„Imam dva Microsoft Outlook-a i nijedan ne radi"

Kada je komandant misije Artemis II, astronaut Reid Wiseman, u razgovoru sa kontrolom leta izgovorio rečenicu: „I have two Microsoft Outlooks and neither one is working“ (imam dva Microsoft Outlook-a i nijedan ne radi), društvene mreže su gotovo trenutno eksplodirale od komentara i šala. I zaista, situacija je u tom trenutku delovala gotovo komično. Čovečanstvo šalje ljude ka Mesecu pomoću jedne od najmoćnijih raketa ikada napravljenih, u doba kada je tehnologija na svom vrhuncu, a astronaut usred misije prijavljuje problem koji zvuči kao banalni kancelarijski kvar u nekoj maloj firmi.

Međutim, upravo u toj na izgled banalnoj epizodi krije se jedna mnogo dublja i fascinantnija priča o tome koliko se moderna kosmonautika promenila.

Podsetimo se da su u vreme programa Apollo 11, astronauti radili sa računarima čija bi se procesorska snaga danas mogla uporediti sa nekim jednostavnijim elektronskim uređajima iz domaćinstva. Čuveni Apollo Guidance Computer raspolagao je memorijom koja je danas gotovo simbolična. Ipak, taj računar uspeo je da odvede ljude na Mesec i vrati ih nazad na Zemlju. Tadašnja računarska filozofija bila je krajnje jednostavna - svaki bajt memorije, svaka instrukcija i svaki ciklus procesora morali su biti pažljivo planirani. Softver je bio minimalan, funkcionalan i strogo specijalizovan, dok današnje svemirske letelice predstavljaju sasvim drugačiji svet.

Kapsula Orion, koja nosi posadu programa Artemis put Meseca, zapravo je složen mrežni ekosistem sa više potpuno odvojenih računarskih slojeva. Najvažniji među njima jesu sistemi kritični za let, kao što su navigacija, upravljanje orijentacijom, podrška života, telemetrija i kontrola motora. Ti sistemi rade na specijalizovanom hardveru koji je projektovan da izdrži radijaciju, vakuum, temperaturne ekstreme i vibracije tokom lansiranja. Za razliku od modernih potrošačkih računara, koji se razvijaju u pravcu što veće minijaturizacije i brzine, računari projektovani za svemir često koriste tehnološki starije, ali ekstremno pouzdane komponente.

Razlog za to je jednostavan: u svemiru nije presudno da računar bude brz, probija benčmark testove brzina, već da bude pouzdan do mere da ga je gotovo nemoguće „ubiti“.

Kosmička radijacija takođe predstavlja ozbiljan problem za elektroniku. Visokoenergetske čestice mogu izazvati promene pojedinačnih bitova u memoriji, korupciju podataka, pa čak iresetovanje sistema. Zbog toga NASA koristi čitav arsenal zaštitnih mehanizama: ECC memoriju, redundantne računare, takozvane watchdog sisteme i automatsko prebacivanje na rezervne jedinice ukoliko primarni sistem pokaže i najmanji znak nestabilnosti. Filozofija rada je neverovatno jednostavna: ako jedan računar počne da luduje, drugi ga trenutno zamenjuje.

Ali pored tih strogo kontrolisanih sistema postoji i drugi, mnogo „ljudskiji“ sloj infrastrukture, kao što su računarski sistemi namenjeni samoj posadi. Astronauti danas koriste uređaje koji po svojoj funkciji sve više podsećaju na obične laptopove ili tablete. Na njima se nalaze procedure, rasporedi aktivnosti, naučna dokumentacija, komunikacioni alati, video sistemi, lične beleške i različite administrativne aplikacije. Upravo u tom, nazovimo ga uslovno neobaveznom delu infrastrukture, pojavljuju se komercijalne tehnologije koje svakodnevno koristimo na Zemlji, a koje koriste i astronauti u svemiru: Windows, Linux, Microsoft 365 i razni komercijalni mrežni servisi. Upravo tu se dogodio i sada već čuveni Outlook incident.

