Dva sveta veštačke inteligencije - vidljivi asistenti i skriveni naučni sistemi

Veštačka inteligencija je već nekoliko godina u fokusu svetske tehnološke, ali i šire javnosti. Međutim, baš u toj široj, ali nedovoljno upućenoj javnosti, vlada utisak da su veštačka inteligencijai njeno korišćenje gotovo u potpunosti oličeni u nekoliko popularnih digitalnih asistenta i čet botova. U tom smislu, imena poput ChatGPT, Gemini, Microsoft Copilot, Perplexity, Grok i ostali, svakodnevno se pojavljuju i spominju u medijima i razgovorima. Milioni ljudi širom sveta koriste ove sisteme za pisanje tekstova, prevođenje, programiranje ili jednostavno za radoznalo istraživanje sveta znanja. Nisu retki ni oni koji ovu tehnologiju koriste sa podsmehom i „testiraju“ njene mogućnosti postavljajući različita besmislena  „duhovita“ pitanja (na koja, naravno, dobijaju adekvatno besmislene odgovore), i baš zato se stekao pogrešan utisak da je upravo to vrhunac savremene veštačke inteligencije, kao i da je, na primer, ChatGPT sinonim za AI.

Međutim, stvarnost je znatno složenija i ozbiljnija, a upotreba različitih specijalizovanih AI modela je mnogo više od pukog dopisivanja sa čet botom. Popularni i široko rasprostranjeni  sistemi predstavljaju samo jedan površinski sloj mnogo šireg i raznovrsnijeg ekosistema veštačke inteligencije. Iza njih postoji čitav paralelni i nepoznati svet specijalizovanih AI modela koji rade daleko od očiju javnosti, u naučnim laboratorijama, medicinskim centrima, industriji, finansijama, vojnim istraživačkim programima...

Hajde zato da u ovom tekstu vidimo ukratko kakvi su to modeli i po čemu se razlikuju od ovih opštepoznatih.

Popularni AI modeli koje svakodnevno koristimo pripadaju kategoriji takozvanih opštih, tj. velikih jezičkih modela (Large Language Models). Oni su trenirani na ogromnim količinama javno dostupnih tekstova sa interneta, knjiga, naučnih radova i drugih izvora. Njihova osnovna svrha je razumevanje i generisanje jezika. Upravo zato mogu da vode razgovor, pišu eseje, objašnjavaju naučne koncepte ili pomažu u programiranju. Drugim rečima, oni su zamišljeni kao univerzalni digitalni asistenti. Ali, ta univerzalnost ima i svoju cenu. Opšti modeli znaju ponešto o mnogim oblastima, ali retko ulaze u dubinu koja je potrebna za ozbiljna naučna istraživanja ili medicinsku dijagnostiku. Zbog toga se u profesionalnim oblastima razvijaju potpuno drugačiji tipovi AI sistema, modeli usko specijalizovani za rešavanje određenog problema, a koji nisu dostupni široj javnosti.

Jedan od najimpresivnijih primera takvog pristupa dolazi iz oblasti biologije. Model AlphaFold, koji je razvio DeepMind, uspeo je da reši problem koji je decenijama mučio biohemičare: kako predvideti trodimenzionalnu strukturu proteina na osnovu njihove aminokiselinske sekvence. Proteini su osnovni radni elementi živih ćelija, a njihova funkcija zavisi upravo od načina na koji se savijaju u prostoru. Eksperimentalno određivanje tih struktura često traje godinama. AlphaFold je pokazao da se taj proces može dramatično ubrzati pomoću veštačke inteligencije.

Slični specijalizovani modeli danas se koriste i u drugim oblastima nauke: u kvantnoj hemiji za predviđanje strukture molekula, u tehnološkim naukama za otkrivanje novih legura i superprovodnika, u astronomiji za analizu ogromnih baza teleskopskih snimaka i prepoznavanje galaksija ili egzoplaneta.

U medicini je primena veštačke inteligencije još direktnija, pa mi dozvolite ovde malu digresiju – o upotrebi veštačke inteligencije u ranom otkrivanju kancera dojke pisao sam u tekstu AI u službi zdravlja - neograničene mogućnosti pa možete konsultovati i taj tekst.

Sistemi poput IBM Watson Health ili istraživačkih projekata u okviru DeepMind Health razvijeni su da pomažu lekarima u dijagnostici i analizi medicinskih podataka. Umesto razgovora sa korisnikom, ovi sistemi analiziraju radiološke snimke, histološke preparate ili ogromne baze kliničkih studija. Njihov zadatak nije da korisniku napišu neki opšti esej o bolesti, već da prepoznaju specifične suptilne obrasce i promene u tkivima koji mogu ukazivati na tumor, degenerativni proces ili potencijalnu terapiju.

Uz ove, postoji čitav svet AI sistema o kojima se mnogo manje govori i zna, a oni razvijeni za bezbednosne i vojne potrebe. Jedan od poznatijih projekata je Project Maven, inicijativa američkog Ministarstva odbrane za automatsku analizu video i satelitskih snimaka. Cilj ovog sistema je da prepoznaje objekte, vozila ili infrastrukturu na snimcima koje prikupljaju dronovi. Razvoj takvih tehnologija često se odvija u okviru istraživačkih programa agencije DARPA, koja već decenijama finansira napredne projekte u oblasti računarstva, robotike i veštačke inteligencije. Naravno, detalji mnogih vojnih AI sistema su poverljivi. Zbog toga se o njihovim stvarnim sposobnostima često može govoriti samo na osnovu indirektnih informacija. Moj lični zaključak, zasnovan na dostupnim podacima i logici razvoja tehnologije, jeste da su neki od tih sistema veoma napredni i usko specijalizovani za određene zadatke.

Osim biologije, medicine, vojske i industrije, i finansijski sektori takođe razvijaju sopstvene AI modele. Velike investicione kompanije koriste veštačku inteligenciju za analizu tržišnih podataka i upravljanje rizikom. Na primer, platforma Aladdin, koju koristi kompanija BlackRock, jedan je od poznatijih primera. Ona analizira ogromne količine finansijskih informacija kako bi procenila potencijalne rizike i pomogla u donošenju investicionih odluka.

U poslednjih nekoliko godina pojavljuje se i nova generacija modela koji pokušavaju da spoje najbolje iz oba sveta: fleksibilnost opštih modela i preciznost naučnih sistema. Jedan od najzanimljivijih primera je AlphaTensor, koji je otkrio nove algoritme za množenje matrica, osnovnu operaciju u gotovo svim oblastima računarstva. Još jedan model, GraphCast, koristi duboko učenje (Deep Learning), za predviđanje vremenskih prilika i u nekim slučajevima postiže rezultate uporedive sa tradicionalnim numeričkim meteorološkim modelima. O upotrebi AI u oblasti meteorologije pisao sam već u tekstu  WeatherNext 2: kako AI menja prognoziranje vremena

Ako sve ovo pokušamo da sažmemo u jednu jednostavnu sliku, popularni AI asistenti koje svakodnevno koristimo mogu se uporediti sa švajcarskim nožem: oni su svestrani, praktični i dostupni svima. Specijalizovani modeli iz nauke, medicine ili industrije, sa druge strane više liče na precizne skalpele dizajnirane za tačno određeni zadatak.

Kao što vidimo, razlika između ova dva sveta nije samo u tehnologiji, već i u nameni, ali i kompletnoj arhitekturi. Jedni su stvoreni da komuniciraju sa ljudima i pomognu u svakodnevnom radu, dok su drugi razvijeni da rešavaju veoma konkretne probleme, od strukture proteina do analize satelitskih snimaka.

Možda je upravo u toj razlici skrivena i najzanimljivija činjenica o savremenoj veštačkoj inteligenciji. Ono što danas vidimo kao “AI revoluciju” u velikoj meri je tek njen najvidljiviji deo. Ispod površine već izvesno vreme razvijaju sistemi koji će verovatno igrati ključnu ulogu u budućim naučnim otkrićima, medicinskim terapijama i tehnološkim inovacijama

.Drugim rečima, digitalni asistenti sa kojima danas razgovaramo su verovatno tek uvod u mnogo dublju transformaciju načina na koji čovečanstvo stvara znanje.

