Postoje neke tvrdnje u vezi sletanja ljudi na Mesec koje zaista zvuče primamljivo i na prvi mah uverljivo, jer nude jednostavno objašnjenje kojim se može opovrgnuti ovaj veliki istorijski događaj. Međutim, onog trenutka kada takvu tvrdnju pokušamo da sprovedemo do kraja i demistifikujemo je činjenicama i argumentima, ona prestaje da bude jednostavna za one koji postavljaju pitanja. U tom smislu, ako ljudi nisu sleteli na Mesec, onda moramo objasniti čitav niz posledica, ali i dati dokaze da nisu.
Moramo, na primer, prvo objasniti šta su radile i gde su završile rakete Saturn V svih misija Apollo, koje su od 1969. do 1972. godine poletele pred očima stotina hiljada posmatrača. Moramo objasniti radio-signale koje su konstantno pratile i beležile astronomske opservatorije širom planete. Moramo objasniti gde su astronauti boravili tokom tih dana dok su nas varali. Moramo objasniti hiljade sati telemetrije, medicinskih podataka i snimljene komunikacije.
Naravno, jedna sumnja rađa deset novih pitanja, ali što je navodna obmana veća, to mora biti veći i mehanizam koji je održava. Idemo redom...
Prenos svih misija Apllo nije bio zatvoren unutar jedne države niti pod potpunom kontrolom jedne institucije. Signal su, između ostalih, primali i pratili britanska Jodrell Bank Observatory, australijska Parkes Observatory, kao i Honeysuckle Creek Tracking Station. Uz njih, tu su bile laboratorije i radio stanice mnogih svetskih univerziteta, različite istraživačke grupe širom sveta, ali i radio-amateri. I svi su dobijali signal sa iste udaljene tačke u svemiru.
Da bi ovako megalomanska inscenacija i laž uspeli, ili su svi nabrojani morali da budu saučesnici, ili bi neko morao da poseduje tehnologiju kojom se lažira izvor signala na međuplanetarnim rastojanjima. Čak i danas u doba tehnoloških čuda i veštačke inteligencije bi to bio skoro nemoguć poduhvat.
Drugo, jeste li znali da su stronauti na površini Meseca postavili specijalna ogledala-reflektore? Oni nemaju nikave prekidače kojima se mogu po potrebi uključivati ili isključivati, nemaju baterije koje se vremenom mogu istrošiti, niti antene. Imaju samo ogledala složena tako da vraćaju svetlost nazad ka izvoru. Opservatorije širom sveta i danas šalju laserske impulse koji se odbijaju od tih ogledala i mere vreme povratka signala. Na osnovu toga se izuzetno precizno izračunava udaljenost do Meseca. Dakle, ako sletanja na površinu Meseca nije bilo, postavlja se prilično neprijatno pitanje: ko je onda postavio te instrumente i otkud oni tamo?
Dalje, decenijama posle Apollo misija, sonda Lunar Reconnaissance Orbiter snimila je mesta sletanja. Na fotografijama se vide izlazni stepeni modula, tragovi kretanja astronauta i ostavljena oprema. Da bi i ovo bilo lažirano, morali bismo da prihvatimo da se prevara održava kroz generacije naučnika širom sveta, kroz različite državne administracije i epohe, bez ijednog verodostojnog curenja podataka.
I ovde dolazimo do ključnog mesta. A gde je u to vreme bio i šta je radio glavni hladnoratovski rival SSSR?
U trenutku kada su misije Apollo letele, svet je bio duboko podeljen. Hladni rat nije bio nekakva metafora, već realnost sa ogromnim propagandnim ulozima. Da je postojala i najmanja pukotina u američkoj priči, Sovjetski savez bi je rado iskoristio bez milosti i tako ponizio rivala, da se ovaj ne bi nikada oporavio od te sramote. Umesto toga, usledile su čestitke, a razlog je krajnje jednostavan: i Rusi su pomno pratili svak let!