Naravno, ovaj problem sa mejl klijentom nije predstavljao kvar same svemirske letelice, već kombinaciju komplikovane mrežne konfiguracije i činjenice da moderni Windows sistemi danas mogu imati dve različite Outlook aplikacije instalirane paralelno — klasični Outlook iz Office paketa i novi Outlook for Windows. Tako se astronaut praktično suočio sa problemom koji bi mnogi IT administratori odmah prepoznali. Razlika je samo u tome što se ovaj put sve dešavalo tokom misije ka Mesecu, u otvorenom kosmosu.

Ipak, pravi uzrok problema leži mnogo dublje — u samoj prirodi svemirskih komunikacija. Jer, kada Orion napusti Zemljinu orbitu, on više ne koristi internet u obliku koji mi na Zemlji poznajemo. Komunikacija se odvija preko mreže NASA Deep Space Network, globalnog sistema džinovskih antena raspoređenih u Kaliforniji, Španiji i Australiji. Te antene omogućavaju stalni kontakt sa svemirskim letelicama dok se Zemlja okreće. Signal do Meseca putuje oko 1,3 sekunde u jednom pravcu, dok komunikacija sa Marsom može kasniti i više od dvadeset minuta.

Upravo takvo okruženje predstavlja noćnu moru za mnoge klasične mrežne aplikacije. Savremeni internet protokoli projektovani su za relativno stabilne veze i male latencije. U dubokom svemiru veze mogu kratkotrajno nestajati, dolazi do promenljivih kašnjenja i neobičnih timeout situacija. Upravo zato NASA razvija posebne komunikacione protokole poput DTN-a, svojevrsnog „interneta za svemir“, gde se podaci privremeno skladište i prosleđuju tek kada komunikacioni kanal ponovo postane dostupan.

U tom kontekstu, Outlook problem deluje gotovo neizbežno, jer je ta aplikacija dizajnirana za kancelarijsko okruženje na Zemlji, koja se odjednom našla u mreži koja funkcioniše na potpuno drugačijim fizičkim principima.

Pre samo nekoliko decenija astronauti su predstavljali gotovo mitske  heroje koji upravljaju primitivnim, ali revolucionarnim mašinama na ivici tadašnjeg ljudskog znanja. Danas astronaut tokom misije ka Mesecu prijavljuje problem sa mejl klijentom i čeka da mu tehnička podrška daljinski popravi konfiguraciju aplikacije. To možda zvuči smešno, ali zapravo predstavlja ogroman civilizacijski pomak.

Svemir polako prestaje da bude isključivo arena herojskih podviga i postaje mesto rada, komunikacije i svakodnevnog života. Upravo zbog toga scena u kojoj astronaut usred puta ka Mesecu pokušava da reši problem sa Outlook-om možda bolje od bilo čega drugog pokazuje koliko se ljudska prisutnost u kosmosu promenila. Nekada smo u svemir nosili samo hrabrost i osnovne instrumente. Danas u njega nosimo i svoje kancelarije, mreže, softver, digitalne navike, a sa njima i sve probleme modernog IT sveta sa kojima se danas suočavamo na Zemlji.

Koliko satelita danas kruži oko naše planete?

U neka ranija vremena slanje satelita u orbitu je predstavljalo događaj koji je menjao istoriju. Kada je, na primer, Sovjetski Savez 1957. godine lansirao Sputnjik 1, prvi veštački satelit u istoriji čovečanstva, nebo iznad Zemlje je bilo prazno. Sam Sputnjik, ali i svaki novi objekat u orbiti bio je simbol tehnološkog prestiža, naučne moći i političkog uticaja.

Danas, nekih 80 godina kasnije, situacija je potpuno drugačija. Orbita oko Zemlje postala je jedan od najprometnijih tehnoloških prostora koje je čovečanstvo ikada stvorilo. Hiljade satelita neprekidno kruže iznad naših glava, prenose internet signal, navigaciju, telefonske razgovore, meteorološke podatke, televizijski program, vojne informacije i naučna merenja. Čak i kada toga nismo direktno svesni, savremena civilizacija u ogromnoj meri zavisi od infrastrukture koja lebdi stotinama ili hiljadama kilometara iznad nas.

