Orto Parisi Megamare — miris mora koje ne poznaje obalu

Postoje mirisi koji podsećaju na more, a postoje i oni koji pokušavaju da nas povedu tamo gde more više nije samo pejzaž, već sila. Orto Parisi Megamare pripada ovoj drugoj vrsti.

Kada ga prvi put udahnete, pred vama se ne pojavljuje razglednica sa plavim nebom, belim jedrima i sunčanom plažom. Ne, Megamare je more pre nego što je postalo turistička razglednica. More koje je tamno, hladno i beskrajno. More koje miriše na so, vlažne stene, alge i dubinu. I to nije miris obale, to je miris ponora ispod površine.

Ako klasičan „aquatic“ parfem zamišljate kao miris čistog mora, Megamare je nešto sasvim drugo. Na primer, zamislite da ste na stenovitoj obali, daleko od turističke plaže. Vazduh je hladan i vlažan, talasi udaraju o stene, osećaju se so, mokar kamen, alge, morska voda i nešto gotovo životinjski sirovo što je ostalo na obali posle plime. E, to je Megamare.

I upravo zato ga ljudi opisuju potpuno suprotnim terminima. Jedni ga doživljavaju kao veličanstveni, mračni i realistični morski pejzaž; drugi kao „miris ribe“, hemijski aquatic ili čak nešto neprijatno. Ta polarizacija nije slučajna.

Ono što je posebno kod njega je Calone, jedna od ključnih komponenti. To je sintetički mirisni materijal koji se koristi za stvaranje morskih, vodenih i melonastih efekata. U Megamareu nije upotrebljen da napravi tipičan „blue fragrance“, već mnogo agresivniji morski akord. Ambroxan zatim daje ogromnu difuziju, mineralnoslan karakter i praktično „zakucava“ parfem za kožu. A morske alge daju onu karakterističnu organsku komponentu.

Zato bih ga stavio veoma daleko od recimo Acqua di Giò, Dylan Blue, Bleu de Chanel ili sličnih parfema. Oni predstavljaju ideju svežine. Megamare pokušava da predstavi tamnu materiju mora. Megamare nije tradicionalno lagan i transparentan aquatic, već gust, slan i imerzivan miris koji treba da prizove dubinu i snagu okeana.

A sada ono najvažnije — performanse. E, tu Megamare postaje pomalo lud. Njegova reputacija „beast mode“ parfema nije nastala ni iz čega. Korisnici veoma često spominju ogromnu trajnost i projekciju, pa čak i oni kojima se ne dopada, često priznaju njegovu ogromnu postojanost. Kod mnogih parfema dva-tri spreja znače „malo jači miris“. Kod Megamarea dva-tri spreja mogu značiti da ste upravo objavili pomorsku blokadu celooj floti!

Otvaranje je oštro, hladno i veoma morsko. Bergamot i limun su prisutni, ali ne očekujte citrusnu svežinu u klasičnom smislu. Zatim dolazi ono zbog čega se Megamare voli ili mrzi: slana, algasta, vlažna, ozonska morska masa. Kasnije se pojavljuju mošus, Ambroxan i kedar. Tada postaje suvljiji, mineralniji i topliji, ali morski karakter ostaje veoma dugo.

Zanimljivo je da parfemski poznavalac i novinar Sergej Borisov opisuje otvaranje mnogo kompleksnije nego što zvanična piramida sugeriše. On spominje čak utiske ruma, zelene jabuke, lavande, celera, žalfije, slatkih začina i duvansko-smolastih nijansi. Međutim, on ipak izričito naglašava da su to njegove olfaktivne asocijacije, a ne deklarisane note parfema.

Da vidimo sada šta korisnici najviše hvale. Najčešće se pojavljuju ove četiri stvari:

- Originalnost: ne miriše kao još jedan generički „blue“.

- Realističan morski karakter: ljudi koji vole slanu, algastu i mineralnu stranu mora često ga obožavaju.

- Projekcija: ogromna.

- Trajnost: ogromna.

A šta mu zameraju?

Tu je spisak gotovo obrnut. Neki ga smatraju: previše sintetičkim, previše ambroksanskim, agresivnim, „ribljim“, linearnim, napornim, precenjenim, itd...