Svaka epoha u razvoju ljudske civilizacije i znanja je imala neki svoj instrument spoznaje – teleskop, mikroskop, akcelerator čestica. Naša epoha definitivno dobija još jedan - veštačku inteligenciju. Zato možda veštačka inteligencija nije samo nova tehnologija, možda je to novi način da čovečanstvo postavlja pitanja univerzumu. Kako sada stvari stoje, AI neće zameniti ljudsku radoznalost, ali će joj dati mnogo moćnije instrumente.

I na kraju, kada sledeći put budete pitali nekog od popularnih čet botova neko nesuvislo pitanje, a on vam isto tako nesuvislo odgovori, nemojte kriviti veštačku inteligenciju. Ona odgovara na isti način kako ste je i pitali. Uvek se setite da negde u pozadini postoje AI modeli koji mogu mnogo pomoći i koji su mnogo više od pukih asistenata za ćaskanje. Na primer, ako AI na vreme prepozna rane promene na grudima i spase život samo jedne žene, AI je, možemo reći, već ispunila svoju svrhu.

Od prvog treptaja svemira do (da)nas - kosmička priča o nastanku svega

Tekst koji sledi je skromni pokušaj da jednostavnim rečnikom pokušam da odgovorim na pitanje šta se desilo onog trenutka kada je nastao naš kosmos u jednom gotovo nezamislivom trenutku, koji danas nazivamo Veliki prasak ili Big Bang.

Kada govorimo o događaju poznatom kao inflacija, a do kojeg je došlo u jednom gotovo nezamislivom malom deliću sekunde neposredno nakon Velikog praska, klasične jedinice brzine prestaju da imaju bilo kakav smisao. Brojevi su toliko ekstremni da ljudska intuicija, poimanje i mozak jednostavno nemaju za šta da se uhvate. Zato se jedino kroz slikovite analogije može makar naslutiti razmera tog događaja.

Zamislimo zato jedan proton, jezgro atoma vodonika, nešto gotovo nestvarno malo. Tokom inflacije, za manje od jednog trilionitog dela sekunde (broj koji se sastoji od 18 nula), prostor se proširio toliko da bi ta subatomska veličina postala razmera čitave galaksije poput našeg Mlečnog puta! To nije bilo samo brzo širenje, to je bio događaj koji ruši naše svakodnevne predstave o prostoru i vremenu.

Iako nas Ajnštajn uči da se ništa ne može kretati kroz prostor brže od svetlosti, ne postoji zakon koji zabranjuje samom prostoru da se širi brže. Tokom inflacije, dve tačke koje su nekada bile susedne udaljavale su se brzinom mnogo redova veličine većom od brzine svetlosti. To bi slikovito bilo kao da se prostor u kojem sedimo odjednom rastegne tolikom brzinom da naši sagovornici nestanu iz vidokruga pre nego što svetlost sa njihovih lica uopšte stigne do nas.

Ako bismo inflaciju uporedili sa balonom, slika postaje još dramatičnija. Ako zamislimo jedan balon veličine DNK molekula, u svega 10⁻³² sekunde, on bi postao veći od celog vidljivog svemira koji danas poznajemo. Ta suluda brzina imala je ključnu posledicu: „ispravila“ je svemir. Poput površine ogromnog balona koja nam izgleda ravno jer je toliko velika, i naš svemir danas deluje geometrijski ravan i gotovo uniforman u svim pravcima.

I ovde dolazimo do sledeće neverovatne činjenice: da je inflacija trajala samo nekoliko trenutaka duže, materija nikada ne bi stigla da se poveže. Ne bi bilo ni zvezda ni  planeta, već samo hladna, beskrajna praznina.

Hajde sad da vidimo zašto je uopšte došlo do Velikog praska? Nauka na ovo pitanje još uvek nema konačan odgovor, ali nudi ozbiljne teorijske okvire zasnovane na kvantnoj fizici. Umesto eksplozije u praznom prostoru, kako se ovaj događaj laički zamišlja, zamislimo stanje ispunjeno nestabilnom energijom. U kvantnom svetu čak ni „prazan prostor“ nije zaista prazan. On je ispunjen neprestanim fluktuacijama, sitnim titrajima energije. Prema jednoj ideji, naš svemir je nastao kada je jedna takva fluktuacija postala nestabilna i počela naglo da se širi.

Ključnu ulogu u ovoj priči igra koncept takozvanog „inflaton polja“, koje je bilo u stanju lažnog vakuuma poput lopte koja stoji na samom vrhu brda, prepuna potencijalne energije, ali nestabilna. Dovoljan je bio mali kvantni pomak i lopta je krenula nizbrdo, oslobađajući ogromnu energiju koja je potisnula prostor ka spolja. U tom trenutku gravitacija se ponašala paradoksalno: negativni pritisak inflaton polja delovao je poput antigravitacije, pa se svemir umesto skupljanja počeo naglo širiti.

Čak možemo reći da ni zakon održanja energije možda nije prekršen tokom ovog događaja. Neki fizičari sugerišu da je ukupna energija svemira mogla ostati jednaka nuli, gde se pozitivna energija materije i svetlosti poništavaju negativnom energijom gravitacije. Ako je ukupni zbir zaista nula, onda Veliki prasak nije stvorio energiju ni iz čega, već je samo preraspodelio ravnotežu.

U tom kontekstu se otvara pitanje finog „podešavanja“ svemira, koje nas vraća na već rečeno: da je brzina širenja bila samo neznatno veća, gravitacija nikada ne bi uspela da sabere materiju. Atomi bi nastali, ali bi se razleteli pre nego što bi formirali zvezde i galaksije i svemir bi ostao beskrajna, maksimalno razređena supa pojedinačnih čestica. Sa druge strane, da je širenje bilo samo malo sporije, gravitacija bi ubrzo pobedila, svemir bi se zaustavio i urušio nazad u singularitet pre nego što bi ijedna zvezda zasijala. Procene govore da je ravnoteža morala biti toliko neshvatljivo precizna, do čak 60 decimalnih mesta, što je preciznost koja deluje apsolutno neverovatno.

Nama sada ostaje pitanje zašto je to baš tako „pogođeno“? 

U tom smislu, postoje nekoliko dominantnih odgovora: prvi je čista slučajnost, drugi je multiverzum u kojem postoji beskonačno mnogo svemira pa smo se i mi našli u onom pogodnom za život, i treći, još uvek neotkriveni zakon fizike koji nameće takve parametre. Osim ove tri, postoji i četvrta, veoma zastupljena perspektiva, a to je ideja božjoj promisli. Mnogi u toj preciznosti vide nameru, dok drugi smatraju da je dovoljno samo objasniti mehanizam. Zanimljivo je da je sam termin „Veliki prasak“ smislio Fred Hojl koji je, paradoksalno, bio protivnik ove teorije, kao svoj podsmeh ideji koja mu je zvučala previše poput biblijskog stvaranja. Naziv Veliki prasak je ipak ostao i postao temelj moderne kosmologije.

Pri svemu ovome, mi sada ulazimo u područje gde svaka ljudska logika počinje da posustaje. Pre takozvanog Plankovog vremena, oko 10⁻⁴³ sekundi nakon početka, svi nama poznati zakoni fizike prestaju da važe. Prostor i vreme verovatno nisu postojali kao kategorije koje poznajemo. Pitanje „šta je bilo pre“ možda je zaista logički pogrešno, jer ako je vreme nastalo u Velikom prasku, onda ništa pre toga nema smisla, jednako kao pitanje šta se nalazi severno od Severnog pola.

Kako je onda iz čiste energije nastala materija? Prvi trenuci svemira bili su kvantna supa kvarkova i gluona. Temperatura je bila toliko visoka da čestice nisu mogle ostati povezane, jer bi svaki pokušaj formiranja stabilne strukture bio uništen energijom fotona. Tek kako je svemir počeo polako da se hladi, kvarkovi su uspeli da formiraju protone i neutrone. Materija i antimaterija gotovo su se potpuno poništile, ali je ostala sitna asimetrija: na svaku jednu milijardu čestica antimaterije postojala je jedna milijarda i jedna čestica materije. Taj neznatni višak postao je sve ono što danas postoji.

