Srpski Apollo 7 - 50 godina kasnije...

Tog 20. jula 1969. godine, imao sam malo više od šest godina, ali savršeno dobro se sećam crno-belog ekrana Ei-Niš televizora, na kojem sam sa roditeljima gledao direktan prenos sletanja čoveka na Mesec. Odlično pamtim momenat kada je Nil Armstrong dodirnuo mesečevo tle i izgovorio istorijsku rečenicu: "That's one small step for a man, one giant leap for mankind".

Danas, 20. jula 2019. godine, obeležavamo tačno 50 godina od tog, možda najznačajnijeg dostignuća u istoriji čovečanstva.

Misija Apollo 11 je trajala od 16. do 24. jula 1969. godine i podrazumevala je lansiranje rakete Saturn V koja je nosila put Meseca astronaute, komandni i lunarni modul, zatim spuštanje na mesečevu površinu, jednodnevni boravak na Mesecu, kao i povratak na Zemlju. 

Ako bismo taj let i boravak na površini Zemljinog satelita posmatrali u kosmičkim razmerama, mogli bismo reći da čovek nije daleko odmakao. Ipak, konstatovati nešto tako bilo bi previše drsko. Jer, to što je čovek uspeo sa svojim znanjem i tehnološkim mogućnostima, bio je istinski ogromni kosmički korak. Koliko god Mesec bio blizu i mali, doći do njega zahtevalo je ogromno znanje, upornost, volju, ali budimo iskreni i ogromnu sreću.

Za ovih pedeset godna objavljeno je nebrojeno mnogo knjiga, priča, fotografija, filmskih i audio zapisa o svim misijama Apollo, tako da se ovom prilikom neću zadržavati na tehničkim aspektima. Ovaj tekst ima drugi cilj, koji ćete saznati ako pročitate ovaj tekst do kraja...

Prema podacima NASA, u ostvarenju prvog leta na Mesec učestvovalo je na različite načine oko 400.000 ljudi. Među tih 400.000 ljudi, bila su i sedmorica Srba, preciznije Amerikanaca srpskog porekla, koji su potpuno nepravedno, danas skoro zaboravljeni kod nas, a svojevremeno su zauzimali izuzetno visoke pozicije u kompletnom "Apollo" programu. Bili su toliko bitni i značajni za taj program, da su odavno dobili nadimak "Srpski Apollo 7". Na ove dve istorijske fotografije ih vidimo sve zajedno. Na njoj su: Dejvid Vujić, Slavoljub Sem Vujić, Milojko Majk Vučelić, Danilo Bojić, Pavle Pol Dujić, Piter Galović i Milisav Šurbatović.

Milojko Vučelić je bio jedan od direktora zaduženih za spuštanje astronauta na Mesec, kao i analizu boravka astronauta na Mesecu, Danilo Bojić je bio inženjer zadužen za pogonske sisteme Apollo programa, Pol Dujić je bio inženjer zadužen za snabdevanje broda Apollo električnom energijom, Slavoljub Vujić je bio inženjer za analizu kvarova i otkazivanja električnih instrumenata u programima Apollo i Saturn, Dejvid Vujić je bio zadužen za koordinaciju programa Apollo sa ostalim kompanijama uključenim u taj program. Jednom rečju, sva sedmorica su imala istaknute uloge u dizajniranju, razvoju, konstruisanju i lansiranju više letelica iz programa "Apollo". Uz njih sedmoricu, često se spominje i osmi član ekipe Dragiša Giš Jovanović.

Ovde moram napomenuti da je Milojko Majk Vučelić imao jednu od glavnih uloga u spasavanju misije Apollo 13 od katastrofe. Naime, dva dana nakon poletanja, posada je doživela eksploziju jednog od rezervoara sa kiseonikom i oba rezervoara sa gorivom. Zbog ovoga misija je morala biti prekinuta, ali astronauti su već bili prilično udaljeni od Zemlje, što je dodatno komplikovalo situaciju i smanjivalo šanse za njihovo preživljavanje i povratak. Uz sve ovo, javio se problem kako odvojiti lunarni i komandni modul, jer spojeni se nisu mogli vratiti na zemlju. U komandnom centru u Hjustonu oformljen je tim kojim je rukovodio Vučelić i koji je imao samo jedan dan da smisli način kako rešiti ovaj problem. Nakon nekog vremena, tim je konstatovao da bi se povišenjem pritiska u tunelu koji povezuje lunarni i komandni modul,  mogla stvoriti dovoljna sila koja bi udaljila lunarni modul dalje od komandnog. Ideja je odmah preneta astronautima, a ovi su je uspešno primenili.

