Srpski Apollo 7 - 50 godina kasnije...

Tog 20. jula 1969. godine, imao sam malo više od šest godina, ali savršeno dobro se sećam crno-belog ekrana Ei-Niš televizora, na kojem sam sa roditeljima gledao direktan prenos sletanja čoveka na Mesec. Odlično pamtim momenat kada je Nil Armstrong dodirnuo mesečevo tle i izgovorio istorijsku rečenicu: "That's one small step for a man, one giant leap for mankind".

Danas, 20. jula 2019. godine, obeležavamo tačno 50 godina od tog, možda najznačajnijeg dostignuća u istoriji čovečanstva.

Misija Apollo 11 je trajala od 16. do 24. jula 1969. godine i podrazumevala je lansiranje rakete Saturn V koja je nosila put Meseca astronaute, komandni i lunarni modul, zatim spuštanje na mesečevu površinu, jednodnevni boravak na Mesecu, kao i povratak na Zemlju. 

Ako bismo taj let i boravak na površini Zemljinog satelita posmatrali u kosmičkim razmerama, mogli bismo reći da čovek nije daleko odmakao. Ipak, konstatovati nešto tako bilo bi previše drsko. Jer, to što je čovek uspeo sa svojim znanjem i tehnološkim mogućnostima, bio je istinski ogromni kosmički korak. Koliko god Mesec bio blizu i mali, doći do njega zahtevalo je ogromno znanje, upornost, volju, ali budimo iskreni i ogromnu sreću.

Za ovih pedeset godna objavljeno je nebrojeno mnogo knjiga, priča, fotografija, filmskih i audio zapisa o svim misijama Apollo, tako da se ovom prilikom neću zadržavati na tehničkim aspektima. Ovaj tekst ima drugi cilj, koji ćete saznati ako pročitate ovaj tekst do kraja...

Prema podacima NASA, u ostvarenju prvog leta na Mesec učestvovalo je na različite načine oko 400.000 ljudi. Među tih 400.000 ljudi, bila su i sedmorica Srba, preciznije Amerikanaca srpskog porekla, koji su potpuno nepravedno, danas skoro zaboravljeni kod nas, a svojevremeno su zauzimali izuzetno visoke pozicije u kompletnom "Apollo" programu. Bili su toliko bitni i značajni za taj program, da su odavno dobili nadimak "Srpski Apollo 7". Na ove dve istorijske fotografije ih vidimo sve zajedno. Na njoj su: Dejvid Vujić, Slavoljub Sem Vujić, Milojko Majk Vučelić, Danilo Bojić, Pavle Pol Dujić, Piter Galović i Milisav Šurbatović.

Milojko Vučelić je bio jedan od direktora zaduženih za spuštanje astronauta na Mesec, kao i analizu boravka astronauta na Mesecu, Danilo Bojić je bio inženjer zadužen za pogonske sisteme Apollo programa, Pol Dujić je bio inženjer zadužen za snabdevanje broda Apollo električnom energijom, Slavoljub Vujić je bio inženjer za analizu kvarova i otkazivanja električnih instrumenata u programima Apollo i Saturn, Dejvid Vujić je bio zadužen za koordinaciju programa Apollo sa ostalim kompanijama uključenim u taj program. Jednom rečju, sva sedmorica su imala istaknute uloge u dizajniranju, razvoju, konstruisanju i lansiranju više letelica iz programa "Apollo". Uz njih sedmoricu, često se spominje i osmi član ekipe Dragiša Giš Jovanović.

Ovde moram napomenuti da je Milojko Majk Vučelić imao jednu od glavnih uloga u spasavanju misije Apollo 13 od katastrofe. Naime, dva dana nakon poletanja, posada je doživela eksploziju jednog od rezervoara sa kiseonikom i oba rezervoara sa gorivom. Zbog ovoga misija je morala biti prekinuta, ali astronauti su već bili prilično udaljeni od Zemlje, što je dodatno komplikovalo situaciju i smanjivalo šanse za njihovo preživljavanje i povratak. Uz sve ovo, javio se problem kako odvojiti lunarni i komandni modul, jer spojeni se nisu mogli vratiti na zemlju. U komandnom centru u Hjustonu oformljen je tim kojim je rukovodio Vučelić i koji je imao samo jedan dan da smisli način kako rešiti ovaj problem. Nakon nekog vremena, tim je konstatovao da bi se povišenjem pritiska u tunelu koji povezuje lunarni i komandni modul,  mogla stvoriti dovoljna sila koja bi udaljila lunarni modul dalje od komandnog. Ideja je odmah preneta astronautima, a ovi su je uspešno primenili.

Zbog ovoga, Milojko Vučelić je od tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona, dobio Predsedničku medalju slobode, koja predstavlja najviše američko odlikovanje koje može dobiti jedan civil.

Inače, kompletan tim "srpskog Apolla 7", dobio je još 1965. godine pismo zahvalnosti za učešće u “Apolo” programu, koje su potpisali svi tadašnji astronauti angažovani u misijama Apollo. Tekst pisma glasi:
„Kao astronauti cenimo vaš dopirinos i posvećenost u radu na ‘Apollo‘ programu. Taj osećaj timskog rada i posvećenosti svih aktera, naša je sigurnost u uspešnost programa istraživanja svemira“.

Čak je i čuveni američki "Observer" u tekstu iz 2016. godine konstatovao i priznao, da je tadašnja Jugoslavija igrala znatno veću ulogu u programu Apollo nego što se do tada mislilo i znalo u širim krugovima.
Na kraju, vredno je istaći, da je na poziv tadašnjeg Ministarstva dijaspore Vlade Republike Srbije, 2009. godine, Milojko Vučelić zajedno sa Slavoljubom Vujićem došao u Beograd, u kojem su zajedno boravili nekoliko dana. Tada je izjavio:
„Obično nas pitaju da li je stvarno bilo sletanja na Mesec. Naravno da je bilo, a sada možete da kažete i da ste upoznali ljude koji su u tome učestvovali"

Zato neka ovaj kratki tekst služi kao stalno podsećanje na naše ljude i značaj njihovog dela, koji su imali u ostvarenju najvećeg čovekovog sna - da stupi nogom na drugi svet.

Jovis V

Foto: Internet

Kontrola na površini - šaran na kontroler

Veliki broj sistema i montaža za ribolov se bazira na zapažanju da je riba (skoro) uvek na dnu ili blizu dna. Ovo je zaista u većem broju slučajeva sasvim tačno, ali riba ume, iz raznih razloga, da priđe samoj površini i da se tu hrani.

U ovom tekstu ćemo videti na koji način možemo uspešno loviti šarana bukvalno na samoj površini. Najefikasnije po meni je pecanje uz pomoć posebnog plovka, takozvanog "kontrolera" (controller). Što je još lepše, pecanje kontrolerima je tipična letnja tehnika, baš prilagođena ovim toplim letnjim danima, a može biti efikasna sve dokle je voda dovoljno topla, što je kod nas sve češće i do kraja septembra.

Ja sam na kontrolere pecao pre nekoliko godina dve ili tri sezone i zaista uživao u takvom pecanju. Slično kao i sa meč ribolovom na veglere, prestao sam isključivo zbog jednog razloga – mora se nositi (za mene) previše pribora, zašta ja više nisam imao snage ni volje.