Prema najnovijim podacima iz maja 2026. godine, trenutno se u Zemljinoj orbiti nalazi približno između 18.000 i 19.000 satelita, računajući tu i aktivne i neaktivne letelice. Od toga je oko 15.000 funkcionalnih i operativnih satelita, dok nekoliko hiljada predstavljaju neaktivne, ugašene ili napuštene objekte koji i dalje kruže oko planete poput tihih metalnih fosila neke prošle svemirske ere.

Ali ni ovde nije kraj priče. Kada se u računicu uključe ostaci raketa, fragmenti nastali sudarima, odbačeni delovi letelica i drugi svemirski otpad, broj objekata koje međunarodne službe danas aktivno prate raste na više desetina hiljada. Procene govore o preko 33.000 do čak 45.000 većih objekata u orbiti, dok sitnijih fragmenata veličine od nekoliko milimetara do nekoliko centimetara, verovatno ima na milione.

Najveći deo ove eksplozije orbitalnog saobraćaja dogodio se u poslednjih nekoliko godina. Razlog je pojava takozvanih megakonstelacija satelita. Ovde se posebno izdvaja kompanija SpaceX Ilona Maska i njen sistem Starlink, koji danas čini većinu svih aktivnih satelita u orbiti. Samo Starlink mreža već sada broji više od deset hiljada operativnih satelita čiji je cilj stvaranje globalnog internet sistema dostupnog gotovo na svakoj tački planete. To predstavlja možda najveću transformaciju orbitalnog prostora od početka svemirske ere. Nekada su satelite lansirale isključivo najmoćnije države i velike svemirske agencije. Danas privatne kompanije poseduju čitave flote objekata u svemiru, a orbita postaje svojevrsna infrastruktura globalne ekonomije.

Većina satelita nalazi se u takozvanoj niskoj Zemljinoj orbiti, poznatoj kao LEO (Low Earth Orbit), na visinama do oko 2.000 kilometara. Upravo je ta zona najpogodnija za internet mreže, osmatranje Zemlje, vojne sisteme i naučne misije. Sateliti u toj oblasti kreću se neverovatnim brzinama, često većim od 27.000 kilometara na čas i obilaze Zemlju za svega devedesetak minuta.

U orbiti danas postoje gotovo sve vrste satelita koje jedna moderna tehmološka civilizacija može da zamisli. Tu mislim na komunikacione satelite, navigacione sisteme poput GPS-a, meteorološke platforme, naučne opservatorije, vojne izviđačke sisteme, špijunske satelite, i konačno, privatne komercijalne projekte za globalni internet.

Samo da ovde napomenem da značajan broj vojnih satelita nikada nije u potpunosti javno opisan, pa su procene njihovih mogućnosti i broja često zasnovane na analizama verovatnoće i indirektnim podacima.

Međutim, ogroman rast broja objekata u orbiti donosi i ozbiljne probleme. Svaki novi satelit povećava rizik od sudara, a pri brzinama koje vladaju u orbiti čak i mali fragment metala može imati razornu energiju. Na primer, jedan jedini ozbiljan sudar može proizvesti hiljade novih fragmenata koji zatim ugrožavaju druge letelice. Taj scenario poznat je kao Keslerov sindrom — lančana reakcija sudara koja bi u ekstremnom slučaju mogla da učini pojedine orbitalne visine gotovo neupotrebljivim.

Astronomi takođe upozoravaju da ogromne konstelacije satelita sve više ometaju astronomska posmatranja svemira. Dugi svetli tragovi satelita već sada prolaze kroz fotografske ekspozicije teleskopa i utiču na naučna istraživanja. Paradoksalno, dok pokušavamo da bolje istražimo kosmos, istovremeno ga polako zaklanjamo sopstvenom tehnologijom.

Evropska svemirska agencija (ESA) procenjuje da bi do kraja ove decenije u orbiti moglo da se nalazi čak oko 100.000 satelita ukoliko se sadašnji trend nastavi. To je broj koji bi pre samo dvadesetak godina zvučao kao naučna fantastika.

Možda upravo u tome leži suština našeg vremena. Čovečanstvo više ne posmatra svemir samo kao daleku granicu istraživanja. Po prvi put u istoriji počinjemo da gradimo trajnu tehnološku infrastrukturu izvan Zemlje. Orbita više nije praznina između planeta, ona polako postaje produžetak naše civilizacije. I baš zato pitanje koliko satelita kruži oko Zemlje danas više nije samo zanimljiv tehnički podatak, nego je to pitanje, ali i konstatacija koji govore o tome u kakvu budućnost sve brže ulazimo.