I to nisu samo slučajni komentari. Dakle, Megamare nije parfem kod kojeg možemo reći „ako volite neki drugi akvatični parfem, sigurno ćete voleti Megamare“. Kod njega nos odlučuje.

Alessandro Gualtieri, autor parfema i osnivač kuće Orto Parisi, nije pokušao da napravi još jedan prijatan „aquatic“ parfem. Megamare je nastao kao svojevrsna olfaktivna interpretacija mora u njegovoj sirovoj snazi. Bergamot i limun donose prvi bljesak svetlosti, ali ubrzo preko njih nailazi nešto mnogo dublje — morski akordi, alge, mineralnost i karakteristična hladna, gotovo metalna svežina.

A onda more počinje da govori svojim pravim glasom. Ne čujemo ga u prvom talasu, čujemo ga u onom trenutku kada se talas povuče i ostavi iza sebe mokar kamen. U tragovima pene između stena, u mirisu soli koji ostaje na koži, u algama koje je voda donela na obalu, u vazduhu koji je toliko zasićen vlagom da gotovo možemo da ga dodirnemo. Megamare je upravo takav. Hladan, ali ne sterilan, svež, ali ne bezličan, morski, ali ne nužno prijatan u klasičnom smislu te reči. On je istovremeno lep i pomalo uznemirujući. I možda je upravo zato toliko privlačan.

More ima osobinu koju malo šta drugo na ovom svetu poseduje - ono istovremeno poziva i upozorava. Sa obale izgleda mirno, ali dovoljno je prići mu noću, kada se izgubi horizont, pa shvatiti da ispod tamne površine postoji čitav svet koji ne poznajemo. Talasi dolaze i odlaze, vekovima ponavljajući isti pokret. Jedan udarac o stenu, pa drugi. I još jedan. Nikada isti, a ipak zauvek isti. Megamare miriše upravo na taj paradoks. Na večnost koja se kreće, na vodu koja nema memoriju, a ipak čuva tragove svega što je dodirnula, na dubinu koja ćuti. Možda je zato teško opisati ga običnim parfemskim rečnikom. Kao što sam već napomenuo, njegove note jesu bergamot, limun, morske alge, Calone, Hedione, mošus, Ambroxan i kedar, ali takav spisak zapravo ne govori mnogo. To je kao kada biste pokušali okean da opišete njegovim hemijskim sastavom. Jer more nije samo voda i so, more je osećaj.

Megamare je izuzetno snažan parfem. Njegova prisutnost nije diskretna i ne pokušava da se dopadne svakome. On ulazi u prostoriju kao talas koji je pronašao otvoren prozor. Na koži može trajati satima, a njegov trag ostaje u vazduhu dugo nakon što se osoba udalji. Ali prava snaga Megamarea nije samo u njegovoj postojanosti. Ona je u atmosferi. On ne pokušava da vas učini svežijim, on vas na trenutak postavlja pored mora. I to ne pored letnjeg mora u podne, već pored mora pred oluju kada je vazduh hladan, kada su stene mokre, kada nebo postane gotovo isto tako tamno kao voda i kada se poslednja svetlost dana izgubi iza horizonta.

Postoje parfemi koje nosimo zbog drugih, da bi se dopali drugima, E, Megamare je, barem meni lično, mnogo više parfem koji nosim samo zbog sebe, jer on govori jezikom talasa, a talasi nikada nisu pitali obalu da li smeju da je dodirnu, već je često udaraju u gotovo divljem plesu. Zato Megamare nije parfem koji bih opisao kao „lep“ u klasičnom smislu te reči. Pre bih rekao da je fascinantan, jer lepota ponekad počinje tamo gde prestaje udobnost. Tamo gde miris više ne predstavlja samo nešto što želimo da pomirišemo, već nešto što želimo da razumemo.

