanom interfejsu mozak–računar, ali za razliku od ranijih rešenja, ovaj sistem je izuzetno mali, tanak i energetski efikasan, što ga čini pogodnim za dugotrajnu upotrebu u ljudskom mozgu. Cilj ovog projekta je poboljšanje kvaliteta života i vraćanje motoričkih, govornih i vizuelnih funkcija kod osobama koje su pretrpele moždani udara biće efikasan i kod drugih patoloških stanja mozga.

Sam implant je fizički izuzetno mali i veoma diskretan. Tanak je poput vlasi kose i dimenzija približnih manjoj poštanskoj markici. Postavlja se direktno na moždanu koru, tj. delu u kojem se nalaze neuroni odgovorni za pokrete, govor, vid ili druge funkcije. Njegova osnovna uloga je da registruje sićušne električne impulse koje neuroni prirodno proizvode prilikom komunikacije.

Ono što ovaj sistem izdvaja jeste činjenica da se signali ne šalju kablom, već se digitalizuju u samom čipu i bežično prenose putem Wi-Fi veze ka spoljašnjem računarskom sistemu, gde ih preuzima veštačka inteligencija, koja dobijene podatke analizira, prepoznaje obrasce i prevodi u konkretne informacije ili komande.

Ovde sada dolazimo do ključne tačke. Na osnovu onoga što je poznato o sličnim sistemima, a ovo je moj skromni zaključak, AI ne „čita misli“ u nekakvom filozofskom smislu, već konkretno uči da povezuje određene obrasce moždane aktivnosti sa namerom, kao što su pokret ruke, pokušaj govora, vizuelni signal... Upravo ta interpretacija omogućava da se izgubljene funkcije zaobiđu ili nadomeste. Na primer, da osoba koja ne može da govori ponovo može da komunicira, ili da pacijent sa paralizom može da upravlja spoljašnjim uređajem.

Potencijalna i moguća primena ove tehnologije je ogromna. U prvom planu naučnika i lekara su epilepsija, povrede kičmene moždine, moždani udari, ALS i poremećaji vida. U svim tim slučajevima, problem često nije u tome što mozak „ne radi“, već što signal ne može da stigne tamo gde treba. Implant o kojem je ovde rel, u kombinaciji sa AI, postaje most preko tog prekida.

U poređenju sa starijim implantima, ovaj sistem omogućava mnogo veći protok podataka, uz manju potrošnju energije i manju invazivnost. To je ključno, jer dugoročna kompatibilnost sa moždanim tkivom ostaje jedan od najvećih izazova neurotehnologije.

Ali ipak, moram reći to, da iza samog medicinskog napretka kao takvog, stoje i neka dublja pitanja. KRecimo, kada (ako) moždani signali postanu digitalni podaci, a ti podaci kasnije predmet analize, otvara se novo poglavlje u razumevanju čoveka. Ne u smislu gubitka ljudskosti, već u redefinisanju odnosa između biologije i tehnologije.

Ovde moram naglasiti da ovo nije nekakav korak ka „čitanju misli“, niti ka naučno-fantastičnim distopijama. Ovo je, pre svega, pokušaj da se izgubljena funkcija tela vrati, da se prekid i tišina u funkcionisanju nervnog sistema ponovo pretvori u signal. Ali istovremeno, to je i prvi pogled u svet u kome će mozak, po prvi put u istoriji, imati direktan tehnički interfejs sa sistemima veštačke inteligencije.

S obzirom na to da u budućnost ulazimo sve brže, mnogi pbi rekli (pre)naglo, upravo zato je važno da je razumemo na vreme, prilagodimo je sebi i izvučemo maksimum koristi iz nje.

Program Apollo - "zaboravljena" tehnologija

Tvrdnja u obliku pitanja koja se često ponavlja, čak i među dobronamernim posmatračima svemirske istorije, kaže otprilike ovako: „kako to da je čovečanstvo nekada moglo da ide na Mesec i imalo neophodnu tehnologiju, a danas više ne može i nema tehnologiju.“

Ta tvrdnja je, odmah da kažem -  pogrešna. Ne samo da je tehnički netačna, već i konceptualno potpuno pogrešno postavljena. Pravo pitanje, zapravo, nikada nije bilo da li možemo, već zašto bismo i ko bi, nakon što je program Apolo završen, bio ponovo spreman da to plati.

