Velike promene u svetu pametnih telefona

Povratak izmenjivih baterija - kraj ere zaptivenih telefona

Iskustvo sa uvođenjem USB-C standarda u svet mobilnih telefona nas uči da se industrija menja kada je na to prisiljena, a ne kada ona to želi. Upravo takav slučaj je i sa novom regulativom Evropske unije koja stupa na snagu 2027. godine i koja će, bez preterivanja, redefinisati način na koji koristimo pametne telefone. Na prvi pogled, vest deluje gotovo nestvarno - vraćaju se telefoni sa zamenjivim baterijama. Međutim, realnost je daleko složenija  i zanimljivija. Da vidimo onda šta zapravo zahteva EU regulativa?

Evropska unija je još 2023. godine usvojila regulativu o baterijama (EU 2023/1542), koja predviđa da od 18. februara 2027. godine, svi mobilni telefoni i slični uređaji moraju imati baterije koje korisnik može samostalno da zameni. Ali, ključna stvar je kao i obično u nekim detaljima. Naime, zakon ne zahteva eksplicitno povratak na stare telefone sa plastičnim poklopcem koji se skida jednim potezom. Umesto toga, propisuje da baterija mora biti zamenjiva bez specijalizovanih alata, zamena ne sme zahtevati lepljenje, zagrevanje ili hemijske procese, uređaj ne sme biti oštećen tokom zamene, i konačno, proizvođači moraju obezbediti dostupnost baterija najmanje 5 godina 

Na prvi pogled, deluje logično pomisliti da će veliki proizvođači pokušati da izbegnu ovakve promene. Jer zaista, ovo zahteva značajan zaokret u dizajnu i proizvodnji. Međutim, realnost tržišta je neumoljiva.

Vodeće svetske kompanije u svetu mobilnih telefona kao što su Apple i Samsung ne mogu sebi da priušte ignorisanje EU tržišta, jer ono predstavlja jedan od njihovih ključnih izvora prihoda, a pravljenje posebnih modela samo za Evropu bilo bi logistički komplikovano i finansijski neisplativo. U to smislu istorija nam daje jasan presedan: prelazak na USB-C standard, koji je Apple implementirao tek nakon regulatornog pritiska EU. Dakle, zaključak je jasan: otpor će svakako postojati, ali će na kraju svi morati da se prilagode.

Kao što svi znamo, moderni pametni telefoni nisu dizajnirani sa idejom da se otvaraju. Naprotiv, njihov trenutni dizajn počiva na lepljenim komponentama, hermetičkom zatvaranju radi vodootpornosti i ekstremno kompaktnom rasporedu komponenti unutar kućišta. Uklanjanje lepka i omogućavanje lakog pristupa bateriji direktno udara u sve ove principe. Zato regulativa EU neće zahtevati samo kozmetičku promenu već i fundamentalni redizajn unutrašnje arhitekture uređaja.

Da vidimo sada kako sve ovo izgleda najvećim proizvođačima. I tu je Apple, zanimljivo, već delimično spreman za ovu tranziciju. Savremeni iPhone uređaji već koriste baterije sa tzv. “pull-tab” trakama koje omogućavaju relativno jednostavno uklanjanje bez agresivnog lepljenja. Takođe, noviji modeli uvode pristup iz zadnje strane uređaja, što je jasan signal budućeg pravca.

Zato, da bi ispunio regulativu, Apple će verovatno morati da smanji ili u potpunosti eliminiše lepak, uvede mehaničke nosače kao što su klipse, ramovi ili šrafovi, omogući jednostavan pristup bateriji uklanjanjem zadnjeg panela i konačno, dodatno standardizuje konektore baterije. Rezultat bi bio uređaj koji spolja izgleda gotovo identično kao i do sada, ali se iznutra ponaša kao modularan sistem.

Da vidimo sada kako ovu situacija planira da reši drugi najveći igrač. Za razliku od Apple-a, Samsung trenutno koristi baterije koje su čvrsto zalepljene, što znači da će morati da napravi značajniji zaokret. Zato će najverovatniji pravac podrazumevati potpuno uklanjanje lepka, uvođenje baterije smeštene u mehaničko ležište, redizajn unutrašnjeg okvira uređaja, kao i lakši pristup kroz zadnju stranu telefona. Ovaj pristup može biti manje elegantan, ali potencijalno robusniji i jednostavniji za implementaciju.