Kada ga nosim, ja zamišljam obalu posle zalaska sunca. Kada više nema ljudi, nema muzike, nema svetala hotela, već samo vetar, more mi talasi. Talasi koji dolaze sa pučine i razbijaju se o stene, ostavljajući za sobom tanku, srebrnastu penu. U daljini nema ničega osim tame. A onda novi talas, pa još jedan. I tada shvatamo da je more bilo ovde mnogo pre nas i da će ostati mnogo posle nas. Možda je upravo u tome njegova najveća privlačnost. More nas podseća da smo prolazni, ali nas istovremeno podseća da postoji nešto beskrajno. Megamare miriše na taj trenutak. Na hladan vazduh iznad beskrajne vode, na so na koži, na mokre stene, na tamnu dubinu ispod površine, na talas koji se podigne, zablista na poslednjem svetlu dana i nestane u tami. I zato je Megamare miris mora koje ne poznaje obalu...

iPhone 18 Pro – najveće novine su u kameri

Godinama unazad, tradicionalno predstavljanje Apple noviteta u septembru, donosi uzbuđenje kod ljubitelja ove kompanije. Takođe, nakon predstavljanja kreću analize šta su bila najveća unapređenja u odnosu na ranije modele. Ove godine, po mom skromnom mišljenju, najveće unapređenje smo videli kod telefona iPhone 18 Pro i iPhone 18 Pro Max, konkretno u konstrukciji njihovih kamera.

Ovoga puta se ne radi o broju megapiksela, već novoj kameri sa fizički promenljivom blendom, koja ove telefone ozbiljno približava mogućnostima pravih foto-aparata. Apple je uz to dodao napredne profesionalne kontrole, praćenje subjekta i novi „Reference“ režim. 

Kao što sam napomenuo, najvažnija novost je promenljiva blenda na glavnoj 48 MP kameri. Sistem koristi šest veoma sitnih, laserski isečenih lamela (krilaca) koje se fizički pomeraju i omogućavaju glatko menjanje otvora blende. Ne treba ni spominjati koliko je ovo tehnički zahtevno, zbog veoma malih dimenzija senzora i mehanizma same kamere.

Promenljiva blenda ima nekoliko praktičnih prednosti. Telefon može da reguliše količinu svetlosti bez menjanja brzine zatvarača, a to je posebno korisno pri fotografisanju objekata koji se kreću u slabom osvetljenju, jer se može zadržati velika brzina zatvarača i tako dobiti oštrija fotografija. Istovremeno se smanjuje potreba za visokim ISO-om, pa fotografije i video imaju manje šuma.

U novom Pro režimu korisnik može ručno da bira između četiri otvora blende: f/1.48, f/1.8, f/2.8 i f/4.0. Veći otvor omogućava izraženije zamućenje pozadine, što je korisno za portrete, dok manji otvor daje veću dubinsku oštrinu, što odgovara fotografisanju pejzaža i scena u kojima treba da veći deo kadra bude oštar.

Ipak, Apple nije prvi koji je u telefon uveo promenljivu blendu. Samsung Galaxy S9 imao je sistem sa dve vrednosti blende, dok su neki Xiaomi telefoni nudili još širi i fluidniji raspon. 

Ipak, kontrole sada, osim ISO vednosti, brzine zatvarača i blende, omogućavaju podešavanje balansa bele, a postoji i histogram za precizniju kontrolu ekspozicije. Ovde vredi napomenuti da takvu funkcionalnost nemaju čak ni neki namenski foto-aparati. 

Još jedna velika novost je stalno praćenje subjekta. Kamera može da nastavi da prati osobu čak i kada ona nakratko nestane iza druge osobe u gužvi. Sličnu tehnologiju je Canon predstavio na svom modelu EOS R5 II, čija je cena navedena kao oko 4.500 dolara.

Apple je ovom prilikom unapredio i Photographic Styles, dodajući kontrole teksture i zrnastosti, čime se korisnicima daje još veća mogućnost da utiču na izgled fotografija. Tu je i mogućnost da se Cinematic efekti primene nakon snimanja, na video-zapise do 60 fps, što bi trebalo da olakša pravljenje sadržaja za TikTok i druge društvene mreže. 

Još jedna, posebno zanimljiva novina je Apple Reference Image. U novom Reference režimu kamera beleži potpisane podatke sa senzora, koje sistem Private Cloud Compute koristi za stvaranje „neizmenjive referentne slike“. Ona se u aplikaciji Photos može prikazati uz originalnu fotografiju, poput digitalnog negativa.

Ideja je da profesionalni fotograf može da proveri da li je fotografija naknadno menjana ili neovlašćeno izmenjena, odnosno da ima dokaz o autentičnosti svog snimka. 

iPhone 18 Pro modeli imaju tri Fusion kamere: glavnu 48 MP, sa promenljivom blendom, ultraširoku 48 MP, f/2.2 i telefoto 48 MP, f/2.8 

Apple je tokom predstavljanja relativno malo govorio o AI funkcijama. Umesto toga, naglašeno je da glavna kamera dobija novi računarski procesor za obradu slike, koji treba da omogući oštrije fotografije sa više detalja. 

