Света Софија Цариградска

Света Софија је православна патријаршијска базилика, која је до 1453. година била и седиште Васељенског патријарха и у којој су крунисани византијски цареви.

Пуно име цркве је Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας - „Храм Свете Мудрости Божје".

Свету Софију је сазидао византијски цар Јустинијан од 532. до 537. године. у Цариграду, а пројекат цркве су израдили Исидор Милетски и Антемије из Трала, најпознатији архитекти тог доба.
Након пада Цариграда, Мехмед II Освајач, Свету Софију претвара у џамију и налаже да се мозаик прекречи. 

На срећу, ово је спасило мозаик од уништавања, јер је остао заштићен испод слојева малтера.
У Светој Софији се, између осталих, налази један од најлепших и највеличанственијих мозаика Господа Исуса Христа Пантократора, ремек дело светске уметности.

Света Софија је ванвременско ремек дело византијске, хришћанске и светске уметности, а њена светост и данас духовно надахњује све православне хришћане. Тако ће и бити довека.

Иначе, међу Грцима данас постоје две легенде о Светој Софији, која је за грчки народ, али и све православне хришћане најважнија црква. 

Прва легенда је везана за покољ који су извршили отомански војници над народом и делом свештенства и монаштва који се склонио у цркву приликом освајања града. Легенда каже да су покољ и заробљавање избегла два монаха, који су се пред османлијама попели на галерију цркве и тада ушли у зид, из којега ће изаћи када град и црква опет буду хршћански. 

Друга легенда каже да се последњег дана пре него што је Цариград освојен, целога дана није дизала магла. Кад се касно поподне коначно подигла, појавила се мистериозна светлост. Та светлост се пењала и ширила по куполи цркве све до крста на њеном врху. Подизање црвене светлости до крста, после чега је нестала, најављује и говори нам да је Свети Дух напустио Цркву непосредно пре него што је оскрнављена, а да ће се у њу вратити када она опет постане хришћанска. Да ово није само пука легенда, говоре и записи из тог времена у којима се заиста спомиње некаква црвена светлост која је обасјавала Свету Софију те вечери.

---------------

Света Софија

Света Софија поста џамија,

а васцели свет, слуша и гледа

из првог и последњег реда,

и она вапије,

где су моја чеда?

Где су владари, које сам одгајила,

где је свештенство,

које ме благољепијем украшаваше,

где су војници, који ме бранише,

где су молитве светих,

које ме Небом учинише?

Где су глухи и слепи,

који се у мени исцелише,

хроми који усташе,

неми, који проговорише?

О, децо моја, из рода хришћанског и православног,

поново без духовног Светионика остасте,

а мене саму остависте.

Где су моје Васкршње и Божићне Литургије,

мозаици, који земљу на небо уздизаше?

Све у трен неста

и ја удовица остах.

Где су свети патријарси,

да Благословено Царство наговештавају?

Где су безбројни хорови,

који и ангелске надјачаваше?

Где су покајници, подвижници

и они скрушена срца,

који овде утеху проналазише?

О, туго, која моје срце испуни,

јер нема оних који Бога траже.

У мени се више

света Софија не велича,

без које у космосу безумље влада,

куда и како сада?

Ја стојим пуста и сама

у тамну одежду одевена,

жалећи за децом, које више нема,

да разним путељцима

и морима овамо ходе,

да их моје величанствене куполе, Небесима узводе.

Епископ Фотије

Hardy Sovereign Spinning - najbolji ikada

Relativno često me kolege ribolovci pitaju koji je najbolji varaličarski štap ikada napravljen i da li uopšte postoji takav?

Moj odgovor može biti samo subjektivan, tj. mogu reći isključivo koji štap je po meni najbolji. Takođe, mogu reći koji štap je najbolji, ali samo među onima sa kojima sam ja pecao. Iako njihov broj formalno nije mali, ipak u apsolutnim razmerama nije ni posebno veliki.

Dakle po meni, najbolji štap za varaličarenje ikada je - Hardy Sovereign Spinning, dužine 10' (3,05m), težine bacanja 7-50g.

      Foto: mullocksauctions.co.uk

Ovaj štap se nalazio u Hardy katalogu za 1989. godinu, uz legendarne modele Favourite i Fibalite.

Sve na njemu je zaista vrhunsko: blank izrađen u sopstvenim pogonima House of Hardy, oprema i vrhunski ručni rad. Osećaj sa ovim štapom u rukama je neopisiv, tako reći savršen. Definitivno, nisam imao u rukama bolji varaličarac od ovoga. 

Štap nije spor, ali nije ni prebrz. Akcija mu je, kako ja volim da kažem prava "hardijevska". Idealan je za voblere, kašike i spinere, ali i za džigovanje upletenim strunama. U kombinaciji sa pletenicom i savremenom stacionarnom mašinicom, pravo je ubitačno oružje.

Ovim štapom se mogu pecati sve grabiljivice koje žive u našim i evropskim vodama, osim krupnih somova. 

Posebno mi se dopada što je izrađen iz četiri dela, a ovom štapu to ni najmanje ne smeta. Naprotiv, to mu je prednost. Praktičnost transpotra i da ne spominjem. Kada ga uštekate i pecate sa njim ni trenutka nećete imati osećaj nesigurnosti.

      Foto: vintagefishingtackle.co.uk

Ne treba ni reći da mu je cena bila paprena, a čak i danas na aukcijama, ako se uopšte i pojavi, dostiže visoke startne svote. Poslednja cena koju sam pratio bila je £445.00 pre otprilike dve-tri godine.

Tekst: Jovis V

Korona ne bira, ljudi se dele

Ublažavanje mera od utorka! Bitno je da danas i sutra bude strogo - ostani kući i peri ruke.

Slučajno da vernici u grupi posetivši crkvu ne prošire zarazu na ostatak stanovništva, koje je prethodnih 5 dana zbijeno u redovima čekalo da napuni kolica namirnicama. Vernici su opasni, zaslepljeni, popovi voze Audi.

Kao što su i oni što pohrliše kući iz belog sveta bili opasnost,  tako i kučkari što šetaju noću.

Toliko sukobljenih i podeljenih se ukopaše u ovih mesec dana, zaratiše i zapeniše, a radi čega ili radi koga?

Pranje ruku ispralo mozak, ispod maske duplo lice se skriva. Nista naučili, džaba sva vanredna stanja.

A sviće novi dan, uskrsnuce, čudo nad čudima.

Ne verujes u čuda, tera li te neko da veruješ?

Veruješ da je virus opasan vikendom, a bezopasan radnim danom dok ides na posao i tiskaš se po prodavnicama?

Veruješ da je ona subota došla na naplatu?

Veruješ da su ova dva dana odlučujuća,a dve nedelje s početka marta manje važne?

Veruješ da naš zdravstveni sistem sada nije isti onaj od pre mesec dana koji ti je zakazivao specijalistu za 4, a snimanje za 6 meseci? 

Za koje verovanje si izabrao stranu?

Zašto je potrebna strana, zar nemaš dovoljno mentalne snage da sagleda realnost, ni logike da izvučeš zaključak?

Španske serije devedesetih sa jačim scenarijom su nam bile smešne,o indijskim sapunicama da ne pričamo.

Naš mehur od sapunice lagano se izduvava, vec se najavljuje pobeda nad nevidljivim neprijateljem.

One dve ključne nedelje više nisu u opticaju, prošle su ili možda nisu ni dosle?

Liči na loš sastav trećaka koji je razradu gurnuo u zaključak.

Kao i sve, zaboraviće se i ovo brzo, kontrola će ići kroz bitnije stvari, možda i banalne - paklene vrućine, ostani u kući Sunce nikad opasnije.

