Dan 21. juli 1969. godine je ušao u istoriju kao dan kada je čovek prvi put u istoriji korčio na tle nekog drugog nebeskog tela. Te godine su Sjedinjene Američke Države uspešno poslale ljude na Mesec zahvaljujući superteškoj raketi "Saturn V".
Međutim, malo je poznato da je tadašnji Sovjetski Savez imao sopstveni, izuzetno ambiciozan i gotovo jednako impresivan program koji je trebalo da osvoji Mesec i učini SSSR pobednikom u svemirskoj trci, ali je, na žalost, završio kao jedan od najvećih fijaska u istoriji svemirskih istraživanja.
Pre nego što pređem na detalje, treba reći da je do tog trenutka sovjetski kosmički program, generalno posmatrano, bio ispred američkog. Da je slanje ljudi na Mesec uspelo, verovatno bi i kompletna istorija drugačije izgledala. Od tehnološke, do geopolitičke slike sveta.
Ovde se, dakle, radi o raketi N1 ("Nositelj", ruski - Hоситель), koja je razvijana kao direktan konkurent američkom „Saturnu V“. Ideja o ovoj raketi i slanju ljudi na Mesec je u SSSR-u postojala još od 1959. godine, ali je njena konkretna realizacija počela tek oktobra 1965. godine, skoro četiri godine kasnije u odnosu na Amerikance.
Razvoj projekta dodatno je pogoršan smrću glavnog konstruktora i genijalnog inženjera Sergeja Koroljeva 1966. godine od kancera. Njegov naslednik, Vasilij Mišin, nije bio čovek dorastao ovako složenom zadatku, a bio je dodatno opterećen političkim pritiscima i ličnim slabostima, uključujući i problem sa alkoholom, što su potvrdili i ruski zvanični istorijski izvori.
Jedna od najvećih grešaka bilo je preskakanje statičkih testova, što je značilo da su problemi otkrivani tek tokom lansiranja. Ova odluka je doneta jer su motori NK-15 koristili jednokratne piro-ventile, pa kompletno statičko testiranje nije bilo moguće.
Prvo lansiranje rakete N1 dogodilo se 21. februara 1969. godine i bilo je katastrofalno. Nakon samo 68 sekundi leta, kratak spoj u sistemu upaljača motora doveo je do njihovog automatskog gašenja, što je izazvalo nekontrolisanu lančanu reakciju i eksploziju rakete.
Drugo lansiranje 3. jula 1969. bilo je još tragičnije. Nekoliko sekundi nakon poletanja, raketa teška oko 2300 tona pala je nazad na lansirnu platformu i eksplodirala, prouzrokujući najveću eksploziju u istoriji kosmodroma Bajkonur. Ova nesreća je u potpunosti uništila lansirnu rampu i okolni kompleks, sa ogromnom materijalnom štetom.
Međutim, ni posle ove nesreće, nije se odustajalo. Treće lansiranje 27. juna 1971. godine donelo je novu vrstu problema – raketa je u početku uspešno poletela, ali je tokom leta došlo do strukturnih problema zbog autorotacije (nekontrolisane rotacije), nakon čega je raketa ponovo eksplodirala.
Poslednji pokušaj dogodio se 23. novembra 1972. godine, kada je raketa uspešno savladala problem rotacije i dostigla svoj najveći domet od 40 kilometara visine. Međutim, vibracije u sistemu goriva ponovo su dovele do otkaza i eksplozije motora.
Maj 1974. označio je konačan kraj za projekat N1. Sovjetske vlasti su zvanično obustavile razvoj ove rakete, a svi podaci o njoj su čuvani u najstrožoj tajnosti sve do raspada SSSR-a. Tek 1995. godine ruski mediji su otkrili dodatni detalj – da je tokom jedne od eksplozija rakete N1 navodno poginula čak 91 osoba, mada se oko ovog broja i dalje vode rasprave među istoričarima.
Fijasko N1 simbolično označava vrhunac i pad sovjetskog lunarnog programa, koji nikada nije realizovao svoje ambiciozne ciljeve, ali je ostao kao upečatljiv podsetnik na grandioznost i opasnosti velikih tehnoloških izazova u istraživanju svemira.