Na samom početku da vidimo šta su to kontroleri i šta ove plovke čini specifičnim u odnosu na ostale vrste plovaka. Na slici ispod vidite neke tipične kontrolere. 

Varijacija ima bezbroj, ali osnovno za sve ovakve plovke je da imaju alku za provlačenje najlona na vrhu! Osim toga, ovi plovci imaju na donjem kraju otežanje, kako bi stajali uspravno. Plovak je uvek već otežan potrebnom težinom, pa nema potrebe dodavati nakakvo dodatno otežanje. Dakle, čak i ako pokušate da ga okrenete naopačke, on će se uvek okrenuti u pravilan položaj sa alkom gore.

Upotrebom ovakvih plovaka, a posebno težih modela, bićemo u mogućnosti da tražimo šarana i na većim daljinama. Kontroleri se prodaju u različitim težinama, pa uvek možemo izabrati pravu težinu za trenutnu situaciju i potrebnu daljinu izbačaja.

Sistem koji se koristi je veoma jednostavan i ne zahteva puno vremena za montažu. Što je još lepše, za nekoliko minuta možemo biti spremni za prvi zabačaj. Jednu tipičnu montažu možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Kao što se vidi, sve što nam je potrebno, osim osnovnog najlona (1) su plovak (2), virbla sa stoperima (3) i predvez (4). Na kraj montaže, naravno, vezujemo udicu sa mamcem.

Kada je predvez u pitanju, ja lično sam koristio fluorokarbon, koji mi se pokazao praktično idealnim za ovakvo pecanje. Kvalitetan fluorokarbon je potpuno nevidljiv u vodi, pa će riba biti manje sumnjičava. Ako pak koristite predvez od standardnog najlona, bilo bi dobro da ga premažete posebnom mašću koju koriste mušičari, naravno ako je imate pri sebi. Ovo će omogućiti da najlon ne tone, već da pliva na površini. Debljina najlona i predveza koji ćemo koristiti zavisi od veličine riba koje očekujemo, ili znamo da plivaju u vodi koju smo odabrali za pecanje. Takođe, u zavisnosti od toga koji štap koristimo (o ovom delu pribora nešto kasnije), biraćemo i debljine najlona.

Veličinu udice ćemo takođe prilagoditi uslovima, ali treba napomenuti da vrh može ostati slobodan, tj. vidljiv. Možemo koristiti i sistem sa dlakom, a na vama je da odredite koji će sistem dati rezultat u određenom trenutku. 

Što se tiče taktike, na nekoliko stvari treba naročito obratiti pažnju. S obzirom na to da sada lovimo na samoj površini, imajte na umu da ribu mnogo lakše možemo uplašiti nego inače. Površina vode svakako nije mesto na kojem se riba oseća potpuno bezbedno, pa će iz tog razloga biti dodatno oprezna, jer instinktivno oseća da je tu izložena i nezaštićena. Zato moramo biti izuzetno tihi, naši pokreti na obali ne bi trebali da budu nagli, a na glasan govor viku ili muziku zaboravite. Ako imate pri sebi polarizacione naočare, bićete svakako u prednosti, jer ćete moći da lakše tražite ribu na površini, ili pratite situaciju pod samom površinom. Kao što vidite, osim u varaličarenju i mušičarenju, polarizacione naočare su našle svoju ulogu i u pecanju na plovak.

Rano jutro i predveče su najbolje vreme za ovakav način ribolova, mada ponekad i periodi tokom dana mogu biti produktivni, naročito ako je dan oblačan i duva blag vetrić.

Trudite se da ne zabacujete nasumično, a ako uspete da vidite ribu na površini, nikako nemojte zabacivati blizu nje, jer ćete je tako samo uplašiti i oterati. Dakle, zabacite dalje i sačekajte da riba sama priđe vašem mamcu.

Prilikom pecanja na površini, šarana ćemo često naći u delovima sa hladovinom ili u blizini vodenog rastinja. Takođe, obavezno povremeno promenite mesto i ribu tražite na većoj površini vode. Ovo će vam drastično povećati šanse za uspeh, provereno.

Kada su u pitanju mamci na koje ćemo pecati, logično je da moraju biti plivajući. Jedan od još uvek najboljih mamaca za lov šarana na površini je komad običnog hleba, ali uspešno možemo koristiti i plivajuće pelete ili manje pop up boile, prečnika do 8cm okvirno. Prevelika boila kod površinskog pecanja može delovati neprirodno i svojom veličinom odbiti ribu. 

I još jedan savet – možete dodatno hraniti, ali nipošto ne preterujte sa količinom hrane, ovo je tehnika kod koje je bolje hraniti umereno. Par peleta u krugu oko glavnog mamca i to je sve. Ovu “caku” sam naučio od engleskih ribolovaca i zaista se pokazala kao potpuno tačna.

Već smo spominjali pribor koji ćemo koristiti. Ako pecamo manje ribe ili pokušavamo da prevarimo krupnu babušku na površini, dobar meč štap veće težine bacanja će nam biti dovoljan. Međutim za krupnije šarane, biće bolje koristiti neki šaranski štap, ali nešto niže TC, recimo oko 2-2,5 lbs, a takođe uspešno možete upotrebiti i neki meč štap namenjen pecanju šarana na pelete (pod uslovom da kod nas pronađete takav) – takozvani pellet waggler rod. Obzirom da su ovi specijalizovani štapovi veoma retki kod nas, klasičan šaranski parabolik dužine do 3,6m će biti sasvim dovoljan, bar za početak.

Ja lično, za pecanje kontrolerima sam koristio specijalizovani Prologic C2 Float štap, TC. 2 libre i dužine 3,6m, koji mi se pokazao kao praktično idealan za ovu tehniku ribolova.

Kao što vidite, tehnika pecanja šarana na površini pomoću kontrolera zahteva određenu pripremu, stalno traganje za ribom, određena pravila ponašanja na vodi, pa je sa jedne strane jednostavna, a sa druge strane zahtevna. 

Međutim, kada posle detaljne pripreme primetite "kupanje" šarana na površini i kako vaš plovak nestaje ispod površine vode, shvatićete svu draž i posebnost ove izuzetno atraktivne tehnike.

Ova tehnika je kod nas prilično nepoznata, pa je ovaj tekst pokušaj da vam približimo jednu veoma atraktivnu tehniku, za koju verujem da će sticati vremenom sve više pristalica. U stvari, siguran sam u to.

Na samom kraju, nisam izdržao a da vam ne pokažem ovu raketu. 

Napuni se plivajućim peletima, lomljenim, ili celim boilama, zabaci i... plutajuća crvena loptica će se odići i omogućiti da hrana izađe iz rakete i raspe se po površini. Gotovo idealno pomagalo kod površinskog pecanja šarana, samo je bitno ne preterivati sa količinom.

Jovis V

Foto: Jovis, Internet

Olive - sitne, ali bitne!

Mi ih najčešće nazivamo "olive", neko ih naziva "stoperi", a na engleskom jeziku se zovu "rod ferrule stoppers".

