„Ne postoji način da vizuelno shvatite brzinu. Ne možete da vidite ništa što bi vam pokazalo koliko brzo idete. Nemate percepciju dubine. Kao kada biste zatvorili oči dok vozite automobil – ne biste imali predstavu kojom se brzinom krećete. Isto je kada slobodno padate iz svemira.“
Ovim rečima kapetan Džo Kitinger (Joe Kittinger) opisao svoje iskustvo koje ljudski um teško može da pojmi - slobodni pad sa visine od preko 31 kilometra, sa same granice svemira.
No, krenimo od početka... Dana 16. avgusta 1960. godine, kao deo američkog vojnog projekta Excelsior III, kapetan Džo Kitinger izveo je nešto do tada nezamislivo. Uz pomoć balona napunjenog helijumom i male presurizovane gondole (specijalne kapsule), uzleteo je do visine od 102.800 stopa (31.333 metra) iznad Zemlje. Cilj ove misije bio je da se testiraju sistemi za hitno spasavanje pilota i astronauta u slučaju nesreće na ekstremnim visinama, što je jedno od najvažnijih istraživanja vezanih za razvoj svemirskih letova i vojne avijacije.
Na toj visini, praktično u stratosferi, uslovi su bili smrtonosni. Vazdušni pritisak bio je manji od 1% u odnosu na nivo mora, temperatura je iznosila -70°C, a kiseonika gotovo da nije ni bilo. Bez adekvatne zaštite, čovek bi za nekoliko sekundi izgubio svest, a telo bi pretrpelo ozbiljne fiziološke traume. Zato je Kitinger nosio specijalno odelo pod pritiskom sa zapečaćenom kacigom i sopstvenim dovodom kiseonika.
Vredno je pomena da je na jednom od prethodnih uvodnih testiranja Kitinger doživeo ozbiljan incident: rukavica na desnoj ruci mu nije dobro zaptivala, što je dovelo do opasnog i bolnog oticanja šake, izložene praktično vakumskim uslovima.
Kada je dostigao predviđenu visinu, Kitinger se bacio u ambis. Bio je potpuno sam, kako je kasnije opisao, u tišini koja je bila gotovo nepodnošljiva.
Tokom slobodnog pada je postigao brzinu od više od oko 988 km/h, približivši se brzini zvuka, ali je ipak zbog smanjenog otpora vazduha u stratosferi izbegao supersonično probijanje zvučnog zida. Njegov slobodni pad trajao je 4 minuta i 36 sekundi. U jednom trenutku, manji padobran za stabilizaciju ("drogue chute") otvorio se automatski kako bi sprečio nekontrolisano rotiranje, što je bio veliki problem u prethodnim testovima, jer nekontrolisano okretanje tokom pada može izazvati nesvest, pa čak i smrt zbog jakih centrifugalnih sila.
Konačno, na visini od 14.000 stopa (oko 4.300m), Kitinger je aktivirao glavni padobran i bezbedno sleteo.
Taj Kitingerov skok nije bio samo čin neustrašivosti, već i prelomni trenutak za razvoj astronautike, jer su podaci koje je taj skok omogućili razvoj naprednih odela pod pritiskom, sistemâ za katapultiranje sa velikih visina i dali mnoge vredne informacije za buduće svemirske misije poput Merkjuri, Džemini i Apolo programa. Kitingerov herojski čin je direktno doprineo bezbednosti pilota i astronauta u situacijama koje ranije niko nije bio u stanju ni da simulira, a kamoli da preživi.
Znatno kasnije, preciznje 14. oktobra 2012. godine, Feliks Baumgartner, austrijski padobranac i ekstremni sportista, izveo je drugi istorijski skok sa visine od 128.100 stopa (39.045m), nad Novim Meksikom (SAD), u okviru misije Red Bull Stratos.
Baumgartner je, poput Kitingera, korišćenjem balona sa helijumom uzleteo do stratosfere, smešten u specijalno dizajniranu presurizovanu kapsulu. U ekstremnim uslovima gde je temperatura bila ispod -70°C, a pritisak gotovo jednak vakuumu, Baumgartner je nosio napredno svemirsko odelo i bio opremljen brojnim sigurnosnim sistemima i senzorima za medicinski nadzor.
Ono što je u ovoj priči posebno zanimljivo i što moram spomenuti, to je da je tokom cele misije upravljao upravo Džo Kitinger! Njegovo iskustvo je bilo nezamenjivo i on je svojim savetima znatno pomagao Baumgartneru tokom cele misije.
Baumgartner je slobodno padao 4 minuta i 19 sekundi, pre nego što je otvorio padobran i tom prilikom je postigao maksimalnu brzinu od 1.357,6 km/h, probivši zvučni zid i postavivši rekord kao prva osoba koja je slobodnim padom premašila brzinu zvuka bez pomoći vozila ili letelice.
Konačno, na visini od oko 5.300 stopa (1.615m), Baumgartner je aktivirao glavni padobran i bezbedno sleteo u pustinju.
Misija Red Bull Stratos imala je, pored spektakularnog karaktera, jer su direktan prenos pratili milioni gledalaca (među njima i ja), ozbiljan naučni značaj: testirani su novi materijali za svemirske odela, poboljšani sistemi za hitno spasavanje i prikupljeni podaci važni za buduće svemirske letove sa ljudskom posadom.
Iako je Feliks Baumgartner ostvario tehnički impresivnije rezultate (veća visina, brzina i probijanje zvučnog zida), treba naglasiti da je Kitinger ipak bio pionir u vremenu kada su tehnologija i saznanja o ekstremnim visinama bili u povoju. Njegovo delo ostaje temelj na kojem su zasnovani svi kasniji pokušaji.
Da li će u budućnoti biti potrebe za ovakvim podvizima ostaje da se vidi, a ova dva skoka su svakako ušla u istoriju i ostala zapisana za sva vremena.
