Tourbillon: majstorija u borbi protiv gravitacije

 Na samom početku da vidimo šta je tourbillon mehanizam, čemu sliuži i kako funkcioniše.

Turbijon (Tourbillon - fr. „vrtlog“) sam prvi put imao priliku da vidim uživo u jednom bečkom servisu-prodavnici i od tada sam impresioniran tom časovničarskom komplikacijom.

Dakle, turbijon je složena mehanička komplikacija u časovniku, osmišljen kako bi kompenzovao negativan uticaj gravitacije na tačnost mehanizma. U suštini, to je rotirajuća platforma (kavez) koja drži regulatorni sklop: točak izbijanja (escape wheel), sidro (pallet fork) i balansnu oprugu (balance wheel). Ceo taj sklop se okreće oko svoje ose, najčešće jednom u minuti.

Časovničari su odavno shvatili da gravitacija može izazvati minimalna odstupanja u ritmu rada balansnog točka kada je časovnik u vertikalnom položaju. Turbijon  to rešava tako što stalno rotira regulator, čime se efekti gravitacije potencijalno neutrališu.

U klasičnom dizajnu, ceo mehanizam se vrti oko svoje ose na svakih 60 sekundi, mada postoje varijante sa bržim ili višestrukim rotacijama, pa čak i višestrukim turbijonima (multi-axis ili double/triple tourbillons).

Izum turbijona pripisuje se Abrahamu-Louis Breguetu, genijalnom časovničaru švajcarskog porekla, koji je 1801. godine patentirao ovaj mehanizam u Francuskoj. Bregeova ideja i motiv su bili krajnje praktični: džepni časovnici tog doba bili su uglavnom nošeni vertikalno u džepu, što je dovodilo do konstantnih grešaka u radu mehanizma usled gravitacionog uticaja. Turbijon je trebao da bude rešenje za tu nepreciznost.

Naravno, prvi turbijon časovnici su bili izrađivani isključivo ručno i u veoma ograničenom broju. Često su se proizvodili i sklapali mesecima. Zahtevali su vrhunsku preciznost izrade i bile su to isključivo unikatne narudžbine za aristokratiju, nedostupne prosečnoj klijenteli.

I pored ove ekskluzive, zanimljivo je napomenuti da u prvim decenijama turbijon nije imao veliki komercijalni uspeh. Bio je skup, komplikovan za proizvodnju i ne naročito estetski atraktivan, jer se mehanizam retko kada mogao videti, što je umanjivalo njegovu ekskluzivnost.

U današnje vreme turbijon više nema ulogu funkcionalne korekcije gravitacije u meri u kojoj je to nekada bilo važno, naročito zato što se ručni časovnici danas stalno pomeraju u različite položaje. Međutim, on je i dalje ostao simbol horološkog prestiža, majstorstva i inženjerskog savršenstva.

U savremenim mehaničkim satovima, naročito u svetu takozvane “haute horlogerie” (visoke časovničarske umetnosti), turbijon jei dalje siguran pokazatelj najvišeg ranga izrade. Kompanije poput Patek Philippe, Audemars Piguet, Vacheron Constantin, Greubel Forsey, i naravno Breguet, izrađuju turbijone koji dostižu cene i do nekoliko stotina hiljada evra i više.

Osim standardnog turbijona, danas postoje i ekstremne varijante:

- Double-axis tourbillon (Jaeger-LeCoultre, Greubel Forsey),

- Flying tourbillon (bez gornjeg mosta, kao kod Glashütte Original),

- Gyrotourbillon (trodimenzionalni multi-axis tourbillon),

- Spherotourbillon, Tri-axial, pa i tourbillon sa repeticijama minute ili perpetual kalendarom.

Za kolekcionare, turbijon je dokaz da sat nije samo običan instrument za merenje vremena, već minijaturna skulptura mehanike i umetnički izraz inženjerske genijalnosti.

Na slici levo: Breguet Classique Tourbillon Extra-Plat Squelette 5395

Dakle, kao što vidimo, Turbijon nije nužnost, on je zaveštanje. Zaveštanje znanja, umeća i ljubavi prema preciznosti. Iako više nema neku posebnu praktičnu prednost u svakodnevnoj upotrebi, njegova vrednost leži u njegovoj složenosti, istoriji i sposobnosti da impresionira svakog ljubitelja horologije. U današnjem svetu u kojem kvarc dominira preciznošću, turbijon ostaje poetski otpor - tehnička suština satova pretvorena u umetničku formu.

PS. ja nisam časovničar, već samo običan posvećeni zaljubljenik u horologiju, pa sam možda neke stručne termine i nazive delova mehanizma preveo donekle rogobatno i neprecizno, pa se unapred izvinjavam svim stručnjacima.

Horologija Crvene planete: Koji će satovi meriti vreme na Marsu?

Svi zaljubljenici u satove i foto-aparate znaju da su Omega - prvi sat i Hasselblad - prvi foto-aparat bili na Mesecu. Za sada su na neko drugo nebesko telo, van naše Zemlje, nošeni samo Omega i Hasselblad, a za dalje ćemo videti.

Pošto na svom Blogu pratim tematiku aeronautike, a koliko se za sada zna, za buduće ljudske misije na Mars je skoro sigurno predviđena za nošenje Omega Speedmaster X-33 Skywalker.

Što se tiče budućih ljudskih sletanja na Mesec u okviru misije Artemis, za sada je skoro siguran kandidat Omega Speedmaster Moonwatch Professional.

U ovom trenutku u nekim neformalnim, testnim ili pripremnim misijama astronauti koriste i određene komercijalne satove, kao što su Garmin Fenix 7 i Apple Watch Ultra. Ove satove koriste tokom obuke i vežbi, ali ti satovi (za sada) nisu sertifikovani za EVA (extravehicular activity), tj, aktivnosti u otvorenom kosmosu.

Pošto se o istorijatu letova do Meseca već puno toga zna, hajde da vidimo u ovom tekstu koji i kakvi satovi će se nositi na Mars...

Kada ljudi za nekoliko godina konačno kroče na tlo Marsa, što više nije pitanje hoće li, nego kada će — postaviće se mnoga svakodnevna, ali i neka fundamentalna pitanja. Jedno od njih je: kako ćemo meriti vreme na planeti čiji dan traje duže od zemaljskog?

Šta je sol?

Na Marsu, dan traje 24 sata, 39 minuta i 35 sekundi. Taj marsovski dan se zove sol. Astronauti koji budu živeli i radili na Marsu moraće da koriste uređaje sinhronizovane sa sol-vremenom, što odmah postavlja pitanje: da li su današnji satovi spremni za to?

Ko prati tematiku, svakako zna da je Omega, koja već decenijama snabdeva astronaute satovima, razvila model Speedmaster X-33 Skywalker, napredni kvarcni digitalno-analogni hibrtidni sat, koji uz odgovarajući softver, može da prikazuje vreme u solovima. Ovaj sat je razvijen u saradnji sa Evropskom svemirskom agencijom ESA i korišćen je od strane naučnih timova koji upravljaju marsovskim roverima poput Curiosity i Perseverance.