Napisao: Bojan Novaković

PENN Spinfisher 712Z

Godine 1922, mladi nemački imigrant po imenu Oto Hence (Otto Henze), dolazi u SAD u potrazi za boljim životom. Ubrzo uspeva da nađe posao kao metalostrugar u jednoj manufakturi za proizvodnju ribolovačkog pribora. Sve do 1932. godine je Oto radio i učio zanat, kada je shvatio da su njegove ambicije veće. Počeo je da radi na sopstvenom prototipu mašinice za ribolov, za čiji dizajn se vodio sledećom idejom: "Make it simple, make it work" (u prilagođenom prevodu: "napravi je jednostavnom, napravi je da radi"). Istovremeno osniva sopstveni pogon za izradu mašinica za ribolov pod imenom PENN. Tog momenta možda nije ni shvatao da će uskoro ući u istoriju, a ime PENN postati sinonim za vrhunski kvalitet.

Prvi modeli mašinica koje je napravio bili su zaista veoma jednostavni, a takva su im bila  i imena - "F" i "K". Međutim, prodaja je tako dobro krenula da je američki magazin The Sporting Goods Dealer, Hencea nazvao "čovekom koji je sport milionera napravio sportom za milione". (Prim. aut. - ovi prvi modeli danas na aukcijama dostižu svote od preko 1000 dolara).

1939. godine PENN uspeva da se nametne kao vodeći proizvođač najkvalitetnijih čekrka za morski ribolov. Po završetku Drugog sv. rata, PENN nezaustavljivo raste, ali zlatne godine su tek nastupale. Asortiman pribora je stalno proširivan, pojavljivali su  se novi model, a stari su bili konstantno unapređivani. Godine 1959, PENN je već imao u svom katalogu neverovatnih 77 različitih modela mašinica i čekrka! Nama je naročito bitna 1961. godina, kada PENN izbacuje prvu stacionarnu mašinicu pod nazivom Spinfisher 700. I tako, konačno dolazimo do serije mašinica koje ću vam predstaviti u ovom tekstu, a konkretno model pod punim imenom PENN Spinfisher 712Z.

U seriji 700, bilo je nekoliko modela, koji su se razlikovali po veličini, ali i po položaju ručice, tako da su postojali i modeli za levoruke koji su nosili oznake 702, 705Z, 711Z i 713Z. Ostali modeli u seriji, kao što su 700, 704, 704Z, 705, 706, 706Z, 710, 710Z, 711, 712, 712Z, 713, 714, 714Z, 716, 716Z, 720Z i 722Z, bili su klasični modeli za dešnjake na kakve smo navikli, sa ručicom sa leve strane.

Ovde želim da vam skrećem pažnju na jedan bitan detalj. PENN nije veličinu mašinica označavao onako kako smo mi navikli (i kako je, ruku na srce, logično). U ovoj seriji, model koji nosi najveći broj je najmanji i obrnuto, model označen najmanjim brojem je najveći. Konkretno, model 722 je najmanji, a model 700 je najveći. Zato, ako poželite da nabavite neki od ovih oldtajmera (a posle ovog teksta verujem da hoćete), obratite pažnju na ovaj detalj, dobro proučite oznake veličina, pa tek onda naručite, tj. kupite. 

Kada uzmete u ruku bilo koji model iz serije, a ovde konkretno model 712Z, ostaćete zatečeni kvalitetom izrade i upotrebljenih materijala, ali i jednostavnošću celog sklopa! Osim vrhunskog kvaliteta, shvatićete vrlo brzo da ovde i nema šta da se pokvari. Pogledajte ako imate pri ruci šemu sa delovima i videćete koliko je jednostavna i koliko malo delova ima. Upravo to je i bila ideja vodilja Ota Hencea, koju smo spomenuli na početku teksta. Na priloženoj ilustraciji je jedan rasklopljen Spinfisher i odlično se vidi iz koliko malo delova se sastoji.

Pre nego se vratimo na prikaz samog modela, dozvolite mi da razjasnim jednu zabludu koja je prilično prisutna kod naših ribolovaca, pa i nekih kolekcionara. Naime, čućete relativno često da je serija PENN 700 u stvari kopija DAM Quick modela iz tog vremena. Odmah ću vam reći - ovakva tvrdnja apsolutno nema veze sa istinom. PENN mašinice su dovoljno drugačije da ni na koji način ne mogu biti posmatrane kao kopija bilo koje druge mašinice. Uz to, ni sam Oto Hence sigurno nije imao na umu ni najmanju želju da kopira nekoga, niti je imao bilo kakvu potrebu za tim.

Osnova ove zablude leži u činjenici da serija PENN 700 deli istu vrstu pogonskog sklopa kao i tadašnji Kvikovi, a to je pužni pogon. Uz to, PENN ima donekle sličan oblik tela, koji je uslovljen položajem i oblikom samog mehanizma, ali ovo nema nikakve veze sa bilo kakvim kopiranjem! Po toj logici, mogli bismo sve mašinice sa tanjirastim pogonom proglasiti za kopiju, na primer Shakespeare Ambidexa, što naravno nema nikakve veze sa realnošću. No vratimo se modelu 712Z.

Kao što smo već pomenuli, a vidi se i na priloženoj fotografiji, PENN ima pužni pogon (tzv lokomotiva). Glavna osovina i pinion su izrađeni od čelika, a pogonski zupčanik od mesinga. Već više puta smo u tekstovima o starom priboru naglašavali trajnost i snagu pužnog prenosa, pa se ne bih na tome posebno zadržavao. Ovaj PENN, kao i sve ostale mašinice tog vremena, nema superstoper (bespovratni ležaj), pa rotor ima nešto hoda unazad, ali kod ove mašinice to nema značaja, ako uzmemo u obzir snagu i robusnost mehanizma. 

Svi modeli u seriji imaju po jedan zatvoreni kuglični ležaj od posebnog nerđajućeg čelika, koji se nalazi u glavi rotora gde je i najpotrebniji. 

Žica preklopnika strune i valjak vođice su takođe izrađeni od tvrdog čelika, a dokaz kvaliteta leži u činjenici da je valjak vođice i dalje isti kao i kada je mašinica kupljena, dakle bez ikakvih oštećenja posle silnih kilometara najlona koji su prešli preko njega.

Telo i rotor su izrađeni od anodizovanog (eloksiranog) aluminijuma, a crna boja je presvučena posebnim zaštitnim lakom pečenim na visokoj temperaturi, koji u kombinaciji sa svojim crnim polusjajem i detaljima u zlatnoj boji daju mašinici dozu eleganacije. 

Iskoristiću priliku da sasvim ukratko objasnim šta je anodizacija i zašto proizvođači posebno naglašavaju da je aluminijum anodizovan, to jest eloksiran. Dakle, eloksaža je elektrohemijski postupak kojim se tretira površinski sloj aluminijuma i pretvara u sloj aluminijum oksida. Ovako tretirana površina štiti aluminijum od korozije i povećava njegovu otpornost na habanje. Uz ovo, anodizovan aluminijum mnogo bolje "prima" različite boje i zaštitne premaze, što je na ovom PENN-u iskorišteno na najbolji mogući način. Sam aluminijum prirodno ima jako tanak sloj oksida, ali njegova debljina nije dovoljna da bi imala pravu svrhu, pa se zato veštačkim postupkom oksidacije ovaj sloj čini debljim. Dakle, vidimo da je PENN i te kako vodio računa o ovome i ništa nije prepuštao slučaju. 

Ručica i špulna su takođe izrađeni od aluminijuma i mašinski su rezani. Ručica može da se rotira za 180 stepeni, što je zgodno prilikom transporta.  Poklopac mehanizma na telu mašinice se zavrće samo jednim centralno postavljenim šrafom, što je odlično rešenje. Veoma je jednostavno, a otvaranje mašinice radi servisiranja traje svega par sekundi.