No, kako god ih zvali, o njima najčešće uopšte i ne razmišljamo, niti im poklanjamo pažnju koju ovi sitni, ali bitni dodaci ribolovačkom štapu, zaslužuju. Što je još čudnije, o njima retko misle i proizvođači štapova, pa ih po pravilu možete videti samo na skupim i retkim ekskluzivnim modelima proizvođača koji znaju njihovu vrednost. 

Prva i osnovna uloga oliva je da zaštite štap, odnosno blank prilikom transporta. Uz zaštitnu funkciju, olive podižu ukupan izgled štapa, dajući mu dozu elegancije i otmenog izgleda.

Razmislite sada o jednom detalju. Ako je donji deo štapa (znatno jači i izdržljiviji od gornjeg) zaštićen od padova takozvanom "end kapom" (metalnom, gumenom, od presovane plute...), zašto ne bismo zaštitili i gornji deo prilikom transporta štapa i neočekivanih padova? Dakle, ove olive mogu biti (i jesu!) neverovatno korisni dodaci svakom štapu, jer štite gornji deo od padova i oštećenja.

Na sreću, olive se mogu kupiti odvojeno od štapa, a majstorima koji ih prave je dovoljno reći unutrašnji prečnik gornjeg dela i oni će lako izraditi odgovarajuću olivu. U inostranstvu ove olive nisu baš jeftine, a cena najčešće zavisi od kvaliteta materijala od kojeg su izrađene i kvaliteta same izrade. Najčešće se izrađuju od aluminijuma, mesinga ili plemenitog drveta, dok su umetci (inserti) najčešće od plute ili eva pene.

Na sreću, olive uspešno prave i naši majstori, po značajno nižim cenama, a funkcionalnost im je praktično identična znatno skupljim modelima sa zapada. Što je još lepše, svaki vičniji majstor ih može izraditi, uz odgovarajući alat, u svojoj kući.

Na kraju, svima preporučujem da se sete povremeno ovih sitnih, ali neverovatno korisnih dodataka i naprave ih, ili naruče za svoje štapove. Videćete, može se višestruko isplatiti.

Jovis V

Foto: Jovis, Internet

Kratak istorijat pecanja na štek štapove

Na našim prostorima postoji izuzetno malo tekstova koji su posvećeni pecanju na takozvane štekove. Sa druge strane, prilično sam siguran da kod nas niko nije pisao o samim počecima i istorijatu pecanja na štek štapove. U tom smislu, ovaj tekst predstavlja pionirski pokušaj da kolegama približim ovu tehniku, ali i da bude ideja vodilja i podsticaj za sve kolege koje se bave takmičarskim ribolovom na štekove, da pišu svoja iskustva o ovoj veoma dinamičnoj i specifičnoj tehnici.

Kod nas je odavno uvreženo mišljenje da je pecanje dugačkim takmičarskim štapovima tehnika novijeg datuma. Iskusni ribolovci i takmičari dobro znaju šta su štekovi i kako se njima peca, ali za one manje iskusne, evo na samom početku samo nekoliko osnovnih informacija. Dakle, moderni štekovi su štapovi velike dužine, kod kojih se svi delovi ne izvlače kao kod teleskopskih štapova jedan iz drugog, već se slažu umetanjem delova jedan u drugi, ili češće jedan na drugi. Ovakvi spojevi se nazivaju "put in" i "put over". Ovo ribolovcu omogućava da delove šteka rastavlja po želji i potrebi i tako reguliše njegovu dužinu tokom borbe sa ribom i dovođenje do meredova. 

Dužine štekova se kreću do 14,5m, ali postoje modeli dugački i svih 16m. Da bi se ovakvi štapovi mogli komotno držati u ruci i njima što lakše manipulisati, a da ne budu preteški, podrazumeva se da moraju biti izrađeni od vrhunskih materijala. Upravo zato cene kvalitetnih štekova idu i do nekoliko hiljada evra. U današnje vreme, štekovi se izrađuju, naravno, od ugljeničnih vlakana ("grafita"), visokotehnološkim postupcima i ultramodernim materijalima. Međutim, nije uvek bilo tako...

Rekoh na početku da je na našim prostorima uvreženo mišljenje da je tehnika pecanja štekovima novijeg datuma, jer sam pronašao podatke i saznanja da su naši ribolovci prve kontakte sa ovakvim štapovima imali tek početkom sedamdesetih godina 20. veka.

Međutim, skoro je nepoznato da su štekovi u Engleskoj bili poznati još krajem 18. veka, a svoj zenit su počeli da dostižu u Viktorijansko doba (doba vladavine engleske kraljice Viktorije), tokom 19. veka! Prilično pouzdani podaci do kojih sam došao, pokazuju da je preteču štekova koristio još u 17. veku Ajzak Volton (Izaac Walton, 1594 – 1683), autor najčitanije knjige svih vremena koja se bavi ribolovačkom tematikom, pod nazivom "Savršeni ribolovac" (The Compleat Angler). Istini za volju, štapovi koje je Volton koristio su bili izrađeni od drveta, ali se mogu smatrati pretečom štekova. Kasniji modeli, o kojima će ovde biti najviše reči, bili su izrađivani od bambusa i za njih možemo reći da su zaista bili štekovi u pravom smislu te reči.

Najpoznatiju manufakturu za proizvodnju štekova (Britanci ovakve štapove nazivaju "pole"), držala je porodica T.H. Sowerbutts. Ova manufaktura je postojala i radila od 1770. do 1984. godine. Osim njih, poznati proizvođači štekova su bili Creeke, Bazin, Charles Evans i drugi. 

Bambus je u to doba bio cenjen kao ubedljivo najbolji materijal za izradu ribolovačkih štapova svih vrsta. Ovakvi štekovi su bili poznati pod zajedničkim nazivom “London Roach Pole” i korišteni su, kao što im ime sugeriše, za pecanje bodorke (engl. roach: bodorka), a naravno i svih ostalih vrsta bele ribe.

Bili su izrađivani iz nekoliko delova, sa metalnim “hilznama” (spojevima) na krajevima, putem kojih su se delovi štekali. Dužine ovakvih štapova najčešće su bile 15-20 fita (4,5m - 6m), a postojao je i model dužine svih 24 fita (7,3m). Kada je u pitanju dužina tih prvobitnih štekova, moram napomenuti jednu bitnu stvar: njihova dužina je bila ograničena isključivo težinom, jer dužim i težim štekovima izrađenim od bambusa skoro niko ne bi mogao pecati. Dakle, znali su ljudi i tada da je dužina kod pecanja štekovima izuzetno bitna, ali težina je bila ta koja je postavljala nepremostive granice.

Najraniji modeli štekova od bambusa bili su izrađeni iz četiri dela, dok su kasnije izrađivani od pet ili šest delova. Dva najdeblja dela (sa najvećim prečnikom) su istovremeno služila kao spremište za ostale, tanje delove. Najdeblji deo (takozvani "butt") bio je izrađivan od najkvalitetnije Tonkin trske, mahagonija ili borovine.

Metalni spojevi (hilzne) su bili izrađivani od mesinga, a kod ekskluzivnijih modela su bili niklovani u boji srebra. Ove hilzne su najčešće bile gravirane različitim ukrasnim motivima, što je dizalo cenu i vrednost štapa. Naravno, obavezno je bilo gravirano i ime proizvođača.

