Imam utisak da se kao narod nikada nismo dovoljno odužili Geteu za ono što je učinio za srpski narod
Ko je bio Johan Volfgang fon Gete (Johann Wolfgang von Goethe), nema potrebe mnogo objašnjavati, ali hajde da spomenem samo najbitnije: rođen je 1749. godine u Frankfurtu na Majni, a umro je 1832. godine u Vajmaru.
Bio je pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof. Spada u najznačajnije pripadnike nemačkog naroda i jedna je od vodećih ličnosti nemačke i svetske književnosti, posebno neoklasicizma i romantizma.
I pored toga, njegova književna dela (verujem ipak da su svi čuli za Fausta, Egmonta i Vertera), a pogotovo naučni rad (Metamorfoza biljaka, Teorija boja), kod nas nisu dovoljno čitani niti shvaćeni.
Međutim, ono što je mnogo bitnije za nas i što je primarni povod za nastanak ovog skromnog mini traktata, je njegov ogroman doprinos razumevanju i prihvatanju srpske narodne poezije u Nemačkoj, a samim tim i celoj zapadnoj Evropi.
U tom smislu je Evropa preko "Hasanaginice", ali naravno i ostalih narodnih pesama, imala priliku da se upozna sa svom lepotom srpske narodne reči, bogatsvom srpske duše i visinom narodne poezije, jedinstvene u svetu. Ovako veličanstvena poezija, bila je do Getea potpuno nepoznata, upravo "zahvaljujući" izolovanosti Srbije i srpskih zemalja pod okrutnom, zaostalom i duboko konzervativnom turskom vladavinom.
Napomena: u ovom kratom tekstu se neću baviti poreklom pesme "Hasanaginica", jer oko nje danas postoje određena nerazumevanja i nacionalna svojatanja. Detaljna analiza bi zahtevala poseban tekst, a verovatno i više od toga, iako prema podacima i analizi dostupnih izvora, oko porekla ove pesme ne bi trebalo da bude previše nedoumica.
U takvim okolnostima, fascinantno je, da je jedan učeni i opštecenjeni Nemac pokazao interesovanje za srpsku narodnu poeziju do te mere, da je naučio srpski jezik kako bi je prevodio na nemački.
Gete je na taj način srpsku narodnu poeziju uzdigao u Evropi gotovo do apoteoze, otkrivajući svetu lepotu, dubinu, nadahnuće i jedinstvenost narodnog stvaralaštva, koja se po kvalitetu merila sa svime onim što je do tada bilo poznato. Gete je približio Evropi nešto njoj potpuno nepoznato i nezamislivo. Ko je tada mogao sanjati da se na nekakvom Balkanu, o kojem se nije mnogo toga znalo, osim da je zabačen i izolovan deo Evrope, stvara poezija takve lepote?
Ovde moramo znati da je Gete bio blizak prijatelj sa Vukom Karadžićem, a još više od toga, služio mu je kao moralni oslonac i zaštita od protivnika, kojih Vuk nije imao malo.
Citiraću ovde samog Getea, postavljajući odlomak iz njegovog dela "Srpska književnost", nastalog 1824. godine:
Ko se rado bavi narodnim pesmama, svakako je sa interesovanjem pročitao pesmu Diobu Jakšića u prošloj svesci, kao i u ovoj Smrt Kraljevića Marka. Prva je podešena u trohejskom metru, vrlo omiljenom u srpskom narodu, druga bukvalno prevedena, ovde se nije smelo dirati u red reči, iz straha da se ne upropasti ceo način prikazivanja.
Bliže podatke o ovom tako bogatom i vedrom području koje nam se otvara dajemo zasad sledećim rečima: Vuk, Stefanov sin, Srbin, izdao je godine 1818. u Beču jedan srpsko-nemačko-latinski rečink sa gramatikom kao uvodom, u formatu male četvrtine: zatim je baš sad, u godinama 1823. i 1824. štampao u Lajpcigu tri sveske narodnih pesama u originalu.
Ko bi se zasad želeo upoznati sa tim prirodnim umotvorinama vrednim cenjenja koje nam u originalom jeziku ostaju naravno još nepristupačne - toga upućujemo na 177. i 178. broj časopisa Getingenskih naučnih novosti (Goettingische Gelerte Anzeigen) od prošle godine , gde jedna temeljno iscrpna i duhovito ukusna recenzija pruža dovoljno obaveštenja o pomenutim pesmama.
Ove pesme, čisti i ničim neometani glasovi prave narodne poezije, ako je takve uopšte ikad bilo, potiču iz Srbije, ili, ako hoćemo, baš iz Turske, mada pojam srpskog jezika, u širem smislu , koji se sad sve više upotrebljava, doseže dalje i obuhvata narode pod Austrijom koji srpski govore, u Banatu, Sremu, Hrvatskoj i Iliriji. Ipak, središte i pravu domovinu ovih pesama treba tražiti u brdskim predelima Bosne i Srbije, pogotovu u Hercegovini, među smelim divljim stanovnicima Crne Gore.
Većina Srba (onih koji srpski govore) jesu, kao što je poznato, hrišćani, delom grčke (pravoslavne) delom latinske (katoličke) veroispovesti, jedan deo je muhamedanske vere. Suprotnosti izmedju hrišćana i Turaka izbijaju neprikriveno i u junačkim pesmama: nevernik biva pobeđen i stoji u senci, lepa Turkinja potajno je naklonjena hrišćaninu, beži sa njim i prekrštava se.
Nemačka, a sa njom i Austrija, su se odavno odužile Geteu, između ostalog i postavljanjem spomenika i centru Beča, dok mi još uvek nismo uradili ništa slično.
Gete je, zbog svega što je učinio za srpski narod, svakako zaslužio spomenik u Srbiji, a to bi istovremeno bio minimum našeg duga koji kao narod imamo prema Geteu.
Vladimir Jovicki Jovis