Kao što vidimo, iPhone 18 Pro pokušava da se izdvoji od konkurencije, ali ovoga puta ne većim brojem megapiksela, već time što donosi pravu promenljivu blendu i mnogo više ručne kontrole, uz funkcije za praćenje subjekta, naprednu obradu fotografija i proveru njihove autentičnosti. Jasno je da Apple ovim želi da kameru iPhone-a još više približi iskustvu korišćenja profesionalnog foto-aparata.

Kurkdijan Baccarat Rouge 540 — miris svetlosti

U istoriji visoke parfimerije postoje trenuci kada jedan miris ne samo da definiše epohu, već potpuno promeni pravac u kojem se čitava industrija razvija. Ono što je započelo 2014. godine kao strogo limitirano izdanje za proslavu 250. rođendana legendarne kuće kristala Baccarat, danas je globalni kulturni i olfaktorni fenomen.  

Maison Francis Kurkdjian Baccarat Rouge 540 predstavlja trijumf moderne sinteze i avangardne strukture koja je redefinisala pojam luksuza u 21. veku. 

Baccarat Rouge 540 je pokazao da savremeni parfem ne mora da pripoveda klasičnu priču kroz jasne note ruže, vanile, sandalovine ili citrusa. Može da stvori utisak. Može da bude gotovo arhitektonski. Može da se prepozna kao atmosfera, kao boja, kao tekstura. Njegov ogroman uspeh otvorio je vrata čitavoj generaciji mirisa koji su pokušavali da uhvate nešto od njegove mineralne, slatke, vazdušaste i izrazito difuzne prirode. Njegov trag postao je toliko prepoznatljiv da je Baccarat Rouge 540 danas praktično zaseban mirisni fenomen. 

Da vidimo prvo ko je uopšte Francis Kurkdjian? 

Da bi se razumela filozofija ovog mirisa, neophodno je prvo sagledati opus njegovog tvorca. Francis Kurkdjian, danas kreativni direktor parfemskog sektora kuće Christian Dior i suosnivač sopstvenog niche brenda (MFK), važi za jednog od najtalentovanijih parfimera svoje generacije. Još od 1995. godine, kada je sa samo 24 godine kreirao kultni Le Male za Jean Paul Gaultier-a, Kurkdjian demonstrira jedinstvenu sposobnost da spoji komercijalni uspeh sa umetničkom radikalnošću. Njegov pristup parfimeriji je konceptualan: on ne posmatra sastojke samo kroz njihovu prirodnu lepotu, već kroz njihovu sposobnost da prenesu emociju, prostor i svetlost. 

Naziv parfema koji ovde (pokušavam) predstavljam krije fascinantnu priču o sinergiji zanatstva i fizike. Broj 540 u nazivu označava tačnu temperaturu u stepenima Celzijusa na kojoj se prah 24-karatnog zlata dodaje u topljeni kristal tokom procesa fuzije. Na toj specifičnoj temperaturi, kristal doživljava svojevrsnu metamorfozu i dobija prepoznatljivu, duboku rubin crvenu boju, koja je postala prepoznatljivi potpis kuće Baccarat. Prvobitno lansiran u samo 250 numerisanih kristalnih bočica, miris je izazvao takvu, bukvalno rečeno histeriju među kolekcionarima i insajderima, da je Kurkdjian 2015. godine doneo odluku da ga uvrsti u stalnu postavku svog brenda, inkapsuliranog u prepoznatljivu i prelepu staklenu MFK arhitekturu. 

Iako se miris zvanično svrstava u orijentalno-cvetnu grupu, Baccarat Rouge 540 u stvari prkosi klasičnoj piramidalnoj strukturi (gornje, srednje i donje note). Umesto toga, Kurkdjian je kreirao sopstvenu formu koja funkcioniše kao preklapajući krugovi svetlosti i senke. Miris poseduje neverovatnu transparentnost i prozračnost, što je postignuto upotrebom sintetičkih molekula u kombinaciji sa plemenitim prirodnim sirovinama. 