Zbog ovoga, Milojko Vučelić je od tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona, dobio Predsedničku medalju slobode, koja predstavlja najviše američko odlikovanje koje može dobiti jedan civil.

Inače, kompletan tim "srpskog Apolla 7", dobio je još 1965. godine pismo zahvalnosti za učešće u “Apolo” programu, koje su potpisali svi tadašnji astronauti angažovani u misijama Apollo. Tekst pisma glasi:
„Kao astronauti cenimo vaš dopirinos i posvećenost u radu na ‘Apollo‘ programu. Taj osećaj timskog rada i posvećenosti svih aktera, naša je sigurnost u uspešnost programa istraživanja svemira“.

Čak je i čuveni američki "Observer" u tekstu iz 2016. godine konstatovao i priznao, da je tadašnja Jugoslavija igrala znatno veću ulogu u programu Apollo nego što se do tada mislilo i znalo u širim krugovima.
Na kraju, vredno je istaći, da je na poziv tadašnjeg Ministarstva dijaspore Vlade Republike Srbije, 2009. godine, Milojko Vučelić zajedno sa Slavoljubom Vujićem došao u Beograd, u kojem su zajedno boravili nekoliko dana. Tada je izjavio:
„Obično nas pitaju da li je stvarno bilo sletanja na Mesec. Naravno da je bilo, a sada možete da kažete i da ste upoznali ljude koji su u tome učestvovali"

Zato neka ovaj kratki tekst služi kao stalno podsećanje na naše ljude i značaj njihovog dela, koji su imali u ostvarenju najvećeg čovekovog sna - da stupi nogom na drugi svet.

Jovis V

Foto: Internet

Kontrola na površini - šaran na kontroler

Veliki broj sistema i montaža za ribolov se bazira na zapažanju da je riba (skoro) uvek na dnu ili blizu dna. Ovo je zaista u većem broju slučajeva sasvim tačno, ali riba ume, iz raznih razloga, da priđe samoj površini i da se tu hrani.

U ovom tekstu ćemo videti na koji način možemo uspešno loviti šarana bukvalno na samoj površini. Najefikasnije po meni je pecanje uz pomoć posebnog plovka, takozvanog "kontrolera" (controller). Što je još lepše, pecanje kontrolerima je tipična letnja tehnika, baš prilagođena ovim toplim letnjim danima, a može biti efikasna sve dokle je voda dovoljno topla, što je kod nas sve češće i do kraja septembra.

Ja sam na kontrolere pecao pre nekoliko godina dve ili tri sezone i zaista uživao u takvom pecanju. Slično kao i sa meč ribolovom na veglere, prestao sam isključivo zbog jednog razloga – mora se nositi (za mene) previše pribora, zašta ja više nisam imao snage ni volje.

Na samom početku da vidimo šta su to kontroleri i šta ove plovke čini specifičnim u odnosu na ostale vrste plovaka. Na slici ispod vidite neke tipične kontrolere. 

Varijacija ima bezbroj, ali osnovno za sve ovakve plovke je da imaju alku za provlačenje najlona na vrhu! Osim toga, ovi plovci imaju na donjem kraju otežanje, kako bi stajali uspravno. Plovak je uvek već otežan potrebnom težinom, pa nema potrebe dodavati nakakvo dodatno otežanje. Dakle, čak i ako pokušate da ga okrenete naopačke, on će se uvek okrenuti u pravilan položaj sa alkom gore.

Upotrebom ovakvih plovaka, a posebno težih modela, bićemo u mogućnosti da tražimo šarana i na većim daljinama. Kontroleri se prodaju u različitim težinama, pa uvek možemo izabrati pravu težinu za trenutnu situaciju i potrebnu daljinu izbačaja.

