Od bambusa do bambusa

Kolege ribolovci koji me poznaju lično, ili preko mojih tekstova, uglavnom znaju koliko me privlači i koliko volim takozvani “retro pristup” ribolovu, a pogotovo kada je u pitanju ribolovački pribor. Tu prevashodno mislim da klasične, legendarne modele mašinica, ali i ribolovačke štapove koji nisu izrađeni od ugljeničnih vlakana, takovanog “grafita” ili “karbona”. Tu pevashodno mislim na moju ljubav prema štapovima izrađenim od staklenih vlakana (fiberglas), koje sam već predstavo na ovom Blogu u tekstu Od staklenih vlakana do fiberglasa. (klik na link)

Međutim, ništa manje nisam fasciniran ni štapovima izrađenim od bambusove trske, takozvanim “bambusima”. Iz tog razloga sam 2015. godine napisao za List Ribolov tekst o štapovima od bambusa, koji i danas smatram za jedan od meni najdražih testova.

Zato mi je bilo neobično drago, kada sam prilikom gostovanja na Radiju Laguna u emisiji Van Dometa (klik na link), koju uređuje i vodi naš kolega i moj drugar Ivica Drobac, dobio priliku da o štapovima od bambusa kažem neku reč više i da široj publici objasnim šta je to što me toliko fascinira kod tih štapova.

Tekst koji sledi je odavno nastao, a za njegov nastanak je direktno zaslužan oglas jednog ribolovca, koji mi je u trenutku dao inspiraciju. Pomenuti oglas je glasio: „Prodajem bambus štapove duzine 2,3m. Cena 98,00 dinara po komadu”.

Istog trenutka sam se vratio u detinjstvo i ranu mladost, kada smo skoro svi koristili štapove od bambusa za pecanje. Uostalom, tada praktično i nismo imali drugačije štapove, jer je izbor kod nas bio prilično sužen. Nismo tada puno obraćali pažnju na dužinu, težinu bacanja, vrstu provodnika, rolenhalter... samo je bilo bitno biti na vodi i imati štap.

Nešto kasnije su se kod nas pojavili, za ono (ali i ovo) vreme fenomenalni štapovi od staklenih vlakana. Bili su lepši i „moderniji“ od bambusa, pa smo svi davali poslednji dinar džeparca da bismo nabavili jedan od tih novih štapova. To je bilo vreme sigurne vladavine takozvanih “fiberaša” iz zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka - Tokoza i Germine. Ti štapovi su bili praktično neuništivi, pa je bilo pitanje prestiža imati neki od tih štapova.

Znatno kasnije su stigli štapovi od ugljeničnih vlakana (karbon fiber), a nastavak priče svi znamo.

Ali, u jednom trenutku, praktično zaboravljeni štapovi od bambusa, ponovo dolaze u centar pažnje zaljubljenika u pribor i ribolov. Ovde prevashodno mislim na mušičare, koji nikada i nisu prestali da se oduševljavaju ovakvim štapovima, ali i sve ostale ribolovce, koji su odavno bili ubeđeni da su bambusi stvar daleke prošlosti.

Ako ne verujete "pročešljajte" Internet i videćete koliko manufaktura i majstora proizvodi štapove od bambusa! Sedišta ovih manufaktura su uglavnom u Americi, Velikoj Britaniji, ali i Japanu, Italiji, Nemačkoj,  Skandinavskim zemljama...

Pre dosta godina sam imao priliku, da u čuvenom bečkom "Rösler"-u, kao veliki poklonik i zaljubljenik u Hardy štapove, držim u ruci i isprobam (između ostalih) i čuveni model Palakona Split Bamboo. Osećaj Vam neću opisivati, jer mi je bio – neopisiv! Tokom godina (decenija), imao sam još neke štapove od bambusa u rukama i uvek sam se iznova oduševljavao njihovom elegancijom, osećajem u ruci i estetikom.

Najkvalitetniji bambus koji se koristi za izradu ovih štapova uzgaja se u Kini. Verujte, koliko god neko bežao od ribolovačkog pribora i Kine, kada je u pitanju kvalitet bambusove trske, nikakve dileme nema. Skoro svi proizvođači naručuju bambus odande i onda ga obrađuju po želji. U pitanju je Tonkin bambus, koji raste na obalama reke Sui, u kineskoj provinciji Guangdong.