Danas nije preostalo mnogo ovakvih štapova, jer je vreme učinilo svoje, ali postoje neki modeli koji su restaurirani i čuvaju se po privatnim kolekcijama. Kada se veoma retko nađu na aukcijama, bolje ne pitajte za cenu, naročito jako starih modela. Noviji su po pravilu znatno jeftiniji, ali cena zavisi i od očuvanosti, imena proizvođača, dužine, itd.

Naravno, u doba tih ranih modela štekova, najlon nije postojao, već se kao struna najčešće koristila konjska dlaka.

Osim štapa i strune, obavezni deo pecanja štekom su i plovci. Plovci su i tada postojali i uspešno su se izrađivali, a mnogi među njima bi bili apsolutno upotrebljivi i danas. Kao potvrda ovoga, u velikoj Britaniji je danas sve više proizvođača plovaka koji ih izrađuju tradicionalnim načinom, isto onako okako su izrađivani tokom 19. veka.

Ovakvi plovci su bili su napravljeni od pera vrane, guske i pauna, kao i bodljikavog praseta. Na svaku stranu pera ubacivani su dodaci ("stabilizatori" sa otežanjem) od prave slonove kosti! Ceo plovak se pre lakiranja obmotavao nitima od prave svile, kako bi dobio na čvrstoći.

Najpoznatiji proizvođač plovaka u to vreme bio je gospodin Bazin, koji je radio između 1850. i 1900. godine. Njegovi plovci su smatrani za najbolje, a danas se na aukcijama prodaju za neverovatnih 150 funti (160€) po komadu!

Na kraju ovog teksta, pomenuću i jednu zanimljivost: ovakvi kompleti za ribolov (štek, struna, plovak), bili su još u ono vreme zabranjeni na pojedinim kanalima u okolini Londona i takmičenjima, jer su ribolovci, ali i tadašnje vlasti, veoma brzo uvideli i shvatili njihovu ubitačnu efikasnost! Ribolovci koji su pecali ostalim tehnikama nisu mogli ni da priđu “štekarošima” po pitanju količine ulovljene ribe. Kažu da su vadili ribu u serijama, pa su vlasti jednostavno odlučile da ponegde zabrane upotrebu štekova. Ovo nam nedvosmisleno pokazuje da su ljudi i u ranija vremena znali da cene vrednost ribljeg fonda i da su još tada shvatali nužnost očuvanja i zaštite ribe u svojim rekama.

Jovis V

Foto: Internet

Održavanje mušičarske strune

Iskusni mušičari znaju koliko je kvalitetna struna bitna u mušičarskom ribolovu. Dobra i kvalitetna struna je prilično skupa. Strune ("kanapi") ekonomske i srednje klase uglavnom koštaju od 20-40€, dok one vrhunske mogu koštati i preko 100€. 

Zato je izuzetno bitno da joj se posveti određena pažnja kako bi trajala dugo i pouzdano. Ako se budete pridržavali jednostavnih saveta koji slede, trajaće vam bar tri, pa čak i više godina. 

Tokom vremena i korišćenja, na struni se nakuplja različita vrsta prljavštine, kao što su čestce blata, alge, pesak i zemlja, što najčešće negativno utiče na njenu dugovečnost.

Na kraju mušičarske sezone, strunu svakako skinite sa čekrka i postupite po savetima koji slede, a isto ovo trebali biste da radite i tokom sezone.

U kućnim uslovima najbolje je uraditi sledeće: napunite kadu, veliki lavor ili kofu mlakom vodom i sipajte sasvim malo sredstva za pranje sudova. Nemojte koristiti previše deterdženta, nekoliko kapi će biti sasvim dovoljno. Strunu odmotanu sa čekrka stavite u vodu i ostavite je u vodi da izvesno vreme stoji potopljena. 15-20 minuta će biti savim dovoljno. Posle toga, strunu izvadite, a onda potopite u čistu vodu, ili isperite dobro pod tušem. Zatim uzmite potpuno suvu i čistu mikrofiber krpu, pa strunu provucite celom dužinom blagim pritiskom kroz krpu da se osuši. Na kraju, strunu ostavite da se do kraja osuši na vazduhu. 

Važna napomena: moderne mušičarske strune su presvučene tankim PVC (polivinil hlorid) slojem, koji ima zaštitnu ulogu. Obzirom da je PVC vrsta plastike, nikako nemojte za sušenje koristiti topao vazduh iz fena, jer može oštetiti, pa čak i istopiti ovaj zaštitni sloj. Takođe, nikako nemojte koristiti abrazivna i nagrizajuća sredstva, kao što su vim, WD40, benzin, alkohol i slično.

Dakle, po završenom sušenju, na čistu krpicu rasporedite sasvim malu (minimalnu!) količinu medicinskog glicerina, koji možete kupiti u svakoj apoteci i provucite strunu celom dužinom kroz krpicu.

Osim ove varijante, za negu strune možete koristiti i specijalizovana sredstva za čišćenje koja proizvode i prodaju svi vodeći proizvođači mušičarskih struna, a najčešće se sastoje od specijalne tečnosti i krpice za čišćenje. Ova sredstva odlično rade svoj posao, ali su relativno skupa i nisu nam uvek dostupna.

Na kraju, strunu namotajte na mušičarsku rolu, a na kraju sezone na originalnu špulnu i vratite je u njenu ambalažu. Čuvajte je na sobnoj temperaturi, na suvom i tamnom mestu.

Savetujem da se redovno pridržavate ovih jednostavnih saveta, a uz to vodite računa da strunu tokom pecanja ne gazite nogama, ne prevlačite preko oštrog kamenja, stenja ili peska. Ako je čuvate, mušičarska struna će vam trajati dugo i pružiti puno zadovoljstva.

Jovis V

Održavanje i servis mušičarske role - čekrka

U ovom tekstu ćemo se pozabaviti servisiranjem, održavanjem i podmazivanjem mušičarskih čekrka, kojih se uglavnom setimo na kraju ribolovačke sezone. Međutim, ukoliko aktivno lovimo, onda o čekrku moramo voditi brigu i tokom sezone. Ako budete pratili kratka i jednostavna uputstva koja slede, vaš čekrk će raditi godinama bez ikavih probema.

Pre nego što krenemo sa servisom, hajde da se prvo upoznamo sa osnovnim tipovima, vrstama i karakteristikama mušičarskih rola, kako bismo na bolji način razumeli i način njihovog održavanja.

Moderni mušičarski čekrci se danas izrađuju najčešće od grafita i aluminijuma, mada postoje i neki egzotični modeli izrađeni od titanijuma ili drugih retkih metala. Grafitni čekrci su po pravilu najjeftiniji, pa samim tim i najmanje kvalitetni, dok oni izrađeni od aluminijuma predstavljaju najbolji izbor i kompromis između kvaliteta i cene. Naravno i njihova cena varira od kvaliteta upotrebljenog aluminijuma, kao i vrste proizvodnog procesa upotrebljenog za njihovu izradu.

Generalno posmatrano, mušičarski čekrci, kao i njihovi mehanizmi, su veoma jednostavni. Čekrk se sastoji od rama (okvira) i špulne, a mehanizam se uglavnom sastoji od kočionog sistema sa diskom ili bez njega, poneke opruge, jednog zupčanika, dok neki modeli imaju i jedan ili više kugličnih ležajeva. 