Napomenuću još da postoje neke starije serije Spinfishera ofarbane u zelenu, plavu ili braon boju, koje su isporučivane sa plastičnom špulnom iste boje kao i mašinica, dok su neki drugi raniji modeli imali aluminijumsku špulnu, ali ofarbanu u crnu ili srebrnu boju. Na seriji koju ovoga puta predstavljam, kombinacija je crno-zlatna, što je po meni i najlepša kombinacija boja na ovim mašinicama.

Špulna se skida tako što prvo mora da se odšrafi dugme frikcione kočnice. Kočnica je veoma dobra, koči ravnomerno i kod dužih drilova, ali ipak nema finoću i preciznost koje imaju savremeno konstrisane kočnice. Zanimljiv je i hod dugmeta kojim  se reguliše kočnica. Ono se ne okreće ujednačeno, kao na nekim modelima DAM Quick, niti ima fino mikropodešavanje kao današnje kočnice. Na ovom PENN-u, hod dugmeta deluje kao da prelazi u koracima preko nekog stepenika. Ovakvih "stepenika" ili "koraka" ima šest po jednom okretu dugmeta za pun krug i na taj način se reguliše sila zatezanja. Ovo je u praksi dovoljno dobro rešenje čak i danas, a kamoli za vreme od pre 40 godina. 

Kada smo već spomenuli vremenska razoblja, recimo da se model 712 pravio od 1966. godine sve do sredine '70-ih godina prošlog veka, da bi ga odmah zamenio noviji model 712Z. Ovaj model se u gotovo neizmenjenom obliku pravio sve do 2001 godine, što za današnje pojmove zvuči prilično neverovatno. Ovo nam samo govori o uspešnosti ovih mašinica na izuzetno probirljivom američkom, ali i svetskom tržištu.

Od ostalih bitnih tehničkih karakteristika, pomenuo bih veoma prihvatljivu težinu ove mašinice u odnosu na njenu snagu, koja iznosi tačno 361,5g (12,75 unci), dok je prenosni odnos od 4,1:1 veoma dobro izabran, jer predstavlja (po mom skromnom mišljenju), odličnu kombinaciju brzine i snage. Naši ribolovci su uvek više cenili nešto sporije mašinice, pa ovaj PENN u tom pogledu donosi gotovo idealan kompromis. 

PENN je ovu mašinicu predvideo za srednje težak morski i slatkovodni ribolov, a uz model 712Z, našim ribolovcima je veoma zanimljiv i za broj manji 714Z, koji je namenjen lakšem ribolovu. Možemo slobodno reći da su u celoj seriji modela 700, nama najzanimljivije upravo ove dve mašinice, jer su idealno prilagođene upotrebi na našim vodama i mogu pokriti veliki broj situacija i ciljanih riba. Po meni, ovo je prava varaličarska mašinica, mada se može upotrebiti i za različite varijante dubinskog pecanja. Mislim ipak, da se najbolje "snalazi" i daje svoj maksimum upravo u varaličarenju smuđa, štuke, pa i soma. Ima dobro prilagođen prenosni odnos, nije suviše teška, a najlon slaže sasvim prihvatljivo. Pletenu strunu ipak nemojte koristiti, zbog mogućnosti mršenja. Uostalom, stari dobri monofil nikako nije za odbacivanje ni danas, a baš dobro ide uz ovu staru, klasičnu mašinicu.

Modeli iz serija Spinfisher su bili pravljeni u SAD, što je potpuno jasno kada se pogleda natpis na stopi mašinice - Made in U.S.A. Kasnije je proizvodnja prebačena na Istok, mada su u PENN-u tvrdili da to ni na koji način nije uticalo na kvalitet. Na žalost, praksa je ipak bila malo drugačija, a to znaju svi koji su aktivno pecali i novim i starim modelima. Dovoljno je reći da su svi bili tužni zbog prestanka proizvodnje u SAD. 

Međutim, PENN je očigledno osluškivao i pratio želje kupaca, pa je 2013. godine vratio u proizvodnju modele 704Z i 706Z, namenjene težem morskom i teškom slatkovodnom ribolovu, koji su bili najtraženiji među ribolovcima. Ovi novi modeli se danas takođe proizvode u SAD, a zanimljivo je da su svi delovi sa starih i novih modela potpuno kompatibilni. Jedina razlika između starog i novog modela, osim u nekim sitnim kozmetičkim detaljima, je u poklopcu kućišta, koji je na novim modelima izrađen od grafita. Ovo je verovatno urađeno kako bi se donekle smanjila težina i uštedelo na radu oko obrade i zaštite aluminijuma, mada su uštede u takvim slučajevima zaista minimalne, pa nije baš jasno zašto PENN nije napravio standaradni aluminijumski poklopac. Na sreću, kao što se vidi na fotografijama, ovaj poklopac nema nikakvu drugu ulogu osim da zatvara kućište, pa ovo ne bi trebalo posmatrati kao realni nedostatak. 

Iako su naši ribolovci uvek cenili i veoma pozitivno govorili o PENN stacionarnim mašinicama, one su ipak bile u senci nekih drugih proizvođača, koji su bili popularniji na našim prostorima. Smatralo se, naravno pogrešno, da su PENN mašinice prevashodno namenjene morskom ribolovu, dok su modeli potencijalno zanimljivi našim ribolovcima bili manje poznati i korišteni. Ipak, kolege koje su pratile pribor za ribolov, dobro su znale i koristile brojne prednosti PENN stacionarnih mašinica. Neka zato ovaj tekst bude pokušaj afirmacije starih legendarnih PENN modela, a kao što se može videti, radi se o mašinicama koje i te kako zavređuju pažnju čak i danas.

Tekst: Jovis V

Foto: Jovis, Internet

Apel za postavljanje spomenika Geteu u Srbiji

Imam utisak da se kao narod nikada nismo dovoljno odužili Geteu za ono što je učinio za srpski narod 

Ko je bio Johan Volfgang fon Gete (Johann Wolfgang von Goethe), nema potrebe mnogo objašnjavati, ali hajde da spomenem samo najbitnije: rođen je 1749. godine u Frankfurtu na Majni, a umro je 1832. godine u Vajmaru.

Bio je pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof. Spada u najznačajnije pripadnike nemačkog naroda i jedna je od vodećih ličnosti nemačke i svetske književnosti, posebno neoklasicizma i romantizma.

I pored toga, njegova književna dela (verujem ipak da su svi čuli za Fausta, Egmonta i Vertera), a pogotovo naučni rad (Metamorfoza biljaka, Teorija boja), kod nas nisu dovoljno čitani niti shvaćeni. 

Međutim, ono što je mnogo bitnije za nas i što je primarni povod za nastanak ovog skromnog mini traktata, je njegov ogroman doprinos razumevanju i prihvatanju srpske narodne poezije u Nemačkoj, a samim tim i celoj zapadnoj Evropi. 

U tom smislu je Evropa preko "Hasanaginice", ali naravno i ostalih narodnih pesama, imala priliku da se upozna sa svom lepotom srpske narodne reči, bogatsvom srpske duše i visinom narodne poezije, jedinstvene u svetu. Ovako veličanstvena poezija, bila je do Getea potpuno nepoznata, upravo "zahvaljujući" izolovanosti Srbije i srpskih zemalja pod okrutnom, zaostalom i duboko konzervativnom turskom vladavinom.

Napomena: u ovom kratom tekstu se neću baviti poreklom pesme "Hasanaginica", jer oko nje danas postoje određena nerazumevanja i nacionalna svojatanja. Detaljna analiza bi zahtevala poseban tekst, a verovatno i više od toga, iako prema podacima i analizi dostupnih izvora, oko porekla ove pesme ne bi trebalo da bude previše nedoumica.

U takvim okolnostima, fascinantno je, da je jedan učeni i opštecenjeni Nemac pokazao interesovanje za srpsku narodnu poeziju do te mere, da je naučio srpski jezik kako bi je prevodio na nemački.