Grad u orbiti Zemlje - kineska vizija budućih orbitalnih megastruktura

Kina je počela da razvija ambiciozni koncept izgradnje ultravelike svemirske letelice dužine do jednog kilometra kroz studiju izvodljivosti koju finansira Nacionalna fondacija za prirodne nauke Kine. Ovaj koncept, predviđa sklapanje megastrukture u Zemljinoj orbiti korišćenjem modularnih komponenti koje bi se lansirale odvojeno, deo po deo, snažnim raketama-nosačima poput serije Long March. 

Cilj  ovog projekta je stvaranje strateške platforme za dugotrajno ljudsko stanovanje, istraživanje dubokog svemira, korišćenje resursa u svemiru i različita naučna istraživanja koja manje orbitane stanice danas ne mogu da podrže. 

Iako ovaj projekat deluje fascinantno, ipak inženjeri prvo moraju da prevaziđu ogromne izazove, uključujući strukturni integritet tolike mase pod mikrogravitacijom, precizno sklapanje stanice u orbiti, pogon za tako kolosalnu strukturu, zaštitu od zračenja, kao i sisteme za održavanje života za dugotrajne misije. Za razliku od Međunarodne svemirske stanice (ISS), koja je dužine oko 109 metara, i koja je zahtevala je decenije međunarodnih napora, ovaj potencijalni kineski megabrod bi daleko nadmašio postojeće strukture, potencijalno omogućavajući veštačku gravitaciju kroz rotaciju, ili služeći kao baza za putovanja na Mesec i Mars.

Naravno, ovakva stanica bi svakako više ličila na svojevrsni orbitalni grad ili industrijski kompleks, nego na današnju svemirsku stanicu. Ova megastanica bi mogla imati rotirajuće sekcije za stvaranje veštačke gravitacije, dokove za pristanak više svemirskih brodova istovremeno, ogromne solarne farme, laboratorije i proizvodnju u mikrogravitaciji, kao i stalnu posadu od nekoliko stotina ljudi.

Iako je početna studija u ovom trenutku dobila skromno finansiranje od svega 2,3 miliona dolara i za sada se fokusirala na teorijsku mehaniku, a ne na neposrednu izgradnju, ona ipak jasno signalizira smelu viziju i ambiciju Kine da postane i  bude lider u izgradnji budućih svemirskih infrastruktura.

Potencijalni uspeh čitavog projekta bi mogao da transformiše prisustvo čovečanstva van površine Zemlje, iako je praktična realizacija udaljena godinama ili čak decenijama zbog velikih i izazovnih tehnoloških, ali i ekonomskih prepreka.

Ipak, kada jednom čovečanstvo savlada orbitalnu montažu ovako velikih konstrukcija, sledeći korak više neće biti samo stanice, već pravi svemirski habitati, brodogradilišta, a moguće da će se jednog dana međuplanetarni brodovi sastavljani direktno u orbiti.

Kako sada stvari stoje, polako ali vrlo sigurno smo na početku te ere.

Samsung Galaxy S26 Ultra iz ličnog ugla

U trenutku kada se čini da su pametni telefoni dostigli svoj vrhunac i da su razlike između generacija sve manje, pojavljuju se uređaji koji nas podsete da prostor za određeni napredak ipak postoji. O tome, da li je taj napredak uvek onakav kakav očekuju kupci da bude, razmatraćemo nešto kasnije.

Za sada ću se zadržati na jednom od takvih uređaja – novi Samsung Galaxy S26 Ultra. S26 Ultra je telefon koji ne pokušava da bude samo još jedan “flagship”, već demonstracija najnovije tehnološke moći, inženjerske ambicije i nadmoć nad konkurencijom.

Na prvi pogled, kada uzmete S26 Ultra u ruke, sve deluje poznato: veliki ekran, vrhunska izrada, moćan hardver. Međutim, kada se zagrebe ispod površine, postaje jasno da je ovaj uređaj (mnogo) više od toga.