X-33 se već dokazao u svemiru, ali bi za Mars misije mogao dobiti unapređenu verziju sa marsovskim lokalnim vremenom, automatskom konverzijom iz UTC u sol i specijalnim tajmerima za EVA aktivnosti na Marsu.

Paralelno sa ovim trenutno se razvija i ideja inteligentnog AI sata,  uređaja koji će biti sinhronizovan sa orbiterskim vremenskim serverima i koji će se sam prilagođavati lokaciji na Marsu (ekvivalent GPS vremenu na Zemlji). 

Takođe su mogući su i hibridni model koji predstavljaju kombinaciju mehaničkog i digitalnog sata, sol-kalendari kao novi koncept kalendara u kojem bi godina sadržala oko 668 sola, pa čak i u telo ugrađeni uređaji, tj. satovi u formi pametnog implantata, ali ovo ipak spada u domen dalje budućnosti.

Ukoliko Mars postane trajno naseljen, postavlja se pitanje da li će sol-vreme postati standardno vreme za sve vanzemaljske misije? Možda će jednog dana vreme na Zemlji biti samo „regionalno“, dok će Mars imati svoje „globalno vreme“. Ostaje da se vidi, jer na ovo pitanje još uvek ne postoji definitivni odgovor i zavisi od mnogo činilaca koji se moraju međusobno uskladiti.

 Na kraju, satovi koje ćemo nositi na Marsu neće biti samo instrumenti. Oni će biti simboli prisustva čovečanstva na drugom svetu. Bilo da je to unapređeni Omega X-33, AI-sat nove generacije, ili nešto sasvim treće, jedno je sigurno - vreme više nikada neće biti isto.

Dajsonova sfera - ukroćena zvezda

U jednom prethodnom tekstu na Blogu, u kojem sam skromno pokušao da se bavim vanzemaljskim civilizacijama i njihovom mogućom tehnologijom, spomenuo sam takozvanu Dajsonovu (Dyson) sferu, pa bi pre čitanja ovog teksta bilo dobro pročitati i taj navedeni tekst - NLO i skala Kardaševa (klik)

Dakle, Dajsonova sfera je hipotetička megastruktura koja u potpunosti okružuje jednu zvezdu, upijajući veliku većinu ili čak svu njenu energiju. Ovu megastrukturu je osmislio i opisao Friman Dajson (Freeman Dyson), britansko-američki fizičar i matematičar. Takva sfera predstavlja sistem satelita koji orbitiraju oko neke zvezde, tako da u potpunosti okružuju tu zvezdu i konzumiraju, čuvaju i koriste energiju koju ta zvezda zrači. Ovaj napredni koncept često se povezuje sa Tipom II ili Tipom III civilizacija na Kardaševoj skali, koja meri nivo tehnološkog napretka civilizacije na osnovu njene potrošnje energije.

Ideja celog ovog koncepta je da se iskoristi ogromna energija zvezde kako bi se zadovoljile energetske potrebe jedne  izuzetno napredne vanzemaljske civilizacije. 

Sateliti ili formacije koje okružuju zvezdu bi morali  biti neverovatno složeni i raznoliki, jer bi morali biti dizajnirani da efikasno prikupljaju energiju, štiteći pritom svoje unutrašnje sisteme od ekstremnih temperatura i radijacije. 

Da vidimo sada nekoliko mogućih scenarija za formacije koje bi mogle okruživati zvezdu:

1. Satelliti u orbitama (Sferična Dajsonova striktura)

U ovoj verziji, sateliti bi bili u stabilnim orbitama oko zvezde, formirajući sferu koja bi pokrivala gotovo celu površinu zvezde. Ovi sateliti mogli bi biti ogromni reflektori ili solarni paneli koji sakupljaju energiju i šalju je natrag na planetu ili kolonije u sistemu. Takvi objekti bi morali biti veoma stabilni, sa visokom preciznošću u praćenju orbita kako bi se obezbedilo da pokriju celu zvezdu bez sudara.

2. Sateliti kao moduli za prikupljanje energije:

Sateliti bi mogli biti postavljeni u različite orbitalne položaje, a svaki bi funkcionisao kao energetski kolektor – na primer, solarne ploče ili ogromni reflektori. Takvi moduli bi bili postavljeni u blizini zvezde, prikupljajući sunčevu energiju i slanjem je natrag ka planeti ili kolonijama putem laserskih zraka ili mikrotalasnih zračenja. Ovi sateliti mogli bi biti autonomni, ili bi radili u koordinaciji, formirajući ogromnu "mrežu" za prikupljanje energije.

3. Sateliti u formi megastruktura:

Mogli bi postojati sateliti u formi ogromnih, stacionarnih platformi ili kugli, koje bi bile raspoređene oko zvezde. Svaka od tih formacija bi imala sopstvene energetske kolektore, kao i sisteme za održavanje, zaštitu i upravljanje resursima. Moguće je da bi ovakve strukture bile "fabrike" koje ne samo da prikupljaju energiju, već i koriste materijale koji se nalaze u okolini zvezde za proizvodnju naprednih tehnologija.

4. Kompleksni prostorni pločasti sistemi (torus ili disk):

Alternativna mogućnost je da Dysonova sfera nije zaista sferična, već da ima oblik torusa (prstenastog sistema) ili diska koji bi bio postavljen oko zvezde. Ovaj oblik bi mogao omogućiti bolje kontrolisane temperature i energiju, kao i lakšu distribuciju resursa unutar sistema. Ovakvi objekti bi mogli biti u formaciji oko zvezde, uz ravnotežu između gravitacije i prikupljanja energije.

5. Sistemi sa energetskim prikupljačima i transmiterskim stanicama:

U ovom scenariju, sateliti ne bi bili samo reflektori, već bi imali sposobnost da direktno prikupljaju energiju zvezde putem solarnih panela na velikim površinama, kao i putem stacionarnih lasera ili mikrovalnih emitera. Svi ovi sistemi bi mogli biti povezani mrežom koja omogućava distribuciju energije ne samo unutar sistema, već i prema vanjskim kolonijama ili planetama.

6. Sateliti za prikupljanje energije i skladištenje:

Formacije koje bi okruživale zvezdu mogle bi biti dizajnirane tako da ne samo da prikupljaju energiju, već i da je skladište. To bi moglo podrazumevati formiranje ogromnih energetskih baterija koje bi čuvale energiju za kasniju upotrebu ili distribuciju. Takve formacije bi mogle biti smještene u blizini zvezde, na mestima gde bi energija mogla biti efikasno skladištena.

7. Kombinacija prirodnih i veštačkih satelita:

Ako bi neka civilizacija bila dovoljno napredna, možda bi mogli koristiti prirodne objekte, poput asteroida i kometa, i preoblikovati ih u energetske kolektore ili zaštitne sisteme. Ovi prirodni objekti bi bili promenjeni i opremljeni za prikupljanje energije ili zaštitu struktura, čime bi se stvorila hibridna formacija koja se bazira na veštačkoj i prirodnoj kombinaciji.