Gete je na taj način srpsku narodnu poeziju uzdigao u Evropi gotovo do apoteoze, otkrivajući svetu lepotu, dubinu, nadahnuće i jedinstvenost narodnog stvaralaštva, koja se po kvalitetu merila sa svime onim što je do tada bilo poznato. Gete je približio Evropi nešto njoj potpuno nepoznato i nezamislivo. Ko je tada mogao sanjati da se na nekakvom Balkanu, o kojem se nije mnogo toga znalo, osim da je zabačen i izolovan deo Evrope, stvara poezija takve lepote?

Ovde moramo znati da je Gete bio blizak prijatelj sa Vukom Karadžićem, a još više od toga, služio mu je kao moralni oslonac i zaštita od protivnika, kojih Vuk nije imao malo.

Citiraću ovde samog Getea, postavljajući odlomak iz njegovog dela "Srpska književnost", nastalog 1824. godine:

Ko se rado bavi narodnim pesmama, svakako je sa interesovanjem pročitao pesmu Diobu Jakšića u prošloj svesci, kao i u ovoj Smrt Kraljevića Marka. Prva je podešena u trohejskom metru, vrlo omiljenom u srpskom  narodu, druga bukvalno prevedena, ovde se nije smelo dirati u red reči, iz straha da se ne upropasti ceo način prikazivanja. 

Bliže podatke o ovom tako bogatom i vedrom području koje nam se otvara dajemo zasad sledećim rečima: Vuk, Stefanov sin, Srbin, izdao je godine 1818. u Beču jedan srpsko-nemačko-latinski rečink sa gramatikom kao uvodom,  u formatu male četvrtine: zatim je baš sad, u godinama 1823. i 1824. štampao u Lajpcigu tri sveske narodnih pesama u originalu. 

Ko bi se zasad želeo upoznati sa tim prirodnim umotvorinama vrednim cenjenja koje nam u originalom jeziku ostaju naravno još nepristupačne - toga upućujemo na 177. i 178. broj časopisa Getingenskih naučnih novosti (Goettingische Gelerte Anzeigen) od prošle godine , gde jedna temeljno iscrpna i duhovito ukusna recenzija pruža dovoljno obaveštenja o pomenutim pesmama. 

Ove pesme, čisti i ničim neometani  glasovi prave narodne poezije, ako je takve uopšte ikad bilo, potiču iz Srbije, ili, ako hoćemo, baš iz Turske, mada pojam srpskog jezika, u širem smislu , koji se sad sve više upotrebljava, doseže dalje i obuhvata narode pod Austrijom koji srpski govore, u Banatu, Sremu, Hrvatskoj i Iliriji. Ipak, središte i pravu domovinu ovih pesama treba tražiti u brdskim predelima Bosne i Srbije, pogotovu u Hercegovini, među smelim divljim stanovnicima Crne Gore. 

Većina Srba (onih koji srpski govore) jesu, kao što je poznato, hrišćani, delom grčke (pravoslavne) delom latinske (katoličke) veroispovesti, jedan deo je muhamedanske vere. Suprotnosti izmedju hrišćana i Turaka izbijaju neprikriveno i u junačkim pesmama: nevernik biva pobeđen i stoji u senci, lepa Turkinja potajno je naklonjena hrišćaninu, beži sa njim i prekrštava se.

Nemačka, a sa njom i Austrija, su se odavno odužile Geteu, između ostalog i postavljanjem spomenika i centru Beča, dok mi još uvek nismo uradili ništa slično. 

Gete je, zbog svega što je učinio za srpski narod, svakako zaslužio spomenik u Srbiji, a to bi istovremeno bio minimum našeg duga koji kao narod imamo prema Geteu.

Vladimir Jovicki Jovis

Zašto puca ribolovački štap?

Kupovina novog štapa za pecanje predstavlja za skoro svakog kolegu ribolovca trenutak zadovoljstva i sreće. I zaista, u najvećem broju slučajeva, naš štap će nas pouzdano služiti duži niz godina. Na žalost, postoje i oni trenuci, kada se sreća pretvara u tugu, a to je momenat kada naš ljubimac pukne.

Mnogi ribolovci u trenutku besa ili tuge svu krivicu svaljuju na štap, odnosno proizvođača, ali prava istina je u najvećem broju slučajeva upravo obrnuta. Za najveći broj lomova štapa je ipak kriv ribolovac, odnosno nepravilno rukovanje štapom, nedovoljno poznavanje njegovih ograničenja i mogućnosti, kao i konstrukcionih rešenja koje je proizvođač primenio za određeni model.

Pogledajmo sada koji su najčešći uzroci lomova štapa, šta uraditi kako bismo bili maksimalno zadovoljni svojim štapom i kako na najmanju moguću meru smanjiti verovatnoću da štap pukne.

Jedna od najčešćih grešaka koju ribolovci čine odnosi se na previsoko izdizanje štapa iznad glave prilikom zamaranja, privlačenja i vađenja ribe, a naročito krupnijih primeraka. Grafitna vlakna jesu veoma elastična, ali samo do određene granice. Kada se ta granica pređe, u trenutku će doći do loma. Ovakvi lomovi se najčešće dešavaju ili pri samom vrhu štapa (koji je i najviše savijen) ili eventualno kod druge ili treće karike. Prema nekim statistikama koju vode pedantni proizvođači, čak 75% svih lomova nastaje upravo iz ovog razloga!

Rešenje ovog problema je da nikada ne dižite štap iznad glave, a naročito ga nikada ne stavljajte u položaj iza glave. Umesto toga, trudite se da štap držite u što je moguće „prirodnijem“ položaju, bez ekstremnih savijanja.

Sledeća greška koja često dovodi do loma je pokušaj ribolovca da krupniji ulov lakše i brže privuče tako što će hvatati blank znartno iznad rukohvata i onda privlačiti štap sebi. U tom slučaju, česti su lomovi upravo donjeg dela štapa, blizu i iznad rukohvata, jer šaka ribolovca na tom mestu znatno ukrućuje blank i ometa njegovo pravilno savije, a što je još bitnije i pravilnu raspodelu sile na celu dužinu blanka. Rešenje ovog problema je jednostavno: štap držite isključivo onako kako je pravilno, tj. za rukohvat, a u ekstremnim slučajevima možete uhvatiti štap za gornji deo rukohvata, iznad nosača mašinice.

Još jedan veoma čest uzročnik lomova, na koji ribolovci malo obraćaju pažnju, predstavlja loše uštekan štap. Naime, tokom vremena i silnih zabačaja, često se dešava da se spojevi štapa razlabave, što nije ništa neobično i nije greška štapa. Jednostavno, sile koje se javljaju kod jačih zabačaja, normalno mogu dovesti do toga da spojevi postanu labavi. Ako tako labav spoj izložimo većem pritisku, sasvim je za očekivati da će na tom mestu štap pući. Da bi se lom predupredio, redovno kontrolišite kako je štap uštekan.

Prilikom pecanja iz čamca, često se dešava da riba u želji da pobegne ili se sakrije, krene ispod korita čamca. Ovo je veoma opasan trenutak za štap. Ako riba proba beg pod čamac, a vi još upornije vučete u kontrasmeru, lom je gotovo neminovan. U tom slučaju, oslobodite dril na mašinici, a vrh štapa spuštajte što niže ka vodi, pa čak i u vodu, dok ne uspete da uspostavite kontrolu nad ribom. 

Sledeća česta greška se odnosi na korišćenje previše teških tereta, kao što su varalice, olova ili hranilice, u odnosu na realnu snagu štapa. Prilikom zabačaja, prividna težina tereta se usled sile inercije višestruko povećava, što veoma lako može dovesti do loma štapa pri vrhu.