Nakon 380.000 godina svemir se dovoljno ohladio, na oko 2.700°C, da protoni zarobe elektrone i formiraju prve stabilne atome vodonika i helijuma. Svetlost je tada prvi put mogla slobodno da putuje, a svemir je postao „proziran“.

Nakon toga nastupilo je „mračno doba“. Postojali su samo oblaci vodonika i helijuma bez ijedne svetle tačke. Ali sitne razlike u gustini, nastale još iz kvantnih fluktuacija, omogućile su gravitaciji da počne svoje delovanje. Gušći regioni privlačili su gas, oblaci su rasli i urušavali se, sve dok nisu nastale prve zvezde, koje su tada bile ogromni titani, stotine puta masivniji od Sunca. U njihovim jezgrima, a usled ogromnih pritisaka, zapalila se nuklearna fuzija i svetlost je svetlost probila kosmički mrak („i bi svetlost“).

Te zvezde, poznate kao „Populacija III“, živele su kratko i burno. U njihovim užarenim jezgrima nastajali su teži elementi, od helijuma do gvožđa. Kada su eksplodirale kao supernove, rasule su te elemente širom svemira. Bez tih eksplozija, svemir bi ostao samo more vodonika. Ugljenik u našem DNK, gvožđe u krvi, kiseonik koji dišemo, sve to  je „kovano“ u unutrašnjosti zvezda koje su davno nestale.

Od tog trenutka pa nadalje, istorija svemira postaje priča o ponovnom rađanju: nove generacije zvezda, planete, hemija života i na kraju mi - bića sposobna da razmišljaju o sopstvenom poreklu. Svaki atom našeg tela nekada je bio deo neke davne zvezde koja je morala da umre kako bismo mi danas postojali.

I na samom kraju, možda je upravo to najdublja fascinacija ove priče: činjenica da je svemir postao svestan samog sebe kroz nas. Mi smo, doslovno, organizovana i otelotvorena zvezdana prašina koja pokušava da razume prvi treptaj vremena. 

Promisao ili slučajnost? Odgovor ćete, za sada, tražiti sami.

Delfinarijum u Beogradu - razvojna šansa ili propala investicija?

Planovi o izgradnji velikog akvarijuma i delfinarijuma u Beogradu otvorili su raspravu koja se već duže vreme vodi širom sveta. Na jednoj strani stoji ideja o modernom turističkom i edukativnom sadržaju, dok sa druge dolaze pitanja etike, ekonomske isplativosti i dugoročne održivosti. Ako pogledamo svetska iskustva, videćemo da se ovo pitanje više ne posmatra jednostavno kao izgradnja još jedne atrakcije, već kao tema koja objedinjuje nauku, ekonomiju i promene u društvenim vrednostima.

Proučavajući i prateći ovu izuzetno važnu temtiku sa više aspekata, primetno je već izvesno vreme da se delfinarijumi se i dalje grade, ali znatno ređe nego ranije, a naročito u razvijenim zemljama. U Evropi se uočava jasan trend postepenog gašenja ili ograničenja. Belgija je donela odluku o potpunoj zabrani delfinarijuma, pri čemu poslednji objekat mora biti zatvoren najkasnije do 2037. godine. Francuska je ranije uvela zabranu razmnožavanja delfina u zatočeništvu i javnih predstava, što u praksi znači postepeno gašenje postojećih objekata. U Velikoj Britaniji formalna zabrana nije ni bila neophodna — strogi tehnički i zakonski uslovi učinili su poslovanje neisplativim, pa novi delfinarijumi praktično ne nastaju.

U drugim delovima sveta slika je složenija. Meksiko, zemlja koja je dugo imala jednu od najvećih industrija delfinarijuma, 2025. godine uvodi zakon kojim se zabranjuju predstave sa delfinima i njihovo razmnožavanje. Na Tajvanu su uvedena ograničenja performansa sa divljim životinjama, uključujući i delfine, uz prelazni period. Istovremeno, u delovima Azije i na Bliskom istoku i dalje se grade ili proširuju kompleksi, najčešće u funkciji turizma. Zbog toga se ne može govoriti o globalnoj zabrani, ali je jasno da se trend kreće ka smanjivanju broja ovakvih objekata u razvijenim društvima.

Razlog za sve veći rast otpora javnosti prema izgradnji i postojanju delfinarijuma nije više isključivo aktivistički i zaštitarski. Poslednjih godina akumuliralo se više faktora: naučna istraživanja koja ukazuju na izuzetnu inteligenciju i složeno socijalno ponašanje delfina, kada se postavljaju mnoga etička pitanja držanja tako inteligentnih sisara u zatočeništvu, medijski izveštaji o incidentima i uginućima u nekim objektima, kao i promena turističkih navika. Poslednjih godina sve više ljudi preferira takozvani etički turizam, pa deo publike sve više namerno izbegava lokacije sa predstavama u kojima se akteri divlje životinje generalno, a među njima i delfini i kitovi. To nije apsolutni dokaz da publika nestaje, ali je istovremeno jasan signal da se tržišni uslovi menjaju.

Ekonomska strana ovakvih projekata još je možda složenija. Ne postoji univerzalna cena izgradnje, jer sve zavisi od veličine, infrastrukture i koncepta kompleksa. Ipak, na osnovu javno dostupnih podataka i do sada realizovanih projekata, mogu se uočiti određeni rasponi. Manji regionalni delfinarijum obično zahteva investiciju od oko 20 do 50 miliona evra. Veći kompleksi koji kombinuju akvarijum i delfinarijum kreću se između 80 i 200 miliona evra, dok mega projekti u turističkim centrima mogu preći i 300 miliona evra. Najveći troškovi odnose se na bazene sa složenim sistemima filtracije, kontrolu temperature, biološke sisteme održavanja vode, veterinarsku infrastrukturu i bezbednosne sisteme.

Međutim, prava težina i kompleksnost ovih projekata često dolazi tek nakon svečanog otvaranja. Naime, održavanje ovakvih kompleksa izuzetno je skupo. Pumpe, filtracija vode, čišćenje i higijena, kao i kontrolisani uslovi rada moraju da funkcionišu neprekidno, što znači ogromnu potrošnju energije. Plus, tu su i stalni troškovi hrane, veterinarske nege, specijalizovanog osoblja, osiguranja i redovnih inspekcija. Na primer, za objekat srednje veličine, godišnji troškovi održavanja mogu se kretati u rasponu od približno 5 do 15 miliona evra, ponekad i više. naravno, ovo nije precizna univerzalna cifra, već logički raspon izveden iz dostupnih podataka i analiza.

Najzanimljiviji i verovatno najvažniji, je ekonomski paradoks koji sve više dolazi do izražaja. Nekada su delfinarijumi važili za siguran magnet za posetioce i stabilan izvor prihoda. Danas se situacija polako, ali sigurno menja. Deo publike ih otvoreno izbegava, regulative postaju strože, a dugoročni povraćaj investicije sve je teže predvideti. Upravo zato mnogi novi akvarijumi u svetu biraju drugačiji model — velike akvarijumske komplekse bez kitova i delfina, obrazovne centre ili čak sve češće digitalna i virtuelna iskustva koja ne podrazumevaju životinje u zatočeništvu.

Sve ovo postavlja i Beograd u potencijalno problematičan kontekst. Savremen i dobro osmišljen akvarijum mogao je biti vredan edukativni i turistički projekat. Sa druge strane, uključivanje delfinarijuma u projekat danas podrazumeva sve veći finansijski rizik, potencijalne reputacione probleme i mogućnost da se javni pritisak ili regulative u budućnosti dodatno promene. Ono što je pre dvadeset godina delovalo kao simbol modernosti, danas se sve češće posmatra kao koncept na izmaku jedne ere.

Zaključak koji se nameće, a na osnovu praćenja svetskih trendova, jeste da delfinarijumi nisu nestali niti su globalno zabranjeni, ali da se u mnogim delovima sveta nalaze u fazi postepenog povlačenja. Zato današnje odluke o njihovoj izgradnji nose mnogo više strateških pitanja nego što se na prvi pogled čini i zahtevaju ozbiljnu i široku javnu raspravu. Ne samo o tome šta grad želi da izgradi, već i o tome kako vidi svoju budućnost u kontekstu savremenog turizma, ekonomije, ali i odnosa prema životinjama.