8. Prostorne zastave (Beacon-satelliti):

Još jedan mogući pristup uključuje formacije koje bi služile kao orijentiri ili "zastave" koje bi signalizovale prisutnost napredne civilizacije. Ovi objekti možda ne bi direktno prikupljali energiju, ali bi služili kao pokazatelji tehnologije i postignuća, što bi bilo od interesa za vanzemaljske istraživače ili kao signal u potrazi za naprednim civilizacijama.

Sateliti ili formacije koje bi okruživale zvezdu u sklopu Dysonove sfere bile bi napredni inženjerski poduhvati, verovatno korišćenjem tehnologija koje danas ne možemo ni da zamislimo. Ovo bi podrazumevalo ne samo sofisticirane energetske sisteme, već i napredne metode zaštite od ekstremnih uslova, kao i sposobnost za održavanje životnih uslova i dugoročnu stabilnost. Bez obzira na oblik, svi ovi sistemi bi zahtevali neverovatne resurse i savršeno koordinirane napore za implementaciju i funkcionisanje.

Nedavno su naučnici, nakon što su proučili stotine hiljada zvezda određenog tipa, identifikovali šezdeset zvezda oko kojih bi mogle postojati Dajsonove sfere. Ove zvezde su pokazale neobične obrasce smanjivanja svetlosti koji se nisu mogli lako objasniti prirodnim fenomenima. Takođe, diferencijalne vibracije primećene oko tih zvezda pružile su dodatne dokaze koji sugerišu moguću prisutnost ovakvih struktura.

Iako postojanje Dajsonovih sfera ostaje spekulativno, ničimn dokazano i zasnovano isključivo na našem poimanju tehnologije, potraga za ovim megastrukturama i dalje izaziva veliku pažnju astronoma i naučnika, jer pomera granice našeg razumevanja naprednih vanzemaljskih civilizacija, ali služi i kao mogući pravac u kojem bi trebalo ići kada tragamo za naprednim vanzemaljskim civilizacijama.

Solarne železnice Švajcarske

Verovali ili ne, Švajcarska je započela pionirski projekat postavljanja uklonjivih solarnih panela  na svoje aktivne železničke pruge. Ova inicijativa je prva takve vrste u svetu i predstavlja značajan korak ka inovativnom korišćenju postojeće infrastrukture za proizvodnju obnovljive energije.

Ovaj pilot-projekat upravo počinje da se osvaruje, za sada u delu kantona Nešatel (Neuchâtel) u zapadnoj Švajcarskoj. Izradu projekta je dobila startap kompanija Sun-Ways iz kantona Vo (Vaud), u saradnji sa EPFL (Švajcarski federalni tehnološki institut u Lozani)

Za sada je predviđeno postavljanje panela u dužini od 100m i ukupno 48 solarnih panela instalirane snage od 18 kW, dok se očekuje godišnja proizvodnja od 16.000 kWh. Ukupna vrednost projekta je 585.000 švajcarskih franaka.

Posle ovih uvodnih napomena, da vidimo sada i tehnološke karakteristike ovog projekta.

Solarni paneli se postavljaju između šina i mogu se brzo ukloniti radi održavanja pruge. Instalacija se vrši pomoću specijalno dizajniranog voza kompanije Scheuchzer SA, koji može postaviti do 1.000 m² panela dnevno. Paneli su opremljeni antirefleksnim premazom i sistemom za čišćenje kako bi se održala njihova efikasnost.

Sun-Ways procenjuje da bi postavljanjem ovih panela duž celokupne švajcarske železničke mreže u dužini od 5.317 km, moglo da se proizvede do 1 TWh solarne energije godišnje, što bi pokrilo 2% ukupne potrošnje električne energije u zemlji .

Ova kompanija takože sarađuje sa partnerima u Francuskoj (SNCF), Španiji, Rumuniji, Južnoj Koreji i Australiji, što ukazuje na globalni interes za ovu tehnologiju. 

Primarna svrha ove tehnološke inovacije biće napajanje železničkog sistema, jer energija proizvedena iz solarnih panela postavljenih između šina može direktno napajati električne vozove, koji su već dominantni u švajcarskom železničkom sistemu (preko 90% mreže je elektrifikovano), zatim železničku signalizaciju i osvetljenje pruga, kao i automatske sisteme za kontrolu saobraćaja.

Eventualni višak proizvedene energije, pogotovo tokom dana i van špica železničkog saobraćaja, može biti predat nacionalnoj elektroenergetskoj mreži (Swissgrid), iskorišćen za napajanje infrastrukture oko pruge: železničke stanice, svetiljke duž pruge, punjači za električna vozila, a može biti i skladišten u baterije u okviru “smart grid” sistema za kasniju upotrebu (što je trenutno u razvoju kao dodatak projektu).

Procenjuje se da bi, kada bi se solarni paneli postavili duž cele mreže mogli proizvoditi do 1 teravat-čas (TWh) godišnje — što je, kao što sam napomenuo, dovoljno da napaja oko 2% ukupne potrošnje električne energije u Švajcarskoj, ili snabdeva 200.000 domaćinstava.

Iako je ovaj projekat dobio odobrenje od Švajcarske federalne kancelarije za transport (FOT), postoje i određene zabrinutosti u vezi sa potencijalnim problemima kao što je stvaranje mogućih mikro pukotina na panelima, povećan rizik od požara i odsjaj koji bi mogao ometati mašinovođe. Međutim, Sun-Ways tvrdi da su paneli znatno otporniji od konvencionalnih i da imaju antirefleksni premaz koji eliminiše refleksije.

Ovaj projekat predstavlja inovativan pristup korišćenju postojeće infrastrukture za proizvodnju obnovljive energije. Ako se pokaže uspešnim, mogao bi poslužiti kao model za slične inicijative širom sveta, što bi donelo ogromne koristi zemljama koje usvoje ovu tehnologiju.

Koliko ćemo morati da čekamo da ovakvi projekti počnu da se realizuju i kod nas, pitanje je od milion dolara.

Kitinger 1960. i Baumgartner 2012. - skokovi sa granice kosmosa

„Ne postoji način da vizuelno shvatite brzinu. Ne možete da vidite ništa što bi vam pokazalo koliko brzo idete. Nemate percepciju dubine. Kao kada biste zatvorili oči dok vozite automobil – ne biste imali predstavu kojom se brzinom krećete. Isto je kada slobodno padate iz svemira.“

Ovim rečima kapetan Džo Kitinger (Joe Kittinger) opisao svoje iskustvo koje ljudski um teško može da pojmi - slobodni pad sa visine od preko 31 kilometra, sa same granice svemira.

No, krenimo od početka... Dana 16. avgusta 1960. godine, kao deo američkog vojnog projekta Excelsior III, kapetan Džo Kitinger izveo je nešto do tada nezamislivo. Uz pomoć balona napunjenog helijumom i male presurizovane gondole (specijalne kapsule), uzleteo je do visine od 102.800 stopa (31.333 metra) iznad Zemlje. Cilj ove misije bio je da se testiraju sistemi za hitno spasavanje pilota i astronauta u slučaju nesreće na ekstremnim visinama, što je jedno od najvažnijih istraživanja vezanih za razvoj svemirskih letova i vojne avijacije.