Hjade da krenemo od početka i podsetimo se ukratko kako je, i zašto, nastao Program Apolo. On nije nastao iz čisto naučne radoznalosti niti iz nekakve dugoročne vizije čovečanstva u svemiru. On je bio proizvod specifičnog istorijskog trenutka. Tokom Hladnog rata, Mesec je postao simbol tehnološke i ideološke dominacije. Kada je NASA 1969. godine spustila Apolo 11 na Mesečevu površinu, cilj je bio ostvaren. Sovjetski Savez je poražen u najvidljivijoj i najmoćnijoj fazi svemirske trke, a politička poenta je bila jasna. U tom trenutku, unutrašnji motor projekta je polako počeo da posustaje. Ali ne zato što je tehnologija zakazala, već zato što je razlog nestao.

Cena je bila sledeći, vrlo opipljiv problem. Program Apolo koštao je oko 25 milijardi dolara u tadašnjim dolarima, što danas odgovara sumi većoj od 150 milijardi dolara. Svaka nova misija zahtevala je izgradnju nove Saturn V rakete, tehnološkog čuda koje se moglo koristiti samo jednom, za razliku od programa Artemis, koji koristi rakete za višekratnu upotrebu, ali to je druga tema.

Dakle,u svetu u kojem se budžet lomio između Vijetnama, socijalnih programa i novih strateških prioriteta, takav luksuz je postao politički neodrživ. Jednostavno, nije više bilo lakog i opipljivog načina da se opravda nastavak ulaganja u projekat čiji je primarni cilj već bio ispunjen.

Kako je politika hladila entuzijazam, tako je i javnost polako gubila interesovanje. Prvo sletanje na Mesec bilo jeapsolutno  istorijski događaj bez presedana koji je gledao ceo svet. Već nekoliko godina kasnije, sletanja su počela da deluju „rutinski“. Televizijska gledanost je opadala, novinski naslovi i tekstovi su se skraćivali, a političari su vrlo brzo shvatili da Mesec više ne donosi političke poene i stoga je to bio presudan signal za promenu pravca.

NASA je tada, u skladu s tim okolnostima, redefinisala svoje prioritete. Fokus se prebacio na projekte koji su delovali dugoročnije održivo, kao što su ulaganja u svemirske stanice, naučne satelite i na kraju program Spejs šatl, zamišljen kao višekratni svemirski sistem koji bi mogao postati rutinski način pristupa niskoj Zemljinoj orbiti. Ti projekti nisu bili tako spektakularni kao hod po Mesecu, ali su se uklapali u realnost budžeta i političkih očekivanja.

Sledeći jako bitan faktor je bio faktor rizika. Letovi na Mesec nikada nisu bili bezbedni. Neuspešna misija Apolo 13 je bio brutalni podsetnik koliko su te misije suštinski bile krhke, opasne i neizvesne. Dok je postojao jasan strateški razlog, rizikovanje života astronauta, iako surovo samo po sebi, bilo je ipak politički prihvatljivo zbog višeg cilja. Kada je i taj razlog nestao, svaki sledeći let postao je potencijalno neodbranjiv pred javnošću. 

Zato je važno jasno ponovo reći sledeće: čovečanstvo nikada nije izgubilo sposobnost da ode na Mesec. Ono što smo izgubili bila je volja da se to plati novcem, političkim kapitalom i prihvatanjem rizika. Tehnologija nije zaboravljena, ona je jednostavno prestala da se proizvodi jer nije imala naručioca. Zamislite da danas neko od jedne fabrike automobila poruči da mu izradi motor kakav se ugrađivao u automobile sredinom 20. veka? Naravno, to niko ne bi prihvatio, jer više ne postoje operativne mašine koje bi takav motor mogle napraviti. Ako bi neko i pokušao, to bi koštalo basnoslovno, jer bi se sve moralo raditi od početka.