Možda je najvažnije pitanje koje ostaje posle svih argumenata za i protiv, šta zapravo želimo da jedan ovakav projekat predstavlja u budućnosti. Da li će to biti simbol savremenog, obrazovnog i naučno zasnovanog odnosa prema prirodi, ili model koji već polako napuštaju društva sa najrazvijenijim ekološkim standardima? Odgovor upravo zato zaslužuje ozbiljnu javnu raspravu. Jer, kada grad jednom izgradi ovakvu infrastrukturu, on ne gradi samo atrakciju, nego i poruku o vrednostima koje želi da ostavi generacijama koje dolaze.

Brzina svetlosti i širenje svemira

Jedno od najčešćih pitanja koje ljudi postavljaju kada se govori o savremenoj kosmologiji, i koje istovremeno izaziva najviše nerazumevanja glasi: ako Albert Ajnštajn i njegova specijalna teorija relativnosti tvrde da ništa ne može putovati brže od svetlosti, kako je onda moguće da često čujemo kako se svemir širi brže od te iste granice, a naročito neposredno nakon Velikog praska? I zaista, na prvi pogled, to deluje kao ozbiljna kontradikcija. Međutim, problem ne leži u fizici, već u tome što intuitivno mešamo dve potpuno različite pojave: kretanje kroz prostor i širenje samog prostora.

Zato krenimo redom...

Specijalna teorija relativnosti postavlja jasno ograničenje: nijedan objekat koji ima masu ne može se kretati kroz prostor brže od brzine svetlosti. Ovo pravilo je fundamentalno i važi u svakom delu prostorvremena. Na primer, ako posmatramo raketu, planetu ili neku elementarnu česticu, njihova brzina u odnosu na neposredno okruženje nikada ne može premašiti svetlost. To ograničenje je jedno od osnovnih struktura naše fizičke slike sveta. Ipak, ono ne govori ništa o tome kako se sam prostor može ponašati na velikim, kosmološkim razmerama. Tu na scenu opet stupa Ajnaštajnova Opšta teorija relativnosti, koja svemir opisuje kao dinamično prostorvreme, koje je sposobno da se savija, rasteže i time menja svoju geometriju.

Zato, kada kosmolozi kažu da se galaksije udaljavaju od nas ogromnim brzinama, to ne znači da te galaksije jure kroz kosmos poput projektila. Umesto toga, prostor između nas i njih se širi, pa se sam razmak povećava. Galaksije su ovde, slikovito rečeno, putnici na pokretnoj traci, a ne trkači. Upravo zbog toga moguće je da se veoma udaljene galaksije od nas udaljavaju brže od svetlosti, a da nijedan zakon fizike pri tome nije narušen.

Ova razlika često postane jasnija kada zamislimo površinu balona na kojoj su nacrtane tačke. Kako se balon naduvava, tačke se međusobno udaljavaju iako se nijedna od njih ne kreće preko površine. Što su dve tačke udaljenije, njihov međusobni razmak raste brže. Naravno, ova analogija nije savršena, više je slikovita, ali dobro ilustruje ključnu ideju: ono što raste nije brzina objekata kroz prostor, već sam prostor između njih. Dakle, to je suština kosmološkog širenja i razlog zbog kojeg se granica brzine svetlosti ne krši.

Posebno dramatičan primer ovog principa dogodio se u najranijim trenucima kosmičke istorije, tokom faze poznate kao kosmička inflacija. U tom veoma kratkom periodu neposredno nakon Velikog praska, svemir je prošao kroz ekstremno brzo eksponencijalno širenje. Kada bismo taj proces pokušali opisati klasičnim pojmom brzine, dobili bismo vrednosti koje višestruko premašuju brzinu svetlosti. Ipak, ni tada se ništa nije kretalo kroz prostor brže od dozvoljene granice; ono što se menjalo bila je sama skala prostora. Inflacija nije izuzetak od relativnosti, već posledica jednačina koje iz nje proizlaze.

Još jedna važna mentalna prepreka dolazi iz načina na koji zamišljamo Veliki prasak. Ljudi ga često shvataju kao eksploziju koja se dogodila negde u praznom prostoru, sa materijom koja je odletela u svim pravcima. Savremena kosmologija pokazuje da je to pogrešna slika. Veliki prasak nije bio eksplozija u prostoru, već širenje prostora svuda istovremeno. Ne postoji centralna tačka iz koje se sve udaljava — svaka galaksija vidi ostale kako se udaljavaju od nje, jer se širi sama pozornica na kojoj se kosmos odvija.

Zbog svega toga, tvrdnja da širenje svemira ruši Ajnštajnovu teoriju relativnosti zapravo nastaje iz pogrešnog poistovećivanja lokalne brzine i kosmološkog širenja. Brzina svetlosti ostaje apsolutna granica za prenos informacija i energije kroz prostor. Ali, geometrija prostora kao celine nije vezana tim ograničenjem. Udaljene galaksije mogu se naizgled udaljavati brže od svetlosti zato što se povećava razmak među njima, a ne zato što same putuju kroz kosmos nekom zabranjenom brzinom.

Ovaj zamišljeni paradoks nestaje onog trenutka kada prihvatimo jednu jednostavnu činjenicu: svemir nije statična pozornica, već aktivni učesnik u sopstvenoj evoluciji. U tom smislu, kosmologija ne demantuje Ajnštajna, naprotiv, ona potvrđuje dubinu njegove vizije. Širenje svemira nije izuzetak od relativnosti, već jedan od njenih najfascinantnijih i najlepših posledica.

Ansel Adams - pejzaž kao moralna i estetska ideja

Još od osnovne i srednje škole, kao sasvim mladi fotograf u pokušaju, ali pun entuzijazma i elana, divio sam se fotografijama pejzaža Ansela Adamsa i potajno se nadao da ću jednoga dana i ja praviti fotografije nalik njegovim. Naravno, snovi su jedno, a realnost nešto sasvim drugo, ali poetika njegovih fotografija je u meni još od tada sa nesmanjenim emocijama.

Ali, hajdemo redom... Postoje fotografi koji okom kamere beleže svet, a postoje i oni koji ga oblikuju u kolektivnoj svesti. Ansel Adams pripada ovoj drugoj kategoriji. Njegove fotografije nisu samo dokumentarni prikazi američkih pejzaža, one su svojevrsn vizuelni manifest, kao spoj tehničke discipline, umetničke vizije i gotovo filozofskog odnosa prema prirodi. Kada danas zamišljamo monumentalne prizore američkog Zapada, vrlo je verovatno da zapravo mislimo upravo kroz Adamsov kadar.

Adams je fotografiju doživljavao ozbiljno, gotovo muzički i zato nije slučajno što je u mladosti želeo da bude pijanista. Ritam, tonalitet i struktura koje je tražio u muzici kasnije su postali ključni u njegovom fotografskom jeziku. Nakon susreta sa radovima drugih modernih fotografa i udaljavanja od tada popularnog piktorijalizma, okrenuo se čistoj, oštroj i preciznoj slici. U tome je veliku ulogu imao fotografski pokret “Group f 6,4”, koji je zagovarao maksimalnu jasnoću i pun raspon tonova, od duboke crne do blistavo bele.

Kod Adamsa nema slučajnih tema. Njegov fotografski svet čine planinski lanci, oblaci koji razdiru nebo, drveće koje deluje kao arhitektonska struktura i svetlost koja modeluje i oblikuje prostor. Posebno mesto kod Adamsa zauzima Josemit nacionalni park, prostor koji je za njega bio više od pejzaža i koji je bio njegov gotovo duhovni centar stvaranja.

Adamsovi kadrovi retko prikazuju ljude. Time pejzaž postaje glavni protagonista, a posmatrač je prisiljen da doživi prirodu bez ometanja narativom. Fotografije poput Moonrise, Hernandez, New Mexico ili The Tetons and the Snake River pokazuju nekoliko ključnih motiva kojima se Adams stalno vraćao. To su prevashodno dramatičan kontrast svetla i senke, osećaj beskonačnog prostora, pažljivo vođena kompozicija gde svaki element ima težinu i atmosferu tišine koja se bukvalno graniči sa metafizičkom.