Na toj visini, praktično u stratosferi, uslovi su bili smrtonosni. Vazdušni pritisak bio je manji od 1% u odnosu na nivo mora, temperatura je iznosila -70°C, a kiseonika gotovo da nije ni bilo. Bez adekvatne zaštite, čovek bi za nekoliko sekundi izgubio svest, a telo bi pretrpelo ozbiljne fiziološke traume. Zato je Kitinger nosio specijalno odelo pod pritiskom sa zapečaćenom kacigom i sopstvenim dovodom kiseonika.

Vredno je pomena da je na jednom od prethodnih uvodnih testiranja Kitinger doživeo ozbiljan incident: rukavica na desnoj ruci mu nije dobro zaptivala, što je dovelo do opasnog i bolnog oticanja šake, izložene praktično vakumskim uslovima.

Kada je dostigao predviđenu visinu, Kitinger se bacio u ambis. Bio je potpuno sam, kako je kasnije opisao, u tišini koja je bila gotovo nepodnošljiva.

Tokom slobodnog pada je postigao brzinu od više od oko 988 km/h, približivši se brzini zvuka, ali je ipak zbog smanjenog otpora vazduha u stratosferi izbegao supersonično probijanje zvučnog zida. Njegov slobodni pad trajao je 4 minuta i 36 sekundi. U jednom trenutku, manji padobran za stabilizaciju ("drogue chute") otvorio se automatski kako bi sprečio nekontrolisano rotiranje, što je bio veliki problem u prethodnim testovima, jer nekontrolisano okretanje tokom pada može izazvati nesvest, pa čak i smrt zbog jakih centrifugalnih sila.

Konačno, na visini od 14.000 stopa (oko 4.300m), Kitinger je aktivirao glavni padobran i bezbedno sleteo.

Taj Kitingerov skok nije bio samo čin neustrašivosti, već i prelomni trenutak za razvoj astronautike, jer su podaci koje je taj skok omogućili razvoj naprednih odela pod pritiskom, sistemâ za katapultiranje sa velikih visina i dali mnoge vredne informacije za buduće svemirske misije poput Merkjuri, Džemini i Apolo programa. Kitingerov herojski čin je direktno doprineo bezbednosti pilota i astronauta u situacijama koje ranije niko nije bio u stanju ni da simulira, a kamoli da preživi.

Znatno kasnije, preciznje 14. oktobra 2012. godine, Feliks Baumgartner, austrijski padobranac i ekstremni sportista, izveo je drugi istorijski skok sa visine od 128.100 stopa (39.045m), nad Novim Meksikom (SAD), u okviru misije Red Bull Stratos.

Baumgartner je, poput Kitingera, korišćenjem balona sa helijumom uzleteo do stratosfere, smešten u specijalno dizajniranu presurizovanu kapsulu. U ekstremnim uslovima gde je temperatura bila ispod -70°C, a pritisak gotovo jednak vakuumu, Baumgartner je nosio napredno svemirsko odelo i bio opremljen brojnim sigurnosnim sistemima i senzorima za medicinski nadzor.

Ono što je u ovoj priči posebno zanimljivo i što moram spomenuti, to je da je tokom cele misije upravljao upravo Džo Kitinger! Njegovo iskustvo je bilo nezamenjivo i on je svojim savetima znatno pomagao Baumgartneru tokom cele misije.

Baumgartner je slobodno padao 4 minuta i 19 sekundi, pre nego što je otvorio padobran i tom prilikom je postigao maksimalnu brzinu od  1.357,6 km/h, probivši zvučni zid i postavivši rekord kao prva osoba koja je slobodnim padom premašila brzinu zvuka bez pomoći vozila ili letelice.

Konačno, na visini od oko 5.300 stopa (1.615m), Baumgartner je aktivirao glavni padobran i bezbedno sleteo u pustinju.

Misija Red Bull Stratos imala je, pored spektakularnog karaktera, jer su direktan prenos pratili milioni gledalaca (među njima i ja), ozbiljan naučni značaj: testirani su novi materijali za svemirske odela, poboljšani sistemi za hitno spasavanje i prikupljeni podaci važni za buduće svemirske letove sa ljudskom posadom.

Iako je Feliks Baumgartner ostvario tehnički impresivnije rezultate (veća visina, brzina i probijanje zvučnog zida), treba naglasiti da je Kitinger ipak bio pionir u vremenu kada su tehnologija i saznanja o ekstremnim visinama bili u povoju. Njegovo delo ostaje temelj na kojem su zasnovani svi kasniji pokušaji.

Da li će u budućnoti biti potrebe za ovakvim podvizima ostaje da se vidi, a ova dva skoka su svakako ušla u istoriju i ostala zapisana za sva vremena.

Između biljke i leka: šta zaista leči?

U poslednje vreme, a naročito posle pandemije kovida 19, sve češće se u javnosti pojavljuju tvrdnje da su lekari beskorisni, da vakcine i lekovi ne leče, te da je jedina prava medicina ona prirodna. Promoteri tih ideja sugerišu da je lečenje biljkama, travama i tinkturama jedino efikasno, dok savremena medicina i farmakologija samo nanose štetu. Nedavno sam naišao na izjavu jednog penzionisanog lekara koji tvrdi da treba potpuno izbegavati savremene lekare i koristiti isključivo biljke, zdravu ishranu i alternativne metode. Ovo me nateralo da se zapitam: gde je granica između zdravog skepticizma i opasnog nepoverenja?

Na početku, pre nego što napišem šta mislim, evo citata dotičnog lekara u penziji:

Kao penzionisani lekar, mogu iskreno da kažem da je vaša jedina šansa da doživite duboku starost (osim ako niste u ozbiljnim problemima) da izbegavate doktore i bolnice i izučite principe zdrave ishrane, biljnu medicinu i druge forme alternativnog prirodnog lečenja, osim ako ste toliko srećni da imate ličnog lekara naturopatu. Gotovo svi lekovi su toksični i dizajnirani su samo da leče simptome dijagnostikovane bolesti, ali ne i da izleče bilo koga. Autor: Dr Alan Greenberg. 

Ovde moram dati jednu jako bitnu napomenu: naleteo sam slučajno na taj citat na Fejsbuku i nisam se trudio da proveravam autentičnost istog, jer u krajnjoj liniji nije ni bitno. Bitno je šta je napisano.

Naglasio bih sada još nešto bitno: nisam lekar, mada sticajem okolnosti imam određeno medicinsko obrazovanje, pa nisam baš ni totalni laik. Nisam stručnjak za medicinu, farmaciju, ni biologiju. Pišem kao građanin, informisani laik, koji se trudi da razmišlja logično, da sluša stručne ljude i da ne naseda na senzacionalistične izjave koje lepo zvuče, ali se retko podupiru činjenicama i dokazima.