Takođe, veliki broj lomova nastaje kada se nepažnjom struna obmota oko vršnog provodnika (karike). Prilikom zabačaja, teret ne može da izleti, već naglo biva zaustavljen, a ogromna sila koja se tada javlja često dovodi do loma. Uz ovo, vodite računa i o snazi zabačaja. Prejak zabačaj takođe dovodi do loma blanka.

Sledeća bitna greška koju ribolovci prave odnosi se na nedovoljno poznavanje materijala i konstrukcije modernih grafitnih (karbonskih) blankova. Proizvođači takođe unose dodatnu zabunu navođenjem različitih zbunjujućih parametara, koji prosečnom ribolobcu ne znače skoro ništa, a proizvođač na taj način želi da doda dozu „ozbiljnosti“ svojim proizvodima. 

Uvođenje grafitnih vlakana u prozvodnju štapova za ribolov omogućila je da štapovi postanu laki i brzi, ali ne obavezno i jači! Upravo kod ove, već spomenute brzine blanka dolazi do čestih nedoumica. Brzi i ultrabrzi štapovi se, na prvi pogled i površno posmatrano, malo savijaju. Upravo ova krutost neke ribolovce dovosi u zabludu da je štap iz tog razloga jak. Ribolovac pokušava da savije štap, ovaj se istovremeno snažno opire savijanju i kod ribolovca stvara privid znatno veće snage nego što štap objektivno jeste. Zato ga i više „siluju“ ne znajući da je samo pitanje vremena kada će štap popustiti i pući. Ultrabrz štap ne znači i da je jak! Brzina i snaga su dva sasvim odvojena pojma, pa zato uvek ovo imajte u vidu. Za početnike i manje iskusne kolege savet je da, dok ne upoznaju svoj štap i njegove osobine, budu obazrivi i ne pokušavaju ništa na silu. 

Znajte da kočnica (dril) na mašinici nije tu samo kao ukras, već da ima svoju suštinsku ulogu u zaštiti štapa od loma! Dobro podešen dril čuva štap, tako da u startu zanemarite savete „stručnjaka“ koji će vam reći da dril treba držati zategnutim i da je „pumpanje“ štapom sasvim dovoljno. Štap i mašinica treba da čine skladnu celinu i da se dopunjuju.

Takođe, jako je bitno da znate da ne postoji štap koji ne može da pukne! Visoka cena štapa ne predstavlja nikakvu garanciju da štap neće pući. Dobro, zapitaće se neki, zašto onda davati puno para za štap kada svakako može da pukne? Skup štap ima neke druge bitne osobine koje nam pomažu prilikom ribolova, kačenja ulova, zamaranja, privlačenja i na kraju vađenja. Te osobine dolaze do izražaja prilikom zabačaja, kada su nam bitni daljina i preciznost, prilikom zamaranja ulova, kada kvalitetan štap pokazuje sve svoje dobre strane, a nimalo nije zanemarljiv ni kvalitet dodatnih komponenti (rukohvat, provodnici strune, držači mašinice, lakovi i zaštitni slojevi, itd.), koje se po pravili postavljaju na kvalitetne blankove.

Iz iskustva i godina provedenih sa ribolovcima na vodi, primetio sam da se neki ribolovci, kojih nije baš malo, odnose prema štapu (i priboru generalno) prilično nemarno. Dozvoljavaju da im štap ispada na kamenje, u transportu im štapovi "čukaju" jedan o drugi i po gepeku, itd. A kada se čuje "big bang" ili ponekad samo nežno "kvrc", onda po pravilu krive "loš" štap. Lomove nastale nepažnjom prilkom zatvaranja vrata ili gepeka, gaženja štaopa i slično, neću ni pominjati, jer je razlog pucanja tada više nego jasan.

Vodite računa da čuvate štap od padova i udaraca. Često se neće u prvom trenutku primetiti ništa neobično, ali znajte da svaki pad ili malo jači udarac znači stres za materijal i ostavlja mikrooštećenja, nevidljiva golim okom, ali dovoljna da na tom mestu materijal izgubi deo svoje ujednačene strukture. Tada je pitanje loma na tom mestu samo pitanje vremena. Takođe, čuvajte štap od udaraca varalice, olova ili hranilice prilikom vađenja iz vode ili pokušaja oslobađanja prilikom kačenja. Često se dešava da otkačena varalica ili džig glava izleti iz vode kao iz topa i udari u blank. Ovo je stres ravan padu štapa na kamen. Ako vam se desi da zakačite varalicu, olovo ili hranilicu za dno, nikada nemojte pokušavati da je oslobodite na silu tako što ćete štapom čupati iz sve snage. To je siguran put da se vaš dvodelni štap u trenutku pretvori u trodelni ili višedelni. Umesto toga, odložite štap, a strunu obmotajte nekoliko puta oko nekog predmeta koji imate pri ruci (nožić, komad drveta i slično) i onda vucite.

Prema nekim statistikama, kada štap pukne na više mesta, to obično znači da je ribolovac preforsirao. Ukoliko štap pukne na jednom mestu, može se razmišljati o fabričkoj greški u materijalu, ili još češće, da je štap na mestu loma već ranije bio “načet” na neki od gore opisanih načina.

Često ćete čuti ili pročitati da štap puca pri vrhu, na spoju ili kod rukohvata. Međutim, znajte da nema čvrstog pravila gde će štap pući! Mesto loma zavisi od mnogo faktora i može se pojaviti bilo gde, čitavom dužinom štapa. 

Uz ovo, prijateljski vam savetujem da se ne obazirete previše na pisanja po forumima, društvenim mrežama ili prepričavanjima ribolovaca, koji modeli štapova "obavezno" pucaju i slično. Tačno je da štapovi iz iste serije ili isti model mogu pući (i pucaju) zbog eventualne fabričke greške, ali isto tako mnogi isti takvi štapovi neće pući! Šta više i na sreću, ipak je  znatno više je onih koji ne puknu nego onih koji puknu.

Nadam se da ste, ako ste pažljivo čitali tekst, zaključili da su skoro sve vrste i situacije kod kojih dolazi do lomova, najčešće izazvani ljudskim faktorom! U pravu ste, najčešće je za lom štapa kriv sam ribolovac.  Koliko puta ste, na primer, čuli ili pročitali da se neko žali kako mu je štap pukao “sam od sebe” kod sasvim uobičajenog korišćenja, zamaranja ribe, standardnog zabačaja i slično. Međutim, ribolovci skoro nikada ne uzimaju u obzir prethodno navede faktore, koji znatno utiču na moguću pojavu loma u određenom trenutku, kada ne postoji pravi razlog za to. Načet ili oštećen blank od nekog davnog pada ili udarca, može pući “sam od sebe” i kod ribolovca stvoriti pogrešan utisak da je za lom “kriv” štap. 

Da ne bude zabune, apsolutno je moguće da štap pukne iz drugih razloga, kao što je fabrička greška. U eri potrošačkog društva i hiperprodukcije, greške su moguće i veoma izvesne. Jednostavno, nemoguće je apsolutno kontrolisati hiljade blankova koji se proizvedu svakog dana širom sveta (a najviše u Kini).

Na kraju, ako se budete pridražavali saveta datih u ovom tekstu, upoznali i čuvali svoj štap, možete biti prilično sigurni da će vas služiti dugo i pouzdano. Naravno, garancije da bilo koji štap neće pući ne postoje, ali mogućnost loma možemo svakako svesti na najmanju moguću meru. Imajte takođe na umu da je štap za ribolov odavno postao potrošna roba.

Jovis V

Foto Jovis, Internet

Mitchell 300 - najprodavanija ribolovačka mašinica svih vremena

Šta kažete za mašinicu koja se proizvodila duže od 50 godina, a nema ni jedan jedini kuglični ležaj, nema super-stoper, nema ni pužni ni tanjirasti pogon, nema wormshaft sistem slaganja strune, nema ni SiC ni keramičku vođicu strune, nema karbonske podloške kočnice, nema hermetički zaptiveno telo i rotor... 