Istinski poznavaoci kažu da je Calcutta bambus (takođe iz Kine) još bolji, ali je on teži za nalaženje, pa samim tim i ređi.

Moram ovde naglasiti da je osim kineskog, isto toliko kvalitetan i japanski bambus Madake, koji raste na jugu Tohoku regiona u severnom delu Japana. Ova trska je ipak,u svetskim razmerama, znatno manje zastupljena i koriste je uglavnom japanski graditelji.

Kada bambusova trska stigne do graditelja, tek tada kreće komplikovan, mukotrpan i dugotrajan proces njegove obrade. Bambus se seče, suši, spaja, lepi, lakira... i sve to se radi isključivo ručno. Ilustracije radi, za kompletnu izradu samo jednog štapa potrebno je u proseku 100 radnih sati!

Verovatno se neki od čitalaca pitaju zašto za majstore upotrebljavam izraz “graditelji”, pa da objasnim: posao izrade štapa od bambusa se, sasvim logično, poverava samo visokostručnim graditeljima sa ogromnim iskustvom i posebnom licencom, slično kao u svetu časovničarstva ili gradnje muzičkih instrumenata. Štapovi od bambusa se, zbog prirode procesa, rade u malim serijama, a da biste postali ponosni vlasnik jednog od ovih lepotana, morate biti (mnogo) strpljivi! Liste čekanja su dugačke, naročito ako želite nešto unikatno, recimo da izaberete dužinu, boju konca, AFTMA klasu, jedan ili dva vršna dela, ručno ispisano ime vlasnika štapa, serijski broj, vrstu laka, itd. Svaki primerak se dugo suši, ispravlja, lakira posebnim lakovima i ukrašava, tako da postaje pravo umetničko remek delo!

Upravo zato se i govori o graditeljstvu, jer posao izrade jednog bambusovog štapa predstavlja visoko specijalizovano znanje i sintezu nekoliko veština i zanata, kao što su stolarski, tesarski, graverski, lakirerski, preciznomehaničarski, itd.

Pogledajmo sada kratki istorijat nastanka prvih štapova od bambusa. Dakle, smatra se da je korišćenje bambusa u modernom mušičarskom ribolovu, kakav danas poznajemo, počelo između 1790. i 1845. godine. Prve manufakture su se pojavile na tlu SAD (Pensilvanija), a kasnije na britanskim ostrvima, pa onda i u ostatku Evrope.

Garantujem da ni jedan štap od karbona ne može izazvati takav osećaj kao kada uzmete u ruke neki od vrhunskih bambusa! Jeste, teži su i sporiji od karbonskih štapova, ali upravo te osobine su na ceni kod vrhunskih mušičara! Oni tvrde, a treba im verovati, da štap od bambusa zahvaljujući svojoj težini i "sporosti", stvara prilikom zabačaja veliku inerciju i praktično sam plasira laganu mušicu na tačno željeno mesto! Tako, ovaj uslovno rečeno nedostatak, postaje prednost, jer se sa mnogo manje truda i zamaha, mušica može izbaciti izuzetno precizno. Štapovi od bambusa se, žargonski rečeno, izuzetno dobro “pune”, što znači da odlično kontrolišu let i plasiranje mušičarske strune, pa samim tim i mušice.

Možda najbolja osobina vrhunskih štpova od bambusa je takozvani "damping" koji ovi štapovi poseduju. Reč je o sposobnosti štapa da amortizuje i priguši oscilacije, a zabačaji su stoga "glatki" i precizni. Zato su (između ostalog) na ceni kod svih poznavalaca i stručnjaka.

Na tabeli koju ovde prilažemse mogu videti osnovne karakteristike bambusa u odnosu na neke druge materijale od kojih se prave moderni štapovi za ribolov:

Naravno. ni bambus kao i ostali materijali, a naročito prirodni, nije otporan na oštećenja i lomljenje. Ali, ako se upotrebljava na pravilan način, dugotrajan je i može se koristi decenijama. Ipak, ako se sa njim pogrešno rukuje i loše čuva, bambus može biti osetljiv na veliku toplotu ili previše jako sunce. Takođe, bez obzira koliko kvalitetan bio, lak može početi da puca, zbog mikrodeformacija koje se javljaju na samom bambusu. Bez obzira na to, bambus spada u najprirodnije moguće materijale za izradu ribolovačkog štapa i ima plemenitost i posebnost koju takvi materijali poseduju.

