Zamislite da vam neko kaže da ćete naredne dve nedelje provesti zatvoreni u prostoru veličine prednjih sedišta jednog malog automobila. Bez ikakve mogućnosti da za svo to vreme ustanete, protegnete noge, prošetate ili makar sednete u drugačiji položaj.
E, upravo tako je izgledalo 14 nezaboravnih dana koje su astronauti Frenk Borman (Frank Borman) i Džejms Lovel (James Lovell) proveli u orbiti tokom misije Gemini VII, lansirane 4. decembra 1965. godine.
Ova misija nije bila luksuzno putovanje – bila je eksperiment izdržljivosti. Cilj je bio da se utvrdi da li ljudsko telo i psiha mogu da podnesu 14 dana u bestežinskom stanju, što je u tom trenutku bilo ključno pitanje za planirane misije ka Mesecu. Misija Gemini je bila svojevrsni uvod u misiju Apollo i dala je neke od najvažnijih naučnih saznanja vrezanih za boravak čoveka u kosmosu.
Kapsula Gemini bila je mala, klaustrofobična metalna školjka. U njoj nije bilo mesta ni za stajanje, ni za ležanje. Astronauti su spavali u sedećem položaju zavezani za sedišta, okruženi kablovima, instrumentima i zalihama hrane. Svaka akcija, od jela do presvlačenja, zahtevala je strpljenje, savršenu koordinaciju i mnogo improvizacije.
Disanje u kapsuli se odvijalo normalno zahvaljujući atmosferi pod pritiskom, ali vlažnost, mirisi i nedostatak privatnosti činili su život vrlo neprijatnim. Samo zamislite da 14 dana delite prostor od 2 kubna metra sa još jednom osobom, bez mogućnosti da se odvojite makar na nekoliko minuta.
Jedan od najvećih izazova sa kojima su se astronauti susretali je bilo obavljanje fizioloških potreba. Mokrenje se obavljalo pomoću takozvane „relief tube“ – posebne cevi spojene sa spoljnim rezervoarom koji se potom praznio direktno u svemir. Izbacivanje mokraće napolje stvaralo je zamrznute kristale koji bi se razleteli oko kapsule i to je bila scena koja je istovremeno i fascinantna i zastrašujuća.
Još je nezgodnije bilo obavljanje velike nužde. Sadržina je morala da se skuplja u specijalne kese koje su se hermetički zatvarale i čuvale unutar kapsule do povratka na Zemlju. Bez gravitacije, taj proces bio je izuzetno komplikovan i neprijatan. Sve je moralo da se obavlja jako pažljivo jer je svaka greška mogla značiti kontaminaciju celog prostora.
Hrana koju su konzumirali astronauti je bila dehidrirana i pakovana u kesice koje su se otvarale specijalnim makazama. Ukus takve hrane je bio ograničeni, a jedenje je bilo dodatno otežano nedostatkom gravitacije, jer su potencijalne mrvice i kapljice mogle su da izazovu kvarove ako dospeju u uređaje. San je dolazio još teže, jer je buka ventilatora i instrumenata, kao i neprekidno osećanje skučenosti, često prekidali odmor.
Borman i Lovel nisu imali luksuz, ali su mali - zadatak. Oni su dugo bili trenirani baš za ovakve situacije. Oni su u kapsuli svakodnevno proveravali medicinske parametre, obavljali različite eksperimente i pripremali put za buduće misije Apollo. Uprkos neverovatnoj neudobnosti, pokazali su i dokazali da ljudi mogu izdržati duži boravak u svemiru.
Ova izuzetno važna misija otvorila je vrata ka Mesecu, ali i šire. Bila je to lekcija o granicama ljudske fizičke, ali što je možda još važnije i mentalne izdržljivosti, ali i o odlučnosti da se pomeraju granice poznatog.
Na kraju, da li biste vi mogli da provedete 14 dana u kapsuli bez prozora koji se mogu otvoriti, bez kreveta i bez bilo kakve lične privatnosti? Zato, ako vam sledeći put padne na pamet da se požalite na uslove u automobilu, autobusu, vozu, avionu... setite se uvek Frenka Bormana i Džejmsa Lovela.