U današnje vreme, dok se priprema misija Artemis, stvari ipak stoje sasvim drugačije. Današnji povratak Mesecu nije nekakvo nostalgično ponavljanje Apola. Razlog je suštinski drugačiji. Mesec se sada posmatra kao poligon za dugoročno istraživanje, kao mesto za stalne ili polustalne baze, te kao odskočna daska za buduća putovanja na Mars, ali ovoga puta i kao prostor za međunarodnu saradnje, a ne nadmetanje. Ovaj put se ne ide zbog pobede u trci i pobijanja zastave, već zbog opstanka i budućnosti čovečanstva, sticanja novih znanja i buduće infrastrukture čovečanstva u svemiru.

Mesec, dakle, kao što vidimo, nikada nije bio napušten. Bio je, da tako kažem, odložen. A sada, kada su razlozi zreliji, a ambicije dublje, vraćamo mu se ponovo. To, kao što vidimo, nije korak unazad ka Apolu, već naprotiv, korak napred ka civilizaciji koja u svemiru više ne traži pobedu, već svoju budućnost.

Van Allenovi pojasevi - mit koji ne umire

Van Allenovi pojasevi zračenja spadaju među one pojmove koji zvuče dovoljno opasno i npoznato da se lako pretvore u „konačni dokaz“ u rukama teoretičara zavere da ljudi nikako nisu mogli sleteti naMesec, jer ne bi mogli proći živi kroz tu smrtonosnu barijeru.

U toj interpretaciji, oni postaju nevidljivi zid smrti oko Zemlje, nekakva barijera koju ljudsko telo ne može preživeti i samim tim navodni krunski dokaz da su misije Apolo bile nemoguće. Razumni, racionalni i informisani ljudi znaju da problem s tom tvrdnjom nije u tome što Van Allenovi pojasevi ne postoje, baš naprotiv, problem je u tome što se njihova stvarna priroda ignoriše, pojednostavljuje ili svesno izvrće.

Da vidimo prvo šta su uoošte Van Alenovi pojasevi...

Van Allenovi pojasevi su zone Zemljinog magnetnog polja u kojima su zarobljene visokoenergetske čestice, uglavnom protoni i elektroni poreklom iz Sunčevog vetra i kosmičkog zračenja. Otkriveni su davne 1958. godine zahvaljujući satelitu Explorer 1, a ime su dobili po američkom fizičaru Džejmsu Van Alenu (James Van Allen).

U tom smislu, postoje dva glavna pojasa: unutrašnji, koji se proteže od oko 1.000 do 6.000 kilometara iznad Zemlje, i spoljašnji, koji doseže i do 60.000 kilometara. Njihov intenzitet nije nekakva homogena radijaciona “kupola“, već dinamičan sistem čija jačina zavisi od Sunčeve aktivnosti, geomagnetnih oluja i tačne putanje prolaska.

Ključna činjenica koja se gotovo uvek prećutkuje, jeste da su Van Alenovi pojasevi bili poznati i detaljno proučavani davno pre početka programa Apollo. Zato NASA nikako nije slala ljude „naslepo“ u nepoznato. Naprotiv, upravo su prve bespilotne i rane pilotirane misije upravo bile deo procesa razumevanja tog okruženja. Inženjeri i fizičari su znali gde su pojasevi najgušći, gde su ređi i kako kroz njih proći uz minimalnu izloženost radijaciji.

Astronauti Apola nisu boravili u Van Alenovim pojasevima. Oni su ih samo prošli i to po pažljivo odabranoj putanji, pod uglom koji minimizuje vreme provedeno u zonama povećanog zračenja. Ukupno vreme prolaska iznosilo je manje od dva sata, pri čemu su letelice prolazile kroz periferne delove pojaseva, a ne kroz njihove najintenzivnije regione.

Kada se govori o zračenju, brojevi su nemilosrdni prema teoretičarima zavere. Akutna radijaciona bolest kod ljudi nastupa pri kratkotrajnom izlaganju dozama od približno 2 do 10 greja (Gy). Procene zasnovane na merenjima instrumenata iz samih misija pokazuju da je posada Apola 11 tokom prolaska kroz Van Alenove pojaseve primila dozu reda veličine 0,001–0,002 Gy. Ukupna doza zračenja tokom cele misije, uključujući tu i kosmičko zračenje izvan magnetnog polja Zemlje, ostala je u istom opsegu. To je doza uporediva sa dozom zračenja koju primimo jednim rendgenskim snimkom grudnog koša, a svakako daleko ispod nivoa koji izaziva zdravstvene posledice.