Danas praktično svi ozbiljni proizvođači koji drže do sebe i svog renomea, imaju bar jednu seriju štapova od bambusa. Pogledajte njihove sajtove, videćete da ovakvi štapovi zauzimaju posebno mesto i da se o njima posebno govori. Neki od njih su: Hardy, Bruce and Walker, RL Winston, Thomas & Thomas, Orvis, Scott, Zenaq... ali i veliki broj malih manufaktura i pojedinaca, koji rade isključivo po narudžbini. Naravno, nabrajti ih ovde sve po imenu bilo bi nemoguće, što je još jedan dokaz kakav status imaju štapovi od bambusa među ribolovcima koji vole samo ono što je prirodno  i najkvalitetnije.

I na samom kraju, reći ću da su cene ovih štapova, nažalost, "malo" više od onih 98 dinara iz oglasa sa početka teksta. Koliko? Recimo od 1.000 do 5.000 američkih dolara, dok stari i retki kolekcionarski primerci dostižu cene i do 15.000 dolara!

I tako, kao što vidimo, krug se izgleda polako zatvara. Od bambusa stigosmo do... bambusa!

Jovis V
Foto: Internet

Provodnici strune - vrste, osobine, kratki istorijat...

Ribolovački štap je, uz neke izuzetke kao što su takmičarski štekovi, tenkara štapovi ili neki retki egzotični modeli, praktično nemoguće zamisliti bez provodnika strune (vođica, karika).

Provodnici imaju zadatak da (kao što im i ime kaže) provedu upletenu strunu ili monofil od mašinice do vrha štapa. Iako ovo naizgled nije komplikovan zadatak, videćemo da nije baš sve tako jednostavno. Od njihovog broja i rasporeda zavise mnoge ključne osobine štapa, koje mogu doći do izražaja samo ako su provodnici dobro ukomponovani sa karakteristikama blanka. Ovo se odnosi na broj provodnika, kao i na njihov tip, odnosno vrstu.

Prvo što moramo znati je osnovna anatomija jednog provodnika. Na ilustraciji se vide delovi od kojih je sastavljen skoro svaki provodnik, uz neke retke izuzetke koje ćemo predstaviti kasnije u tekstu.

Stopa služi da direktno spoji provodnik sa blankom, nožice predstavljaju deo koji spaja stopu sa okvirom (ramom), dok okvir ima ulogu da nosi unutrašnji prsten preko koga klizi struna.

Prvi modeli provodnika montiranih na najranije štapove su bili veoma jednostavni. Najčešće su bili izrađeni od tvrdo hromirane žice. Ovakvi provodnici su bili u upotrebi veoma dugo i mogli su se videti kao sastavni deo štapa sve do druge polovine 20. veka. Čak i danas se ovakvi provodnici proizvode i mogu se kupiti, ali su uglavnom namenjeni entuzijastima i graditeljima štapova koji prave takozvane „retro“ modele, koji po svom duhu i opremi podsećaju na neka stara prošla vremena. Među najpoznatije provodnike ovog tipa (popularno zvanih "žičani") spadaju provodnici Seymo, engleske kompanije Hopkins & Holloway, koja i danas postoji i  uspešno radi.

Vremenom su počeli su da se pojavljuju nešto drugačiji provodnici koji su imali unutrašnji prsten izrađen od keramike. Naročito su bili popularni na štapovima u drugoj polovini 20. veka, a bili su prepoznatljivi po najčešće belom unutrašnjem prstenu koji je na ram bio pričvršćen putem takozvanog „šok“ prstena izrađenog od plastike. Uloga ovog prstena je bila da omogući spoj keramičkog prstena sa okvirom provodnika, ali i da zaštiti prilikom pada krtu i lako lomljivu keramiku. 

Kako je tehnologija napredovala, keramički prstenovi su bili zamenjivani drugačijim materijalima, među kojima se naročito izdvojio aluminijum oksid (Al2O3) ili skraćeno AlO. Ovakvi prstenovi su bili znatno tvrđi i otporniji od keramičkih, pa su veoma brzo postali najkorišćenji tip prstena, zbog svojih dobrih karakteristika uz povoljnu cenu.

Na ovom mestu ćemo na trenutak zastati da bismo bliže objasnili upravo pomenutu tvrdoću. Pojam „tvrdoće“ je kod provodnika veoma bitan i predstavlja ključni element koji određuje ukupni kvalitet i cenu jednog provodnika.