Kurkdijanova arhitektura izgleda ovako: 

Svetlost (Gornje note): Šafran i jasmin. Šafran (safranal) ovde ne deluje teško i kožno, već daje suvu, metalnu teksturu i finu začinsku toplinu. Jasmin (u formi molekula Hedione) ne donosi indolični, teški cvetni miris, već deluje kao radijator – daje kompoziciji vazdušastost, projekciju i svetlost. 

Struktura (Srednje note): Amberwood i sivi amber (Ambergris). Ovde dominira visok procenat Ambroxana, koji parfemu daje mineralni, slankasti i duboko senzualni karakter, simulirajući toplinu ljudske kože. 

Gustoća (Donje note - baza): Sola jele (fir balsam) i kedrovina. Smola jele donosi specifičnu šumsku svežinu koja balansira slatkoću, dok kedar pruža suvu drvenastu potku. 

Ključ uspeha ovog parfema leži u predoziranju molekula Ethyl Maltola, sastojka koji u parfimeriji miriše na prženi šećer i jagode. Genijalnost kompozicije je u tome što je Kurkdjian uspeo da spoji ovaj ultraslatki, gurmanski molekul sa hladnim, mineralnim ambroksanom i gorkim šafranom, stvorivši tenziju koja do tada nije viđena u parfimeriji. 

Malo koji parfem izaziva tako radikalno različite i intenzivne reakcije u javnosti kao što čini Baccarat Rouge. Percepcija Baccarat Rouge 540 u potpunosti zavisi od olfaktornog aparata pojedinca. Za većinu, to je miris prepečenog šećera, luksuznog francuskog vafla, jagoda i tople, drvenaste aure. Doživljava se kao izuzetno privlačan, topao i sofisticiran. 

Mežutim, zbog specifične interakcije šafrana i ambroksana, značajan broj ljudi ovaj miris doživljava kao izrazito medicinski. Asocijacije se kreću od zubarske ordinacije, sterilnih zavoja, joda, pa sve do mirisa čiste bolničke sale. 

Ova polarizacija nije mana pefema, iako tako može izgledati na prvi pogled. Naprotiv, ona je dokaz avangardne prirode parfema. Miris se konstantno kreće na granici između prirodnog i sintetičkog, privlačnog i odbojnog. 

Specifičnost mehanizma delovanja ovog parfema leži u njegovoj molekularnoj težini. Korisnici se često žale da parfem ne osećaju već nakon nekoliko minuta od nanošenja (fenomen poznat u parfimerijoskoj umetnosti kao anosmija ili olfaktorno slepilo). Molekuli poput ambroxana i hedionea su toliko veliki da brzo zamore receptore u nosu nosioca. Međutim, za okolinu Baccarat Rouge 540 poseduje nezapamćen mirisni trag (tzv. sillage) i projekciju. On ne guši prostoriju, već deluje kao povetarac. Osoba koja ga nosi može proći pored vas, a mirisni talas će se osetiti tek nekoliko sekundi kasnije, ostajući da levitira u vazduhu satima. 

Njegov trag ne dolazi do vas kao običan miris. On se pojavljuje gotovo kao optička varka: najpre ga naslutite, zatim pokušate da ga uhvatite, a onda vam izmakne samo da bi se ponovo pojavio nekoliko trenutaka kasnije. U njemu ima nečeg crvenog, iako crveno nema miris. Nečeg zlatnog, iako zlato ne miriše. Nečeg hladnog i blistavog poput kristala, a istovremeno toplog poput kože koja je dugo čuvala nečiju blizinu. 

Iako dele isti “genetski kod”, Eau de Parfum (EdP) iz 2015. i Extrait de Parfum lansiran 2017. godine predstavljaju dva različita čitanja iste priče. Razlika nije samo u procentu parfemskog ulja, već u rebalansu same formule. 

Eau de Parfum verzija je fokusirana na vertikalnost i projekciju. Ona je vazdušastija, difuznija i svetlija. U ovoj koncentraciji, aspekt „šećerne vune” i mineralnog vetra je najizraženiji. EdP se ponaša kao svetlosni snop – ima neverovatnu sposobnost da putuje kroz prostor i privlači pažnju na daljinu, ali je na samoj koži nešto transparentniji. 