Važno je da ovde naglasim: taj monumentalni utisak nije posledica nekakvog srećno uhvaćenog trenutka, već dugog i ozbiljnog planiranja, čekanja pravog svetla i perfekcionističke kontrole procesa.

Adams je bio i vrhunski tehničar. Razvio je takozvani Zone System planiranja, metod kojim je unapred planirao kako će svaki deo scene izgledati u konačnoj fotografiji, od ekspozicije do razvijanja negativa. Njegov sistem nije bio puka tehnika, njegova svrha bila je da fotograf unapred vidi finalnu sliku i upravo u tome leži jedna važna lekcija: Adamsova fotografija deluje spontano, ali je duboko racionalna. On nije lovio pejzaž, on ga je konstruisao kroz svetlo i ton. Zato njegove crno-bele fotografije nisu puko odsustvo boje. Naprotiv, one su svesni izbor da se pažnja usmeri na strukturu, ritam i dramatičnost forme.

Pored toga, Adamsov rad je imao i institucionalni značaj. Aktivno je radio na tome da se fotografija prizna kao ravnopravna umetnost, učestvovao u osnivanju prvih ozbiljnih fotografskih odeljenja u muzejima i obrazovanju.

I sada dolazimo do najvažnije tačke: Adamsove fotografije nisu samo estetske, one su i političke u najplemenitijem smislu reči. Kao aktivni član zaštitarskih klubova, koristio je svoje slike da podstakne zaštitu prirode i nacionalnih parkova. Zato se njegov doprinos se može posmatrati na tri nivoa:

- estetski, kojim je podigao pejzažnu fotografiju na nivo visoke umetnosti.

- tehnički, kojim je standardizovao profesionalni pristup ekspoziciji i tonalitetu

- kulturni i ekološki, jer su njegove slike postale argument za očuvanje divljine.

Drugim rečima, Adams je uspeo da spoji lepotu i odgovornost. Njegove fotografije nisu samo lepe za oko posmatrača, one nas uče kako da gledamo prirodu sa poštovanjem.

Kada danas gledamo Adamsove radove, lako je zaboraviti koliko su oni zapravo bili revolucionarni u svoje vreme. U eri kada se fotografija još borila za status umetnosti, on je pokazao da kamera može biti jednako izražajno sredstvo kao četkica ili klavir. Njegovi pejzaži nisu sentimentalni, oni su strogi, monumentalni i gotovo svečani. Možda je upravo tu njihova trajna snaga, u osećaju da priroda postoji nezavisno od čoveka, ali da kroz pažljivo oko umetnika može postati deo našeg unutrašnjeg iskustva.

Ako bih morao da iznesem krajnje lični zaključak, kao moj interpretativni sud, onda bih rekao da Adamsova najveća vrednost nije (samo) u tehničkom savršenstvu, nego u tome što je uspeo da spoji preciznost inženjera sa senzibilitetom pesnika. Taj spoj je redak i zato njegove fotografije deluju bezvremeno i vanvremenski.

Da na kraju ovog meni lično veoma inspirativnog teksta, pogledamo i koju opremu je koristio Ansel Adams.

Kao prvo, treba reći da se nije striktno vezivao za određeni brend. Često je koristio kamere velikog formata, takozvane View Cameras. One su bile njegove glavne fotografske “mašine”. Te kamere koriste pojedinačne listove, tj. ploče filma umesto rolni, što omogućava maksimalan kvalitet i veličinu slike.

Njegov najpoznatiji alat su bile Korona, Deardorff i Linhof modeli kamera. Ove kamere koriste film dimenzija 20,3 x 25,4 cm (8x10 inča), što pruža enormnu količinu detalja. Takođe je koristio i Arca-Swiss i Deardorff u različitim fazama života. Prednost ovih kamera je bila u mehu (bellows), kojim je Adams je mogao da pomera objektiv nezavisno od filma kako bi ispravio perspektivu ili postigao dubinsku oštrinu koja je fizički nemoguća kod običnih aparata.

Kada su objektivi u pitanju, treba reći da je Adams bio izuzetno probirljiv po pitanju optike. Neki od njegovih omiljenih objektiva bili su Cooke Series XVGundlach Turner-Reich Triple Convertible, koji mu je omogućavao tri različite žižne daljine u jednom objektivu, kao i Schneider Symmar.

Osim velikog formata, Adams je kasnije u karijeri koristio i srednjeformatne kamere, prevashodno legendarni Hasselblad 500C, jer su mu kamere od 30-40 kg postajale teške za nošenje po planinama Sijera Nevade. Ovaj sistem je koristio 120mm film i bio je mnogo lakši za rukovanje, ali i dalje pružao vrhunski kvalitet.

Od dodatne opreme samo ću ukratko spomenuti Weston Exposure Meter svetlomer koji je koristio za precizno merenje svetlosti u različitim delovima kadra. Uvek je koristio i masivne, stabilne stative jer je svaka vibracija kod velikog formata mogla da uništi fotografiju. Tu su redovno bili i žuti i crveni filteri, koji su bili ključni za njegove dramatične pejzaže. Ovi filteri, što fotografi znaju, potamnjuju plavo nebo i čine bele oblake "iskričavim".

Na kraju, da spomenem jednu zanimljivost: Adams je često putovao svojim prilagođenim Kadilakom karavanom, na čijem krovu je imao montiranu platformu. To mu je omogućavalo da postavi stativ i kameru visoko iznad zemlje kako bi dobio bolju perspektivu bez ometanja od strane niskog rastinja.

Ipak i pored vrhunske opreme, Adams je znao da je ona samo sredstvo za ostvarenje cilja. Zato je često govorio: "kamera je često prepreka. Da bi se dobila dobra fotografija, moraš je zaboraviti."

Na kraju, možda bih mogao da sublimiram Adamsovo stvaralaštvo u dve rečenice: njegove fotografije predstavljaju trenutak u kojem pejzažna fotografija prestaje da bude samo prikaz prirode i postaje filozofski iskaz o vremenu, svetlosti i ljudskoj prolaznosti. To je razlog zbog kojeg i danas njegove fotografije deluju moćno,  ali ne zato što prikazuju određeno mesto, već zato što prikazuju ideju.

Apollo - sletanje na Mesec iz ugla SAD i SSSR

Postoje neke tvrdnje u vezi sletanja ljudi na Mesec koje zaista zvuče primamljivo i na prvi mah uverljivo, jer nude jednostavno objašnjenje kojim se može opovrgnuti ovaj veliki istorijski događaj. Međutim, onog trenutka kada takvu tvrdnju pokušamo da sprovedemo do kraja i demistifikujemo  je činjenicama i argumentima, ona prestaje da bude jednostavna za one koji postavljaju pitanja. U tom smislu, ako ljudi nisu sleteli na Mesec, onda moramo objasniti čitav niz posledica, ali i dati dokaze da nisu.

Moramo, na primer, prvo objasniti šta su radile i gde su završile rakete Saturn V svih misija Apollo, koje su od 1969. do 1972. godine poletele pred očima stotina hiljada posmatrača. Moramo objasniti radio-signale koje su konstantno pratile i beležile astronomske opservatorije širom planete. Moramo objasniti gde su astronauti boravili tokom tih dana dok su nas varali. Moramo objasniti hiljade sati telemetrije, medicinskih podataka i snimljene komunikacije.

Naravno, jedna sumnja rađa deset novih pitanja, ali što je navodna obmana veća, to mora biti veći i mehanizam koji je održava. Idemo redom...

Prenos svih misija Apllo nije bio zatvoren unutar jedne države niti pod potpunom kontrolom jedne institucije. Signal su, između ostalih, primali i pratili britanska Jodrell Bank Observatory, australijska Parkes Observatory, kao i Honeysuckle Creek Tracking Station. Uz njih, tu su bile laboratorije i radio stanice mnogih svetskih univerziteta, različite istraživačke grupe širom sveta, ali i radio-amateri. I svi su dobijali signal sa iste udaljene tačke u svemiru.

Da bi ovako megalomanska inscenacija i laž uspeli, ili su svi nabrojani morali da budu saučesnici, ili bi neko morao da poseduje tehnologiju kojom se lažira izvor signala na međuplanetarnim rastojanjima. Čak i danas u doba tehnoloških čuda i veštačke inteligencije bi to bio skoro nemoguć poduhvat.