Ali šta onda ima pitaće neki? Ima savršen kvalitet, poseban prenosni mehanizam sastavljen od čak osam zupčanika, metalo telo, rotor i što je najvažnije, nepodeljeno poverenje ribolovaca širom sveta! A zna se kako se poverenje teško stiče. Naravno, bilo je tokom vremena i biće svakako još dosta fantastičnih mašinica, ali barem meni, ova je uvek bila i ostala na prvom mestu. Koristim je već godinama, podmazujem, održavam i radi kao najbolji švajcarski sat. Utegnuta je, robusna, meko se okreće, precizno radi, verujte kao i prvog dana!

Početak proizvodnje modela 300 vezuje se za 1942. godinu, kada je, posle nekoliko probnih modela, finalni model krenuo u serijsku proizvodnju. U osnovnom obliku , proizvodima se sve do avgusat 1978. godine, kada je tadašnji vlasnik Garcia proglasio bankrot. Posle brojnih pokušaja oživljavanja, 1981. godine i sam Mitchell proglašava bankrotstvo. Čak i posle ovoga, vlasnici ipak uspevaju da 1988. godine u Francuskoj pokrenu proizvodnju modela 300 PRO (više reči o njemu nešto kasnije), mada je ovaj model uglavnom izrađivan i sklapan na Tajlandu. Konačno, 1990. godine, kompanija Mitchell definitivno zatvara vrata zauvek i posle toga, pa do današnjih dana, opstaje isključivo kao ime i ništa drugo.

Na slici iznad vidite model 300A u originalnom pakovanju, u kojem ste osim mašinice, dobijali detaljno uputstvo za upotrebu, garanciju, rezervnu špulnu, ali i dve tubice sa uljem i mašću za podmazivanje. Kad smo već kod podmazivanja, ovu mašinicu niste morali čak ni da otvorite da biste sipali mast ili ulje. Dovoljno je bilo odšrafiti šraf na dnu tela i tu istisnuti malo masti. Mehanizam je posle sam raspoređivao mast tamo gde treba! Naravno, ovakav "servis" je ipak bio zamišljen samo kao prva pomoć. Da biste mašinicu kompletno servisirali, morali ste otvoriti telo, a tada bi se pred vama ukazao taj čuveni sistem zupčanika. Morali ste biti pažljivi prilikom varaćanja sklopa u kućište, jer ako svaki zupčanik nije nalegao na pravo mesto, mehanizam nije radio. Na sreću, posle svega nekoliko pokušaja lako je bilo shvatiti kako se mehanizam sklapa.

Međutim, ovu mašinicu još jedna „sitnica“ odvaja od ostalih: ko god je imao u rukama i pecao sa njom, sigurno je odmah primetio da se rotor okreće drugačije nego što smo navikli! Većina bi rekla naopačke, ali ja bih rekao baš u pravom smeru! Stavite Mičela na štap, ispružite prst, pokrenite ručicom rotor i videćete da rotor prilikom okretanja dovodi strunu tačno na prst! Ne znam zašto ovaj sistem nije bio šire prihvaćen, jer je neosporno praktičniji, ali bitno je da na Mičelu savršeno funkcioniše.

Tokom godina proizvodnje je neminovno dolazilo je do nekih neminovnih promena u izgledu i detaljima, ali je to u suštini uvek bila ista mašinica. Možda najvažnije je bilo to, što je na telu bilo izliveno „Made in France“, a engleski House of Hardy je ovu mašinicu preporučivao u katalozima za svoje štapove, pa i to mnogo govori o reputaciji Mičela 300.

Od tehničkih podataka, najvažniji su sledeći: prenosni odnos je 4,2:1, znači snage ima sasvim dovoljno, kapacitet špulne je 190m/0,30mm, a rezervne „meč“ špulne je 100m/0,20mm.

Već ovi podaci nam govore da se radi o praktično univerzalnoj mašinici. Podjednako uspešno su je koristili varaličari, dubinkaši, šarandžije, plovkaroši, a svi su tvrdili da je prosto idealna baš za njihov stil pecanja.

Ja je i danas uspešno koristim, kako za varaličarenje, isto tako i kod meč i fider pecanja – samo zamenim špulnu! Za koju god tehniku ribolova da je upotrebite – nećete pogrešiti.

U današnje vreme, veliki broj ribolovaca prilikom odabira mašinice, prvo gleda kako ova slaže strunu. Čak i današnji pecaroš bi bio (pre)zadovoljan kako to radi Mičel. Inženjeri Mičela su očigledno bili vidoviti i išli ispred svog vremena, jer njihov sistem slaže moderne strune sasvim korektno, pa čak i više od toga. Treba biti baš uporan, pa zamrsiti pletenicu ovom „zastarelom“ mašinicom. Meni nikada nije umrsila najlon, a strunu samo nekoliko puta i to skoro uvek mojom greškom.

Kao što rekoh na početku, napravljeno je nekoliko različitih varijacija na temu modela 300, ali takođe i nekoliko limitiranih serija. Te serije su među kolekcionarima naročito cenjene i dostižu lepe cifre na aukcijama ribolovačkog pribora. Nama je ovde nemoguće prikazati i spomenuti sve serije ove legende, ali ipak evo nekih, po meni najzanimljivijih:

Na slici iznad se vidi model 300, napravljen od srebra. Ovaj model je napravljen 1971. godine, povodom proslave 20-milionite proizvedene mašinice! Koliko znam, danas postoje samo dve(!) ovakve mašinice. Niko ne zna sa sigurnošću koliko je ovakvih mašinica napravljeno, ali procene su od 25 do 50 komada ukupno.

Osim ove srebrne, želim da vam prikažem i ovu prelepu mašinicu, obojenu u snežnobelu boju. Bila je namenjena specijalno damama, pa je i naziv bio „The Lady Mitchell“. Nažalost, ova mašinica se nikada nije pojavila u serijskoj proizvodnji niti prodaji.

Osim modela 300, postojala je i poboljšana varijanta ove mašinice pod nazivom 300 PRO. Osnove razlike su se ogledale u upotrebi još kvalitetnijih materijala za izradu pogonskog mehanizma, u ručici se nalazio valjkasti ležaj koji model 300 nije imao, žica preklopnika strune i ručica su bili ofrabani u crnu boju kako bi se sprečili odbljesci od sunca, a na telu same mašiice je bila postavljena pozlaćena pločica na koju se moglo ugravirati ime vlasnika!

Postojala je takođe i jedna kasnija serija „300 Century“, izrađena u srebrnoj boli, ali ovde moram sa žaljenjem da konstatujem, da je ova mašinica ipak bila dosta lošija od originalne francuske verzije. Na žalost, nije po kvalitetu ni blizu starih serija – mehanizam nije tako precizan i utegnut, ima luft u rotoru, odlivci su manje precizni,  a na telu niti stopi više nije pisalo gde je napravljena...

Kao što rekoh, tokom svih decenija proizvodnje, Mitchell je napravio još nekoliko jubilarnih i limitiranih serija, ali trebalo bi puno porostora da se svaka od njih detaljnije predstavi. U ovom tekstu smo prikazali samo osnovne i najčešće modele, ali i kroz njih smo mogli da sasvim dobro sagledamo istorijat i karakteristike ove legendarne mašinice, koja će gotovo sigurno ostati nenadmašena u broju prodatih komada i dužini serijske proizvodnje.