Dakle, tvrdoća predstavlja otpornost nekog materijala prema prodiranju u njega nekog drugog znatno tvrđeg tela, kao i otpor materijala prema plastičnoj deformaciji. Postoji nekoliko metoda za određivanje tvrdoće, kao što su ispitivanje tvrdoće materijala zarezivanjem, utiskivanjem ili metodom odskoka. Uz ovo, postoji nekoliko skala koje brojčano oslikavaju tvrdoću. Nama je ovde najbitnija takozvana Vikersova (Vickers) skala tvrdoće, jer se tvrdoća provodnika (odnosno prstenova) najčešće izražava u toj skali. Pogledajmo na tabeli tvrdoću najčešće upotrebljavanih materijala za izradu provodnika merenih po Vikersu. Naravno, ovde nećemo ulaziti u suvoparne fizičke i tehničke detalje metode merenja, ali ćemo lako na osnovu vrednosti moći da zaključimo i steknemo sliku o tvrdoći nekih od najčešće upotrebljavanih materijala. Evo tabele na kojoj su prikazani najčešće korišćeni materijali od kojih se izrađuju prstenovi provodnika, sa njihovom bojom, nazivom proizvođača i tvrdoćom po Vikersu:

Kao što vidimo, aluminijum oksid je duplo tvrđi od keramike. Zato je brzo stekao popularnost i postao standardni materijal za proizvodnju provodnika.

Međutim, proizvođači nisu spavali na lovorikama, već su dalje radili na novim tvrđim materijalima. Tako je čuveni japanski proizvođač Fuji, 1981. godine izbacio prve provodnike izrađene od silicijum karbida (SiC). Na tabeli se jasno vidi da je SiC praktično duplo tvrđi od aluminijum oksida. Silicijum karbid je do današnjih dana ostao najtvrđi materijal koji se upotrebljava za izradu prstenova. 

Tek nedavno, tačnije 2014. godine, Fuji je predstavio novi materijal pod komercijalnim nazivom “Torzite”, za koji tvrdi da je još tvrđi i lakši od silicijum karbida. U pitanju je keramika, međutim ne kao ona sa početka naše priče, već posebna i razvijena u saradnji sa najvećom japanskom kompanijom za proizvodnju keramike Kyocera. Torzite provodnici su prilično skuplji od silicijum karbida, tako da SiC provodnici i dalje ostaju na prvom mestu kada je izbor materijala u pitanju. Koga zanimaju ovi inovativni i po mnogima najbolji provodnici koji postoje, može pročitati tekst na portalu Trofej.info pod naszivom "Fuji - gospodar prstenova" (klik na link). Moram ovde sa zadovoljstvom napomenuti da je taj tekst nastao 2014. godine, neposredno po svetskoj premijeri ovih provodnika, pa je sasvim izvesno, bio prvi tekst kod nas koji je bio posvećen Torzite provodnicima.

Moram na ovom mestu dati dve bitne napomene. Svi moderni materijali za proizvodnju provodnika su dovoljno čvrsti da izdrže dugotrajnu upotrebu u realnim uslovima na vodi, ali samo ako su dovoljno kvalitetni. U današnjoj hiperprodukciji ribolovačkog pribora sa dalekog istoka, može se naći bukvalno sve i svašta. Zato uvek imajte na umu: nije svaki aluminijum oksidni ili silicijum karbidni prsten isti! Uvek je bolje kupiti AlO prsten proverenog proizvođača, nego neki SiC nepoznatog.

Drugo, ni jedan monofil niti upletena struna ne mogu oštetiti kvalitetan prsten. Čak i da mogu, bilo bi potrebno jaaaaako puno pecanja i svakodnevne upotrebe da bi se pojavili prvi urezi u materijalu. Kako onda do oštećenja ipak dolazi? Glavni krivac nije struna, već voda! Tačnije, ono što se u njoj nalazi, a to su fine, golim okom nevidljive čestice silicijuma i njegovih jedinjenja, koji su sastavni deo zemlje, pa se tako nalazi i u vodi. Ove čestice se zadržavaju na struni i deluju na prsten kao prava fina šmirgla. Otuda se pojavljuju oštećenja! Sami proizvođači (oni ozbiljni, naravno) tako i testiraju svoje materijale: preko prstena prevlače strunu potopljenu u vodeni rastvor porcelanske gline, koja je po sastavu najsličnija vodi u rekama.