U srcu ovog uređaja nalazi se moćni čip punog imena „Qualcomm Snapdragon 8 Elite Gen 5 for Samsung“, čip koji predstavlja značajan iskorak u odnosu na prethodne generacije. Posebno je zanimljivo što Samsung koristi tzv. “for Galaxy” varijantu, koja je specijalno za Samsung dodatno „overklokovana“, što će reći optimizovana i ubrzana.

Sa konfiguracijom od 2 + 6 jezgara i frekvencijama koje dostižu čak oko 4.74 GHz, ovaj procesor više liči na desktop rešenje nego na klasičan mobilni uređaj. U kombinaciji sa moćnim grafičkim Adreno 840 GPU, rezultat su performanse koje omogućavaju vrhunski gejming bez kompromisa, naprednu obradu fotografija i videa u realnom vremenu, kao i stabilan multitasking, čak i pod ozbiljnim opterećenjem. Drugim rečima, S26 Ultra nije samo brz, on je konstantno brz, što je mnogo važnije.

Osim moćnog čipa, Samsung je u S26 Ultra inkorporirao veći sistem za hlađenje, neophodan za overklokovan čip, veliki fenomenalni ekran, kompleksan sistem od 5 različitih kamera sa naprednom optikom. Na žalost, baterija je i dalje kapaciteta 5000 mAh, iako je njeno punjenje ubrzano u odnosu na prethodne modele S serije.

Kao što znamo, Samsung je već godinama lider kada su u pitanju mobilni displeji, a ovde to dodatno potvrđuje. Veliki AMOLED panel dijagonale 6,9 inča, visoke rezolucije i gustine piksela pruža izuzetnu oštrinu, duboke kontraste i vrhunsku vidljivost na otvorenom.

Ono što je na ovom ekranu, odnosno telefonu, potpuno novo, to je takozvani Privacy Display, koji zaslužuje da se o njemu kaže neka reč više.

Dakle, Privacy Display je Samsungova tehnologija koja funkcioniše na nivou samih piksela. Umesto klasičnih softverskih filtera, Samsung koristi kombinaciju „uskih“ i „širokih“ piksela kako bi kontrolisao pravac svetlosti. Na taj način sadržaj na ekranu ostaje jasno vidljiv korisniku koji drži telefon, dok je pogled posmatraču sa strane značajno ograničen, a ekran mu deluje zatamnjen. Međutim, ovakva manipulacija svetlom ima i nuspojavu koja se ogleda u blagom smanjenju maksimalne osvetljenosti ekrana i njegove rezolucije. Ali, ono što je još bolje u celoj stvari i poništava ovu manu, je mogućnost da ekran zatamnjujemo radoznalim kibicerima sa strane samo u određenim situacijama i u radu sa aplikacijama koje sami odaberemo. Na primer, ako odaberemo aplikaciju naše banke, ona će biti u privacy modu, dok kad iz nje izađemo, ekran se vraća u standardni mod.

Što se kamera tiče, Samsung je već ranije postavio visoke standarde u mobilnoj fotografiji, pa S26 Ultra ne donosi radikalne promene, već pažljivo usavršavanje. Rezultat je sistem kamera koji daje konzistentne rezultate u različitim uslovima, koristi izuzetno dobro optimizovanu AI obradu na visokom nivou čime omogućava ozbiljnu kreativnu kontrolu.

Naravno, neki drugi proizvođači konkurencije, a naročito kineski brendovi, povremeno preteknu Samsung po nekoj specifičnoj komponenti. Povremeno se pojavi telefon sa boljom kamerom ili baterijom, ali generalno niko do sada nije dostigao ukupan utisak i kvalitet koji nudi Samsung. Moram, ipak, napomenuti da mislim isključivo na Android uređaje, do je Apple sa svojim iPhone modelima neka druga priča.

Jedan od najvažnijih aspekata svakog modernog mobilnog uređaja su softver i softverska podrška. E, to je segment u kojem je Samsung napravio ogroman napredak na ovom polju i slobodno mogu reći da po pitanju softvera nema konkurenciju. Samsungov GUI pod nazivom One UI u trenutno aktuelnoj verziji 8.5 je apsolutno najbolji softver koji postoji u Android pametnim telefonima.  Sa dugoročnim ažuriranjima, koji prema podacima proizvođača iznose 7 godina i stabilnim sistemom, S26 Ultra postaje uređaj koji nije namenjen samo za godinu ili dve, već za ozbiljno dugoročnu upotrebu.