Šta ja lično vidim kao tačno i vredno razmatranja u njegovoj izjavi:

1. Prekomerna upotreba lekova je realan problem.

Savremena medicina, naročito u razvijenim zemljama, često prepisuje lekove koji su simptomatski, a ne kurativni. Posebno kod hroničnih bolesti poput hipertenzije, dijabetesa tipa 2 ili hronične boli, terapije uglavnom služe za kontrolu, a ne za izlečenje. To je posledica i sistema koji stimuliše "lečenje" više nego "ozdravljenje".

2. Zdrava ishrana i stil života su temelj dugovečnosti.

To potvrđuju i sve ozbiljne longitudinalne studije, koje jasno pokazuju da ljudi koji jedu biljnu hranu, izbegavaju stres, fizički su aktivni i imaju socijalnu podršku — žive duže i zdravije.

3. Neke grane alternativne medicine mogu biti korisne.

Naročito u preventivnom smislu. Fitoterapija, akupunktura, praktikovanje mentalnog opuštanja... sve više ulaze u zvanične zdravstvene sisteme (npr. WHO i američki NIH priznaju određene modalitete integrativne medicine).

Sa druge strane, vidim i mnoge ozbiljne probleme u gornjoj tvdnji:

1. Poziv da se izbegavaju doktori i bolnice je opasan i neodgovoran.

Statistika jasno pokazuje da pravovremeno dijagnostikovanje i lečenje spašavaju živote. Ignorisanje simptoma poput bola u grudima, neobičnog krvarenja, ili gubitka svesti — samo zato što ne verujete lekarima — može imati smrtonosne posledice.

2. Generalizacija da su svi lekovi toksični i beskorisni.

Da, svaki lek ima nuspojave — ali to ne znači da ne leči. Antibiotici su spasili milione života. Inzulin je neophodan dijabetičarima tipa 1. Vakcine su iskorenile boginje i smanjile smrtnost od zaraznih bolesti za redove veličine.

3. Zanemaruje se multidisciplinarnost moderne medicine.

Medicina se razvija. Danas nije više sve "u piluli" i nije pošteno prikazivati savremenu medicinu kao isključivo farmakološki orijentisanu i represivnu. Moderna medicina je multidisciplinarna nauka koja uključuje stručnjake različitih specijalnosti.

Dakle, lekovi nisu savršeni, ali leče. Istina je da savremeni lekovi imaju nuspojave i neželjene efekte. Istina je i da se ponekad prepisuju olako, da farmaceutska industrija nije uvek vođena plemenitim motivima i da postoje lekari koji rade i prepisuju različite lekove mehanički. Ali, iz ovoga ipak ne proizilazi da lekovi ne leče. Antibiotici su spasili milione života, insulin omogućava dijabetičarima da žive, antidepresivi, antihipertenzivi, antipsihotici, lekovi za epilepsiju, hemioterapije, vakcine... to nisu samo obični “flasteri” za simptome, već alati koji direktno utiču na uzrok bolesti, njen tok, lečenje i izlečenje.

Ako neko tvrdi da lekovi ne leče, postaviću jedno jednostavno pitanje: da li poznajete nekoga ko je izlečen od upale pluća uz pomoć čaja od nane ili tinkture propolisa? Da li je moždani udar preživljen zahvaljujući aromaterapiji? Da li je neko preživeo srčani udar tako što je jeo samo sirovi beli luk?

Nipšoto ne poričem da priroda ima lekovitih potencijala. Mnoge aktivne supstance u lekovima prvobitno su izdvojene iz biljaka. Neki biljni preparati zaista imaju blago antibakterijsko, sedativno, protivupalno ili digestivno dejstvo. U krajnjoj liniji i sam koristim čajeve, povremeno biljne kapi, trudim se budem umeren u ishrani i nikako ne bežim od preporuka koje dolaze iz tradicionalnih praksi. Ali, sve to vidim više kao dodatak, a ne kao osnovu lečenja!

Biljke, naravno, mogu doprineti oporavku, ublažiti simptome, ojačati imunitet, poboljšati opšte stanje. Ali one ne mogu izlečiti ozbiljniju bakterijsku infekciju, neurodegenerativnu bolest, malignitet... Alternativa lekovima ne mogu biti saveti sa interneta, nego multidisciplinarni pristup koji kombinuje medicinu, farmaciju, ishranu i opšti stil života.

Dodatni problem je što se u digitalnoj eri u kojoj živimo i u kojoj su informacije svima dostupne na klik mišem, svako oseća p(r)ozvanim da "raskrinka zaveru". Lekari postaju neprijatelji, nauka se naziva dogmom, a lična iskustva i utisci stavljaju se iznad empirijskih dokaza. Takav odnos prema zdravlju vodi u dve, identično štetne  krajnosti: slepo verovanje svemu što farmacija nudi ili slepo odbacivanje svega što dolazi iz medicinske prakse.

Ja lično verujem u treći put: informisani, oprezni i uravnoteženi pristup. Lekari nisu bogovi, ali nisu ni dileri droge niti šarlatani. Uložili su godine i godine u učenje i sticanje iskustva. Lekovi nisu svemoćni, ali nisu ni otrov. Biljke nisu beskorisne, ali nisu svemoguće.

Ne mora čovek biti stručnjak da bi rekao: "verujem u medicinu, ali promišljeno". Svima nam je potrebno obrazovanje, ali i zdrav razum. Verujem da odgovoran čovek u  današnje doba ne sme odbaciti ni jedno ni drugo. Umesto da biramo stranu u lažnom ratu između prirodnog i naučnog, hajde da biramo šta zaista deluje. Bez ideologije. Sa ciljem ozdravljenja. To je jedina strana kojoj vredi pripadati.

PS. ovaj tekst sam napisao praktično u dahu. On izražava isključivo moj lični stav i mišljenje. Nikoga ne ubeđujem niti teram na bilo šta. Svako je odgovoran sam za sebe, dokle god ne ugrožava pravo drugih i ne ometa ih donošenju odluka. Ali jesam protiv olakog širenja neutemeljenih trdnji i davanja saveta koji mogu naneti više štete nego koristi.

Hoće li AI roboti zameniti hirurge - vizija i realnost

Svi oni ljubitelji SF žanra koji su pročitali čuvenu tetralogiju Artura Klarka (Arthur C. Clarke), o vanzemaljskom intergalaktičkom brodu "Rama" i ramanskoj civilizaciji, sigurno se sećaju RoKir-a, to jest robota hirurga koji je imao zadatak da na svemirskom brodu koji su ljudi uputili u susret Rami, operiše u slučaju potrebe i kako je taj isti robot sticajem okolnosti (ne svojom krivicom), tokom operacije ubio komandanta misije generala Valerija Borzova.

To mi je bila prva asocijacija dok sam čitao jedan tekst o potencijalnoj upotrebi robota kod operacija ljudi. U tom smislu, u svetu gde veštačka inteligencija (AI) sve više ulazi u sferu medicine, Ilon Mask (Elon Musk) je nedavno uzburkao javnost tvrdnjom da će roboti pokretani AI-jem nadmašiti i najbolje ljudske hirurge za svega pet godina. Ova njegova izjava, iako provokativna i previše smela, otvara mnoga važna pitanja - da li je savremena medicina zaista blizu takve tehnološke revolucije? 

