петак, 10. јул 2020.

Света Софија Цариградска

Света Софија је православна патријаршијска базилика, која је до 1453. година била и седиште Васељенског патријарха и у којој су крунисани византијски цареви.
Пуно име цркве је Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας - „Храм Свете Мудрости Божје".
Свету Софију је сазидао византијски цар Јустинијан од 532. до 537. године. у Цариграду, а пројекат цркве су израдили Исидор Милетски и Антемије из Трала, најпознатији архитекти тог доба.
Након пада Цариграда, Мехмед II Освајач, Свету Софију претвара у џамију и налаже да се мозаик прекречи. 
На срећу, ово је спасило мозаик од уништавања, јер је остао заштићен испод слојева малтера.
У Светој Софији се, између осталих, налази један од најлепших и највеличанственијих мозаика Господа Исуса Христа Пантократора, ремек дело светске уметности.
Света Софија је ванвременско ремек дело византијске, хришћанске и светске уметности, а њена светост и данас духовно надахњује све православне хришћане. Тако ће и бити довека.

Иначе, међу Грцима данас постоје две легенде о Светој Софији, која је за грчки народ, али и све православне хришћане најважнија црква. 
Прва легенда је везана за покољ који су извршили отомански војници над народом и делом свештенства и монаштва који се склонио у цркву приликом освајања града. Легенда каже да су покољ и заробљавање избегла два монаха, који су се пред османлијама попели на галерију цркве и тада ушли у зид, из којега ће изаћи када град и црква опет буду хршћански. 
Друга легенда каже да се последњег дана пре него што је Цариград освојен, целога дана није дизала магла. Кад се касно поподне коначно подигла, појавила се мистериозна светлост. Та светлост се пењала и ширила по куполи цркве све до крста на њеном врху. Подизање црвене светлости до крста, после чега је нестала, најављује и говори нам да је Свети Дух напустио Цркву непосредно пре него што је оскрнављена, а да ће се у њу вратити када она опет постане хришћанска. Да ово није само пука легенда, говоре и записи из тог времена у којима се заиста спомиње некаква црвена светлост која је обасјавала Свету Софију те вечери.


---------------

Света Софија

Света Софија поста џамија,
а васцели свет, слуша и гледа
из првог и последњег реда,
и она вапије,
где су моја чеда?

Где су владари, које сам одгајила,
где је свештенство,
које ме благољепијем украшаваше,
где су војници, који ме бранише,
где су молитве светих,
које ме Небом учинише?

Где су глухи и слепи,
који се у мени исцелише,
хроми који усташе,
неми, који проговорише?

О, децо моја, из рода хришћанског и православног,
поново без духовног Светионика остасте,
а мене саму остависте.
Где су моје Васкршње и Божићне Литургије,
мозаици, који земљу на небо уздизаше?

Све у трен неста
и ја удовица остах.
Где су свети патријарси,
да Благословено Царство наговештавају?

Где су безбројни хорови,
који и ангелске надјачаваше?
Где су покајници, подвижници
и они скрушена срца,
који овде утеху проналазише?

О, туго, која моје срце испуни,
јер нема оних који Бога траже.
У мени се више
света Софија не велича,
без које у космосу безумље влада,
куда и како сада?

Ја стојим пуста и сама
у тамну одежду одевена,
жалећи за децом, које више нема,
да разним путељцима
и морима овамо ходе,
да их моје величанствене куполе, Небесима узводе.

Епископ Фотије