Na žalost, ovako velike promene ne dolazi bez cene koju nose sa sobom. Najverovatnije posledice po krajnje korisnike će biti određeno  povećanje debljine uređaja, a trenutno procene sugerišu povećanje od 0.3 do 0.8 mm, kompleksniju vodootpornost uz složenije zaptivne sisteme i veću preciznost izrade, ali i određeno povećanje cene proizvodnje za koju se očekuje da bude relativno malo u odnosu na ukupnu cenu uređaja.

Iako nova  regulativa EU na prvi pogled deluje kao ograničenje, njen cilj jeste dugoročno racionalan i ima svoje uporište. Ovo bi značilo produženje životnog veka uređaja, smanjenje količine elektronskog otpada, smanjenje ukupnih troškova za korisnike, jer će najveći izdatak do sada, a to je degradacija baterije, konačno prestati da bude presudan.

Naravno,  svakako se nećemo vratiti u eru telefona sa plastičnim poklopcima i baterijama koje se menjaju za deset sekundi, ali isto tako, završiće se era potpuno zatvorenih uređaja koje je nemoguće servisirati bez specijalizovanog alata. Ono što nas očekuje jeste neka vrsta kompromisa, jer uređaje će morati da bude spolja moderan, tanak i vodootporan telefon, dok je iznutra pažljivo osmišljena servisabilna konstrukcija. Drugim rečima, nećemo dočekati revoluciju, već evoluciju, a pod pritiskom regulative koja konačno stavlja korisnika i održivost u prvi plan.

Kineski juriš na Mesec - nova era istraživanja

Nakon više od pola veka pauze — još od istorijske misije Apollo 17 u decembru 1972. godine, čovek bi ponovo mogao zakoračiti na Mesečevu površinu. Ali, ovoga puta ne američki...

Kako stvari sada stoje, inicijativu preuzima Kina, čiji je ambiciozni cilj jasan: spuštanje svemirske letelice sa ljudskom posadom na Mesec do 2030. godine. Koliko vidimo, kineski svemirski program više nije u sferi teorije, a razvoj neophodne svemirske opreme je u punom jeku. U tom smislu, Kinezi već imaju na raspolaganju novu generaciju raketa dizajniranih za duboki svemir, kao što je Long March 10.

Osim rakete nosača, tu je i  Mengzhou, svemirska letelica nove generacije namenjena transportu astronauta, kao i lunarni lender Lanyue, koji će omogućiti bezbedno spuštanje ljudi na Mesečevu površinu.

Ovde svakako treba napomenuti da je u februaru ove 2026. godine, Kina  uspešno sprovela kritične testove svih sistema, čime su potvrđene funkcionalnosti rakete i svemirske letelice, a kao svojevrsna prethodnica ljudima, robotska misija Chang’e 7 istražiće negostoljubivo, ali resursima bogato područje Mesečevog južnog pola.

Kineski pristup lunarnoj misiji odlikuje se visokom preciznošću i složenom logistikom, što znači da umesto jednog lansiranja, kao što je to bilo do sada u svim prethodnim ljudskim lunarnim misijama, kineski plan predviđa dva odvojena lansiranja: dve rakete će poleteti sa Zemlje, od kojih će jedna nositi astronaute u letelici Mengzhou, dok će druga nositi lender Lanyue, a koji se u jednom trenutku susresti i spojiti u Mesečevoj orbiti. Konačno, nakon transfera, plan je da se astronauti u lenderu spuste na površinu Meseca.

Uspeh ove misije značio bi ne samo povratak čoveka na Mesec nakon više od 50 godina, već i uspostavljanje Kine kao vodeće sile u novoj trci za osvajanje svemira.

Artemis III - nastavak avanture

Nakon više od 50 godina čovečanstvo je napravilo veliki, istorijski korak u osvajanju Meseca i onda, na prvi pogled, odlučilo da stane. A onda je na red došla na red misija Artemis... Program NASA Artemis upravo se nalazi u fazi ponovnog ubrzavanja stvari. Nakon nedavnog  velikog uspeha misije Artemis II, NASA već ubrzano priprema nastavak u vidu misije Artemis III.

Međutim, za razliku od onoga što se do nedavno očekivalo i što je bilo najavljeno i od strane same NASA-e, Artemis III ipak neće odvesti ljude na površinu Meseca. To će učiniti nek naredna misija Artemis IV.

Zašto je došlo do ove izmene plana? Idemo redom...