Osim ovoga, Samsung je u novu S26 seriju implementirao čitav niz AI funkcija, koje zajedno čine neverovatno korisnog i efikasnog digitalnog asistenta. Spisak mogućnosti Samsungove veštačke inteligencije je podugačak, ali ruku na srce, neke funkcije trenutno nisu dostupne na srpskom jeziku. 

Na papiru, mnogi telefoni deluju slično. Međutim, mislim da S26 Ultra pravi razliku u nekoliko ključnih stvari. Tu prevashodno mislim na odlično optimizovan i overklokovan čip, dostignuti balans između performansi i stabilnosti, kompletnom paketu bez očiglednih slabih tačaka, kao i osećaj viška snage u svakodnevnom radu. To je ono što mislim da se ne vidi u specifikacijama, ali se i te kako oseća u praksi.

Dakle, Samsung Galaxy S26 Ultra nije uređaj za svakoga, ali on to i ne pokušava da bude. Ovo je telefon za one koji žele maksimum performansi, vrhunsku izradu i dugoročnu pouzdanost. Na žalost, cena koju plaćamo je visoka. Ali ako se stvari postave jasno, ovo nije samo telefon, ovo je demonstracija gde se trenutno nalazi vrh mobilne tehnologije i možda još važnije, pokazatelj u kom pravcu će se kretati budućnost.

Ovde se namerno neću baviti navođenjem svih tehničkih specifikacija jer su one dostupne svima na jedan klik, ovo je prikaz jednog telefona iz ličnog ugla. 

Da vidimo sada koji je to moj lični ugao i da se u tom smislu vratim malo na početak ovog prikaza i podsetim da ljudi potpuno pogrešno očekuju od svake generacije serije Galaxy S drastične pomene, nešto sasvim novo i neviđeno, ali to je apsolutno nemoguće.

Telefoni iz premijum klase ne služe da sa svakim novim modelom uvode revolucionarne promene, nego da razvijaju koncept i prikazuju krajnje mogućnosti postojećih tehnologija. Za revolucionarne promene treba puno više vremena. Zato je takav pristup razmatranja novih modela Samsung telefona pogrešan i pokazuje nerazumevanje svrhe i smisla telefona iz premijum  segmenta, takozvanih flagship modela.

Naravno, ovaj Samsung, moram to jasno reći, nema ništa revolucionarno novo u odnosu na prethodne modele, ali ovaj telefon neće kupovati, niti je namenjen samo onima koji već imaju neki prethodni model iz serije, nego i novi kupci koji žele premijum telefon. I to je odgovor na potpuno pogrešan stav da ovakve telefone kupuju samo oni koji žele da zamene prethodni model, što je besmislica.

Drugo i još važnije, premijum telefoni kao što je S26 Ultra, ne služi samo kao telefon, već kao pokazatelj dometa u tehnološkom razvoju i inženjerskih inovacija. Ovakvi telefoni realno prevazilaze potrebe većine korisnika, ali oni se ne kupuju samo za osnovnu upotrebu, nego i kao stausni simbol i demonstracija mogućnosti, dok istovremeno kompanije sa ovakvim modelima ispituju krajnje granice i mogućnosti dostignutog tehnološkog razvoja i služe im kao odskočna daska za nove i naredne modele koji će tek doći. Zato kritike tipa da nema dovoljno inovacija, uvek uzmite sa rezervom, jer polaze od potpuno pogrešnih polaznih premisa, stavova, mišljenja i uverenja.

Naravno, prostora za kritiku uvek ima, ali po mom mišljenju, svaki napredak i tehnološki iskorak, ma koliki bio, zavređuje pažnju za prave zaljubljenike, trendsetere i sve one koji vole da imaju model koji je tog trenutka poslednja reč tehnologije. Za one ostale uvek ostaju stariji modeli koji svakako odlično rade i radiće tako još godinama. I tu nema ništa sporno.