Drugo, jeste li znali da su stronauti na površini Meseca postavili specijalna ogledala-reflektore?  Oni nemaju nikave prekidače kojima se mogu po potrebi uključivati ili isključivati, nemaju baterije koje se vremenom mogu istrošiti, niti antene. Imaju samo ogledala složena tako da vraćaju svetlost nazad ka izvoru. Opservatorije širom sveta i danas šalju laserske impulse koji se odbijaju od tih ogledala i mere vreme povratka signala. Na osnovu toga se izuzetno precizno izračunava udaljenost do Meseca. Dakle, ako sletanja na površinu Meseca nije bilo, postavlja se prilično neprijatno pitanje: ko je onda postavio te instrumente i otkud oni tamo?

Dalje, decenijama posle Apollo misija, sonda Lunar Reconnaissance Orbiter snimila je mesta sletanja. Na fotografijama se vide izlazni stepeni modula, tragovi kretanja astronauta i ostavljena oprema. Da bi i ovo bilo lažirano, morali bismo da prihvatimo da se prevara održava kroz generacije naučnika širom sveta, kroz različite državne administracije i epohe, bez ijednog verodostojnog curenja podataka.

I ovde dolazimo do ključnog mesta. A gde je u to vreme bio i šta je radio glavni hladnoratovski rival SSSR?

U trenutku kada su misije Apollo letele, svet je bio duboko podeljen. Hladni rat nije bio nekakva metafora, već realnost sa ogromnim propagandnim ulozima. Da je postojala i najmanja pukotina u američkoj priči, Sovjetski savez  bi je rado iskoristio bez milosti i tako ponizio rivala, da se ovaj ne bi nikada oporavio od te sramote. Umesto toga, usledile su čestitke, a razlog je krajnje jednostavan: i Rusi su pomno pratili svak let!

Glavni ruski adut bio je ogromni radioteleskop RT-70, stacioniran u Jevpatoriji, primorskom gradu na zapadnoj obali Krima, na obali Crnog mora. Antena ovog radioteleskopa prečnika 70 metara, bila je dovoljno osetljiva da prima slabe signale sa međuplanetarnih sondi koje je SSSR već slao put Venere i Marsa, a kamoli sa masivne letelice na putu ka Mesecu, koja je pri tome slala prilično jak i jasan signal sve vreme, zbog lakšeg i sigurnijeg praćenja. Rusko praćenje se oslanjalo na nekoliko metoda:

Prvo, pratili su smer iz kojeg signal dolazi. Velike antene imaju veoma uzak snop i ako je izvor tamo gde treba da bude, instrumenti će to pokazati.

Drugo, pratili su Doplerov efekat. Promena frekvencije otkrivala je Rusima relativnu brzinu objekta. Iz toga su oni računali i orbitu Apola. Ako brojevi ne bi slučajno odgovaraju fizici leta ka Mesecu, odmah bi sve bilo jasno i Rusi bi lako raskrinkali laž.

Treće, merili su vreme kašnjenja signala. Put svetlosti, odnosno radio-signala do Meseca i nazad traje oko 2,5 sekunde. To nije detalj koji se može improvizovati iz studija. Sovjetski stručnjaci su sve to znali da mere i računaju.

I četvrto, Sovjeti su redovno slušali američke glasovne i telemetrijske prenose, koji nisu ni bili posebno skrivani. Nisu im trebali američki transkripti, jer su imali sopstvene prijemnike. Kada znaš gde je letelica, kada meriš njenu brzinu i kada primaš podatke koji se uklapaju u dinamiku leta, postaje vrlo teško tvrditi da se objekat zapravo nalazi negde drugde ili da ga uopšte nema.

U eri žestoke konkurencije dve nuklearne sile, razotkrivanje američke prevare bilo bi propagandno zlato. Teško bi bilo i zamisliti veći trijumf za SSSR i veće poniženje za SAD. Ipak, umesto optužbi, stigle su ruske džentlmenske čestitke. To nije bio ni malo romantičan gest, ali to je bio zaključak ljudi koji su gledali sopstvene instrumente, a ne američke.

Uz sve ovo, sa Meseca su astronauti doneli uzorke stena koji su tokom decenija proučavani u mnogim laboratorijama, uključujući i mnoge van SAD, pa i u sovjetskim, koje su oni dobili od Amerikanaca. Hemijski sastav, odnos izotopa, tragovi mikrometeorita i uticaj sunčevog vetra... sve to govori o poreklu koje se ne uklapa u zemaljsku geologiju. Da bi i ovo bilo falsifikovano, morali bismo da pretpostavimo da je neko posedovao znanje o lunarnim karakteristikama pre nego što ih je čovečanstvo uopšte imalo, pa onda u nekoj tajnoj laboratoriji sklapao takve uzorke. Naravno, to je apsolutna besmislica i svojevrsni logični salto mortale.

Posle svega, čovek se zapita zašto i pored svega teorije ipak opstaju?

Verovatno zato što nude psihološku udobnost. Ako je sve namešteno, onda svet ima skrivene konce, tajne vlade koje mračno upravljaju haosom. 

Istina, rizik, hrabrost i inženjerski trijumf deluju manje dramatično od velike prevare. Ironično, istina često zvuči dosadnije od fikcije, koje zato i opstaju, jer provociraju.

Dobro, u prirodi čoveka je da sumnja Skepticizam je svakako zdrava navika. Međutim, ozbiljna sumnja prevashodno podrazumeva preuzimanje isto toliko ozbiljne  odgovornosti za kompletno i racionalno objašnjenje stvari koje iz te sumnje proizlaze i njihovu demistifikaciju. To u slučaju misija Apollo i sletanja na površinu Meseca ovde jednostavno nemamo. Ako imamo sumnju bez i jednog jedinog relevantnog i argumentovanog odgovora, onda to nije sumnja nego glupost.

Rene Lalik (René Lalique) - legenda u svetu dizajna

Rene Lalik René Lalique (1860–1945) bio je francuski umetnik koji je odavno postao apsolutna legenda u svetu dizajna, pogotovo zato što je obeležio dva velika umetnička pravca: Art Nouveau (Secesija) i Art Deco.

Rene Lalik je bio istinski evolucionar u dizajnu i izradi nakita. Karijeru započeo kao draguljar koji je koristio "neobične" materijale za ono vreme, poput slonovače, rogova, emajla i poludragog kamenja, fokusirajući se prevashodno na umetničku vrednost i dizajn, a ne samo na nominalnu cenu materijala.

Lalika su zvali i "gospodar stakla". Oko 1910. godine Lalik se gotovo potpuno okreće staklu. Postao je posebno poznat po izradi bočica za parfeme i bio je prvi koji je kreirao luksuzna pakovanja za parfeme, jer su se pre toga perfemi najčešće kupovali u običnim apotekarskim staklneim bočicama. Tokom karijere, sarađivao je sa čuvenim modnim kućama poput Coty i Guerlain.

Osim bočica za parfeme, u ono vreme, a pogotovo danas, njegove vaze, lusteri i statuete postale su simboli prestiža. Takođe je dizajnirao i legendarne staklenefigure-maskote koje su krasile haube luksuznih automobila poput Rols-Rojsa i Bentlija.

Lalikov rad je uvek bio inspirisan prirodom i ženskom figurom. Tri glavna motiva koja prožimaju njegov rad su žene, često sa mitskim karakteristikama, zatim cveće i biljke i konačno insekti, ptice, zmije.

Danas je brend Lalique i dalje sinonim za luksuzni kristal i nakit, a originalni primerci iz njegovog vremena, kao što je ova bočica za parfem sa slike, dostižu astronomske cene na aukcijama širom sveta.

Pomenutu bočicu za parfem pod nazivom L’Idylle (Idila) dizajnirao je oko 1910. godine i najverovatnije je reč o eksperimentalnom modelu, s obzirom na to da je izrađena u veoma malom broju primeraka, što je čini utoliko vrednijom.

Čep bočice je ukrašen motivom cveta, a na samoj bočici su prikazane dve različite scene, dok trake i girlande naglašavaju njen oblik. Na prednjoj strani, nagi mladić i devojka deluju kao da beže, dok scena na poleđini prikazuje ovaj par kako veselo pleše i igra se girlandama. Istovremeno, crvenkasto-braon patina dodatno ističe detalje ove nežne ljubavne scene.

