О једном риболовачком бувљаку и лепотици Стели...

Старије генерације риболоваца и данас са сетом памте време када смо се некад давно, пре више од 30-35 година, редовно окупљали на платоу који је некада постојао близу споменика Вуку Караџићу у Београду.

Ту су долазили риболовци из целе Србије, а не само Београђани, јер је риболовачкo окупљалиште „код Вука“ било место на којем се могло доћи до различитог риболовачког прибора на једном месту. Ово место су многи звали "риболовачки бувљак", али ја никада! За мене је то место било много више од некаквог бувљака. Било је то место на којем смо проводили време, дружили се и смејали.
Уз то, код продаваца се могло наћи буквално све – од најјефтинијег кинеског и мађарског, до најскупљег прибора тог времена. На једној импровизованој тезги могли сте видети најјефтиније кинеске пловке, а већ на следећој најскупљи Hardy, донет директно из Енглеске. Било је ту накупаца и шверцера који су живели од продаје таквог прибора, па су неки од њих касније ушли у легалне воде, отворивши риболовачке радње, велепродаје, заступништва итд. Било је и риболоваца који су продавали и размењивали свој лични прибор. Неки да би прегурали тешко време, неки да би освежили свој прибор неким новим комадом итд.

Дакле, било је ту свега, али је највише било дружења и смеха. То је оно што је одвајало то окупљалиште од свих осталих места риболовачих окупљања тог времена.
Поменућу само кратко, да се тачно преко пута бувљака налазила чувена риболовачка радња "Код Жике риболовца". Жика је био познати риболовац и власник једне од ретких београдских продавница риболовачког прибора тог доба. Наивни су се још тада питали како једна радња може да опстане када се преко пута налази јефтинији бувљак, који је уз то, често имао разноврснију понуду? Али, радња је одлично радила, јер свако ко је дошао "код Вука", обавезно је улазио и у радњу. А када уђе, онда је био ред и да нешто купи. Још када га Жика убеди, помоћи није било.

Међутим, када је '90-их година прошлог века почело генерално уређење тог дела града због изградње железничке станице, нашем окупљалишту је дошао крај. Многи риболовци су са тугом и неверицом примили вест да окупљања на том месту више неће бити. Ипак, тада је обећано да се импровизовани бувљак неће гасити, већ ће бити измештен на нову локацију испод панчевачког моста у непосредној близини тадашње улице 29. новембра (данас Булевар деспота Стефана). Чак су у ту сврху постављене тезге на малом оближњем платоу, а дуж стазе која је водила ка железничкој станици „Панчевачки мост“, било је постављено неколико монтажних објеката у које су се уселиле прве радње. Остали су „излагали“ своју робу на хаубама својих аутомобила.

Мало по мало, риболовци су се полако навик(ава)ли на нову локацију. Чинило се да ће наше окупљалиште опет сијати својим старим сјајем. Тако је и било једно кратко време, које нажалост, није дуго трајало. Полако је почело „осипање“ и место више никада није било исто. Треба рећи да оно постоји и данас, али је то само бледа копија онога што је ово место некада било. Данас је запуштено, прљаво, тезге су махом пропале, а људи који су давали чар том месту више нису ту. Неки су нас у међувремену напустили, а неки одавно престали да долазе.

Ипак и данас је остало сећање и успомена на једно дивно време великог дружења и риболовачких пријатељстава која су настајала „код Вука“ и „панчевца“. И данас постоји много анегдота везаних за та дружења. Неке су измишљене у главама риболоваца, а неке су истините. Ево једне којој сам и ја присуствовао, па зато и могу потврдити да је истинита.

Дакле, донео човек испод „панчевца“ вероватно прву Shimano Stellu коју је Београд видео. Година 1993, хиперинфлација, плате 3-4 тадашње немачке марке (DM), а Стела скупа као отров – у оно време преко 600 марака!

Скупила се раја око ње, загледа, коментарише... продавац поносан и срећан, јер је Стела привукла масу народа, па свако ко приђе да је види, купи понешто друго са тезге, јер су Стелу могли само да гледају. 

Један најхрабрији међу нама се усуди да је узме у руке и проврти. Како је вртео по рукама и загледао, одједном му, вероватно од силног узбуђења, испаде из руку! Паде Стела на бетон и само се чуло тупо "бууууп". Цео „панчевац“ поскочи и спонатно углас узвикну "Аууууу". Човек коме је Стела испала убледео, не говори, само се одједном ознојио. Продавац још више убледео, гледа Стелу на поду, а нико не сме да је узме у руке. На крају се одважи тај коме је испала, гледа са неверицом.

На невероватну срећу, пала је на жицу преклопника која је амортизовала пад и није било оштећења осим мале огреботине на доњој страни и на самом преклопнику. Неко викну јадном човеку "е, сад мораш да је купиш".  Човек поче још више да се зноји. Продавац узе Стелу у руке, добро је прегледа и џентлменски рече "ма у реду је, није страшно". Тог момента, свима нама присутнима као да је пао камен са срца. Уздах олакшања се свима отео... „ууууух“.

Ко је на крају купио ту Стелу не знам. Знам само да тога дана није продата,  већ нешто касније. Знам такође да купац сигурно никада није сазнао да је падала, јер је договор био да нико не ода тајну. И због продавца којег смо сви познавали, али и због самог купца.

Ето, то је била само једна анегдота, али мени посебно упечатљива. А било их je још доста. Као рецимо, откуда се једнога дана за стабилизатор (плочицу, кљун) воблера, појавио до тада непознат и сасвим бесмислен назив „пакта“. Али, о томе ћу неком другом приликом...

Јовис V