Nakon određenog istraživanja tematike, hajde da pogledamo gde se trenutno nalazimo na putu ka autonomnim hirurškim robotima i da li će ljudska ruka ipak zauvek ostati nezamenjiva u operacionim salama.

U objavi na mreži X, Elon Musk je istakao: Roboti će nadmašiti dobre hirurge za nekoliko godina, a najbolje hirurge za otprilike pet godina. Kao dokaz naveo je Neuralink-ov robotski sistem koji već ugrađuje tanke elektrode u mozak sa preciznošću koju ljudska ruka ne može postići. Ovaj sistem koristi sofisticirani mehanizam koji vizuelno identifikuje krvne sudove i izbegava ih, što omogućava bezbednu implantaciju bez rizika od unutrašnjeg krvarenja.

Najpoznatiji robotski sistem danas je "da Vinci Surgical System", koji omogućava minimalno invazivne operacije sa velikom preciznošću, ali i dalje pod punom kontrolom hirurga. Robot ne donosi odluke samostalno, već prenosi pokrete hirurga sa konzole na robotske instrumente. Pored ovog, tu su i drugi robotski sistemi poput Versius (CMR Surgical) i Hugo (Medtronic), koji donose modularnost i ergonomiju, ali ni oni (za sada) nemaju visok nivo autonomije.

Za razliku od ovih, Neuralinkov robot R1 predstavlja visok nivo automatizacije u veoma specifičnoj oblasti neurohirurgije. On samostalno izvodi gotovo celu proceduru implantacije bez aktivne uloge hirurga. Ovaj robot koristi iglu debljine 25 mikrometara za postavljanje niti debljine 4-6 mikrometara, što je nivo preciznosti koji ljudska ruka ne može da postigne.

Ipak, iako tehnološki napredak obećava, u ovoj problematici postoji čitav niz ozbiljnih izazova, kao što su:

Etika i poverenje pacijenata: Ko je odgovoran ako robot pogreši? Da li bi pacijenti pristali na operaciju bez ljudskog nadzora?

Adaptabilnost u nepredvidivim situacijama: Ljudski hirurg može da donosi odluke u realnom vremenu, na osnovu instinkta i iskustva. Roboti to za sada ne mogu.

Regulatorni okvir: Zdravstveni sistemi još nisu spremni da legalno odobre potpunu autonomiju robota u hirurgiji.

Zbog svega ovoga, a kako stvari trenutno stoje, najverovatniji razvojni put u narednoj deceniji je takozvani hibridni model, koji podrazumeva saradnju čoveka i mašine. Roboti će obavljati zadatke koji zahtevaju mikropreciznost i stabilnost, dok će hirurzi donositi ključne odluke i reagovati u eventualnim kritičnim situacijama. Već sada se AI koristi za analizu snimaka, asistenciju tokom operacija, pa čak i za učenje iz prethodnih zahvata, pa će svakako i dalje napredovati.

Šta reći na kraju ovog kratkog teksta? Maskova tvrdnja svakako ima utemeljenje u brzom razvoju tehnologije, ali vremenski okvir od pet godina deluje previše optimistično, čak i najvećim optimistima. Umesto potpunog izmeštanja ljudi iz operacione sale, realnije je očekivati sve čvršću saradnju između hirurga i robota, tako što bi se kombinovala preciznost mašine sa empatijom, ljudskim osećanjima i mudrošću čoveka.

Ako roboti ipak postanu bolji od nas u sečenju i spajanju tkiva, još će dosta vremena proći pre nego što nauče da nam stave ruku na rame pre operacije i emotivno i utešno kažu: "ne brinite, biće sve u redu."

Noćno nebo - prepuno tajnih iskrica

Noćno nebo je oduvek fasciniralo ljude, pa čak i one koji nikada nisu pokazivali neko posebno interesovanje za tajne svemira. Jednodstavno, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Gledano golim okom, ono deluje spokojno, gotovo prazno. Ali, prava slika svemira, kada bismo mogli videti sve što u njemu postoji, neuporedivo je bogatija, življa i neverovatno zgusnutog sjaja. Hajde da ovde zajedno istražimo kako se noćno nebo menja zavisno od naše perspektive i tehnologije koju koristimo.

Pogled sa Zemlje: 

Čak i na najtamnijim mestima planete, gde nema svetlosnog zagađenja, ljudsko oko može da vidi najviše oko 2.500 do 3.000 zvezda. Iako su te zvezde samo delići nase galaksije Mlečni put, one nam izgledaju kao usamljene tačke na ogromnoj tamnoj pozadini noćnog neba. Ograničenja naseg vida i Zemljina atmosfera koja rasipa svetlost čine da nam svemir noću deluje prazan i tih.

Pogled kroz teleskop: 

Čak i amaterski teleskop može otvariti sasvim novo poglavlje. Kroz okular vidimo desetine hiljada zvezda, magline u boji, kao i udaljene galaksije koje su golim okom nevidljive. Svaka duža ekspozicija otkriva jos više: strukture u svemiru postaju vidljivije, svetlost zvezda se razliva u spektakularne prizore, a svemir se pokazuje kao vrtlog svetlosti i tajni.

Pogled iz interstelarnog broda:

Zamislimo da se nalazimo u interstelarnom brodu, daleko od Zemljine atmosfere i svetlosnog zagađenja. Kroz ogromno staklo našeg svemirskog broda možemo videti beskrajno polje zvezda - blistavih, raznobojnih, rasutih svuda oko nas. Svaka tačka svetlosti je potencijalni svet sa sopstvenim pričom. Svetlost je oštrija, zvezde sijaju jače, a svemir je ispunjen milionima svetlosnih izvora. To je prizor koji oduzima dah i podseća nas koliko smo mali, a opet neraskidivo povezani sa univerzumom, samom činjenicom da smo deo njega.

Noćno nebo je daleko vise od onoga što vidimo. Ono je beskrajna mreža svetova, skrivena od nas našom ograničenom percepcijom. Uz pomoć tehnologije, a jednog dana možda i putovanjem kroz svemir, otkrivaćemo sve više i više te skrivene lepote. Svaki pogled u nebo budi želju u nama za istraživanjem, sanjarenjem i povezivanjem sa velikim kosmičkim misterijama.

Ako ste ikada osetili strahopoštovanje dok gledate u noćno nebo, a sigurno jeste, znajte da gledate samo površinu nečega daleko većeg i veličanstvenijeg. Možda će buduća putovanja u svemir omogućiti da i sami doživimo tu pravu sliku univerzuma.

Pogledajmo na kraju ovu fotografiju:

Gornji deo slike prilično realno prikazuje ono što zaista vidimo golim okom sa Zemlje, čak i prilikom posmatranja neba na najmračnijem mestu bez ikakvog svetlosnog zagađenja. U najboljem slučaju možemo videti od nekoliko stotina do oko 2.500 zvezda, ali ne više od tog broja. To se dešava zbog ograničenja ljudskog oka, koje jednostavno nije dovoljno osetljivo niti ima moć da uhvati sasvim slab sjaj udaljenih zvezda, kao ni sve talasne dužine na kojima zvezde emituju svoju svetlost.