Sistem koji se koristi je veoma jednostavan i ne zahteva puno vremena za montažu. Što je još lepše, za nekoliko minuta možemo biti spremni za prvi zabačaj. Jednu tipičnu montažu možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Kao što se vidi, sve što nam je potrebno, osim osnovnog najlona (1) su plovak (2), virbla sa stoperima (3) i predvez (4). Na kraj montaže, naravno, vezujemo udicu sa mamcem.

Kada je predvez u pitanju, ja lično sam koristio fluorokarbon, koji mi se pokazao praktično idealnim za ovakvo pecanje. Kvalitetan fluorokarbon je potpuno nevidljiv u vodi, pa će riba biti manje sumnjičava. Ako pak koristite predvez od standardnog najlona, bilo bi dobro da ga premažete posebnom mašću koju koriste mušičari, naravno ako je imate pri sebi. Ovo će omogućiti da najlon ne tone, već da pliva na površini. Debljina najlona i predveza koji ćemo koristiti zavisi od veličine riba koje očekujemo, ili znamo da plivaju u vodi koju smo odabrali za pecanje. Takođe, u zavisnosti od toga koji štap koristimo (o ovom delu pribora nešto kasnije), biraćemo i debljine najlona.

Veličinu udice ćemo takođe prilagoditi uslovima, ali treba napomenuti da vrh može ostati slobodan, tj. vidljiv. Možemo koristiti i sistem sa dlakom, a na vama je da odredite koji će sistem dati rezultat u određenom trenutku. 

Što se tiče taktike, na nekoliko stvari treba naročito obratiti pažnju. S obzirom na to da sada lovimo na samoj površini, imajte na umu da ribu mnogo lakše možemo uplašiti nego inače. Površina vode svakako nije mesto na kojem se riba oseća potpuno bezbedno, pa će iz tog razloga biti dodatno oprezna, jer instinktivno oseća da je tu izložena i nezaštićena. Zato moramo biti izuzetno tihi, naši pokreti na obali ne bi trebali da budu nagli, a na glasan govor viku ili muziku zaboravite. Ako imate pri sebi polarizacione naočare, bićete svakako u prednosti, jer ćete moći da lakše tražite ribu na površini, ili pratite situaciju pod samom površinom. Kao što vidite, osim u varaličarenju i mušičarenju, polarizacione naočare su našle svoju ulogu i u pecanju na plovak.

Rano jutro i predveče su najbolje vreme za ovakav način ribolova, mada ponekad i periodi tokom dana mogu biti produktivni, naročito ako je dan oblačan i duva blag vetrić.

Trudite se da ne zabacujete nasumično, a ako uspete da vidite ribu na površini, nikako nemojte zabacivati blizu nje, jer ćete je tako samo uplašiti i oterati. Dakle, zabacite dalje i sačekajte da riba sama priđe vašem mamcu.

Prilikom pecanja na površini, šarana ćemo često naći u delovima sa hladovinom ili u blizini vodenog rastinja. Takođe, obavezno povremeno promenite mesto i ribu tražite na većoj površini vode. Ovo će vam drastično povećati šanse za uspeh, provereno.

Kada su u pitanju mamci na koje ćemo pecati, logično je da moraju biti plivajući. Jedan od još uvek najboljih mamaca za lov šarana na površini je komad običnog hleba, ali uspešno možemo koristiti i plivajuće pelete ili manje pop up boile, prečnika do 8cm okvirno. Prevelika boila kod površinskog pecanja može delovati neprirodno i svojom veličinom odbiti ribu. 

I još jedan savet – možete dodatno hraniti, ali nipošto ne preterujte sa količinom hrane, ovo je tehnika kod koje je bolje hraniti umereno. Par peleta u krugu oko glavnog mamca i to je sve. Ovu “caku” sam naučio od engleskih ribolovaca i zaista se pokazala kao potpuno tačna.