Naravno, istine radi, moram reći da rizik nije bio nula. Svemirski letovi nikada nisu bili bez rizika. Ali upravo zato su letelice imale višeslojnu aluminijumsku strukturu, sistemi su bili projektovani s tolerancijom na zračenje, a misije su planirane u periodima relativno niske Sunčeve aktivnosti. Da je došlo do snažne solarne oluje tokom prolaska, misija bi bila ozbiljno ugrožena i to je činjenica koju NASA nikada nije skrivala. Ali to nije isto što i tvrdnja da je prolazak bio nemoguć.

Teorije zavere funkcionišu po jednostavnom obrascu: uzme se realan fenomen, izdvoji se jedna njegova potencijalno opasne osobina, ukloni se kontekst i zatim je predstavi kao apsolutna prepreka i smrtonosna opasnost. Zato su Van Alenovi pojasevi i danas idealan kandidat za takvu zloupotrebu. Nevidljivi su i zvuče opasno. Ali, na sreću, fizika ne reaguje na retoriku neznalica. Ona reaguje na egzaktne brojeve, merenja i modele. A svi oni govore isto: Van Alenovi pojasevi nisu spržili niti ubili astronaute, nisu bili ni ignorisani, ali nisu predstavljali nepremostivu prepreku.

Ironično, upravo činjenica da danas detaljno znamo koliko su Van Alenovi pojasevi složeni i potencijalno opasni, svedoči o tome da su ljudi zaista prošli kroz njih, merili ih i vratili se sa podacima. Da Apolo misije nisu bile stvarne, ovi pojasevi bi i dalje bili u domenu spekulacije, a ne precizno mapiran deo Zemljinog svemirskog okruženja.

Na kraju, Van Alenovi pojasevi nisu nikakav dokaz prevare. Oni su, naprotiv, dokaz pripreme, znanja i inženjerske hrabrosti jednog vremena u kojem se rizik nije poricao, ali se njime upravljalo. Mit opstaje samo dok se ne pogledaju brojke. A fizika, kao i uvek, nema razumevanja za teorije zavere.

Koga zanima, može po ovom pitanju konsultovati i stručnu literaturu, te ukucati u Google sledeće referentne izvore:

NASA, Apollo Mission Radiation Exposure Data

NASA Goddard Space Flight Center – Van Allen Probes

J. A. Van Allen, Scientific Uses of Earth Satellites, 1959.

Smithsonian National Air and Space Museum – Apollo Program FAQs

ESA – Space Environment and Radiation Effects

1pbit u sekundi – šta zapravo znači japanski internet rekord

Povremeno, a opet sve češće, pojavi se vest koja zvuči kao naučna fantastika, a zapravo pripada vrlo realnom svetu modernih tehnologija. Jedna od takvih je i nedavna informacija koju sam pročitao na jednom portalu koji se bavi modernim tehnologijama, da su japanski istraživači postigli brzinu prenosa podataka od 1,02 petabita u sekundi! To je broj toliko veliki da se u popularnim medijima opisuje slikovitom tvrdnjom kako je tim brzinama moguće preuzeti celokupnu Netflix biblioteku za svega nekoliko sekundi. Vest zaista deluje gotovo neverovatno, ali je ipak u svojoj suštini, tačna. Ali, razumevanje njenog pravog značenja zahteva malo dublji pogled ispod senzacionalističkog naslova.

Hajde prvo da vidimo koliko je uopšte tih 1,02 petabita. 

Jedan petabit (Pbit) je jedinica mere podataka koja predstavlja 1.000.000.000.000.000 (10¹⁵) bita, odnosno hiljadu triliona bita, koristeći decimalni (SI) sistem, odnosno on je ekvivalentan hiljadu terabita (Tb) i koristi se za merenje ogromnih količina podataka u telekomunikacijama i skladištenju.

Rekord o kojem ovde govorimo je postignut u istraživačkim laboratorijama japanskog Nacionalnog instituta za informacione i komunikacione tehnologije (NICT), jedne od vodećih svetskih institucija u oblasti optičkih komunikacija. Ono što je važno odmah naglasiti je, da ovde nije reč o „internetu budućnosti“ koji će uskoro stići do naših kućnih rutera i šire komercijalne upotrebe, već o demonstraciji maksimalnog kapaciteta prenosa podataka kroz optičko vlakno, u kontrolisanim uslovima, sa ciljem da se ispita krajnje granice danas dostupne tehnologije.