Kada je Apollo 11 sleteo na Mesec, svet je gledao u nebo i Mesec sa oduševljenjem. Bio je to skok u nepoznato, vođen političkom nužnošću i tehnološkom hrabrošću. Međutim, danas više od pola veka kasnije, kontekst je potpuno drugačiji. Ljudi se ne vraćaju na Mesec da bi dokazali da mogu da tamo stignu, već da bi tamo ostali.

Upravo zato je naredna misija Artemis III promenila plan. Umesto spektakularnog spuštanja, misija je preoblikovana u svojevrsni orbitalni test, kompleksnu, ali neophodnu proveru svih sistema koji će jednog dana omogućiti ljudima da ponovo kroče na mesečevo tlo.

Artemis III je zamišljen kao verifikacija i u njenom središtu nalazi se susret tehnologija koje nikada ranije nisu radile zajedno u realnim uslovima. Svemirski brod Orion, lansiran pomoću rakete Space Launch System, poneće posadu u orbitu, gde će se odigrati ono što je suštinski najvažnije prilikom puta na Mesec i sletanja, a to spajanje sa lunarnim lenderima.

Trenutno postoje dva koncepta: prvi je Starship HLS kompanije SpaceX, a drugi Blue Moon kompanije Blue Origin Oba ova lendera će biti testirana u uslovima koji ne praštaju greške i koji moraju funkcionisati savršeno.

Osim novih lunarnih lendera, tu su i nova svemirska odela, poput AxEMU sistema koje razvija Axiom Space, koja predstavljaju suštinsku promenu filozofije. Umesto rigidnih konstrukcija koje su ograničavale pokrete astronauta, nova odela pokušavaju da vrate maksimalnu slobodu kretanja u ekstremnom okruženju. Fleksibilnost, izdržljivost i dugotrajnost odela više nisu luksuz, nego bukvalno preduslov opstanka.

U isto vreme, misija Artemis III će testirati sisteme za održavanje života, komunikaciju i navigaciju, koji neće biti testirani u nekakvoj simulaciji, već u stvarnim uslovima svemira. Svaka greška u ovom koraku bila bi eksponencijalno skuplja kasnije.

U eri kada se tehnološki projekti često vode brzinom medijske pažnje, odluka da se odloži sletanje na Mesec ne deluje popularno, ali upravo ta odluka govori mnogo o ozbiljnosti pristupa, jer svemir ne oprašta optimizam koji nije potkrepljen pouzdanošću.

Ako Artemis III ispuni svoj zadatak, naredna misija Artemis IV će biti finalna realizacija.

To će biti trenutak kada će se ljudi vratiti na Mesec, ali ovoga puta ne kao posetioci, već kao pioniri dugoročnog prisustva. Baza na Mesecu, održivi boravak, pa čak i priprema za let na Mars sve to počinje sa misijom Artemis III, u jednoj orbitalnoj probi koja na prvi pogled deluje skromno i ne naročito zanimljivo za široki auditorijum.

Kao što vidimo, Artemis III neće biti misija koja će promeniti svet preko noći, niti će doneti fotografiju astronauta koji pobada zastavu na Mesecu. Umesto toga, doneće nešto daleko vrednije, a to je sigurnost da kada se to konačno dogodi, neće biti pitanje sreće, već spremnosti. I možda je upravo to najveći napredak koji su ljidi napravili od vremena Apolla – ne u tehnologiji, već u razumevanju šta znači otići negde i tamo zaista i ostati.

Kako zaista izgleda nebo iz svemira - između očekivanja i stvarnosti

Kada noću podignemo pogled ka nebu, nesvesno se u nama budi predstava o svemiru koja je oblikovana filmovima, fotografijama i umetničkim ilustracijama, a to je beskrajno more zvezda, magličasti oblaci galaksija, spektakularne boje i svetlosni vrtlozi. Međutim, kada se pogled suoči sa stvarnošću fizike i ograničenja ljudskog oka i uslova u svemiru, slika postaje drugačija. Ne nužno manje lepa, ali svakako realnija. Ovaj tekst je moj skromni pokušaj da se ta stvarna slika prikaže bez romantizacije, ali sa punim uvažavanjem njene jedinstvene lepote.

Na prvi pogled, očekivali bismo da Sunce jednom posmatraču sa Meseca izgleda značajno drugačije nego nama sa Zemlje. Ipak, geometrija Sunčevog sistema ovde igra ključnu ulogu. Udaljenost između Zemlje i Meseca je zanemarljiva u poređenju sa udaljenošću do Sunca, pa je njegova prividna veličina praktično identična, približno oko pola stepena na nebu.

