Jedna od najfascinantnijih i najmanje poznatih oblasti u astronomiji jeste tzv. Ortov oblak – hipotetično prostranstvo ispunjeno milijardama ledenih tela, koje se proteže daleko iza orbite Plutona, na samoj granici gravitacionog uticaja Sunca. Iako nikada direktno opažen, njegovo postojanje predstavlja ključni deo savremene teorije o poreklu i kretanju dugoperiodičnih kometa.
Da vidimo na početku šta je Ortov oblak?
Ortov oblak (poznat i kao Oortov oblak) je hipotetični sferni omotač koji se sastoji od jedne milijarde do nekoliko triliona ledenih tela veličine od jednog kilometra pa naviše, a koji okružuje Sunčev sistem na udaljenostima od oko 2.000 do čak 100.000 astronomskih jedinica (AJ), gde je 1 AJ prosečna udaljenost Zemlje od Sunca (oko 150 miliona kilometara). To znači da se granice ovog oblaka prostiru hiljadama puta dalje od Plutonove orbite. Ova oblast se deli na dva dela: spoljašnji Ortov oblak, gotovo savršeno sfernog oblika, najređi i najudaljeniji deo, i unutrašnji Ortov oblak (tzv. Hillsov oblak), bliži Suncu i veće gustine, sa diskastim rasporedom objekata.
Kao što sam napomenuo, Ortov oblak se sastoji uglavnom od ledenih tela: smrznute vode, amonijaka, metana i manjih količina silikatnih materijala. Veruje se da su ova tela nastala u unutrašnjem Sunčevom sistemu tokom njegove rane evolucije, ali su kasnije izbačena ka spoljnim delovima usled gravitacionih interakcija s gasnim gigantima, kao što su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Ortov oblak se smatra rezervoarom primitivne materije iz vremena formiranja Sunčevog sistema i kao takav potencijalno može nositi izuzetno važne tragove o njegovom poreklu.
Najvažnija uloga Ortovog oblaka jeste to što predstavlja glavni izvor dugoperiodičnih kometa, a to su one sa orbitalnim periodima dužim od 200 godina. Na primer, Halejeva kometa ima period od 76 godina, ali se veruje da je potekla iz transneptunske oblasti, dok na primer kometa Hale-Bopp dolazi iz Ortovog oblaka. Komete iz Ortovog oblaka dospevaju u unutrašnji Sunčev sistem kada ih poremete gravitacioni uticaji obližnjih zvezda, plimni uticaj galaktičkog diska ili prolazak Sunčevog sistema kroz gusti molekulski oblak. U tom smislu, jedna od najpoznatijih kometa za koju se smatra da potiče iz Ortovog oblaka jeste upravo kometa Hale-Bopp.
Sada kada znamo šta je Ortov oblak, neko će pitati može li se on videti? Odgovor je - ne. Ortov oblak je nemoguće direktno posmatrati savremenim teleskopima. Njegova tela su mala, tamna, bez reflektivnih repova i izuzetno udaljena. Celokupna teorija o njegovom postojanju zasniva se na detaljnoj analizi orbita kometa koje dolaze iz izuzetno dalekih pravaca, te na numeričkim simulacijama dinamike Sunčevog sistema.
Postoje različite teorije o postojanju znatno većih objekata u Ortovom oblaku, pa čak i hipotetične planete, takozvane Planete 9, iako za sve ovo ne postoji potvrda. Kada sam već spomenuo Planetu 9, preporučujem vam da pročitate moj tekst o ovoj hipotetičkoj planeti na istom ovom Blogu, klikom na ovaj link.
Neki naučni modeli predviđaju da je Hillsov oblak stabilniji i masivniji nego što se ranije smatralo i da služi kao svojevrsno zaleđe koje nadoknađuje gubitke kometa iz spoljnog oblaka.
Ortov oblak predstavlja poslednju granicu Sunčevog sistema, ne samo u fizičkom smislu, već i u pogledu gravitacije. Iza njega počinje prostranstvo između zvezda – međuzvezdani prostor. Ako bi neko telo prešlo tu granicu, smatralo bi se da je napustilo Sunčev sistem.
Dakle, Ortov oblak je do danas ostao nevidljiva, ali fundamentalna komponenta Sunčevog sistema. Njegovo razumevanje daje ključne uvide u nastanak i evoluciju kometa, kao i u šire procese formiranja planetarnih sistema. Mada je izvan domašaja direktnog opažanja trenutne naučnoistraživačke opreme, nauka ga smatra čvrstim delom kosmičke slagalice koju tek počinjemo da sklapamo.
Izvori: NASA, ESA, Solar System Dynamics Group (JPL), Oort (1950), Donescu (2022)