Takođe, ključ ovog dostignuća ne leži u nekakvoj novoj i revolucionarnoj komponenti, već u pametnoj kombinaciji više već poznatih principa. Umesto klasičnog optičkog vlakna koje u sebi ima jedno jezgro, tj. vlakno, kroz koje se svetlosni signal prenosi, japanski tim je koristio takozvano višejezgarno (multi-core) optičko vlakno sa čak 19 nezavisnih jezgara. Svako od tih jezgara funkcioniše kao zaseban kanal za prenos podataka, ali svi se nalaze unutar jednog kabla standardne debljine od 0,125 milimetara, što je posebno važno jer pokazuje kompatibilnost sa već postojećom optičkom infrastrukturom.

Na taj način, podaci se ne šalju brže u klasičnom smislu, već se šalju paralelno. Kao da se umesto jednog puta sa jednom trakom koristi autoput sa devetnaest traka, kroz koje saobraćaj teče istovremeno u istom pravcu. Kada se tome dodaju napredne tehnike modulacije, višetalasan prenos (WDM – wavelength division multiplexing) i sofisticirani optički pojačivači koji sprečavaju degradaciju signala, dobija se ukupni protok koji dostiže do sada nezabeleženih 1,02 petabita u sekundi.

Posebno impresivna činjenica jeste da ovaj prenos nije ostvaren na simboličnoj udaljenosti od nekoliko metara unutar laboratorije, već na efektivnoj distanci od oko 1.800 kilometara. To znači da sistem ne funkcioniše samo kao teorijski eksperiment, već kao realna demonstracija dugolinijskog prenosa, kakav je potreban u stvarnim telekomunikacionim mrežama, između gradova, država i kontinenata.

Ipak, upravo ovde dolazimo do tačke na kojoj popularni narativi često skrenu u pogrešnom pravcu. Ova brzina nikako ne znači da će krajnji korisnici u dogledno vreme imati petabitnu brzinu interneta. Kućni i poslovni internet zavisi od čitavog niza drugih ograničenja: od mrežne opreme, rutera, servera, protokola, pa sve do ekonomske isplativosti. Rekord o kome je reč odnosi se na osnovni „kičmeni“ sloj interneta, takozvani backbone, koji povezuje velike data-centre i čvorišta globalne mreže.

Ali, upravo tu leži pravi značaj ovog dostignuća. Rast cloud servisa, napredak veštačke inteligencije, obrada velikih količina podataka i globalna komunikacija zahtevaju ogroman kapacitet prenosa na najvišem nivou mreže. Japanski eksperiment pokazuje da optička vlakna, suprotno čestim tvrdnjama, još nisu ni blizu svog fizičkog maksimuma i da postoji ogroman prostor za dalji razvoj bez potrebe za radikalnom promenom infrastrukture.

Na kraju, ako ovu vest sagledamo trezveno i bez senzacionalizma, možemo reći da ona (bar za sada), ne najavljuje internet brzine snova za krajnje korisnike, ali vrlo jasno pokazuje da temelji savremene digitalne civilizacije postaju sve snažniji. Kao što su nekada, na primer, prototipovi mlaznih motora prethodili komercijalnoj avijaciji, tako i ovakvi rekordi u laboratorijama danas postavljaju granice onoga što će sutra postati standard. Tiho, neprimetno i daleko od naslovnih strana časopisa i web portala.

Chemtrails: naučna modifikacija vremena i teorija zavere

U modernom, tehnološkom društvu u kojem su sve moguće informacije prakrično samo na jedan klik daleko od nas, stvorio se i jedan svojevrsni paradoks: nikada nismo imali više naučnih informacija o svetu koji nas okružuje, a istovremeno nikada nije bilo lakše da se nauka pretvori u teoriju zavere. U tom smislu, istraživanja modifikacije vremena i geo-inženjeringa savršen su primer tog fenomena, jer se radi o stvarnim, ali ograničenim eksperimentima, koji su u javnosti često predstavljeni kao dokazi skrivenih globalnih planova.