Isto važi i za intenzitet svetlosti. Sunce na Mesecu ne sija jače nego na Zemlji. Zapravo, atmosfera Zemlje čak blago smanjuje direktnu Sunčevu svetlost i rasipa je, pa bi se moglo reći da osvetljenje na Mesecu deluje jače i sirovije. Ono što menja celokupan doživljaj jeste odsustvo atmosfere. Nebo posmatrano sa Meseca je potpuno crno, čak i danju, kada Sunce dominira nebom. Nema plavetnila, nema difuznog svetla, nema ublažavanja kontrasta. Sunce se pojavljuje kao brutalno oštar, zaslepljujući disk na apsolutno crnoj pozadini.

Zato bismo mogli bismo pomisliti da ako nema atmosfere, zvezde bi morale biti vidljive i po danu. Međutim, ovde na scenu stupa ograničenje ljudskog oka.

Površina Meseca obasjana Suncem tokom Mesečevog dana izuzetno je svetla. U takvim uslovima, zenica ljudskog oka se sužava, a oko se prilagođava visokom nivou osvetljenja. Zvezde, koje su prividno milionima puta slabije od Sunčevog sjaja i reflektovane svetlosti sa tla, jednostavno izlaze iz opsega vidljivosti. One su tu, naravno, ali ih ne vidimo.

Ovo objašnjava i zašto na fotografijama koje su slale na Zemlju Apolo misije, nema zvezda. Kamere, to jest ekspozicija su bile podešene za jako osvetljenje. Da su bile podešene drugačije, zvezde bi se videle, ali bi sve ostalo bilo preeksponirano.

Ipak, situacija se prilično menja ako astronaut uđe u duboku senku, na primer u senci letelice, unutar kratera ili noću, i ako njegove oči imaju dovoljno vremena da se adaptiraju na tamu. Tada se otvara potpuno drugačiji prizor.

Bez atmosfere, bez rasipanja svetlosti i bez svetlosnog zagađenja, nebo postaje izuzetno kontrastno. Zvezde su oštre, stabilne, bez treperenja. Mlečni put se pojavljuje kao izražena struktura, sa jasno vidljivim tamnim i svetlim regionima.

Ipak, važno je naglasiti: čak ni tada prizor ne liči potpuno na astrofotografije, jer kao što rekosmo, ljudsko oko ima ograničenja. Ono ne može da akumulira svetlost kao kamera podešena na dugačku ekspoziciju. Broj vidljivih zvezda svakako jeste veći nego posmatrajući sa Zemlje, ali ne dramatično veći nego sa vrhunskih tamnih lokacija na našoj planeti.

Jedan od najzanimljivijih primera dolazi iz orbite Zemlje. Astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici često ne vide zvezde, iako se nalaze u svemiru. Razlog je isti kao i na Mesecu, ali još izraženiji.

Stanica je obasjana Suncem, a ispod nje se nalazi Zemlja, koja reflektuje ogromne količine svetlosti. I sama unutrašnjost stanice je osvetljena, a prozori stvaraju dodatne refleksije. U takvim uslovima, oko astronauta nema šanse da detektuje slabe zvezdane izvore.

Zvezde postaju vidljive tek kada stanica uđe u Zemljinu senku, kada se ugasi unutrašnje osvetljenje i kada pogled nije usmeren ka Zemlji nego suprotno, ka tamnom nebu. Ovo ruši popularni mit da je svemir mesto gde su zvezde uvek vidljive. Vidljivost zavisi isključivo od kontrasta.

Ako bismo zamislili  idealan scenario, posmatrača koji lebdi daleko od Zemlje, bez jakih izvora svetla u blizini, sa potpuno adaptiranim vidom i u apsolutnom mraku, dobijamo najbližu aproksimaciju pravog izgleda svemira. Kada kažem „pravog izgleda“, tu prevashodno mislim da ljudsko oko i njegove mogućnosti koje su prilično ograničene. Naše oko vidi samo mali deo svetlosnog spektra, pa otuda i prilično oskudna slika svemira. Zamislite samo šta bismo videli mi, ili neka druga civilizacija koja ima vid koji se prostire većim delom spektra? Zato astrofotorgafije deluju spektakularno, jer teleskopi često snimaju u nama nevidljivom delu spektra, koji postaje vidljiv na tim fotografijama.