A druge strane Extrait de parfum donosi znatno veću gustinu, dubinu i luksuzniju teksturu. Kurkdjian je u ovu verziju uveo dve ključne modifikacije kao što su gorki badem iz Maroka koji donosi finu, praškastu, blago gorkastu teksturu koja podseća na marcipan, čime je delimično neutralisan "medicinski" ton šafrana, kaoi pojačan šafran i drvenasti akordi koji donose tamnijau, toplija i znatno stabilniju kompoziciju na samoj koži. 

Dok EdP projektuje i leti kroz vazduh, Extrait sedi bliže koži, ali traje znatno duže. On je kremastiji, intimniji, bogatiji i dramatičniji. Ako je EdP svetlucavi rubin, Extrait je teški, polirani crveni baršun. 

Sa usponom društvenih mreža, Baccarat Rouge 540 je prešao granice niche parfimerije i postao opšteprihvaćeni sinonim za „miris bogatstva i uspeha”. Njegov uticaj na industriju je uporediv sa onim koji je Chanel No. 5 imao u dvadesetom veku. 

Njegov DNK je postao najkopiraniji profil u modernoj istoriji. Od high-street brendova do drugih niche kuća, industrija je preplavljena varijacijama na temu Baccarat-a. Međutim, kompleksnost originalne MFK sinteze i balans između slatkog, drvenastog i mineralnog ostaju nedostižni za masovne imitacije. Maison Francis Kurkdjian Baccarat Rouge 540 je uspeo u onome što je najteže u modernom stvaralaštvu: ponudio je potpuno novu estetiku.  

Baccarat Rouge ne pokušava da vas ubedi da je lep. On vas samo podseti da ste ga osetili. A kada se izgubi iz vazduha, ostavlja za sobom ono najdragocenije što jedan parfem može da ostavi, a to je pitanje ko je upravo prošao pored mene i zašto još uvek osećam njegov trag? 

Rouge nije samo parfem; on je apstraktna umetnost u tečnom stanju, trijumf hemijske ravnoteže koji nastavlja da fascinira, polarizuje i dominira svetom mirisa. Sve ostalo su klonovi i kopije koji ipak ne mogu dostići kompleksnost, jedinstvenost i luksuz koji sa sobom nosi orignal. 

Ruski odgovor na Starlink počeo da se raspada u orbiti...

Baš pre neki dan, slučajno sam na Internetu naleteo na naslove “Fijasko ruske verzije Starlinka“ i „Ruski odgovor na Starlink pretvorio se u pravu katastrofu“. S obzirom na to da pratim tu tematiku i da me ona zanima, želeo sam, prvenstveno istine radi, da napišem moje lično viđenje ovog problema i pokušam da manje upućenima objasnim o čemu se zapravo ovde radi. 

Dakle, Rusija je poslednjih godina pokušavala da razvije sopstveni sistem satelitskog interneta koji bi bio nezavisan od američkog Starlinka. Projekat nosi ime Rassvet, a razvija ga privatna kompanija Bureau 1440. Ideja je bila zaista ambiciozna: napraviti konstelaciju satelita u niskoj Zemljinoj orbiti, koja bi omogućila širokopojasnu komunikaciju i pristup internetu, uključujući tu (naravno) i vojne korisnike. Međutim, početak operativnog programa tokom ove 2026. godine pretvorio se zaista u ozbiljan problem. 

Naime, prema najnovijim analizama i podacima orbitalnog praćenja, od ukupno 32 satelita Rassvet koji su lansirani u dve ovogodišnje misije, samo jedan deo je uspeo da dostigne dovoljno stabilne orbite, dok je posebno problematična druga grupa od 16 satelita lansirana nedavno u julu mesecu. 

Ova druga grupa od 16 satelita Rassvet lansirana je 19. jula 2026. raketom Soyuz-2.1b sa kosmodroma Pleseck. Sami sateliti su uspešno odvojeni od rakete, ali tu počinje problem. 

Planirana operativna orbita bila je približno 870 kilometara iznad Zemlje. Međutim, nijedan od 16 satelita iz druge grupe do kraja avgusta nije uspeo da dostigne tu visinu. Većina se nalazila na svega oko 300–400 kilometara, a pojedini su praktično odmah počeli i da gube visinu. Drugim rečima, problem nije bio u tome što raketa nije izbacila satelite u svemir, nego što oni nisu uspeli da se popnu do orbite na kojimaj bi trebalo dugoročno da rade. 