Na ovom Blogu, ali i na svom ličnom Facebook profilu, pisao sam desetine puta o različitim teorijama zavere i trudio se da neke od njih demistifikujem. Često sa promenljivim uspehom, jer uverenja su nekada jača od razuma. Jedna od teorija zavere koja i dalje grčevito opstaje je ona o nenakvom zaprašivanju ljudi otrovima iz mlaznih aviona takozvanim “chemtrailsima”. No, krenimo redom, uz malu napomenu: tekst koji sledi je samo kratki, uopšteni pokušaj demistifikacije jedne sasvim poznate naučne ideje. Tema je , naravno, daleko kompleksnija i o njoj se može svašta pisati, ali to ću ostaviti za naredne tekstove, kojih će svakako biti.

Dakle, pokušaji naučne modifikacije vremena nisu nikakva nova ideja. Još sredinom 20. veka, meteorolozi su postavili sebi jednostavno pitanje: ako oblaci već sadrže vlagu, može li se uticati na to hoće li ona pasti kao kiša ili sneg? Iz tog pitanja nastala je tehnika poznata kao cloud seeding, odnosno “zasejavanje oblaka.”

U svojoj osnovi, cloud seeding je izuzetno skroman zahvat. On ne može da stvara oblake iz vedrog neba, ne može da rađa niti pomera oluje i ne može da upravlja meteorološkim procesima. On samo pokušava da poveća verovatnoću padavina u već postojećim oblacima. To se radi ubacivanjem čestica koje služe kao jezgra kondenzacije, najčešće jodida srebra, suvog leda ili soli poput natrijum-hlorida. Te supstance imaju kristalnu strukturu sličnu ledu, što omogućava vodenim kapljicama da se lakše povežu i narastu do mase dovoljne da padnu na zemlju.

Ovakvi eksperimenti sprovođeni su decenijama u različitim zemljama: Sjedinjenim Američkim Državama, Kini, Australiji, delovima Evrope... Pokušaji njihove primene su bili krajnje pragmatične prirode: pokušati ublažiti suše, povećati broj snežnih padavina u planinskim slivovima radi boljeg snabdevanja vodom, ili smanjenje mogućnosti pojave grada (tuče) u poljoprivrednim oblastima. Rezultati, međutim, nikada nisu bili spektakularni. U najboljem slučaju, govorilo se o povećanju padavina od nekoliko procenata, često u granicama statističke greške, a upravo ta nepreciznost je ključna. Čak i danas, nauka ne može sa sigurnošću da razdvoji efekat zasejavanja od prirodne varijabilnosti atmosfere.

Paralelno s tim lokalnim eksperimentima, u akademskim krugovima se od kraja 20. veka pojavljuje znatno ambicioznija ideja, takozvani geo-inženjering. Za razliku od modifikacije vremena, geo-inženjering ne pokušava da utiče na pojedinačne oblake, već na globalni klimatski sistem. Najpoznatiji koncept u tom okviru je upravljanje sunčevim zračenjem (Solar Radiation Management).

Ideja je inspirisana prirodom: nakon velikih vulkanskih erupcija, planeta se privremeno hladi zbog sulfatnih aerosola koji se nakon erupcija dugo zadržavaju u stratosferi i koji reflektuju deo Sunčeve svetlosti. Naučnici su postavili teorijsko pitanje: da li bi se sličan efekat mogao veštački replicirati, ubrizgavanjem sitnih reflektujućih čestica u gornje slojeve atmosfere?

Međutim, ovde je izuzetno važno naglasiti sledeće: ovo su modeli i simulacije, a ne operativni sistemi! Ne postoji globalni program koji sprovodi stratosfersko raspršivanje aerosola. Razlozi su ozbiljni i racionalni. Od nepoznatih kratkoročnih i dugoročnih posledica po padavinske obrasce, velikih rizika po ozonski omotač, geopolitičkih tenzija i raznih etičkih pitanja o tome ko ima pravo i ko može „upravljati planetom“. Upravo zbog svih tih ozbiljnih rizika, većina naučnih tela zagovara ekstremni oprez ili potpuni moratorijum na takve intervencije.