Da se vratimo sada onom idealnom scenariju... nebo bi bilo duboko, apsolutno crno. Zvezde bi bile brojne, ali ne beskrajne. Mlečni put bi dominirao prizorom, ali ne kao maglovita traka, već kao složena struktura sa vidljivim detaljima i kontrastima. Zvezde ne bi treperile. Bile bi stabilne, precizne, gotovo „hladne“ u svom sjaju. Ali možda najvažnije: svemir ne bi izgledao kao na fotografijama. Ne bi bio obojen, ne bi bio preplavljen svetlom, ne bi bio spektakularan u filmskom smislu. Bio bi suptilan, dubok i uzvišen.

Kao što vidimo, prava lepota svemira nije u njegovoj vizuelnoj dramatičnosti, već u njegovoj čistoti i doslednosti zakonima fizike. Ono što nam se na prvi pogled čini kao razočaranje, a to  su odsustvo boja, manji broj vidljivih zvezda, nedostatak filmskog spektakla, zapravo je poziv na dublje razumevanje. Kada prihvatimo ograničenja ljudskog oka i prirodu svetlosti, počećemo da više cenimo ono što zaista vidimo. A to je pogled na univerzum kakav zaista jeste - ne kao vatromet, već kao tiha, gotovo meditativna struktura koja se prostire u beskraj. I možda je upravo u toj tišini njegova najveća veličina.

Istorijski let Jurija Gagarina

Na današnji dan, 12. aprila 1961. godine, Jurij Aleksejevič Gagarin (Юрий Алексеевич Гагарин) je ušao u istoriju i otvorio vrata daljem napretku astronautike i kosmologije, time što je postao prvi čovek koji je poleteo u svemir. Osim toga, tadašnji Sovjetski Savez je odneo ključnu pobedu u svemirskoj trci. 

Ovaj istorijski let je trajao je svega 108 minuta, ali je zauvek promenio istoriju čovečanstva. Gagarin je poleteo sa kosmodroma Bajkonur u kapsuli Vastok 1 (Восток 1). Pre samog poletanja, izgovorio je čuvenu reč Поехали! (Idemo!), koja je postala simbol početka svemirske ere.

Sama raketa Vastok, koju su sačinjavali modul i raketni nosač, bila je teška 150 tona i nastala je kao proizvod tadašnjeg sovjetskog svemirskog programa. Kao gorivo je korišćen kerozin, a kao oksidant tečni kiseonik.

Kapsula Vastok je obletela Zemlju jednom, na maksimalnoj visini od oko 327 kilometara i brzinom od 8 km/s (28.800 km/h), a sam let je bio potpuno automatski, jer naučnici tada još uvek nisu bili sigurni kako će boravak u bestežinskom stanju uticati na ljudsku psihu i morotiku. Nisu takođe bili sigurni ni da li će Gagarin biti sposoban da upravljanja letelicom, mada je Gagarinu u slučaju problema bilo omogućeno da lično preuzme kontrolu nad letom.

Gagarin je istovremeno bio prvi čovek koji je iskusio nultu gravitaciju, a kasnije je zabeležio da je osećaj bio neobičan, ali prijatan, kao i da je uspeo da bez problema pije i zapisuje na papir podatke tokom leta. Tokom leta Gagarin je samo kratko rekao: „vidim Zemlju, vidim oblake, vidim sve… i prelepo je!“

Povratak na Zemlju je bio naOstale su zapisane njegove reči: „vidim Zemlju, vidim oblake, vidim sve… i prelepo je!“jkritičniji deo misije. Prilikom ulaska u atmosferu, došlo je do tehničkih problema jer se servisni modul nije odmah odvojio od kapsule, što je izazvalo snažne vibracije i visoke temperature. Ipak, nešto kasnije, na visini od oko 7 kilometara, Gagarin se prema planu katapultirao iz kapsule i spustio padobranom na zemlju. Spustio se na livadu blizu sela Smelovka u Saratovskoj oblasti. Tom prilikom su ga slučajno srele jedna starija seljanka i njena unuka, koje su bile prestravljene videvši čoveka u narandžastom odelu i sa belim šlemom kako pada sa neba.

Iako kratak, ovaj let je dokazao da čovek može da preživi u svemiru i otvorio je vrata svim budućim misijama, uključujući kasnije i odlazak na Mesec. Gagarin je preko noći postao planetarna zvezda i heroj, simbol hrabrosti i tehnološkog napretka.

12. april se i danas širom sveta slavi kao Međunarodni dan ljudskog leta u svemir.

Šta su svemirski brod, modul, kapsula...