Osim tvrdoće, kod materijala za izradu provodnika, to jest prstenova, veoma bitna osobina je i otpornost na naglo zagrevanje i hlađenje. Prilikom upotrebe štapa na vodi dolazi do trenja strune koje zagreva materijal (po sunčanom i toplom danu i Sunce ga prilično zagreva), a voda ga istovremeno hladi. Što je materijal kvalitetniji, bolje će podnositi ovakve termošokove. 

Uz do sada spomenute, postoje i prstenovi izrađeni od drugih materijala, kao što su kermet (cermet) na slici iznad, koji predstavljaju kombinaciju keramike i metala, zatim cirkonijum, titanijum oksid, različiti poludragi i dragi kamenovi (ovi su veoma retki i najčešće se izrađuju ručno u malim serijama), hromirani čelik presvučen slojem titanijum nitrida, ali i aluminijum oksid visokog kvaliteta, kao što je Fudžijev model Alconite. Međutim, bez obzira o kojem materijalu je reč, svi oni su ipak mekši od silicijum karbida i uglavnom se radi o eksperimentisanju radi veće finasijske dobiti proizvođača.

Do sada smo uglavnom pominjali prstenove. Sa druge strane, ramovi (okviri) provodnika se najčešće izrađuju od nerđajućeg čelika, a u novije vreme i od titanijuma. Titanijumski ramovi su nestvarno laki, otporni na koroziju, ali i skupi.

Kada je oblik rama u pitanju, postoje jednostopalni i dvostopalni provodnici. Jednostopalni se najčešće koriste kod štapova manjih težina bacanja, kod kojih nema ekstremnih naprezanja, dok se dvostopalni najčešće koriste kod štapova većih težina bacanja i za teže vidove ribolova. Ovakvi provodnici, tj. njihove stope, utiču na akciju blanka, naročito ako ih na štapu ima više, jer se na blank oslanjaju u dve tačke. Kod jednostopalnih provodnika ovo je manje primetno i manje utiče na akciju blanka, tj. na razliku kako se blank ponaša sa, ili bez montiranih provodnika. Napomenuću samo da je ovakvo menjanje akcije štapa više primetno prilikom korišćenja provodnika napravljenih od čelika, a nešto manje kod provodnika sa titanijumskim ramom, što je uslovljeno većom elastičnošću, manjom težinom i najčešće manjom debljinom zidova titanijumskog rama. Ovakve razlike su većini ribolovaca beznačajne i gotovo neprimetne, ali ipak postoje. One su bitne iskusnijim kolegama koji više pažnje pridaju izboru štapa i njegovoj nameni, kao i graditeljima štapova.

Pogledajmo sada još dve bitne karakteristike provodnika, a to su oblik prstena i oblik nožica. Kada je oblik prstena u pitanju, ubedljivo najčešći su okrugli prstenovi, kakve viđamo na 99% štapova. Manje je poznato, da je legendarni nemački DAM još početkom sedamdesetih godina 20. veka eksperimentisao sa trouglasto profilisanim žičanim prstenovima. Početkom 2014. godine,  južnokorejski proizvođač provodnika Kigan je predstavio sličnu, ali znatno moderniju trouglastu seriju provodnika pod nazivom "Triangle". 

Ovako profilisani prstenovi, teoretski imaju značajne prednosti u odnosu na standardni okrugli oblik. Navodi se da je trenje između strune i prstena kod ovakvog oblika smanjeno u proseku za 30% u odnosu na trenje koje se javlja prilikom prolaska strune kroz okrugli prsten. Ovo rezultira dužim i preciznijim hicem. Navodi se takođe da je i trenje smanjeno, zbog veće površine na koju naleže struna. Međutim i pored nekih prednosti, ovakvi provodnici nikada nisu stekli veću popularnost.

Kada sam već kod nekih neobičnih provodnika, spomenuću ovde još jedno jedinstveno rešenje, koje sam takođe prilično davno, još 2013. godine predstavio u tekstu "MicroWave Line Control System" (klik na link). 

Što se oblika nožica tiče i tu proizvođači eksperimentišu, tako da japanski Fuji sve češće koristi zaobljeni oblik (slično slovu "O") u seriji provodnika pod zajedničkom oznakom "K". Ovakav oblik nožica prema Fudžiju sprečava mršenje strune oko provodnika, naročito po vetrovitom vremenu.