Ipak, tu sad nastaje ključni problem u percepciji javnosti. Kada se suvoparne i često delimične informacije o realnim istraživanjima pomešaju sa nepoverenjem u institucije, nastaje plodno tlo za teorije zavere. U tom svojevrsnom informacijskom vakuumu rađa se narativ o „chemtrailsima“ i ideja da avioni namerno raspršuju tajne hemikalije radi kontrole klime, stanovništva i biologije planete.

Naučna zajednica, stručnjaci i razumni, racionalni i razložni ljudi, su ipak po ovom pitanju izuzetno jasni, a to je da ne postoje nikakvi dokazi da se takve aktivnosti sprovode. Tragovi koje vidimo iza aviona su kondenzacioni tragovi vodene pare koja se kristališe u hladnom vazduhu velikih visina. Njihovo ponašanje zavisi od vlažnosti i temperature atmosfere, zbog čega nekad brzo nestaju, a nekad se šire i zadržavaju satima. Upravo ta varijabilnost često se pogrešno tumači kao „namerno prskanje“.

Osim pogrešnog razumevanja običnih kondenzacijskih tragova, zabunu često stvaraju i fotografije na kojima se vidi testiranje balasta aviona pomoću posebnih buradi koji se pune tečnošću kako bi se testirala stabilnost aviona, kao i različiti legitimni dodaci na avionima, koji neupućenima liče na nekakve "prskalice", a koji su ustvari različiti instrumenti koji se koriste za naučna ispitivanja atmosfere, njene gustine, sastava, temperature, zagađenja, itd...

Paradoksalno, što su naučna istraživanja transparentnija, to su teorije zavere ponekad glasnije. Zabrane daljih naučnih istraživanja, poput one nedavno donete na Floridi, dodatno pojačavaju sumnje, ali ne zato što navodno potvrđuju zavere, već upravo suprotno - zato što zakonski regulišu čak i hipotetičke ili retke eksperimente, često pod političkim pritiskom javnosti.

U stvarnosti, granica ljudske moći nad atmosferom ostaje vrlo skromna. Mi, ne samo da ne kontrolišemo vreme, mi ga jedva dodirujemo, nesigurno i sa velikim ograničenjima. Ali upravo taj dodir, koliko god bio slab, dovoljan je da u kolektivnoj mašti preraste u mit o nekakvoj ljudskoj svemoći.

I tu dolazimo do suštine - teorije zavere ne nastaju iz nauke, već iz neznanja, straha, nerazumevanja i potrebe za jednostavnim objašnjenjima u složenom svetu nauke. Naučna istraživanja modifikacije vremena nisu nikakav “dokaz” skrivene kontrole, već, naprotiv, pokazuju nam i služe kao dokaz koliko smo daleko od kontrole atmosfere, i koliko suštinski ne možemo ni dotaknuti, za naše ovoliko skromne mogućnosti, neverovatnu moć prirode.

Srećna Nova godina i Božić!

Notatio Universalis želi svima srećnu Novu 2026. godinu i Božić!

Notatio Universalis wishes everyone a happy New Year 2026 and Christmas!

Skandal koji je stvorio legendu: Varšava 1980. i “slučaj” Ive Pogorelića

Za mene lično, Ivo Pogorelić je bez sumnje jedan od najvećih pijanističkih genija 20. veka. Od momenta kada sam ga prvi put čuo, pa do danas, uvek sam se divio njegovim interpretacijama i njegovom pijanističkom izrazu.

Priča koja sledi je priča o jednom mladiću koji se pojavio i bljesnuo na muzičkom nebu poput supernove, a čiji sjaj nas obasjava do danas. No, krenimo redom... 

Godine 1980, u hladnoratovskoj Evropi i u kulturnom smislu, konzervativnom okruženju, dogodilo se nešto što je trajno promenilo način na koji se danas razmišlja o umetničkom autoritetu, genijalnosti i zacrtanim pravilima. U centru tog događaja našao se mladi pijanista Ivo Pogorelić, koji je tada nastupio na jednom od najprestižnijih muzičkih nadmetanja na svetu, pod nazivom “International Chopin Piano Competition” u Varšavi.