Postoje takođe i nešto komplikovaniji čekrci, koji imaju pravi mali prenosni mehanizam, što znači da prilikom jednog okretaja ručice za pun krug, on okrene špulnu više puta, što je slično kao kod stacionarnih modela mašinica. Uz ove, postoje i takozvani automatski modeli, kod kojih postoji ugrađena opruga koja se prilikom izvlačenja strune iz čekrka nateže. Kada strunu koja je van čekrka želimo da vratimo na kalem (špulnu), jednostavno oslobodimo oprugu, koja automatski počinje da namotava strunu. Ovakav mehanizam je sličan mehanizmu za navijanje satova. Međutim i pored određenih prednosti, mušičarski čekrci sa prenosnim mehanizmom ili oprugom nisu ni blizu tako popularni kao klasični modeli. Po pravilu su skuplji, komplikovaniji i teži od standardnih modela, pa se u ovom tekstu nećemo njima baviti.

A sada se možemo vratiti na početak, odnosno započeti proces održavanja i osvežavanja jednog mušičarskog čekrka.

Prvo ćemo odvojiti ram i špulnu (kalem). Ovaj postupak je veoma lak i brz, uglavnom je dovoljno pomeriti u stranu polugicu koja drži špulnu i to je sve. Tokom meseci korišćenja, rola će svakako biti manje ili više zaprljana od peska, blata, sitnih čestica zemlje itd. Pesak je naročito opasan po čekrk, jer deluje na nju bukvalno kao šmirgla. Zato bih svima preporučio, mada dosta mušičara to radi u želji da dobiju što lepšu i atraktivniju fotografiju, da nikada ne spuštaju čekrk i štap direktno na pesak. Ako to već uradimo, veoma je bitno što pre ukloniti pesak iz čekrka, kao ne bi oštećivao njegove delove. 

Dakle, po rastavljanju čekrka, prvo ćemo ga dobro isprati pod mlazom mlake vode. Za to ćemo u kućnim uslovima upotrebiti običnu mlaku vodu iz česme. Vodite računa da čekrk što kraće držite pod mlazom vode, jer ukoliko vaš čekrk poseduje kuglični ležaj, voda može izbaciti svu mast iz njega, što nikako nije poželjno. Iako se često navodi da je ležaj nerđajući, ovo ipak nije uvek sasvim tačno (naročito kod jeftinijih ležajeva), pa može doći do ubrzane korozije sitnih kuglica unutrar lagera. Zato nije dobro ni često potapati čekrk u vodu prilikom ribolova ili slikanja sa ulovom, mada kolege mušičari i to često rade.

Kada smo čekrk isprali vodom, finom dobro upijajućom magičnom krpom ćemo ga detaljo prebrisati, da pokupimo svu vodu sa njega. Preporučio bih vam da posle ovoga, čekrk obavezno ostavite još neko vreme da se na vazduhu prirodnim putem do kraja osuši. Za ovo nikako nemojte koristiti topao vazduh iz fena, jer se pod uticajem vreline neki delovi mogu deformisati.

Kada je čekrk sasvim suv, proverićemo vizuelno ima li nekih oštećenja na njemu, a ovo se naročito odnosi na opruge, zube zupčanika, osovine, male trouglaste zapinjače i ostale delove, koji mogu varirati od modela do modela. Na svu sreću, mehanizmi su, kao što sam već napomenuo, veoma jednostavni, pa i ako nisu isti, sve će biti jasno čak i manje iskusnom ribolovcu čim rasklopi svoj čekrk. Ako smo ustanovili da nema oštećenja, krenućemo sa podmazivanjem.

Kao i kod stacionarnih modela mašinica ili multiplikatora, i kod mušičarskih rola će najbolje biti da koristimo neki od specijalizovanih lubrikanata, koji su namenjeni upravo toj svrsi. Oni su po svojim karakteristikama idealno prilagođeni mehanizmima i materijalima koji se najčešće koriste kod izrade jednog čekrka. Koga zanima da sazna više detalja o svojstvima i tipovima lubrikanata (uljima i mastima), može konsultovati već pomenuti tekst o podmazivanju i servisiranju stacionarnih mašinica za ribolov.

Neke delove ćemo podmazivati uljem, a neke mašću. Uljem podmazujemo sve zavrtnje (šrafove), opruge, zapinjače, a mašću ćemo podmazati glavnu osovinu na koju se postavlja špulna, kao i osovinicu po kojoj se okreće ručica čekrka. Najbolje će biti da sasvim malu količinu masti resporedimo između prstiju i tako ravnomerno podmažemo i rasporedimo mast po osovini. 

Vrlo je važno napomenuti da je uvek potrebno koristiti minimalne količine lubrikanata! Dovoljno je da delovi budu tek toliko podmazani da ne budu suvi. Veća količina ulja ili masti će imati tendanciju da curi i masti čekrk prilikom upotrebe, a što je još gore, biće svojevrsni lepak za sve vrste prljavštine i peska. Zato ponavljam - uvek podmazujte minimalno. Po neka kapljica ulja ili mikronski sloj masti će biti sasvim dovoljni. Kočione diskove ne morate podmazivati, a ako ih već podmazujete neka to bude zaista minimalno, tek toliko, koliko je krpica masna.

Kada završite podmazivanje, sve delove vratite obrnutim redosledom od onog kojim ste rasklapali čekrk i to je sve. Provrtite nekoliko puta ručicu da se ulje i mast ravnomerno rasporede, za zatim tek ovlaž namašćenom krpicom dobro prebrišite ceo čekrk, samo toliko da se stvori mikronski zaštitini sloj.

Kada god čekrk ne koristite, kočnicu podesite na minimalnu vrednost kako opruge i diskovi ne bi bez potrebe bili nategnuti i pritisnuti tokom stajanja. Čekrk obavezno vratite u njegovu originalnu kutiju (uvek savetujem da čuvate originalnu ambalažu) i ostavite ga na suvom mestu na sobnoj temperaturi 

Ako se pridržavate ovih jednostavnih saveta i redovno održavate svoj čekrk, služiće vam godinama bez ikakvih problema. 

Jovis V

Kozmetika i održavanje starog i raritetnog štapa

Stari štap često ima na sebi tragove korišćenja, koje ćemo svakako želeti da uklonimo i da učinimo da što više liči na nov. Ovo podrazumeva čišćenje i osvežavanje plutanih ili ostalih vrsta rukohvata,  održavanje i čišćenje držača mašinice (rolenhaltera), čišćenje provodnika strune, kao i samog blanka.

Tragovi korišćenja se najčešće prvo primete na pluti. Ona je kod starog štapa često zaprljana, potamnela, ili ima na sebi manja oštećenja od udica, padova itd. 

U ovom tekstu ću prikazati postupak osvežavanja jednog starog legendarnog Hardy mušičarskog štapa, mada je postupak praktično isti bez obzira da li se radi o varaličarskom, mušičarskom, meč, fider, ili nekom drugačijem štapu.