Sigurno ste nekada primetili provodnike sa veoma izduženim nožicama. Ovakvi provodnici se koriste kod match štapova za pecanje plovcima - veglerima (više o ovakvim provodnicima ćete uskoro pročitati u tekstu koji ću objaviti na ovom Blogu, a posvećen je štapovima za meč ribolov).

Spomenimo na kraju još jedan poseban tip provodnika, a to su provodnici takozvanog “snake” (zmija) tipa, nazvanih tako zbog svog specifičnog oblika. 

Ovakvi provodnici se sreću na štapovima za mušičarski ribolov, veoma su jednostavne konstrukcije i nemaju unutrašnji prsten. Bez obzira na to, savršeno su prilagođeni korišćenju uz mušičarski kanap, koji je sasvim drugačiji od monofila i pletenih struna koje se koriste u ostalim vrstama ribolova. Najčešće su izrađeni od od tvrdo hromirane čelične žice, a u novije vreme i od titanijuma. Često ćete kod mušičarskih štapova, naročito onih nove generacije, videti prvi najveći provodnik klasičnog tipa sa prstenom od aluminijum oksida ili silicijum karbida, dok su ostali “snake” tipa. 

Kao što smo mogli da vidimo, vrsta i tipova provodnika ima puno. Samo uz poznavanje njihovih (makar osnovnih) karakteristika i uz njihov pravilni odabir, možemo biti potpuno zadovoljni našim štapom. Naravno, jednim tekstom je nemoguće obuhvatiti baš sve što je vezano za provodnike, ali neka ovaj tekst bude polazna osnova svima za dalje istraživanje i saznavanje nečeg novog.

Jovis V

Foto: Jovis, Internet

Hardy Richard Walker Farnborough

Englesku kuću House of Hardy nije potrebno posebno predstavljati. Svi koji iole prate ribolovački pribor znaju da je u pitanju kuća koja je od svog osnivanja pa do danas, bila sinonim za vrhunski kvalitet proizvoda, koji je u mnogim segmentima ostao neprevaziđen čak i danas.

Godine 1872, mladić po imenu Vilijem Hardi (William Hardy) osnovao je malu puškarsku radnju u gradiću Eniku (Alnwick). Nešto kasnije, uzima svoga brata Džona Džejmsa (John James) kao partnera i od tada počinju da se reklamiraju kao „puškari, limari i nožari“. Možda bi stvari na tome i ostale, da se nije pojavila reklama u lokalnim novinama Alnwick Mercury, u kojoj su se braća Hardy reklamirala kao „proizvođači superiornog ribolovačkog pribora za rečni i morski ribolov“. Taj oglas im je omogućio naglu ekspanziju posla, pa su vremenom, zahvaljujući vrhunskom kvalitetu svojih proizvoda, ali i porodičnim vezama, postali zvanični snabdevači kraljevske porodice ribolovačkim priborom. Ovo ih je, naravno, vinulo u zvezde, stekli su svetsku slavu, koja opstaje čak ni danas, kada kuća više ne postoji u obliku u kojem je postojala. Tokom decenija poslovanja i Hardy su potresali povremeni finansijski problemi, menjali su vlasnike, da bi ih pre izvesnog vremena Hardy & Greys (kako su se zvali poslednjih nekoliko godina, od kada su kupili kuću Greys) kupio američki ribolovački gigant Pure Fishing. Ako je za utehu, u Eniku je ostao jedan mali deo proizvodnje, a ova mala kompanija je nosila ime „Hardy Bros“ (klik na link). O „nestanku“ Hardy-ja i njegovom utopljavanju u Pure Fishing, možete pročitati detaljan tekst na portalu Trofej.info, u tekstu "Hardy za široke narodne mase", (klik na link) koji je nastao 2015. godine.

U ovom tekstu ću vam predstaviti jedan mušičarski štap iz zlatnog doba proizvodnje Hardija, koji svakako ne spada u najbolje mušičarske štapove koje je ova kuća proizvela. Naprotiv, štap je sasvim (uslovno rečeno!) prosečan, naravno za standarde Hardija. Ipak, čak i tako "prosečan" za mnoge druge je i danas nedostižan. Šta je dakle, na ovom štapu toliko vredno, da ga vredi posebno predstaviti? U najkraćem – njegovo ime. Na štapu je, osim osnovnih tehničkih podataka ispisano i „Richard Walker, Farnborough“. Ništa bitno, reći će neko na prvi pogled. Međutim, ova imena su vezana za istoriju proizvodnje ribolovačkog pribora uopšte i neraskidivi su deo ukupne istorije, kada je u pitanju pribor za ribolov.