Na kraju, može li se Mitchell 300 još uvek negde kupiti i pronaći? Može, ali morate biti uporni i strpljivi. Niko ne želi da je proda, naročito ako su u dobrom stanju i svi je čuvaju, ali ako imate sreće i naletite na neki dobro očuvan komad, kupujte odmah! Slatko ćete se napecati, a naslediće je i vaši potomci... Takođe, imaćete priliku da osetite i držite u rukama deo ribolovačke istorije.

Jovis V
Foto: Internet, Jovis V

Anglo & Company štapovi

Svi već odavno znamo da najkvalitetniji pribor za ribolov dolazi najčešće iz Japana. Za Daiwu i Shimano, eventualno Megabass su svi čuli, ali manje je poznato da u Japanu radi mnogo malih manufaktura, koje su na našim prostorima totalno nepoznate. Jedna od takvih je i manufaktura pod punim nazivom Anglo & Company Custom Design Setagaya Japan.

U proizvodnom programu ove manufakture možemo videti neke od najzanimljivijh i najoriginalnijih štapova koji trenutno postoje u svetu. Ovde ću prikazati samo manji broj modela iz aktuelne ponude, koji po mom skromnom mišljenju, odskaču od većine modela drugih proizvođača kako kvalitetom, tako i konstrukcionim rešenjima. Za više nema dovoljno mesta, ali ni potrebe. I ovi prikazani ispod su dovoljni da se shvati ozbiljnost u pristupu izrade svakog pojedinačnog štapa. Pa, krenimo...

Model Paragon G je zanimljiv pre svega po tome, što je njegov blank izrađen od staklenih vlakana. Ko prati moje tekstove, zna koliko cenim takve štapove, a koga zanimaju detalji, može pročitati tekst Od staklenih vlakana do fiberglasa, u kojem je sve detaljno objašnjeno.

Foto: Anglo & Company

Paragon G je zanimljiv i po tome što je njegov blank izrađen od takozvanih UD staklenih vlakana. U najkraćem, UD је skraćenica od "Undirectional", a to najjednostavnije rečeno znači da su vlakna poređana u jednom smeru, što je slično rasporedu vlakana u blanku od bambusove trske! Ovaj detalj posebno naglašavaju i u Anglo&Co. Ovakve štapove karakteriše izuzetna osetljivost, a takođe i mala težina i mali odnos prečnika gornjeg i donjeg vrha blanka, takozvanog tejpera (Taper). Sve ovo omogućava precizno zabacivanje, prirodno vođenje varalice i sigurno zamaranje posle kačenja.

Evo i tabele sa osnovnim karakteristikama svakog pojedinačnog modela u seriji Paragon G:

Sledeći model koji želim da prikažem je The Suprime. Ovaj štap na neki način predstavlja logičan nastavak prethodnog modela, a izrađen je od najkvalitetnijeg Tonkin bambusa. 

Foto: Anglo & Company

Ne postoji baš mnogo varaličarskih, a posebno spining štapova koji su izrađeni od bambusove trske, pa je Supreme baš zato neverovatno zanimljiv. Krase ga sve najbolje osobine koje inače imaju štapovi izrađeni od bambusa. Ako želite da se detaljno upoznate sa svim karakteristikama ovakvih štapova, možete pročitati tekst Od bambusa do bambusa, u kojem je sve detaljno objašnjeno.

Od opreme poseduje titanijumske Torzite provodnike vezane koncem od čiste svile (!), custom nosač mašinice sa umetkom od ružinog drveta, kao i rukohvat od najkvalitetnije portugalske plute. 

Ako želite da kupite ovakav štap, znajte da se na njega čeka u proseku tri meseca, a ako želite neki detalj po vašoj želji, onda se vreme čekanja još produžava.

Evo i tabele sa osnovnim karakteristikama:

Treći štap koji ću predstaviti, pod nazivom Boron je posebno zanimljiv i jedinstven, a evo i zašto: ovaj štap je irađen iz četiri dela, a svaki od delova je drugačiji!

Prvi (donji) deo je izrađen od staklenih vlakana, drugi deo je izrađen od takozvanog kompozita (mešavina fiberglasa i grafitnih vlakana), dok su treći i četvrti deo izrađeni od grafita oplemenjenog boronom u različitim odnosima. O boronu i njegovim karakteristikama možete opširnije pročitati u tekstu "Oplemenjivači" blankova, 2. deo - boron i visker.

Foto: Anglo & Company

Dakle, u Anglo&Co. tvrde da ovakva konstrukcija ima brojne prednosti u odnosu na klasično konstruisane štapove. Donja sekcija omogućava veliku rezervu snage, kao i sigurno zamaranje krupnijih ulova. Kompozitni deo predstavlja svojevrsni logični prelaz između fiberglasa i grafita u smislu idealnog odnosa snage i savitljivosti celog štapa, dok gornje dve boronske sekcije predstavljaju nosioce glavnih osobina štapa, dajući mu brzinu, veliku osetljivost, vrhunsku preciznost zabačaja, mogućnost detekcije svih dešavanja pod vodom, prirodno vođenje varalica i sigurno kačenje ulova.

Štap je opremljen titanijumskim Torzite provodnicima,  vrhunskom portugalskom plutom, custom rolenhalterom u kombinaciji ružibog drveta i mašinski sečenog aluminijumskog dela. Svaki štap je obeležen i serijskim brojem.

Osim spin modela koje sam ovde predstavio, Anglo&Co ima u svom proizvodnom programu i nekoliko mušičarskih štapova, koji zbog svog kvaliteta zaslužuju poseban tekst, ali i nekoliko tenkara modela.

Od tenkara štaova meni lično je najzanimljiviji mali Kowasa model, namenjen tenkara ribolovu na sasvim malim rečicama i potocima. U sklopljenom stanju je dugačak svega 25cm, dok je radna dužina štapa 2,7m.

Foto: Anglo & Company

Ovaj štapić je izrađen od 15 teleskopskih segmenata, težak je svega 47g, a akcija mu je 8:2, što znači da je prilično brz. Ako želite ovaj tankara štapić, čekaćete ga između dve i tri nedelje, jer se radi po porudžbini.

Na kraju, napomenuću da Anglo&Company pravi još nekoliko različitih modela štapova, pa koga zanima još više nego što je ovde mogao da pročita, neka poseti njihov sajt i upozna se sa njihovim kompletnim programom. Samo mala napomena: kao i većina japanskih sajtova okrenutih ka JDM (Japan Domestic market), tako je i ovaj sajt skoro isključivo na japanskom jeziku. Tek da se zna.

Jovis V

Foto: Anglo & Company

"Oplemenjivači" blankova, 2. deo - boron i visker

U prvom nastavku mini serijala o materijalima koji se dodaju grafitnim vlaknima, "Oplemenjivači" blankova, 1. deo - kevlar, detaljno sam pisao o štapovima ojačanim kevlarom, što je  zainteresovalo još jednog čitaoca lista "Ribolov" da postavi pitanje postoje li, osim kevlara, još neki dodaci koji se  koriste u konstruisanju štapova za ribolov? Odgovor je potvrdan, a sada ćemo videti koji su još najčešći oplemenjivači koji se dodaju ugljeničnim vlaknima u cilju dodatnog poboljšanja osobina i karakteristika štapa. 

Među takozvanim oplemenjivačima, verovatno je najpoznatiji boron. Ovaj materijal je, makar po imenu, našim ribolovcima dobro poznat po čuvenim modelima štapova kao što su Mitchell Carboron ili Abu Garcia Conolon Classic. O kvalitetu ovih štapova suvišno je govoriti i oni su vremenom kod ribolovaca stekli gotovo kultni status. Oba štapa su mogla da se mere sa najboljim štapovima svoga vremena, a čak i danas su traženi i drže visoke cene.

Dakle "boron" je u stvari hemijski element bor, kojeg u kristalnom obliku odlikuje visoka tvrdoća i izuzetni modulus elastičnosti. Boron se u konstrukciji ribolovačkih štapova upotrebljava u obliku uzdužnih traka, tj. vlakana.