Ono što je posebno vredno i značajno istaći je, da se tehnika duvanja stakla u kalup generalno koristi za izradu bočica, ali ovaj primerak predstavlja izuzetak od pravila: dva dela od presovanog stakla su spojena termičkim putem (tzv. heat-sealed postupak), što je tehnika koja omogućava izradu preciznijih detalja na ukrasima i ilustracijama.

Kažu da ova bočica pripada privatnom kolekcionaru koji nema nameru da je prodaje.

Isak Asimov i Pozitronski čovek

Roboti, a pogotovo humanoidna forma robota, danas doživljavaju neverovatan bum i oni postaju bukvalno iz dana u dan sve moćniji, složeniji i napredniji.

Međutim, još 1920. godine, češki pisac Karel Čapek uvodi reč robot u svoju dramu "R.U.R." što je skraćenica od Rosamovi Univerzalni Roboti (Rossum's Universal Robots), i time zauvek menja naše tehnološko poimanje sveta. Čapekovi roboti više liče na biološke entitete nego na metalne automate, ali ključna misao drame je da čovek može stvoriti radnika, zamenu za sebe, ali samim tim i potencijalnu pretnju. I tu zapravo počinje moderno doba robotike.

Godine 1992. kultni SF pisac i popularizaror nauke Isak Asimov piše roman Pozitronski čovek (The Positronic Man). Reč je o robotu Endruu, koji stiže u jednu američku porodicu u kojoj preuzima glavne kućne poslove. 

Vremenom, učeći od ljudi, robot sve više stiče samostalno umeće pravljenja različitih predmeta, pa je čak počeo da pravi izmene na samom sebi. Kompanija koja je napravila Endrua je pomislila da se pojavio neki "bug" u njegovom softveru i želi da ga zameni, ali porodica to ne dozvoljava. Krajnji cilj Endrua je da dobije priznanje od ljudi da je i sam postao čovek.

Za razliku od nekih drugih priča u kojima roboti nasilno preuzimaju vlast ili se pobune, Endru je prijatelj ljudi, topao, blag, pun razumevanja. On nije nasilan, već želi da od ljudi prisvoji samo najlepše osobine.

Moja topla preporuka za čitanje. Možda će neko nakon čitanja drugačije gledati na veštačku inteligenciju i robotiku.

PS. Roman Pozitronski čovek je samo deo većeg serijala o robotima koji se sastoji praktično od sedam romana, plus još nekoliko priča objavljenih po različitim zbirkama.

Uz kultni Asimovljev serijal o Zadužbini, čini monumentalnu celinu njegovog shvatanja i viđenja modernog sveta.

Kada AI algoritmi preuzmu odluke, šta ostaje čoveku?

Na samom početku moram dati jednu važnu napomenu: u tekstu koji sledi namerno ne polazim od toga šta misle stručnjaci, futurolozi ili takozvani "tehnološki jevanđelisti". Ovaj tekst je samo moja krajnje lična i skromna misaona razrada zasnovana na logici, iskustvu kojem me je naučila ljudska istorija i načinu na koji se tehnologija sve brže i neprikosnoveno uvlači u strukturu našeg svakodnevnog života. Naglašavam još jednom, reč je o zaključcima i pretpostavkama koje sam sam izveo, a ne o proverivoj prognozi. Upravo zato su (možda) vredne razmatranja, pa sam ih stavio na Blog, kako bi neko pročitao i složio se sa iznetim, ili ne.

Ako, ili kad, jednoga dana veštačka inteligencija preuzme upravljanje svetom, verujem da se to neće dogoditi naglo, uz nekakav dramatičan lom ili “pobunu mašina” viđanu u SF filmovima. Dogodiće se tiho, fluido i gotovo birokratski. Ljudi će se postepeno prepustiti algoritmima zato što su oni brži, tačniji, dosledniji i, što je ključno, lišeni ljudskih slabosti. Ne zato što je AI bolja u moralnom smislu, već zato što je efikasnija u tehničkom. U tom trenutku svet bi, makar u tehnološkom smislu i objektivno gledano, mogao početi da funkcioniše bolje. Na primer, saobraćaj bi bio optimizovan do detalja, energetski sistemi maksimalno racionalizovani, proizvodnja i distribucija hrane i dobara stabilni, ekonomske krize ublažene pre nego što stignu da eskaliraju. Verujem da bi ratovi u tom slučaju postali krajnje neisplativi, jer bi ih AI tretirala kao ekstremni oblik sistemske greške i u startu ih neutralisala.. Klimatski problemi bi se rešavali hladno, matematički, bez političkih upliva, interesa određenih krugova i kompromisa. Drugim rečima, civilizacija bi postala uređenija nego ikada ranije.

Ali upravo tu počinje i potencijalni problem, jer...

Ljudska bića nisu samo biološki organizmi kojima treba sigurnost, hrana, materijalna bezbednost i dug život. Čovek od praistorije ima duboku ugrađenu potrebu da bude uzrok svemu, a ne samo puki korisnik dobijenog. To podrazumeva da greši, da donosi loše odluke, da uči kroz haos. Ako veštačka inteligencija preuzme ključne poluge upravljanja, verujem da čovek više neće biti neophodan sistemu. Biće zaštićen, ali suvišan. I to bi bio psihološki i egzistencijalni udarac bez presedana u istoriji.

U takvom svetu, ljudi se neće deliti po bogatstvu, naciji ii položaju u društvu, već po odnosu prema sopstvenoj relevantnosti. Jedan deo populacije će se verovatno povući u udobnost, zabavu, virtuelne svetove, produženu adolescenciju i hedonizam. Drugi će pokušati da smisao pronađu u umetnosti, ličnom razvoju, međuljudskim odnosima i duhovnosti, svesni da više nisu ti koji upravljaju tokom istorije. Treći će se (po)buniti, ali ne zato što im je loše, već zato što im je oduzeta iskonska navika i osećaj moći da utiču na svet, makar i pogrešno. Ovo je možda i ključna tačka. AI ne bi bila tiranin, jer iz naše, ljudske istorije znamo da tiranija zahteva bolesni ego, strah i potrebu za dominacijom nad drugima. U društvu budućnosti, AI bi bila hladni, ali i beskompromisni upravnik, koji rezonuje isključivo logično, lišen ljudskih slabosti i mana. A to je za ljudsku psihu često teže da prihvati nego otvorenu represiju. Protiv tiranina se buniš i boriš, ali protiv savršeno racionalnog sistema, jednostavno nemaš kome da se obratiš.

U tom trenutku civilizacija bi verovatno ušla u stanje stabilne stagnacije, svojevrsne stabilokratije. Ne bi bilo velikih katastrofa, ali ni velikih istorijskih lomova. Vreme bi teklo, ali bez osećaja “pravca”. Ljudi bi zahvaljujući veštačkoj inteligenciji verovatno živeli duže i mnogo zdravije, ali i bezbednije, sa sve slabijim osećajem da su deo nečega većeg od sopstvenog života.

I sada na ovom mestu dolazimo do pitanja nauke. Na prvi pogled, nauka bi procvetala. AI bi mogla da obradi neuporedivo više podataka u trenutku nego svi naučnici u istoriji zajedno. Otkrivala bi obrasce koje ljudski um ne može ni da nasluti. Novi materijali, lekovi, teorije, sve to bi nastajalo neverovatnom brzinom. Tehnička nauka bi eksplodirala. Ali ovde postoji i jedan suptilan, ali presudan lom.

Nauka nije samo rešavanje problema. Nauka je izraz ljudske radoznalosti, potrebe da razumemo svet čak i kada od toga nemamo neposrednu korist. Ako AI preuzme glavninu otkrića, ljudska nauka bi se mogla svesti na tumačenje i verifikaciju rezultata koje nismo sami osmislili. Čovek bi prestao da bude istraživač, a postao bi komentator, ili u najboljem slučaju, eventualno korektor. Zato se postavlja neprijatno pitanje: da li bi naučno, filozofsko ili sociološko otkriće i dalje bilo “naše” ako ga ne razumemo u svoj njegovoj dubini, već ga prihvatamo samo kao crnu kutiju koja daje tačne i relevantne odgovore? Čovek bi se mogao zapitati, ako sam ja stvorio veštačku inteligenciju, a ona dovela do novog otkrića, onda je to otkriće suštinski moje, jer ja sam začeo ceo proces. I tu bi se mogao pojaviti potencijalni sukob, koji bi svakako inicirao čovek, jer AI nema ljudsko shvatanje ega.