Na prvi pogled moglo bi se reći: „pa dobro, satelit je ionako u svemiru“, ali nažalost po ruski projekat, orbitalna visina je krucijalno važna. Čak i na nekoliko stotina kilometara iznad Zemlje postoji izuzetno razređena atmosfera. Ona stvara aerodinamički otpor, zbog čega satelit postepeno gubi orbitalnu energiju i visinu, a što je orbita niža, taj problem je izraženiji. Satelit na visini od 300 do 400 kilometara zato mora mnogo češće da koristi svoje motore kako bi održao orbitu. To troši gorivo i skraćuje njegov radni vek. Ako satelit nema dovoljno goriva ili nije sposoban da izvršava planirane orbitalne manevre, konačan ishod je jednostavan - atmosfera ga pre ili kasnije obori. Zato možemo reći da satelit koji je tehnički u svemiru ne mora „po difoltu“ biti i operativan satelit. 

Prva grupa Rassvet satelita lansirana je u martu 2026. godine. Od prvih 16 satelita, samo 12 je prema dostupnim podacima uspelo da dostigne orbitu pogodnu za formiranje operativne konstelacije. Jedan satelit je kasnije izgubljen, dok su ostali morali da rade na nižim orbitama nego što je prvobitno planirano. Prema analizama koje su objavljene krajem avgusta, upravo tih 12 satelita predstavljalo je svojevrsnu prvu funkcionalnu jezgru sistema. Međutim, njihova pokrivenost nije ni približno ono što se očekuje od sistema poput Starlinka. Ovi sateliti su nad Ukrajinom, a prema dostupnim podacima, omogućavali tek ograničene periode komunikacije, reda veličine dva komunikaciona prozora dnevno, svaki od oko 90 minuta. To je, na žalost, veoma daleko od koncepta stalne globalne dostupnosti koji predstavlja suštinu Starlinka. 

Međutim, problem je mnogo veći od 16 neuspšnih satelita i po mom mišljenju, najzanimljiviji deo cele priče je ovaj: kada Starlink izgubi nekoliko satelita, SpaceX jednostavno lansira nove. To je moguće zato što je Starlink od početka projektovan kao industrijski sistem masovne proizvodnje i čestih lansiranja, dok ruski Rassvet još nije u toj fazi. Ruski plan predviđa stotine satelita, pominje se oko 292 satelita do kraja 2027. godine, dok se dugoročni planovi kreću prema približno 900 satelita. Ali, ako zemlji treba nekoliko stotina satelita, a značajan deo njih ne uspeva da dostigne odgovarajuću orbitu, problem se veoma brzo pretvara iz tehničkog u strateški. Jednostavno rečeno, ne možeš napraviti Starlink ako satelite ne možeš dovoljno brzo i dovoljno pouzdano da postavljaš u orbitu. 

I tu se pojavljuje još jedan problem u vidu rakete Soyuz, jer se Rassvet u velikoj meri oslanja na rakete Soyuz-2.1b. To jeste proverena i sposobna raketa, ali upravo u tome leži paradoks. Ruski problem nije nedostatak iskustva sa raketama, već nedostatak potrebnog tempa. 

Analiza Critical Threats/ISW ukazuje da je Rusija od 2022. imala relativno ograničen broj lansiranja rakete Soyuz-2.1b i da postojeći tempo nije dovoljan da se u kratkom periodu postavi nekoliko stotina satelita, dok Rassvet zahteva upravo suprotno: masovno, jeftino i rutinsko lansiranje. I to je ono što je Starlink pretvorilo iz svemirskog eksperimenta u infrastrukturu. 

Ovde bih napomenuo i sledeće: često se pravi greška kada se porede Starlink i Rassvet. Starlink nije samo nekakva gomila satelita, to je kompletan ekosistem koji uključuje proizvodnju velikog broja satelita, lansiranje velikih grupa, njihovo orbitalno pozicioniranje, međusobno umrežavanje, zemaljske stanice, korisničke terminale, softver za upravljanje celom konstelacijom, automatsko održavanje orbitalnih parametara, zamenu satelita koji otkažu i još mnogo preduslova. Drugim rečima, pravi proizvod nije samo satelit, nego konstelacija. A konstelacija počinje da ima svoju punu vrednost tek kada je dovoljno velika.

