Baš pre neki dan, slučajno sam na Internetu naleteo na naslove “Fijasko ruske verzije Starlinka“ i „Ruski odgovor na Starlink pretvorio se u pravu katastrofu“. S obzirom na to da pratim tu tematiku i da me ona zanima, želeo sam, prvenstveno istine radi, da napišem moje lično viđenje ovog problema i pokušam da manje upućenima objasnim o čemu se zapravo ovde radi.
Dakle, Rusija je poslednjih godina pokušavala da razvije sopstveni sistem satelitskog interneta koji bi bio nezavisan od američkog Starlinka. Projekat nosi ime Rassvet, a razvija ga privatna kompanija Bureau 1440. Ideja je bila zaista ambiciozna: napraviti konstelaciju satelita u niskoj Zemljinoj orbiti, koja bi omogućila širokopojasnu komunikaciju i pristup internetu, uključujući tu (naravno) i vojne korisnike. Međutim, početak operativnog programa tokom ove 2026. godine pretvorio se zaista u ozbiljan problem.
Naime, prema najnovijim analizama i podacima orbitalnog praćenja, od ukupno 32 satelita Rassvet koji su lansirani u dve ovogodišnje misije, samo jedan deo je uspeo da dostigne dovoljno stabilne orbite, dok je posebno problematična druga grupa od 16 satelita lansirana nedavno u julu mesecu.
Ova druga grupa od 16 satelita Rassvet lansirana je 19. jula 2026. raketom Soyuz-2.1b sa kosmodroma Pleseck. Sami sateliti su uspešno odvojeni od rakete, ali tu počinje problem.
Planirana operativna orbita bila je približno 870 kilometara iznad Zemlje. Međutim, nijedan od 16 satelita iz druge grupe do kraja avgusta nije uspeo da dostigne tu visinu. Većina se nalazila na svega oko 300–400 kilometara, a pojedini su praktično odmah počeli i da gube visinu. Drugim rečima, problem nije bio u tome što raketa nije izbacila satelite u svemir, nego što oni nisu uspeli da se popnu do orbite na kojimaj bi trebalo dugoročno da rade.
Na prvi pogled moglo bi se reći: „pa dobro, satelit je ionako u svemiru“, ali nažalost po ruski projekat, orbitalna visina je krucijalno važna. Čak i na nekoliko stotina kilometara iznad Zemlje postoji izuzetno razređena atmosfera. Ona stvara aerodinamički otpor, zbog čega satelit postepeno gubi orbitalnu energiju i visinu, a što je orbita niža, taj problem je izraženiji. Satelit na visini od 300 do 400 kilometara zato mora mnogo češće da koristi svoje motore kako bi održao orbitu. To troši gorivo i skraćuje njegov radni vek. Ako satelit nema dovoljno goriva ili nije sposoban da izvršava planirane orbitalne manevre, konačan ishod je jednostavan - atmosfera ga pre ili kasnije obori. Zato možemo reći da satelit koji je tehnički u svemiru ne mora „po difoltu“ biti i operativan satelit.
Prva grupa Rassvet satelita lansirana je u martu 2026. godine. Od prvih 16 satelita, samo 12 je prema dostupnim podacima uspelo da dostigne orbitu pogodnu za formiranje operativne konstelacije. Jedan satelit je kasnije izgubljen, dok su ostali morali da rade na nižim orbitama nego što je prvobitno planirano. Prema analizama koje su objavljene krajem avgusta, upravo tih 12 satelita predstavljalo je svojevrsnu prvu funkcionalnu jezgru sistema. Međutim, njihova pokrivenost nije ni približno ono što se očekuje od sistema poput Starlinka. Ovi sateliti su nad Ukrajinom, a prema dostupnim podacima, omogućavali tek ograničene periode komunikacije, reda veličine dva komunikaciona prozora dnevno, svaki od oko 90 minuta. To je, na žalost, veoma daleko od koncepta stalne globalne dostupnosti koji predstavlja suštinu Starlinka.
Međutim, problem je mnogo veći od 16 neuspšnih satelita i po mom mišljenju, najzanimljiviji deo cele priče je ovaj: kada Starlink izgubi nekoliko satelita, SpaceX jednostavno lansira nove. To je moguće zato što je Starlink od početka projektovan kao industrijski sistem masovne proizvodnje i čestih lansiranja, dok ruski Rassvet još nije u toj fazi. Ruski plan predviđa stotine satelita, pominje se oko 292 satelita do kraja 2027. godine, dok se dugoročni planovi kreću prema približno 900 satelita. Ali, ako zemlji treba nekoliko stotina satelita, a značajan deo njih ne uspeva da dostigne odgovarajuću orbitu, problem se veoma brzo pretvara iz tehničkog u strateški. Jednostavno rečeno, ne možeš napraviti Starlink ako satelite ne možeš dovoljno brzo i dovoljno pouzdano da postavljaš u orbitu.
I tu se pojavljuje još jedan problem u vidu rakete Soyuz, jer se Rassvet u velikoj meri oslanja na rakete Soyuz-2.1b. To jeste proverena i sposobna raketa, ali upravo u tome leži paradoks. Ruski problem nije nedostatak iskustva sa raketama, već nedostatak potrebnog tempa.