Čišćenje plute je veoma bitno, jer ćemo na taj način štapu vratiti najveći deo originalnog sjaja.  Ribolovci ili seviseri koriste različita sredstva, od kojih su neka zaista efikasna, dok druga mogu biti štetna po plutu. Neka od sredstava koja se koriste, a čije korišćenje vam nikako ne preporučujem su WD40, terpentin, benzin, alkohol, razni vimovi i čistači za kuhinju i ostala slična abrazivna sredstva. Korišćenje ovih sredstava će skoro sigurno vremenom dovesti do trajnih oštećenja plute, koju više nikada nećemo moći da vratimo u dobro stanje.

Šta onda koristiti, pitaće neki? Odgovor je krajnje jednostavan, ali i neverovatno efikasan: čista voda, običan sapun i neka srednje fina četka, kakva se može naći na svakoj pijaci. 

Postupak je sledeći: prvo nakvasimo plutu čistom vodom. Zatim četku blago nasapunamo sapunom i tako nasapunanom četkom čistimo plutu. Videćete kako sapun skida prljavštinu sa plute i kako ona polako poprima stari sjaj i originalnu boju. Kada smo završili postupak čišćenja, vodom dobro isperemo svu sapunicu sa plute i na kraju finom magičnom krpom pokupimo višak vode. Na ovaj način pluta neće biti sasvim suva, tako da nipošto nemojte štap stavljati u tubu, plastičnu kutiju ili ga na bilo koji način zatvarati, već ostavite da se pluta sasvim osuši na vazduhu, najbolje preko noći.

Tek kada budete sigurni da je pluta sasvim suva, možete odložiti štap u pripadajuću futrolu ili tubu. Ovde ću napomenuti da neki ribolovci koriste finu vodenu šmirglu, ali to preporučujem samo ako pluta ima nekakva manja oštećenja. Ako je samo prljava od upotrebe, sapun je sasvim dovoljan.

Sledeći na red dolaze provodnici. Na provodnicima strune se često tokom korišćenja štapa skuplja različita prljavština. Provodnike strune ćemo najlaše i najefikasnije očistiti pomoću fine magične krpe navlažene sasvim blagim rastvorom sapunice. Dobro i detaljno očistite metalni nosač prstena, kao i sam prsten provodnika. Posle toga, finom suvom prebrišite svaki provodnik posebno.

Neki ribolovci misle da blanku nije potrebno održavanje, međutim i blank treba povremeno očistiti. Slično kao i provodnike strune, blank ćemo čistiti finom navlaženom magičnom krpom.

Na kraju, znajte da i spojevi štapa takođe zahtevaju redovnu negu, jer se na mestima spojeva često zadržava fina prašina, pesak i ostala nečistoća, koja vremenom može delovati kao prava šmirgla. Posle čišćenja spojeva, obavezno ih premažite tankim slojem voska ili parafina. Za ovu namenu najbolje je koristiti parafinsku ili voštanu sveću. 

Obratite pažnju da sloj parafina treba da bude sasvim tanak, a nikako debeo, jer ako je sloj predebeo, delovi štapa neće biti dobro uštekani i imaće tendenciju da klize, naročito tokom toplih dana. Neke kolege se vode logikom "od viška glava ne boli", ali u ovom slučaju previše voska nikako neće biti delotvorno. Kada sloj premažemo, možemo jagodicama prstiju fino rasporediti vosak (parafin), da se sloj ujednači. 

Neki ribolovci su protiv ovoga i smatraju da je ovo potpuno nepotrebno, ali ovakav postupak preporučuju skoro svi vodeći proizvođači najskupljih štapova. Napomenuću da, na primer, Orvis, St Croix i Sage preporučuju mazanje spigota voskom, dok Winston to ne preporučuje. Takođe, engleski Hardy već decenijama preporučuje zaštitu spigota voskom. Ako ovakvi proizvođači preporučuju premazivanje spojeva voskom (parafinom), onda ne postoji ni jedan razlog da i mi to ne učinimo. Praksa je pokazala da je ovaj postupak veoma koristan, tako da vam apsolutno preporučujem da ga i vi povremeno sprovodite. Ako ipak imate određene rezerve prema mazanju trna, imate dve mogoćnosti: ili možete kupiti specijalno sredstvo za ovu svrhu (koje je prilično skupo), ili možete trn jednostavno samo očistiti vodom i ništa više ne dirati.

Ako se budete pridržavali ovih malih saveta, budite sigurni da ćete značajno produžiti vek trajanja svog štapa, naročito ako je u pitanju neki vredan kolekcionarski primerak.

Jovis V

(Скоро) све о кончаници

Оптички нишани (познати и као „снајпери“, или „оптике“) су изузетно прецизно израђени механичко-оптички, а у новије време и електронски уређаји, који нам омогућавају ефикасно нишањење и погађање циљева, углавном на средњим, већим и великим удаљеностима. 

Само да напоменем, мада није тема овог текста, да осим оптичких нишана са увећањем, постоје и “оптике” без увећања (1x) или са врло малим увећањем, са једноставним нишанским тачкама или врло простим кончаницама и такви нишани употребљавају се на краткоцевном оружју као што су аутомати, пиштољи, али и на неким моделима тзв. јуришних пушака у компакт варијанти. Увек се ради о оружју намењеном за борбу на малим растојањима, у урбаним словима итд. Као што видимо, то нису класичне оптике, али свакако јесу оптички нишани. Познати су и такозвани колиматорски нишани или “ред дот” нишани, али о њима другом приликом.

Дакле, да би уређај попут оптичког нишана функционисао како треба, мора бити израђен по веома строгим стандардима уз минималне толеранције, које се код квалитетних уређаја крећу испод једног микрона. Такође, сви делови морају савршено одговарати једни другима, што се најчешће односи на међусобно садејство оптике и механике.

У оптичке делове једног оптичког нишана спадају оптичка стакла различитих карактеристика, а ту су и механички склопови који врше механчка померања склопова унутар тубуса самог нишана путем посебних штелујућих додатака, званих турети.

Међутим, цео тај склоп не би имао никаквог смисла нити сврху, без једног изузетно суптилног, додатка, најчешће крстастог облика, који се налази унутар тубуса, а између оптичких стакала. Овакав додатак се назива - кончаница (енгл: reticle). 

Кончаница је у основи „нишан“ и она нам служи да гледајући у њу, нанишанимо мету. Када нам се, гледајући кроз оптички нишан, поклопе слике кончанице и мете, можемо рећи да смо извршили нишањење. Тог момента, после опаљења из пушке, пројектил (зрно или дијабола) лети тачно ка месту које смо нанишанили.

Као што се види, кончаница је изузетно прецизно израђена. У првим данима постојања оптичких нишана, кончанице су биле веома једноставне и најчешће у облику крста, а за њихову израду користила се влас људске косе или животињска длака. Длака је у то време била једини материјал који је омогућавао довољну чврстину, али и еластичност како би удовољио захтевима који су се постављали пред један оптички нишан. Нешто касније, за израду кончаница употребљавала се и паучина, тј. нити одређених врста паучине која су могли да плету изузетно јаку и издржљиву мрежу.

Временом су ипак ови природни материјали постали недовољни, полако уступајући место модерним материјалима. Данас се за израду кончанице најчешће користи изузетно фина жица израђена од платине или волфрама (тунгстена). Овакве кончанице су се показале као најбоље по питању својих оптичко-механичких особина, што подразумева да минимално заклањају видно поље, да не рефлектују светлост и не стварају непријатне одбљеске, али и да током времена употребе не мењају своју боју, нити механичка својства.