Postoji ovde još jedan veoma važan kontekst: ruske snage su tokom rata u Ukrajini koristile Starlink terminale, uključujući i terminale nabavljene preko „sivih“ kanala. Nakon što je SpaceX početkom 2026. onemogućio takvu upotrebu, pritisak na Moskvu da razvije sopstveni sistem postao je mnogo veći. Ukrajinska vojna obaveštajna služba je još početkom avgusta tvrdila da Rusija ubrzava razvoj Rassveta i da želi da do 2027. ima gotovo 300 satelita. Agencija Rojters je tada ocenila da bi kompletna konstelacija mogla Rusiji dati sposobnosti slične Starlinku, ali samo nekoliko nedelja kasnije pojavili su se podaci koji pokazuju koliko je taj cilj tehnički težak. 

Sve ovo ipak ne znači da je Rassvet bezvredan. Naprotiv. Čak i mala konstelacija može imati vojnu vrednost ako omogućava komunikaciju u određenim vremenskim i geografskim prozorima, ali to nije isto što i potpuno funkcionalna, stalno dostupna satelitska mreža. 

I sada ovde treba napraviti važnu razliku. Ako u tekstovima naiđete na na naziv Skif, to nije isto što i Rassvet. Skif je bio deo šireg ruskog programa Sfera i zamišljen je kao satelitski internet sistem sa 12 satelita u srednjoj Zemljinoj orbiti, na oko 8.070 kilometara visine. Roskosmos je još 2023. najavljivao razvoj prvih šest satelita i lansiranja tokom 2026. i 2027. godine. Međutim, Roskosmos je 2025. objavio da se od projekta Skif odustaje odnosno da se on izuzima iz novog nacionalnog svemirskog programa zbog smanjenja budžetskih troškova. 

Zato je danas Rassvet pravi ruski pandan Starlinku, dok je Skif zaseban, praktično napušten ili barem obustavljen koncept. 

Da li je onda Rassvet doživeo fijasko? Ako pod „fijaskom“ mislimo na to da je Rusija lansirala nekoliko satelita i da su svi nestali, onda svakako ne i to bi bilo zlonamerno preterivanje. Ako pod tim mislimo da je početak operativnog razvoja sistema pretrpeo ozbiljan tehnički neuspeh, onda je odgovor definitivno da.  

Zašto? Zato što druga grupa od 16 satelita nije uspela da dostigne predviđenu operativnu orbitu. Deo prve grupe takođe nije uspeo da ispuni planirane orbitalne ciljeve, a najmanje nekoliko satelita je izgubljeno ili se nalazi u ozbiljnom riziku od gubitka. Još važnije, do kraja avgusta 2026. samo 12 od 32 lansirana satelita može se smatrati da je dostiglo relativno održivu radnu orbitu prema analizama zasnovanim na dostupnim orbitalnim podacima. To je svega 37,5% od ukupnog broja lansiranih satelita.I tu dolazimo do zaključka koji je mnogo važniji od senzacionalističkog naslova „Ruski Starlink propao“. 

Rassvet još nije mrtav, ali trenutno izgleda kao da je Rusija pokušala da preskoči nekoliko razvojnih stepenika odjednom. Za funkcionalan globalni satelitski internet nije dovoljno napraviti dobar satelit. Potrebno je napraviti industrijsku mašinu koja može godinama da proizvodi, lansira, pozicionira i zamenjuje stotine ili hiljade satelita, a Starlink je upravo to. 

Rassvet za sada više liči na ambiciozan projekat koji pokušava da do te faze dođe veoma brzo, a prvi pokušaj ubrzavanja upravo je pokazao koliko je takav zadatak težak. 

Zato bih ja ovaj događaj nazvao ozbiljnim neuspehom prve faze Rassveta, a ne konačnim fijaskom celog projekta. I to je možda mnogo zanimljivija priča od običnog „Rusija nije uspela“. Jer, svemir je prilično nemilosrdan sudija. On ima svoja stroga pravila i u njemu političke ambicije, rokovi i propagandne poruke ne menjaju orbitalnu mehaniku ni za milimetar. To je jedina i neumitna istina koju moraju da znaju svi oni koji žele da ga „osvoje“.