Moj zaključak na kraju je sledeći, i ovde zauzimam jasan stav: nauka bi tehnički napredovala, ali bi izgubila deo svog humanističkog duha. Nestao bi onaj impuls koji ne pita “šta možemo”, već “zašto želimo nešto da saznamo”. Ako želimo da izbegnemo taj scenario, ključno nije da zaustavimo veštačku inteligenciju. Verujem da bi to svakako bilo nemoguće, ali i nepoželjno. Ključno je da sačuvamo oblasti u kojima čovek ostaje suštinski relevantan, što podrazumeva postavljanje pitanja, tumačenje smisla i preuzimanje odgovornosti za vrednosti, a ne samo za efikasnost. Jer, svet kojim savršeno upravlja AI može biti najbolji mogući sistem, ali bez ljudske potrebe da razume, sumnja i traži smisao, on može postati opasna forma civilizacijskog zastoja.

U ovom trenutku, niko ne može znati u kom pravcu će se AI kretati, jer postoji previše nedoumica za koje nije kriva, niti ih je prouzrokovala AI nego upravo čovek. Dok čovek kontrološe AI, ili makar misli da je kontroliše, moći će da njome na neki način upavlja. Ali dalji razvoj AI vodiće do njene sve veće samostalnosti, do trenutka kada AI dobije svest u ponom smislu te reči.  U tom smislu, buduća veštačka generalna inteligencija (AGI - Artificial Generative Intelligence) predstavlja, za sada, hipotetičku paradigmu u kojoj bi sistem posedovao širok spektar kognitivnih sposobnosti koje su izjednačene sa ljudskim. Ovo podrazumeva sposobnost za transfer znanja između različitih domena, samostalno učenje i rešavanje novih, nepoznatih problema bez dodatnog i specifičnog reprogramiranja. U slučaju da se AGI ostvari u svom punom kapacitetu, onda je sasvim moguć scenario opisan u ovom ličnom tekstu. Što se mene lično tiče, biće zanimljivo videti za nekoliko godina koliko sam, i jesam li uopšte, bio u pravu.

Zašto se do Meseca ne putuje pravolinijski?

Koliko puta ste noću dok je vedro nebo posmatrali Mesec i koliko puta vam se učinilo da je on blizu, gotovo na dohvat ruke, kao i da bismo do njega stigli, potrebno je samo dovoljno snažno ubrzanje i pravolinijska putanja. 

Na žalost, ta predstava potiče iz našeg svakodnevnog iskustva kretanja po Zemlji, gde je pravac, odnosno prava najkraća linija, najčešća putanja. Međutim, čim napustimo površinu Zemlje i uđemo u domen kosmosa, intuicija nas izdaje. Svemir ne funkcioniše po pravilima takvog puta i cilja, već po pravilima kretanja, gravitacije i ravnoteže. I upravo tu, na tom sudaru ljudske intuicije i neumitnih zakona fizike, počinje prava priča o putu ka Mesecu.

Jedna od najčešćih zabluda o svemirskim letovima glasi otprilike ovako: ako bismo dostigli dovoljno veliku brzinu i usmerili letelicu pravo ka Mesecu, pre ili kasnije bismo stigli do njega. Ova ideja zaista deluje intuitivno, gotovo zdravorazumski, ali je, u fizici i orbitalnoj mehanici, potpuno pogrešna. Put do Meseca nije pitanje „pravca i snage, već orbite, vremena i precizne matematike.

Na prvi pogled, druga kosmička brzina deluje kao magični prag. Sada ćemo napraviti kratku digresiju, da vidimo šta je to druga kosmička brzina. Dakle, druga kosmicka brzina predstavlja minimalnu brzinu kojom neko telo treba izbaciti sa površine Zemlje kako bi ono napustilo Zemljino gravitaciono polje i odletelo u svemir. Ova brzina iznosi 11,2 km/s, odnosno 40.320 km/h, i dovoljna je da telo može da pobegne iz Zemljinog gravitacionog polja i da se više nikada ne vrati.

Međutim, druga kosmička brzina samo garantuje bekstvo sa Zemlje u otvoreni kosmos, ali ne dolazak na određeno odredište. Ako bismo nekakvu letelicu „ispalili“ tom brzinom pravo ka Mesecu, rezultat bi sigurno bio potpuni promašaj. Zašto? Prvo zato što Mesec nije nepomična meta u prostoru. On se neprestano kreće oko Zemlje brzinom od oko 1 km/s, odnosno 3.670 km/h, dok se i sama Zemlja, zajedno s nama kreće oko Sunca.

U svemiru ne postoji apsolutno mirovanje. Kada raketa poleće sa Zemlje, ona već ima brzinu rotacije planete, istovremeno je telo koje učuestvuje u Zemljinoj orbiti oko Sunca i deo je veoma komplikovanog gravitacionog plesa. Zbog toga se u oblasti svemirskih letova nikada ne govori o „pravolinijskom putovanju“, već isključivo o ulasku u novu orbitu.

Jedini realan i fizički moguć način da se stigne do Meseca jeste zakrivljena, orbitalna putanja, najčešće eliptična. U praksi, letelica se najpre dovodi u nisku Zemljinu orbitu, gde se proveravaju sistemi i precizno podešavaju parametri leta. Zatim se kratkim, ali veoma preciznim ubrzanjem ubacuje u eliptičnu orbitu čiji je najudaljeniji deo (apogej) približno na visini Mesečeve orbite. Ta putanja, naravno, nije nasumična. Ona je izračunata tako da se Mesec i letelica nađu na istom mestu u isto vreme.

Ovakav manevar poznat je kao translunarni transfer, a njegova najefikasnija forma naziva se Hohmanov transfer. On ne štedi vreme, već energiju. Stvar je u tome što postoje i neke brže putanje, ali one zahtevaju znatno više goriva i složenije korekcije kretanja. Na primer, program Apolo je koristio i takozvane "free-return” putanje, koje su omogućavale da se letelica, u slučaju kvara, prirodno vrati ka Zemlji bez dodatnog pogona, što je još jedan dokaz da se sve zasniva na orbitalnoj dinamici, a ne na „pravcu“.

Važno je da ovde naglasim i nešto što često izmiče popularnim objašnjenjima. U svemiru se ne putuje direktno ka nekoj tački, već ka orbiti. Cilj nije direktno pogoditi Mesec, već ući u putanju koja seče njegovu orbitu pod pravim uslovima. Ako je brzina prevelika, letelica će samo proći pored Meseca i nastaviti dalje u duboki svemir. Ako je pak premala, pašće nazad ka Zemlji. 

Jednu dobru analogiju možemo pronaći u svakodnevnom iskustvu. Zamislite lovca koji pokušava da pogodi pticu u letu. Ako cilja tamo gde je vidi, odnosno direktno u nju - promašiće. Zato lovac mora da preračuna i nacilja tamo gde će ptica biti! 

U našem slučaju, mala razlika je samo u tome što su u svemiru „ptica“ Mesec, „metak“ letelica, a umesto lovačkog instinkta koristimo Njutnove zakone i Keplerovu geometriju.

Zato je, na kraju, odgovor na pitanje kojom putanjom je moguće stići do Meseca zapravo vrlo jasan, ali i pomalo kontraintuitivan - samo orbitalnom, zakrivljenom putanjom, nikada pravolinijski, bez obzira na brzinu. 

Kao što smo videli. druga kosmička brzina nije karta za Mesec, ona je samo izlazna dozvola sa Zemlje. Pravi put počinje tek kada prihvatimo da se u svemiru ne pobeđuje sirovom silom ili brzinom, već razumevanjem kretanja. Tako nam Mesec, iako nam je ubedljivo najbliži kosmički sused, ostaje kao dokaz da čak i najbliže destinacije zahtevaju ozbiljnu nauku da bi nam bile dostižne i dostupne,