Glavni ruski adut bio je ogromni radioteleskop RT-70, stacioniran u Jevpatoriji, primorskom gradu na zapadnoj obali Krima, na obali Crnog mora. Antena ovog radioteleskopa prečnika 70 metara, bila je dovoljno osetljiva da prima slabe signale sa međuplanetarnih sondi koje je SSSR već slao put Venere i Marsa, a kamoli sa masivne letelice na putu ka Mesecu, koja je pri tome slala prilično jak i jasan signal sve vreme, zbog lakšeg i sigurnijeg praćenja. Rusko praćenje se oslanjalo na nekoliko metoda:
Prvo, pratili su smer iz kojeg signal dolazi. Velike antene imaju veoma uzak snop i ako je izvor tamo gde treba da bude, instrumenti će to pokazati.
Drugo, pratili su Doplerov efekat. Promena frekvencije otkrivala je Rusima relativnu brzinu objekta. Iz toga su oni računali i orbitu Apola. Ako brojevi ne bi slučajno odgovaraju fizici leta ka Mesecu, odmah bi sve bilo jasno i Rusi bi lako raskrinkali laž.
Treće, merili su vreme kašnjenja signala. Put svetlosti, odnosno radio-signala do Meseca i nazad traje oko 2,5 sekunde. To nije detalj koji se može improvizovati iz studija. Sovjetski stručnjaci su sve to znali da mere i računaju.
I četvrto, Sovjeti su redovno slušali američke glasovne i telemetrijske prenose, koji nisu ni bili posebno skrivani. Nisu im trebali američki transkripti, jer su imali sopstvene prijemnike. Kada znaš gde je letelica, kada meriš njenu brzinu i kada primaš podatke koji se uklapaju u dinamiku leta, postaje vrlo teško tvrditi da se objekat zapravo nalazi negde drugde ili da ga uopšte nema.
U eri žestoke konkurencije dve nuklearne sile, razotkrivanje američke prevare bilo bi propagandno zlato. Teško bi bilo i zamisliti veći trijumf za SSSR i veće poniženje za SAD. Ipak, umesto optužbi, stigle su ruske džentlmenske čestitke. To nije bio ni malo romantičan gest, ali to je bio zaključak ljudi koji su gledali sopstvene instrumente, a ne američke.
Uz sve ovo, sa Meseca su astronauti doneli uzorke stena koji su tokom decenija proučavani u mnogim laboratorijama, uključujući i mnoge van SAD, pa i u sovjetskim, koje su oni dobili od Amerikanaca. Hemijski sastav, odnos izotopa, tragovi mikrometeorita i uticaj sunčevog vetra... sve to govori o poreklu koje se ne uklapa u zemaljsku geologiju. Da bi i ovo bilo falsifikovano, morali bismo da pretpostavimo da je neko posedovao znanje o lunarnim karakteristikama pre nego što ih je čovečanstvo uopšte imalo, pa onda u nekoj tajnoj laboratoriji sklapao takve uzorke. Naravno, to je apsolutna besmislica i svojevrsni logični salto mortale.
Posle svega, čovek se zapita zašto i pored svega teorije ipak opstaju?
Verovatno zato što nude psihološku udobnost. Ako je sve namešteno, onda svet ima skrivene konce, tajne vlade koje mračno upravljaju haosom.
Istina, rizik, hrabrost i inženjerski trijumf deluju manje dramatično od velike prevare. Ironično, istina često zvuči dosadnije od fikcije, koje zato i opstaju, jer provociraju.
Dobro, u prirodi čoveka je da sumnja Skepticizam je svakako zdrava navika. Međutim, ozbiljna sumnja prevashodno podrazumeva preuzimanje isto toliko ozbiljne odgovornosti za kompletno i racionalno objašnjenje stvari koje iz te sumnje proizlaze i njihovu demistifikaciju. To u slučaju misija Apollo i sletanja na površinu Meseca ovde jednostavno nemamo. Ako imamo sumnju bez i jednog jedinog relevantnog i argumentovanog odgovora, onda to nije sumnja nego glupost.