Analiza Critical Threats/ISW ukazuje da je Rusija od 2022. imala relativno ograničen broj lansiranja rakete Soyuz-2.1b i da postojeći tempo nije dovoljan da se u kratkom periodu postavi nekoliko stotina satelita, dok Rassvet zahteva upravo suprotno: masovno, jeftino i rutinsko lansiranje. I to je ono što je Starlink pretvorilo iz svemirskog eksperimenta u infrastrukturu.
Ovde bih napomenuo i sledeće: često se pravi greška kada se porede Starlink i Rassvet. Starlink nije samo nekakva gomila satelita, to je kompletan ekosistem koji uključuje proizvodnju velikog broja satelita, lansiranje velikih grupa, njihovo orbitalno pozicioniranje, međusobno umrežavanje, zemaljske stanice, korisničke terminale, softver za upravljanje celom konstelacijom, automatsko održavanje orbitalnih parametara, zamenu satelita koji otkažu i još mnogo preduslova. Drugim rečima, pravi proizvod nije samo satelit, nego konstelacija. A konstelacija počinje da ima svoju punu vrednost tek kada je dovoljno velika.
Postoji ovde još jedan veoma važan kontekst: ruske snage su tokom rata u Ukrajini koristile Starlink terminale, uključujući i terminale nabavljene preko „sivih“ kanala. Nakon što je SpaceX početkom 2026. onemogućio takvu upotrebu, pritisak na Moskvu da razvije sopstveni sistem postao je mnogo veći. Ukrajinska vojna obaveštajna služba je još početkom avgusta tvrdila da Rusija ubrzava razvoj Rassveta i da želi da do 2027. ima gotovo 300 satelita. Agencija Rojters je tada ocenila da bi kompletna konstelacija mogla Rusiji dati sposobnosti slične Starlinku, ali samo nekoliko nedelja kasnije pojavili su se podaci koji pokazuju koliko je taj cilj tehnički težak.
Sve ovo ipak ne znači da je Rassvet bezvredan. Naprotiv. Čak i mala konstelacija može imati vojnu vrednost ako omogućava komunikaciju u određenim vremenskim i geografskim prozorima, ali to nije isto što i potpuno funkcionalna, stalno dostupna satelitska mreža.
I sada ovde treba napraviti važnu razliku. Ako u tekstovima naiđete na na naziv Skif, to nije isto što i Rassvet. Skif je bio deo šireg ruskog programa Sfera i zamišljen je kao satelitski internet sistem sa 12 satelita u srednjoj Zemljinoj orbiti, na oko 8.070 kilometara visine. Roskosmos je još 2023. najavljivao razvoj prvih šest satelita i lansiranja tokom 2026. i 2027. godine. Međutim, Roskosmos je 2025. objavio da se od projekta Skif odustaje odnosno da se on izuzima iz novog nacionalnog svemirskog programa zbog smanjenja budžetskih troškova.
Zato je danas Rassvet pravi ruski pandan Starlinku, dok je Skif zaseban, praktično napušten ili barem obustavljen koncept.
Da li je onda Rassvet doživeo fijasko? Ako pod „fijaskom“ mislimo na to da je Rusija lansirala nekoliko satelita i da su svi nestali, onda svakako ne i to bi bilo zlonamerno preterivanje. Ako pod tim mislimo da je početak operativnog razvoja sistema pretrpeo ozbiljan tehnički neuspeh, onda je odgovor definitivno da.
Zašto? Zato što druga grupa od 16 satelita nije uspela da dostigne predviđenu operativnu orbitu. Deo prve grupe takođe nije uspeo da ispuni planirane orbitalne ciljeve, a najmanje nekoliko satelita je izgubljeno ili se nalazi u ozbiljnom riziku od gubitka. Još važnije, do kraja avgusta 2026. samo 12 od 32 lansirana satelita može se smatrati da je dostiglo relativno održivu radnu orbitu prema analizama zasnovanim na dostupnim orbitalnim podacima. To je svega 37,5% od ukupnog broja lansiranih satelita.I tu dolazimo do zaključka koji je mnogo važniji od senzacionalističkog naslova „Ruski Starlink propao“.
Rassvet još nije mrtav, ali trenutno izgleda kao da je Rusija pokušala da preskoči nekoliko razvojnih stepenika odjednom. Za funkcionalan globalni satelitski internet nije dovoljno napraviti dobar satelit. Potrebno je napraviti industrijsku mašinu koja može godinama da proizvodi, lansira, pozicionira i zamenjuje stotine ili hiljade satelita, a Starlink je upravo to.
Rassvet za sada više liči na ambiciozan projekat koji pokušava da do te faze dođe veoma brzo, a prvi pokušaj ubrzavanja upravo je pokazao koliko je takav zadatak težak.
Zato bih ja ovaj događaj nazvao ozbiljnim neuspehom prve faze Rassveta, a ne konačnim fijaskom celog projekta. I to je možda mnogo zanimljivija priča od običnog „Rusija nije uspela“. Jer, svemir je prilično nemilosrdan sudija. On ima svoja stroga pravila i u njemu političke ambicije, rokovi i propagandne poruke ne menjaju orbitalnu mehaniku ni za milimetar. To je jedina i neumitna istina koju moraju da znaju svi oni koji žele da ga „osvoje“.