Donji deo slike prikazuje fotografiju napravljenu moćnim teleskopom, poput Hubble Space teleskopa (HST). Takvi teleskopi imaju ogromnu svetlosnu moć i dugo vreme ekspozicije, te snimaju istu tačku neba satima ili danima, pa otkrivaju milione slabih i udaljenih zvezda i galaksija koje mi nikad golim okom ne bismo mogli videti.

Realno stanje stvari nam (po)kazuje da nebo zaista jeste prepuno zvezda, ali našim očima ono izgleda mnogo praznije, jer smo ograničeni mogućnostima našeg vida.

Dakle, možemo reći da gornja slika tačno oslikava ono što realno postoji u svemiru, ali ne i ono što ljudsko oko može videti bez pomoći savremene tehnologije.

Omega Speedmaster Professional – prvi sat nošen na Mesec

Malo je ručnih satova u istoriji horologije koji su stekli takav kultni status kao Omega Speedmaster Professional. Poznat i kao "Moonwatch", ovaj sat nije samo remek-delo inženjeringa, on je postao simbol ljudske težnje za istraživanjem svemira, tačnosti, pouzdanosti i beskompromisne izdržljivosti.

Posebnu slavu stekao je model poznat kao First Watch Worn on the Moon, kada ga je na ruci nosio astronaut Baz Oldrin tokom misije Apollo 11 1969. godine.

Omega Speedmaster je prvi put predstavljen 1957. godine kao deo "Professional" serije, namenjene sportistima i vozačima trkačkih automobila. Dizajneri i časovničari Omege nisu mogli ni sanjati da će samo deceniju kasnije njihov sat postati deo najveće avanture u istoriji čovečanstva.

Tokom ranih 1960-ih, NASA je pokrenula potragu za ručnim časovnikom koji će izdržati ekstremne uslove svemirskih misija. Nakon rigoroznog testiranja koje je uključivalo visoke temperature, vibracije, vakuum, udarce i zračenje, samo Omega Speedmaster je uspešno prošao sve testove.

U martu 1965. godine, NASA je zvanično sertifikovala Speedmaster kao jedini sat pogodan za sve svoje "manned space missions", to jest svemirskemisije sa ljudskom posadom. Ovde je važno je istaći da Omega u tom trenutku nije bila sponzorisana od strane NASA-e. Izbor ovog sata je bio isključivo na osnovu objektivnih performansi, što mu i danas daje posebnu vrednost.

"First Watch Worn on the Moon"

Dana 20. jula 1969. godine, tokom istorijskog "malog koraka za čoveka", astronaut Nil Armstrong postao je prvi čovek koji je poneo ovaj ručni sat na površinu Meseca. Od tada ovaj sat nosi ponosnu oznaku: "Flight-Qualified by NASA for All Manned Space Missions – The First Watch Worn on the Moon".

Tehničke karakteristike

Karakteristike modela koji je nošen na Mesecu (ref. ST105.012 i ST145.012) uključuju:

Mehanizam: Omega Caliber 321 (ručnog navijanja, kolumna točka hronograf)

Kućište: Čelik, prečnika 42mm

Staklo: Hesalit (akrilno staklo, izuzetno otporno na lomljenje)

Otpornost na vodu: Minimalna, jer je sat primarno prilagođen vakuumu svemira, a ne nošenja u vodi.

Funkcije: Hronograf sa centralnom sekundarom i podbrojčanicima za 30 minuta i 12 sati, mala sekunda.

Narukvica: Čelična ili NASA "Velcro" traka za nošenje preko skafandera

Zanimljivo je napomenuti da su zbog sigurnosti astronauata korišćena plastična (hesalit) stakla umesto safirnih, jer u slučaju udara safirno staklo može pući na oštre delove, dok hesalit samo puca bez opasnih fragmentacija.

Evolucija kalibara:

1. Caliber 321 (1957–1968)

Originalni mehanizam Speedmaster-a, ručnog navijanja, baziran na Lemania 2310 osnovi.

Poznat po svom kolumnom točku koji obezbeđuje vrhunski osećaj pritiska na hronograf pusher-e i izuzetnu dugotrajnost.

2. Caliber 861 (1968–1996)

Kako bi unapredila robusnost i olakšala proizvodnju, Omega uvodi Caliber 861 1968. godine. Mehanizam ručnog navijanja, zasnovan na Lemania 1873. Umesto kolumnog točka koristi cam-switch (mehaničku polugu) za kontrolu hronografa, što je pojednostavilo konstrukciju i poboljšalo otpornost. Veća frekvencija: 21.600 vibracija na sat (u poređenju sa 18.000 kod 321), što je omogućilo veću preciznost. Modeli Apollo misija nakon 1969. (kao Apollo 13, 14, 15 itd.) već su koristili Speedmaster-e sa ovim kalibrom.

3. Caliber 1861 (1996–2021)

Modernizovana verzija kalibra 861:

Poboljšani materijali (npr. delimična upotreba rodijuma za bolju otpornost na koroziju). I dalje zadržava istu osnovnu strukturu i arhitekturu. Postaje standard za sve "Moonwatch" modele do 2021. godine. Ovaj mehanizam se nalazi u većini savremenih "Moonwatch" primeraka koje kolekcionari danas traže.

4. Caliber 3861 (2021–danas)

Najnovija generacija pokreta: Ručno navijanje. Ugrađen Co-Axial escapement (koaksijalni izlazni sklop) za smanjeno trenje i veću dugotrajnost. Master Chronometer sertifikat – otpornost na magnetna polja do 15.000 Gaussa. Vrhunska preciznost i izdržljivost uz zadržavanje autentičnog duha Moonwatch-a. 3861 je omogućio da Speedmaster po prvi put kombinuje istorijski dizajn sa najnovijim horološkim tehnologijama, učvršćujući svoju poziciju kao sat koji nosi prošlost – ali je spreman za budućnost.

Zanimljivosti i simbolika

Caliber 321 je 2019. godine ponovo oživljen, zahvaljujući Omeginoj "Caliber 321 Workshop" inicijativi.

Astronauti misije Apollo 13, 1970. godine, upisala je Speedmaster u legendu: sat je korišćen za precizno tajmiranje ručnog manevra korekcije kursa koji je spasio posadu. "Silver Snoopy Award" koju je Omega primila od NASA-e za doprinos uspešnom povratku Apollo 13 posade, ostaje jedno od najviših priznanja koje je neka civilna kompanija ikada dobila od NASA-e.

Zaključak

Omega Speedmaster Professional nije samo mehanički sat. On je čuvar jedne od najsvetlijih epizoda u istoriji čovečanstva. Njegova evolucija od kalibra 321 do savremenog 3861 priča priču o tehnološkom napretku, ali i o vernosti originalnom duhu pionirskih svemirskih misija.