Савремене кончанице израђене од жице су веома квалитетне и могу трајати практично вечно, ако се оптички нишан правилно употребљава и користи на начин за који је намењен.

Међутим, људска потреба за сталним усавршавањем и напретком, довела је до тога да овакве кончанице постану недовољне, па су се, заједно са напретком технологије, појавиле и кончанице које су урезане директно у стакло (енгл: glass etched reticle).

Наравно, овакве кончанице су у почетку биле намењене само за највишу и најскупљу класу оптичких нишана, управо због технологије која је потребна за њихову израду. Такозване „урезане“ кончанице се израђују ласерски, изузетно финим и конзистентним снопом, који омогућава урезивање веома прецизних детаља, као што су слова, бројеви, графички знаци (тачке, црте), што је до тада било немогуће постићи класичним кончаницама израђеним од жице.

На жалост, урезивање кончанице у стакло није само по себи довољно, већ је такво стакло неопходно додатно заштитити различитим хемијским процесима, као и наношењем вишеслојних антирефлексних и заштитиних премаза, који су наравно људском оку невидљиви. Дакле, на овај начин могу се израдити изузетно комплексне кончанице, какве би било немогуће израдити само од жице, као што су различите балистичке кончанице, али оне у старту коштају више.

Овакве кончанице могуће је уништити једино ако би се само стакло физички уништило, па практично могу трајати вечно. До недавно, једина права мана им је била висока цена израде, мада се последњих година ово мења, па се урезане кончанице данас могу наћи и на оптичким нишанима ниже ценовне категорије.

Ево још једне практичне предности урезаних кончаница: класична кончаница израђена од жице, помера се помоћу такозваних „windage“ и „elevation“ турета, дакле турета који је померају по висини и страни. Некада, у екстремним случајевима, приликом померања кончанице, може доћи и до њеног пуцања, а различити корисници су пријављивали проблеме овога типа, сумњајући да код неких оптичких нишана долази до "преоптерећења" кончанице. Код урезаних кончаница овога нема, јер турети померају цело стакло, тако да не постоји никаква опасност по саму кончаницу. Овде треба знати још нешто битно: према мишљењу стручњака који су добро упућени у тематику, затегнутост кончанице ипак нема везе са туретима, јер је кончаница  "спакована" у другу цев унутар оптике, тако да се туретима помера (нагиње) цев у којој је кончаница. Свеједно какав је тип кончанице, механизам код највећег броја оптичких нишана је исти и кончаницу ништа не скупља или развлачи. Оно што се може оштетити у том случају су фини преноси и механизам турета (зупчаници и опругице), тако да је у том случају небитно да ли је кончаница урезана у стаклу или је израђена од жице. 

Друга предност се огледа у могућности ефикасног осветљења кончанице, или само њеног централног дела, што нам може бити јако корисно када гађамо у лошим светлосним условима, или нискоконтрастне мете, када нам кончаница може бити недовољно јасно видљива. Урезана кончаница се осветљава помоћу малог реостата, а често можемо бирати између црвене или зелене боје осветљења, у зависности од потребе.

Као што можемо видети и један и други тип кончаница имају своје предности и мане, али генерално узевши, урезане коначнице су ипак супериорније. Зато, када будете бирали своју следећу „оптику“, између свега осталог, обавезно добро проверите квалитет кончанице и начин на који је израђена, али и укупан квалитет целог оптичког нишана.

Јовис V

Фото: интернет

Banax Si 800 - moderna legenda

Odavno je poznato, a najveći broj ribolovaca se slaže sa tom konstatacijom, da se o kvalitetu nekog dela pribora za pecanje može na pravi način diskutovati tek posle položenog testa u praksi, tj. na vodi. Što duže testiranje traje, tim bolje.

Mašinica koju ću ovom prilikom predstaviti svakako nije ni najskuplja, ni najkvalitetnija, ni najvrednija od svih kojima sam tokom decenija pecao. Ali jeste među omiljenima! Hajde da vidimo šta je to, što jednu na prvi pogled sasvim prosečnu mašinicu, čini toliko vrednom da je postala (ne samo meni) sinonim za pojam "value for money" (vrednost za uloženi novac).

Recimo na početku da je Banax južnokorejska  kompanija, koja do samog početka 21. veka kod nas gotovo nije ni bila poznata. Kompanija je osnovana 1973. godine i sve do 1997. godine kompletan proizvodni program mašinica se pravio u Južnoj Koreji. Od tog momenta, deo proizvodnje je prebačen u Kinu, dok su kvalitetniji modeli mašinica i dalje izrađivani u glavnoj korejskoj fabrici.

Jedan od razloga za potpunu odsutnost sa našeg tržišta i slabo poznavanje njihovog proizvodnog programa je bila činjenica da je Banax bio (i praktično ostao) najviše orijentisan na tržišta Kine, Japana, Malezije i nekih latinoameričkih država. Kod nas Banax mašinica praktično nije ni bilo. 

Međutim, za nas po mnogo čemu nesrećne 1999. godine, na novosadskom LORIST-u (koji je, uzgred budi rečeno i pored brojnih nedaća ipak bio održan), predstavljeni su prvi primerci ovih mašinica, a među njima i najpopularnija serija "Si". Svi izloženi primerci su praktično odmah bili razgrabljeni. Vrlo brzo posle toga, a naročito od 2000. godine i kasnije, ova mašinica stiče status najtraženije i najprodavanije mašinice na našim prostorima. Glavni razlog tako enormne popularnosti je ležao u gotovo savršeno balansiranom odnosu kvaliteta i cene. Šta više, Banax je imao u sebi neka veoma napredna rešenja, koja su koristili i mnogo skuplji i poznatiji rivali Shimano i Daiwa, ali Banax je sve to uspeo da uklopi u popularnu cenu, što je našim ribolovcima tog momenta došlo "kao kec na jedanaest".

Ovde treba reći da je kompanija Banax proizvodila i mašinice za različite robne marke, koji su stavljali svoje ime i tako ih prodavali, uglavnom u luksuznijem pakovanju, ili sa nekim kozmetičkim izmenama. Kod nas su stizali izvorni Banax modeli, sa imenom fabrike, što se meni odmah svidelo, a naročito što je na stopi bilo izliveno "Korea", a na kartonskoj kutiji je bilo odštampano još preciznije “Made in Korea”. Ovo je u startu brisalo svaku sumnju u eventualno kinesko poreklo ovih mašinica. 

Pošto mi je prva serija sa LORIST-a promakla, morao sam sačekati sledeću turu, a onda sam je odmah kupio. Nešto kasnije, prezadovoljan, kupio sam još jednu istu mašinicu. U pitanju je bio model Si800, što je, po meni, bila idealna veličina za većinu riba koje sam tada aktivno lovio, kao što su smuđ, štuka, bucov, bas i poneki krupni klen. Uz model 800, u seriji su izrađivane i veličine 600, 1300 i najveća među njima 1600. Mogu čak reći da je kod nas model 1300 bio nešto popularniji, jer je tada bilo moderno imati veće mašinice za "zlu ne trebalo". Ja sam, kao ljubitelj "lakših kategorija", odlučio da kupim model 800 i ni jednog sekunda sve do danas, nisam zbog toga zažalio.