Već smo spominjali pribor koji ćemo koristiti. Ako pecamo manje ribe ili pokušavamo da prevarimo krupnu babušku na površini, dobar meč štap veće težine bacanja će nam biti dovoljan. Međutim za krupnije šarane, biće bolje koristiti neki šaranski štap, ali nešto niže TC, recimo oko 2-2,5 lbs, a takođe uspešno možete upotrebiti i neki meč štap namenjen pecanju šarana na pelete (pod uslovom da kod nas pronađete takav) – takozvani pellet waggler rod. Obzirom da su ovi specijalizovani štapovi veoma retki kod nas, klasičan šaranski parabolik dužine do 3,6m će biti sasvim dovoljan, bar za početak.

Ja lično, za pecanje kontrolerima sam koristio specijalizovani Prologic C2 Float štap, TC. 2 libre i dužine 3,6m, koji mi se pokazao kao praktično idealan za ovu tehniku ribolova.

Kao što vidite, tehnika pecanja šarana na površini pomoću kontrolera zahteva određenu pripremu, stalno traganje za ribom, određena pravila ponašanja na vodi, pa je sa jedne strane jednostavna, a sa druge strane zahtevna. 

Međutim, kada posle detaljne pripreme primetite "kupanje" šarana na površini i kako vaš plovak nestaje ispod površine vode, shvatićete svu draž i posebnost ove izuzetno atraktivne tehnike.

Ova tehnika je kod nas prilično nepoznata, pa je ovaj tekst pokušaj da vam približimo jednu veoma atraktivnu tehniku, za koju verujem da će sticati vremenom sve više pristalica. U stvari, siguran sam u to.

Na samom kraju, nisam izdržao a da vam ne pokažem ovu raketu. 

Napuni se plivajućim peletima, lomljenim, ili celim boilama, zabaci i... plutajuća crvena loptica će se odići i omogućiti da hrana izađe iz rakete i raspe se po površini. Gotovo idealno pomagalo kod površinskog pecanja šarana, samo je bitno ne preterivati sa količinom.

Jovis V

Foto: Jovis, Internet

Olive - sitne, ali bitne!

Mi ih najčešće nazivamo "olive", neko ih naziva "stoperi", a na engleskom jeziku se zovu "rod ferrule stoppers".

No, kako god ih zvali, o njima najčešće uopšte i ne razmišljamo, niti im poklanjamo pažnju koju ovi sitni, ali bitni dodaci ribolovačkom štapu, zaslužuju. Što je još čudnije, o njima retko misle i proizvođači štapova, pa ih po pravilu možete videti samo na skupim i retkim ekskluzivnim modelima proizvođača koji znaju njihovu vrednost. 

Prva i osnovna uloga oliva je da zaštite štap, odnosno blank prilikom transporta. Uz zaštitnu funkciju, olive podižu ukupan izgled štapa, dajući mu dozu elegancije i otmenog izgleda.

Razmislite sada o jednom detalju. Ako je donji deo štapa (znatno jači i izdržljiviji od gornjeg) zaštićen od padova takozvanom "end kapom" (metalnom, gumenom, od presovane plute...), zašto ne bismo zaštitili i gornji deo prilikom transporta štapa i neočekivanih padova? Dakle, ove olive mogu biti (i jesu!) neverovatno korisni dodaci svakom štapu, jer štite gornji deo od padova i oštećenja.

Na sreću, olive se mogu kupiti odvojeno od štapa, a majstorima koji ih prave je dovoljno reći unutrašnji prečnik gornjeg dela i oni će lako izraditi odgovarajuću olivu. U inostranstvu ove olive nisu baš jeftine, a cena najčešće zavisi od kvaliteta materijala od kojeg su izrađene i kvaliteta same izrade. Najčešće se izrađuju od aluminijuma, mesinga ili plemenitog drveta, dok su umetci (inserti) najčešće od plute ili eva pene.

Na sreću, olive uspešno prave i naši majstori, po značajno nižim cenama, a funkcionalnost im je praktično identična znatno skupljim modelima sa zapada. Što je još lepše, svaki vičniji majstor ih može izraditi, uz odgovarajući alat, u svojoj kući.

Na kraju, svima preporučujem da se sete povremeno ovih sitnih, ali neverovatno korisnih dodataka i naprave ih, ili naruče za svoje štapove. Videćete, može se višestruko isplatiti.

Jovis V

Foto: Jovis, Internet