Takmičenje koje je osnovano 1927. godine i održavano je u pravilnim intervalima, oduvek je važilo za bastion interpretativne tradicije Frederika Šopena. Na tom takmičenju se nije tražila originalnost po svaku cenu, već takozvana „ispravnost“, što je podrazumevalo određeni, zacrtani interpretativni stil, zacrtani tempo i klasičnu estetiku. I upravo je u jedan takav rigidni sistem ušao Pogorelić.

Već u prvim takmičarskim nastupima bilo je jasno da se pred žirijem ne nalazi standardni kandidat. Pogorelićeva interpretacija Šopena bila je ekstremno lična: sporiji tempo, naglašena arhitektura fraza, dramatični izražajni kontrasti i gotovo skulpturalno oblikovanje zvuka. Za jedne ovo je bila hereza i jeres , a za druge čisto otkrovenje.

Kako je takmičenje odmicalo, tenzije su rasle. Publika je na Pogorelićevu interpretaciju reagovala snažno i emotivno, nezabeleženo do tada. Često sa oduševljenjem, ali i sa primetnom zbunjenošću. Zvanični žiri je, međutim, bio duboko podeljen. Kada je objavljeno da Pogorelić nije prošao u finale, usledio je šok. Ne samo u sali, već i u samom žiriju.

U tom trenutku dolazi do čina koji je skandal pretvorio u istoriju. Slavna pijanistkinja Marta Argerič, tadašnja članica žirija, a koja je i sama odavno ušla u pijanističke legende, javno je demonstrativno istupila iz žirija i dala ostavku. Njene samo tri reči koje je tom prilikom izgovorila, postale su legendarne: „on je genije.“ 

Ona kasnije nije ni pokušala da ublaži izjavu, nije tražila nikakav kompromis. Jednostavno je odbila da bude deo sistema koji, po njenom mišljenju, nije bio sposoban da prepozna izuzetnost i genijalnost. Taj njen demonstrativni čin imao je snažan odjek. Mediji su se raspisali, muzička javnost se polarizovala, a Varšava je postala poprište rasprave o tome šta je umetnost, a šta puki akademizam.

I tako, paradoksalno, upravo je diskvalifikacija Pogoreliću donela svetsku slavu. Pozivi za koncerte stizali su sa svih strana, diskografske kuće su se utrkivale da snima za njih, a publika je hrlila u koncertne sale da čuje „tog pijanistu kojeg su izbacili“.

Ovde je ipak važno naglasiti da ovo nije bila priča o nepravdi u nekom banalnom, klasičnom smislu. Šta više, žiri ničim nije prekršio pravila. Naprotiv, on ih je dosledno primenio u skladu sa dotadašnjom dogmom. Ali, upravo tu leži suština skandala - pravila su očigledno bila tesna za umetnika koji je nastupao izvan njihovih okvira i več tada bio daleko iznad njih. I tu leži paradoks - Pogorelić nije izgubio takmičenje. Takmičenje je izgubilo njega, kao i jedinstvenu priliku da ga na pravi način razume.

Sa istorijske distance, Varšava 1980. godine danas se posmatra kao trenutak sudara dve filozofije muzike: jedne koja čuva tradiciju kroz normu, i druge, koja tradiciju vidi kao živi organizam. Pogorelić je, sasvim svesno, stao na stranu ove druge.

Ako postoji istorijska pouka ovog događaja, ona mogu reći da ona nije samo muzička. Ona je univerzalna. Istinski originalna misao često biva odbačena pre nego što bude prihvaćena. U tom smislu, skandal iz Varšave nije bio greška sistema, već njegov rendgenski snimak, koji je ogolio sistem do srži.

Ivo Pogorelić je iz tog sukoba mišljenja izašao ne samo kao moralni pobednik jednog takmičenja, već još više kao figura koja je obeležila epohu, što je na duže staze bila daleko veća pobeda.

Na kraju, poslušajte Pogorelićevu interpretaciju i sami zaključite ko je bio u pravu. Žiri ili Marta Argerič i publika. Po mom skromnom mišljenju, svet je tada, kao što sam već napomenuo na samom početku, dobio jednog od najvećih pijanističkih genija 20. veka. Čak i danas, u 21. veku njegova svetlost ne bledi. Jednostavno, Pogorelić je odavno ušao u legendu i tu će zauvek ostati.