Na našim prostorima postoji izuzetno malo tekstova koji su posvećeni pecanju na takozvane štekove. Sa druge strane, prilično sam siguran da kod nas niko nije pisao o samim počecima i istorijatu pecanja na štek štapove. U tom smislu, ovaj tekst predstavlja pionirski pokušaj da kolegama približim ovu tehniku, ali i da bude ideja vodilja i podsticaj za sve kolege koje se bave takmičarskim ribolovom na štekove, da pišu svoja iskustva o ovoj veoma dinamičnoj i specifičnoj tehnici.
Kod nas je odavno uvreženo mišljenje da je pecanje dugačkim takmičarskim štapovima tehnika novijeg datuma. Iskusni ribolovci i takmičari dobro znaju šta su štekovi i kako se njima peca, ali za one manje iskusne, evo na samom početku samo nekoliko osnovnih informacija. Dakle, moderni štekovi su štapovi velike dužine, kod kojih se svi delovi ne izvlače kao kod teleskopskih štapova jedan iz drugog, već se slažu umetanjem delova jedan u drugi, ili češće jedan na drugi. Ovakvi spojevi se nazivaju "put in" i "put over". Ovo ribolovcu omogućava da delove šteka rastavlja po želji i potrebi i tako reguliše njegovu dužinu tokom borbe sa ribom i dovođenje do meredova.
Dužine štekova se kreću do 14,5m, ali postoje modeli dugački i svih 16m. Da bi se ovakvi štapovi mogli komotno držati u ruci i njima što lakše manipulisati, a da ne budu preteški, podrazumeva se da moraju biti izrađeni od vrhunskih materijala. Upravo zato cene kvalitetnih štekova idu i do nekoliko hiljada evra. U današnje vreme, štekovi se izrađuju, naravno, od ugljeničnih vlakana ("grafita"), visokotehnološkim postupcima i ultramodernim materijalima. Međutim, nije uvek bilo tako...
Rekoh na početku da je na našim prostorima uvreženo mišljenje da je tehnika pecanja štekovima novijeg datuma, jer sam pronašao podatke i saznanja da su naši ribolovci prve kontakte sa ovakvim štapovima imali tek početkom sedamdesetih godina 20. veka.
Međutim, skoro je nepoznato da su štekovi u Engleskoj bili poznati još krajem 18. veka, a svoj zenit su počeli da dostižu u Viktorijansko doba (doba vladavine engleske kraljice Viktorije), tokom 19. veka! Prilično pouzdani podaci do kojih sam došao, pokazuju da je preteču štekova koristio još u 17. veku Ajzak Volton (Izaac Walton, 1594 – 1683), autor najčitanije knjige svih vremena koja se bavi ribolovačkom tematikom, pod nazivom "Savršeni ribolovac" (The Compleat Angler). Istini za volju, štapovi koje je Volton koristio su bili izrađeni od drveta, ali se mogu smatrati pretečom štekova. Kasniji modeli, o kojima će ovde biti najviše reči, bili su izrađivani od bambusa i za njih možemo reći da su zaista bili štekovi u pravom smislu te reči.
Najpoznatiju manufakturu za proizvodnju štekova (Britanci ovakve štapove nazivaju "pole"), držala je porodica T.H. Sowerbutts. Ova manufaktura je postojala i radila od 1770. do 1984. godine. Osim njih, poznati proizvođači štekova su bili Creeke, Bazin, Charles Evans i drugi.
Bambus je u to doba bio cenjen kao ubedljivo najbolji materijal za izradu ribolovačkih štapova svih vrsta. Ovakvi štekovi su bili poznati pod zajedničkim nazivom “London Roach Pole” i korišteni su, kao što im ime sugeriše, za pecanje bodorke (engl. roach: bodorka), a naravno i svih ostalih vrsta bele ribe.
Bili su izrađivani iz nekoliko delova, sa metalnim “hilznama” (spojevima) na krajevima, putem kojih su se delovi štekali. Dužine ovakvih štapova najčešće su bile 15-20 fita (4,5m - 6m), a postojao je i model dužine svih 24 fita (7,3m). Kada je u pitanju dužina tih prvobitnih štekova, moram napomenuti jednu bitnu stvar: njihova dužina je bila ograničena isključivo težinom, jer dužim i težim štekovima izrađenim od bambusa skoro niko ne bi mogao pecati. Dakle, znali su ljudi i tada da je dužina kod pecanja štekovima izuzetno bitna, ali težina je bila ta koja je postavljala nepremostive granice.
Najraniji modeli štekova od bambusa bili su izrađeni iz četiri dela, dok su kasnije izrađivani od pet ili šest delova. Dva najdeblja dela (sa najvećim prečnikom) su istovremeno služila kao spremište za ostale, tanje delove. Najdeblji deo (takozvani "butt") bio je izrađivan od najkvalitetnije Tonkin trske, mahagonija ili borovine.
Metalni spojevi (hilzne) su bili izrađivani od mesinga, a kod ekskluzivnijih modela su bili niklovani u boji srebra. Ove hilzne su najčešće bile gravirane različitim ukrasnim motivima, što je dizalo cenu i vrednost štapa. Naravno, obavezno je bilo gravirano i ime proizvođača.
Danas nije preostalo mnogo ovakvih štapova, jer je vreme učinilo svoje, ali postoje neki modeli koji su restaurirani i čuvaju se po privatnim kolekcijama. Kada se veoma retko nađu na aukcijama, bolje ne pitajte za cenu, naročito jako starih modela. Noviji su po pravilu znatno jeftiniji, ali cena zavisi i od očuvanosti, imena proizvođača, dužine, itd.
Naravno, u doba tih ranih modela štekova, najlon nije postojao, već se kao struna najčešće koristila konjska dlaka.
Osim štapa i strune, obavezni deo pecanja štekom su i plovci. Plovci su i tada postojali i uspešno su se izrađivali, a mnogi među njima bi bili apsolutno upotrebljivi i danas. Kao potvrda ovoga, u velikoj Britaniji je danas sve više proizvođača plovaka koji ih izrađuju tradicionalnim načinom, isto onako okako su izrađivani tokom 19. veka.
Ovakvi plovci su bili su napravljeni od pera vrane, guske i pauna, kao i bodljikavog praseta. Na svaku stranu pera ubacivani su dodaci ("stabilizatori" sa otežanjem) od prave slonove kosti! Ceo plovak se pre lakiranja obmotavao nitima od prave svile, kako bi dobio na čvrstoći.
Najpoznatiji proizvođač plovaka u to vreme bio je gospodin Bazin, koji je radio između 1850. i 1900. godine. Njegovi plovci su smatrani za najbolje, a danas se na aukcijama prodaju za neverovatnih 150 funti (160€) po komadu!
Na kraju ovog teksta, pomenuću i jednu zanimljivost: ovakvi kompleti za ribolov (štek, struna, plovak), bili su još u ono vreme zabranjeni na pojedinim kanalima u okolini Londona i takmičenjima, jer su ribolovci, ali i tadašnje vlasti, veoma brzo uvideli i shvatili njihovu ubitačnu efikasnost! Ribolovci koji su pecali ostalim tehnikama nisu mogli ni da priđu “štekarošima” po pitanju količine ulovljene ribe. Kažu da su vadili ribu u serijama, pa su vlasti jednostavno odlučile da ponegde zabrane upotrebu štekova. Ovo nam nedvosmisleno pokazuje da su ljudi i u ranija vremena znali da cene vrednost ribljeg fonda i da su još tada shvatali nužnost očuvanja i zaštite ribe u svojim rekama.
Jovis V
Foto: Internet