Prateći misiju Artemis II, primetio sam da se u medijima često koriste pojmovi za koje oni koji ih izgovaraju nisu baš sigurni šta znače i da li su ispravni. U tom smislu, mogli smo često čuti termine „svemirski brod“, „modul“, „kapsula“, „raketa“... Iako su ovi termini slični, ipak nisu identični i postoje značajne razlike među njima.

Hajde zato da ukratko vidimo šta su svemirski brod, svemirska letelice, modul, komandni modul, raketa, kapsula...

Dakle, iako se ovi termini često koriste naizmenično, razlika je zapravo u hijerarhiji i funkciji. U najkraćem: svaka kapsula je modul, ali nije svaki modul kapsula.

Šta je zapravo svemirski modul? Modul je opšti termin za samostalni deo svemirske letelice koji ima neku specifično određenu namenu. Možemo ga jednostavno zamisliti kao jednu sobu u većoj kući ili stanu. Svemirski brodovi i stanice (poput Međunarodne svemirske stanice - ISS), su modularni, što znači da se sastoje od više ovakvih delova koji se spajaju. Modul može biti laboratorija, čvor za spajanje, skladište ili prostor za život. Većina modula nema sopstveni pogon za duga putovanja, jer oni služe da budu deo veće celine.

Šta je onda svemirsku kapsula? Ona je u suštini vrlo specifična vrsta modula. To je deo letelice koji je dizajniran da vrati posadu ili neki teret na Zemlju, ako je let bez ljudske posade. kapsule prepoznajemo po veoma karakterističnom obliku, obično zaobljenog konusa, koji im omogućava stabilnost pri prolasku kroz atmosferu. Kapsula je dizajnirana da izdrži ekstremnu toplotu prilikom povratku i uvek ima toplotni štit. Takođe, kapsula praktično uvek koristi padobrane za spuštanje u okean ili na kopno. Uz to, uglavnom su veoma skučene jer je svaki gram bitan za lansiranje i povratak.

Evo jednog konkretnog primera: svemirski brod Apollo, kojim su ljudi išli na Mesec, sastojao se od komandnog modula, koji je istovremeno bio kapsula, servisnog modula koji je nosio kiseonik i gorivo, i konačno lunarnog modula koji je sleteo na Mesec. Dakle, ovde je kapsula bila samo jedan modul u celom sistemu. Sve ostalo je bila raketa u kojoj su bili smešteni motori i pogonsko gorivo. 

Da se vratimo sada na misiju Artemis II. Orion je svemirski brod (Svemirska letelica), koji se sastoji od više modula, od kojih je ključni komandni modul, odnosno kapsula. To je zapravo deo koji mi vizuelno prepoznajemo kao Orion i to je kapsula u pravom smislu te reči. U njoj boravi četiri astronauta tokom lansiranja, misije i povratka.

Ujedno, kapsula je jedini deo Oriona koji ima toplotni štit i koji se vraća na Zemlju. Sve ostalo sagoreva u atmosferi prilikom povratka sa putovanja.

Drugi deo Oriona je takozvani Evropski servisni modul (European Service Module - ESM)

To je onaj donji deo koji je napravila Evropska svemirska agencija (ESA) i koji služi kao skladište, te se ne smatra kapsulom, već modulom.

Evropski servisni modul su srce i pluća broda. U njemu se nalaze rezervoari za gorivo, sistemi za održavanje života kao što su kiseonik i voda, zatim solarni paneli za struju, kao i glavni pogonski motor.

Pre nego što kapsula uleti u atmosferu, servisni modul se odvaja i biva uništen. On nije dizajniran da preživi trenje vazduha. A zašto je to tako napravljeno? Postoji jedan vrlo praktičan razlog, a to je masa.

Da bi se kapsula bezbedno vratila na Zemlju, potreban joj je težak toplotni štit. Kada bismo pokušali da vratimo i taj deo za skladištenje i gorivo (servisni modul), letelica bi bila preteška, štit bi morao biti ogroman, a padobrani ne bi mogli da izdrže toliku težinu.

Zato se sve što nije neophodno za sam ulazak u atmosferu pakuje u poseban modul koji se odbacuje, dok se ljudska posada nalazi u bezbednoj, ojačanoj kapsuli.

Na kraju, kao što vidimo, Orion je svemirski brod, njegov prednji deo je kapsula, a zadnji deo je servisni modul.

Ostatak cele rakete koju vidimo na lansirnoj rampi pre samog lansiranja, predstavljaju praktično rezervoare za gorivo i motore. Ceo ovaj sistem se naziva SLS (Space Launch System), ili svemirski lansirni sistem.