Ričard Voker (Richard Walker) je bio inženjer i jedan od ljudi koji su bili najzaslužniji za uvođenje ugljeničnih vlakana (karbona) u konstruisanje štapova za ribolov. Naravno da ovde nema dovoljno mesta (ni potrebe) da previše detaljišem, ali treba svakako napomenuti neke od najbitnijih činjenica. Krajem šezdesetih godina prošlog veka, Voker je sklopio dogovor sa kućom Hardy da naprave prototip štapa koji će, smatrali su još tada, uneti revoluciju u ribolovačku industriju. Prvi štapovi su rađeni na mandrelama koje su korišćene za izradu štapova od staklenih vlakana (fiberglasa), a samom fiberglasu je dodavan određeni procenat ugljeničnih vlakana. Inače, Voker je ugljenična vlakna nabavljao iz vojne baze koja se nalazila u gradu Farnborou (Farnborough). Vojska je već tada počela da koristi ova napredna vlakna za svoje potrebe.

Ovi prvi materijali od kojih su izrađivani štapovi su sadržali nizak nivo ugljenika, koji se kretao od svega 5%, pa do 25%. Vokerovi inicijalni proračni su govorili da količina ugljeničnih vlakana mora biti bar 35%, kako bi se mogao postići manji prečnik donje sekcije štapa, dovoljna čvrstina i neophodna krutost. Voker je intenzivno pecao svojim prototipom i bio iznenađen rezultatima koje je postigao. Tako je u najkraćim crtama, rođen i nastao prvi štap od ugljeničnih vlakana

Naravno, vremenom su se materijali još više usavršavali, mandrele su promenjene i prilagođene novoj konstrukciji štapova, a napredovao je i kompletan proizvodni proces. Danas su štapovi od ugljeničnih vlakana (karbona, tj. grafita, kako se zove u SAD) postali apsolutno dominantni. Vreme je pokazalo koliko je Voker bio u pravu i koliko je uspešno iskoristio potencijal ugljeničnih vlakana za ribolovačke svrhe. Ovde treba svakako spomenuti još neke ljude koji su uz Vokera, na različite načine aktivno učestvovali u celom programu. To su bili Lesli Filips (Leslie Phillips), Džim Hardi (Jim Hardy), Fred Baler (Fred Buller), Fred Tejlor (Fred J. Taylor) i drugi.

Sada se možemo vratiti na početak priče i videćemo da je House of Hardy svojim mušičarskim štapom pod imenom Richard Walker Farnborough želeo da oda počast i nastavi na sećanje na tvorca „karbonskog“ štapa.

Sam štap je napravljen aprila meseca 1982. godine, što se može videti iz serijskog broja štapa. Hardy je inače, svaki svoj štap obeležavao posebnim serijskim brojem, iz koga uz pomoć posebne tabele, možemo saznati kada je štap izrađen, koji po redu, ko ga je izradio, itd.

Dugačak je 9 fita i 3 inča (9'3“), tj. 282cm i deklarisane AFTMA klase # 8/9. Namenjen je lovu krupnih riba (štuke, lososa), ima ogromnu rezervu snage, što se lako da osetiti prilikom zamaranja ulova. Oblik rukohvata štapa je takozvani Full-Wells, što je klasično rešenje za štapove viših AFTMA klasa. I provodnici strune su prilagođeni ovom štapu, izrađeni od aluminijum oksida (AlO), što je bio standard za ono vreme.

Naravno, spoj na štapu je spigot, što je takođe bio standard za sve Hardy štapove.

Ceo štap odiše elegancijom, prilikom mahanja se odlično “puni”, a strimere izbacuje daleko i precizno. Za današnje standarde, ovaj štap bi smo mogli okarakterisati kao medium slow ili moderate akcije. 

Kao što sam već napomenuo, ovo svakako nije najbolji niti najskuplji mušičarski štap koji je Hardy napravio, ali nosi sa sobom deo ribolovačke istorije, te sam stoga smatrao da je vredan da bude posebno predstavljen i da se o njemu kaže koja reč više.

Naravno da je kuća Hardy pravila još puno različitih vrhunskih štapova za različite vrste ribolova, pa ako bude interesovanja (a ne sumnjam da hoće) prikazaću drugom prilikom još neke zanimljive i vredne Hardy štapove.

Jovis V

Foto: Jovis V