Kada je 1955. godine snimio Bahove Goldberg varijacije za Columbia Records, muzički svet je bukvalno zastao i počeo da sluša. Bio je to događaj nalik revoluciji. Ne samo zbog tehničkog savršenstva interpretacije i snimka, već i zbog Guldove unutrašnje logike i arhitektonske preciznosti koju je uneo u svaku notu.
Guld je bio apsolutno nesvakidašnji tumač dela Johana Sebastijana Baha. Za njega Bah nije bio samo puki barokni kompozitor, već istinski arhitekta kosmosa – um koji strukturira večnost u fugama, invencijama i varijacijama. Guldovo izvođenje Baha bilo je asketsko, matematički precizno i logično, gotovo bez upotrebe pedala, sa jasnim linijama i polifonijom koja je svetlucala kao stakleni mozaik.
Dok su mnogi drugi pijanisti, svesno ili nesvesno, težili “romantizaciji” Bahove muzike, Guld ju je vratio izvorištu: čistoti tonova i glasova, redu i intelektualnoj simetriji. On nije svirao Baha kako bi dočarao njegova osećanja, već kako bi ušao u tok misli jednog genijalnog uma kakav je bio Bah. Njegov pristup izvođenjima Bahovih dela izazivao je podele. Bio je istovremeno osporavan, kritikovan i slavljen. Ali, jedno je bilo sigurno - niko nije ostajao ravnodušan.
Ljubitelji Guldove interpretacije i lika, znaju dobro da je Guld izbegavao koncerte. Poslednji put je javno nastupio 1964. godine, sa samo 32 godine, i od tada se potpuno posvetio studijskom snimanju. Verovao je da koncertna sala, sa svojim konvencijama, ometa istinu i suštinu same muzike. Bio je među prvima koji su koristili studijsku montažu i višeslojno snimanje, gotovo kao nekakav muzički režiser. Za njega je mikrofon bio produžetak umetničke vizije.
Njegov pristup izvođenju i sviranju bio je gotovo monaški. Sedeo je nisko nad klavirom na specijalno modifikovanoj stoli(či)ci koju je nosio sa sobom svuda. Uvek je bio u rolki, kaputu i rukavicama, čak i po toplom vremenu, jer se bojao bolesti, fizičkog kontakta i urbane buke. Tokom izvođenja, često je tiho mumlao i pevušio, kao da je bivao u unutrašnjem dijalogu sa nekim višim entitetom. Te njegove zvuke i danas čujemo na snimcima, ostali su zabeležni, ali umesto da kvare utisak, oni ga samo produbljuju, i nas kao slušaoce dodatno spajaju sa Guldovim emocijama.
Guld je bio perfekcionista, ali ne u tradicionalnom smislu. Nije težio lepoti tona po svaku cenu. Njega je zanimalo zašto ton postoji, kuda vodi fraza, šta struktura govori o čoveku i njegovom delu. Za razliku od pijanista koji sviraju kako bi očarali publiku, Guld je svirao kao da pokušava da razume i očara samog Boga. Nekog njegovog, muzičkog Boga.
Glen Guld je umro 1982. godine, od moždanog udara, u 50. godini života. Bio je sam, daleko od svetla bine, ali blizak onome što je voleo najviše – tišini u kojoj muzika tiho počinje. Njegovo nasleđe nije samo u snimcima, već u načinu na koji je redefinisao značenje izvođačke umetnosti. Za njega je interpretacija bila čin otkrovenja, a ne imitiranja nekoga ili nečega.
Guld je bio jedan od prvih umetnika koji je shvatio potencijal tehnologije ne samo kao sredstva reprodukcije, već kao kreativnog partnera. Dok su mnogi drugi muzičari posmatrali montažu kao tehničku nužnost, koja dovodi do finalnog snimka i gramofonske ploče kao takve, Guld je video priliku za novo umetničko izražavanje. Snimanje u studiju za njega je bilo nalik komponovanju. Imao je mogućnost da oblikuje idealnu verziju interpretacije, da eksperimentiše sa tempom, artikulacijom i dinamikom. Još 1966. godine predvideo je da će u budućnosti slušalac postati, kao što je rekao “producent u kućnim uslovima”, koji će sam moći da remiksuje interpretacije prema sopstvenom ukusu. Njegova vizija kao da je naslućivala dolazak digitalne ere, striminga i interaktivne muzike. Za Gulda, tehnologija nije bila pretnja umetnosti. Naprotiv, bila je njena sledeća faza.
Za kraj, poslušajte Guldovu interpretaciju Bahovih Goldberg varijacija i shvatićete sve što sam u ovom kratkom, ali meni (dok sam ga pisao) emotivnom tekstu, izneo. Dok je tekst nastajao, prvo u glavi, a onda i na tastaturi, slušao sam upravo te varijacije. Uživajte.