Prvi štap koji je imao u svom sastavu boron, bio je mušičarac koji je konstruisao Don Filips (Don Phillips) daleke 1971. godine. 

Daću ovde dve bitne napomene, slične kao i kod kevlara: prvo, boron služi samo kao dodatak još uvek neprikosnovenim ugljeničnim vlakima. Drugo, iako mi takve štapove nazivamo "boroncima", moramo znati da je procenat bora u takvim štapovima prilično ograničen i nikada ne ide preko 25%, a najčešće ga ima znatno manje! 

Osim u konstrukciji mušičarskih štapova, boron se danas uspoešno koristi u konstrukciji takmičarskih štekova, a uloga mu je da ojača donji i istovremeno najdeblji deo šteka. Generalno, boron štapu dodaje čvrstoću, snagu i brzinu. Naročito korisna uloga borona je da štapu omogući brzo umirivanje vibracija posle zabačaja.

Danas boron uspešno koristi vrhunski proizvođač mušičarskih štapova R.L. Winston, ali neki drugi proizvođači, kao što su Browning i Shakespeare.

S obzirom na to, da se boron prevashodno koristi u aeronautici za konstruisanje avionskih i raketnih delova, ne treba ni spominjati da ima jednu priličnu manu, a to je njegova cena. Štapovi od borona su po pravili jako skupi i tu za sada pomoći nema. Zato je i pored svih prednosti ovakvih štapova, upotreba borona i dalje ograničena i rezervisana samo za ribolovce sa dubljim džepom. 

Osim borona, sledeći oplemenjivač koji je relativno poznat je takozvani visker (engl. whisker).

Visker je opšti naziv za monokristalna vlakna (izrađena od jednog kristala) izduženog oblika. Viskeri su razvijeni da bi se posltigla ekstremna čvrstina i uglavnom služe kao oplemenjivači koji ojačavaju standardna kompozitna vlakna. Viskeri se odlikuju pet do deset puta većom čvrstoćom od čeličnih niti, kao i velikom termootpornošću.

Postoje različite vrste viskera, a za nas su najznačajniji grafitni i viskeri od silicijum karbida. Kada smo već spomenuli izraz „vlakna“, moram ovde reći, kako ne bi bilo zabune, da se njihova dužina i prečnik mere nanometrima. Silicijum karbid (SiC) je materijal koji se skoro nimalo ne isteže. Vlakna su viskera izuzetno kratka, a takva moraju biti upravo zato da bi se sprečilo njihovo pucanje, koje bi se moglo javiti kod dugačkih vlakana zbog njihove netegljivosti. 

Naravno, kao i skoro sve moderne tehnologije, tako je i ova preuzeta iz avio i raketne industrije. Svakako najpoznatiji proizvođač koji je koristio viskere je Daiwa i to njeni legendarni modeli Whisker Spinning i Amorphous Whisker Spinning. Daiwa nije prva i jedina koja je upotrebila viskere, ili ih i danas koristi, ali je prva koja je to napisala na štapu. 

I kod viskera važi isto što i za kevlar i boron: štapovi sa dodatkom viskera su po pravilu skupi i spadaju u gornji cenovni segment.

Na kraju ovog mini serijala o dodacima koji se upotrebljavaju da oplemene ugljenična vlakna, moramo se zapitati da li su oni zaista neophodni i postoji li opravdani razlog za visoku cenu takvih štapova? Kada je cena u pitanju, ona je apsolutno opravdana i uslovljena je cenom samih oplemenjivača. Što se opravdanosti upotrebe tiče, moram ovde reći da se štap može veoma uspešno konstruisati i bez ovih dodataka. I pored toga, upotreba dodataka svakako ima smisla, jer definitivno poboljšavaju karateristike štapa, samo je pitanje želi li neko da plati razliku u ceni. Budimo iskreni, prosečni ribolovac će teško primetiti razliku između blanka koji je oplemenjen nekim od dodataka i nekog standardnog izrađenog klasičnim postupkom. Međutim, iskusni ribolovci sa prefinjenim osećajem će razliku svakako primetiti. Ako ne odmah, a onda sigurno posle detaljnijeg upoređivanja. Zbog svega ovoga, ubeđen sam da bi oplemenjvači sigurno bili šire korišćeni, ali zbog visoke cene njihova upotreba ostaje još uvek ograničena.

Jovis V

Patek Philippe Grandmaster Chime reference 6300A-010

- mala poslastica za ljubitelje ručnih satova -

Kada se neki časovnik pojavi na Only Watch aukciji, svima je jasno da postoje realne šanse da taj predmet dostigne astronomsku cenu. Nedavno je čuvena časovničarska kuća iz Švajcarske Patek Philippe stavila na aukciju svoj model ručnog časovnika pod punim nazivom Patek Philippe GrandMaster Chime 6300A-010, koji je ubrzo prodat za neverovatnih 31 milion švajcarskih franaka i time postao najskuplje prodat/plaćen sat u istoriji.

Ovaj sat ima dvostruki ciferblat. Jedan je izrađen od specijalnog 18-karatnog roze zlata, a drugi od crnog zlata. Kaiš je ručno izrađen od kože aligatora, a kućište je napravljeno od nerđajučeg čelika. Međutim, to ni blizu nije ono što ovaj sat čini posebnim i jedinstvenim. 

Ono što ga odvaja od većne ostalih su neverovatnih 20 komplikacija! Komplikacija je svaka pojedinačna dodatna funkcija sata koja  prevazilazi jednostavno pokazivanje vremena. Neke od najčešćih i najpoznatijih komplikacija su: štoperica, datum, mesečeve mene, večiti kalendar, vremenske zone i sl. Takozvana "Grand komplikacija" se sastoji od najmanje četiri komplikacije, a sreće se samo na izuzetno skupim modelima satova. U poređenju sa ovim, čak dvadeset komplikacija na ovom Patek Philippe-u deluju zaista fascinantno. Ono što posebno oduševljava su neverovatne zvučne alarm komplikacije (chiming), kojih ima čak pet, od kojih su dve potpuno nove i patentirane. Na kratkom videu možete čuti kako to zvuči u prirodi. Zaista prelepo.

Naravno, ceo sat i mehanizam su rađeni potpuno ručno do najsitnijeg detalja, a kalibar nosi oznaku - 300 GS AL 36-750 QIS FUS IRM. Najjednostavnijim rečnikom rečeno, kalibar predstavlja oznaku hronografskog mehanizma. U ranija vremena, kalibar je označavao i veličinu mehanizma, a savremeni proizvođači satova sve više koriste sopstvene oznake za kalibre svojih satova, kao deo prepoznatljivosti samog proizvođača.

Patek Philippe Grandmaster Chime je izrađen specijalno za aukciju, a na njegovom ciferblatu je to posebno naglašeno ispisom "The Only One" (jedan jedini). Kažu da je manufaktura uložila sedam godina i 100.000 sati rada u izradu ovog fascinantnog sata.

Naravno, kao što pretpostavljate, kupac ovog sata nije poznat, ali je američki CNN objavio da će novac zarađen od ovog sata na Only Watch Charity Auction 2019, ali i ostalih predmeta ponuđenih na ovoj aukciji u Ženevi, biti namenjen lečenju retkih genetskih poremećaja koji izazivaju progresivnu degeneraciju mišića. Dakle, mogu reći da novac potrošen za ovaj sat, nije dat samo kao znak nečijeg hira ili "besa", več ima izraženu filantropsku notu.

Prečnik kućišta je 47,7 mm, a sat je visine 16,07 mm. Sat je zaštićen od vlage i prašine, ali nije vodonepropustiv (water resistant).
Na kraju, pogledajte izveštaj sa  Only Watch 2019 aukcije:

Jovis V

Foto: Only Watch