Nositi Speedmaster danas znači nositi deo onog sna o zvezdama – sna koji još uvek traje.

Izvori za ovaj tekst:

Omega Official Site: omega.com

Hodinkee: hodinkee.com

NASA Archives: nasa.gov

F-4 Phantom II – legenda neba

Moja fascinacija avijacijom, a u okviru nje borbenim avionima datira još iz detinjstva i mladosti, kada me je pokojni otac, i sam zajubljenik u avione, vodio na aeromitinge i surčinski aerodrom. Oduvek sam voleo da letim avionima, a godinama sam se bavio i maketarstvom i sa uživanjem sklapao makete u razmeri 1:72.

U tom smislu, svako od ljubitelja aviona i avijacije ima neki "svoj" avion koji posebno voli. Za mene je takav avion - McDonnell Douglas F-4 Phantom II

I zaista, u svetu borbenih aviona, retki su oni koji su ostavili trag kakav je ostavio F-4 Phantom. Ovaj dvosed, dvomotorni nadzvučni avion sa karakterističnim siluetom i nedvosmislenom harizmom predstavljao je srž zapadne vojne avijacije više od dve decenije. Iako prvi put poleteo davne 1958. godine, Phantom je ostao aktivan u nekim vojskama sve do 21. veka – što je svojevrsni inženjerski omaž njegovoj robusnosti, svestranosti i borbenoj vrednosti.

Meni je oduvek poseban utisak ostavljao njegov krajnje neobičan i originalan oblik trupa i krila.

Istorijski kontekst i razvoj

F-4 Phantom II razvijen je tokom 1950-ih godina kao višenamenski lovac-presretač za američku mornaricu. Kompanija McDonnell Aircraft (kasnije McDonnell Douglas), je dizajnirala avion koji je u početku bio zamišljen da deluje sa nosača aviona, ali se vrlo brzo pokazao toliko uspešnim da su ga usvojile i Ratno vazduhoplovstvo SAD (USAF), Marinci (USMC), kao i brojne savezničke ratne avijacije širom sveta, uključujući Veliku Britaniju, Izrael, Japan, Iran, Nemačku, Tursku...

Phantom je bio jedinstven i po tome što je bio prvi avion koji je istovremeno bio u službi sve tri grane američke vojske – što svedoči o njegovoj univerzalnosti.

Osnovne tehničke karakteristike

Posada: 2 (pilot i radar-operater)

Dužina: 19.2 m

Raspon krila: 11.7 m

Masa: oko 14.500 kg

Maksimalna brzina: oko 2.370 km/h (Mach 2.23)

Domet: 2.600 km (bez dodatnih rezervoara)

Naoružanje: do 8.400 kg različitog naoružanja (rakete, bombe, napalm bombe), uključujući rakete AIM-7 Sparrow, AIM-9 Sidewinder, i M61 Vulcan top kod kasnijih verzija.

Zanimljivo je ovde spomenuti da prvi modeli nisu imali ugrađen top, što se kasnije pokazalo kao ozbiljan nedostatak u bliskim vazdušnim borbama, naročito tokom Vijetnamskog rata, pa je brzo ugrađen top M61 u verziji F-4E.

Uloga i borbena primena

F-4 Phantom II je učestvovao u gotovo svim velikim sukobima takozvanog "Hladnog rata": Vijetnamski rat, Jom Kipurski rat, Iransko-Irački rat, kao i u Prvom Zalivskom ratu. U Vijetnamu je bio okosnica američke ofanzive iz vazduha, gde je i pored određenih taktičkih ograničenja, ostvario veliki broj oborenih neprijateljskih letelica.

Uprkos svom gabaritu i težini, Phantom je bio impresivno brz, imao je izuzetno jak i napredan radar za ono vreme i bio je sposoban da nosi veliku količinu oružja – što ga je činilo idealnim i za lovca-presretača, kao i za bombarderske misije, pa čak i za izviđanje (u verziji RF-4).

Karakter aviona i njegovo nasleđe

F-4 je poznat i po svojoj karakterističnoj silueti – spušteni nos, uzdignut rep, “dimni tragovi” iz motora i ogromna količina buke. Iako su piloti imali različita mišljenja o njegovom upravljanju (pogotovo u poređenju sa lakšim lovcima kao što su F-5 ili F-16), svi su poštovali njegov autoritet u borbi i sposobnost da “izdrži mnogo”.

Zvali su ga i “Smokey Joe” (Dimljeni Džo) zbog gustog dima koji je izlazio iz njegovih turbodžet motora J79, ali i “The Rhino” (Nosorog), što je aludiralo na njegovu masivnost, robusnost i snagu.

Phantom je ostavio ogroman trag u avio-industriji. Bio je platforma za brojne tehnološke inovacije: radar sa poluaktivnim navođenjem raketa, upotreba elektronskih ometača i raketnog sistema vazduh-vazduh u realnim uslovima. Njegov razvoj pomogao je da se oblikuju doktrine vazdušne borbe kakve danas poznajemo.

Zalazak jedne legende

Iako ga je nasledio F-15 Eagle, pa zatim i F-16 i F/A-18, Phantom je ostao u službi mnogih zemalja dugo nakon što su ga Amerikanci povukli iz aktivne borbene upotrebe (1996. godine). Turska i Iran su poslednje zemlje koje su ga koristile operativno, uz modernizacije koje su ga zadržale u službi čak i u našem 21. veku.

U Izraelu je učestvovao u nekim od najznačajnijih vazdušnih borbi, a iranske F-4 jedinice još uvek čuvaju sećanje na svoj doprinos tokom deset godina krvavog rata sa Irakom.

Za kraj

McDonnell Douglas F-4 Phantom II nije bio samo borbeni avion. Bio je simbol moći, inženjerske genijalnosti i vojnih ambicija jedne epohe. Njegova višedecenijska karijera, upotreba u desetinama zemalja i neizbrisiv trag u vojnim doktrinama čine ga jednim od najvažnijih borbenih aviona svih vremena.

Za mene, kao ljubitelja avijacije, Phantom ostaje fascinantna kombinacija brutalne snage, industrijske estetike i tehničke sofisticiranosti. U svetu sve savršenijih, sofisticiranijih, ali i sve “hladnijih” borbenih letelica, F-4 ostaje oličenje jedne, hajde da kažem "romantične", analogne i opasne avijacije koja je ipak znala da leti brzo i preživi gotovo sve izazove.

PS. Od 1958. do 1981. godine, proizvedeno je ukupno 5.195 Fantoma, što ovaj avion stavlja na prvo mesto liste najvećeg broja proizvedenih američkih supersoničnih aviona svih vremena.

PPS. ovaj kratki tekst ni u kom slučaju ne može reći sve o ovom legendarnom avionu. O njemu su napisane desetine knjiga, snimljeni filmovi i napravljene hiljade fotografija. Kako su decenije prolazile, avion je doživljavao mnoga unapređenja i izmene. Ovo je samo kratak osnovni prikaz koji za cilj ima da nas podseti na avion koji je obeležio ratnu avijaciju mnogih zemalja.