Vratimo se sada samoj mašinici. Svakom iskusnijem ribolovcu, odmah je bivalo jasno da Banax nije, niti je mogao biti, konkurencija mnogo poznatijim i popularnijim rivalima kao što su Shimano ili Daiwa, bar kada je kvalitet izrade u pitanju. Ovo uostalom nije ni bio cilj konstruktorima Banax-a! Cilj je bio napraviti pouzdanu, (relativno) dugotrajnu i kvalitetnu mašinicu, koja će ipak imati u sebi sva moderna tehnička rešenja koja su imali i znatno skuplji modeli ostalih proizvođača.

Naravno, Banax Si nije savršeno bešuman, niti su u njemu delovi najvišeg kvaliteta, ali sve radi iznenađujuće meko i glatko. Kada je mehanizam u pitanju, radi se o klasičnom tanjirastom pogonu, ali to nije sve. Banax Si800 (kao i cela serija) ima i beskrajni vijak (worm shaft), koji je u ono vreme bio rezervisan samo za najskuplje modele mašinica. Da stvar bude još bolja, beskrajni vijak se nalazi u posebnoj metalnoj "kadici" odnosno čauri, što je slično rešenju koje možemo naći na nekim skupim Daiwa modelima, kao što je na primer legendarni Daiwa Whisker 1300SS. Pogonski zupčanik nije mašinski rezan, već je liven, ali jeste mašiniski dorađivan, što je dodatni plus. Minus bi bio nešto lošiji kvalitet materijala upotrebljenih za izradu ovog zupčanika, ali kod mašinice ovog cenovnog ranga ne možemo očekivati najkvalitetnije mašinski rezane legure aluminijuma.

Kada smo već kod minusa, težina mašinice nije baš zanemarljiva. Naprotiv, 380g je prilična težina za veličinu modela 800. Kućište i rotor su metalni i solidno debelih zidova, pa je ovo jedan od  razloga za nešto veću ukupnu težinu. Napomenuću da su težine ostalih modela sledeće: 1300 i 1600 su teški 460g, odnosno 485g, dok je najmanji model 600 težak 290g. Ja sam ovaj problem donekle smanjio tako što najčešće pecam rezervnom plastičnom špulnom, koja je osetno lakša od primarne metalne. Ovo ne čini neku drastičnu razliku u težini, ali nekoliko grama posle višesatnog pecanja često mnogo znači. Pri tome, nisam primetio nikakvu razliku u dužini zabačaja, što često vole da potenciraju (često neopravdano) ljubitelji metalnih špulni. Da se razumemo, metalna špulna jeste lepša i mašinici vizuelno daje mnogo lepši izgled, ali ponekad je praktičnost iznad puke estetike.

Prenosni odnos varira u zavisnosti od modela od 5,2:1 do 4,6:1, što je po meni odličan kompromis između veličine i snage. Ručica se ne uvrće u pogonski zupčanik, već se provlači kroz njega i šrafi zavrtnjem sa ukrasnom kapom. Uz to, ručica se preklapa pritiskom na dugme, što su takođe dve mane ove mašinice. Naime, tokom vremena, mnogi ribolovci koji su pecali Banaxom primetili su da se na mestu dugmeta, odnosno preklopnog kolena, javlja određeni luft posle izvesnog vremena korišćenja. 

Mašinica ima 6 kugličnih ležajeva (5+1), a vođica strune je velika, odlična i profilisana kao na mnogo skupljim Shimano mašinicama.

Kao što možemo videti, Banax Si800 je po mnogo čemu zanimljiv model. Ima dosta prednosti, ali i neke mane. Međutim, za svoju cenu nudio je mnogo toga. To je svakako bio glavni razlog ultrapopularnosti ove mašinice. Tokom vremena, možda su je po popularnosti dostigli modeli Spro Blue Arc ili Ryobi Zauber, ali ni to nije baš sasvim sigurno. 

Bilo kako bilo, Banax je i danas, posle čitavih 20 godina, veoma tražen među ribolovcima i to polovan, jer se modeli Si odavno ne proizvode. Ovo dovoljno govori o dokazanosti Banaxa na našim vodama. Upravo zato i napisah na početku ovog teksta da mi je banax Si800 jedna od omiljenijih mašinica, iako sam i pre i posle nje imao i znatno bolje i kvalitetnije modele. Banax ipak ima neki jedinstveni šarm, koji ne bledi ni posle tolikih godina.

Jovis V

Анемометар - мерач брзине струјања ваздуха (ветра)

Анемометар је справица за мерење брзине ваздушног струјања (ветра). Користи се у различитим ситуацијама и у различите сврхе. Нама је тренутно битан као додатак код спортског и рекреативног стрељаштва из ваздушних и евентуално малокалибарских пушака.

Свима који пуцају из ваздушних пушака је нарочито битан податак о брзини ветра, јер је путања лагане дијаболе прилично осетљива на макар и најмање струјање ваздуха, поготово када гађамо на већим даљинама. Веће даљине, када се говори о ваздушном оружју, су од 50m до оквирно 150m.

Постоји неколико различитих типова анемометара, као што су анемометар са лопатицама, ултразвучни анемометар, ласер доплер анемометар, Питотов анемометар итд. Сваки од њих ради на другачијем принципу, али нам они нису примарно занимљиви, јер се углавном користе у професионалне сврхе. За нас аматере и заљубљенике, сасвим довољан ће бити мали портабл дигитални анемометар са лопатицама, као што је модел на слици доле.

Главни функционални део анемометра је вентилатор (фен) са лопатицама. Осовина овог малог вентилатора је спојена са електричним претварачем, а са брзином окретања лопатица мења се и напон, који је пропорционалан брзини кретања ваздуха. На основу тога, уређај промене напона конвертује у бројчане вредности (метрички или империјални систем), које ми на дисплеју очитавамо. Савремени дигитални анемометри најчешће дозвољавају очитавање вредности у метрима у секунди, километрима на сат, фитима у секунди и чворовима.

Наравно, резултате, а сходно томе и прецизност погодака добијеним путем оваквог малог уређаја, никако не можемо узети као савршено прецизне, јер је "у игри" неколико битних променљивих: 

прво, брзина ветра никада није константна, већ прилино варира, 

друго, брзина ветра може прилично варирати од места са којег гађамо до мете, 

треће, ветар често мења угао, тј. правац дувања што је такође веома битно за прецизност поготка. 

У складу са овим, схватићемо да овакав уређај ипак не може дати 100% прецизне и употребљиве податке. Али, као добар оријентир и полазна тачка и те како може послужити.

Уосталом, различите балистичке апликације које користимо у мобилним телефонима, захтевају, између свих осталих и унос правца и брзине ветра, па онда на основу тога прорачунавају како треба да гађамо. Јасно је да ни те апликације не могу бити сасвим поуздане, управо због реалне могућности промене параметара за веома кратко време. Али, понављам, добар оријентир свакако могу бити. Најлепше од свега је, што су овакви аматерски анемометри јефтини и могу се релативно лако набавити.

Дакле, ако сте рекреативни стрелац, а уз то, волите и различите геџете, препоручујем да набавите један овакав уређај. Пружиће вам доста забаве, а биће вам и од користи. Шта ћете више.

Јовис V