Od bambusa do bambusa

Kolege ribolovci koji me poznaju lično, ili preko mojih tekstova, uglavnom znaju koliko me privlači i koliko volim takozvani “retro pristup” ribolovu, a pogotovo kada je u pitanju ribolovački pribor. Tu prevashodno mislim da klasične, legendarne modele mašinica, ali i ribolovačke štapove koji nisu izrađeni od ugljeničnih vlakana, takovanog “grafita” ili “karbona”. Tu pevashodno mislim na moju ljubav prema štapovima izrađenim od staklenih vlakana (fiberglas), koje sam već predstavo na ovom Blogu u tekstu Od staklenih vlakana do fiberglasa. (klik na link)

Međutim, ništa manje nisam fasciniran ni štapovima izrađenim od bambusove trske, takozvanim “bambusima”. Iz tog razloga sam 2015. godine napisao za List Ribolov tekst o štapovima od bambusa, koji i danas smatram za jedan od meni najdražih testova.

Zato mi je bilo neobično drago, kada sam prilikom gostovanja na Radiju Laguna u emisiji Van Dometa (klik na link), koju uređuje i vodi naš kolega i moj drugar Ivica Drobac, dobio priliku da o štapovima od bambusa kažem neku reč više i da široj publici objasnim šta je to što me toliko fascinira kod tih štapova.

Tekst koji sledi je odavno nastao, a za njegov nastanak je direktno zaslužan oglas jednog ribolovca, koji mi je u trenutku dao inspiraciju. Pomenuti oglas je glasio: „Prodajem bambus štapove duzine 2,3m. Cena 98,00 dinara po komadu”.

Istog trenutka sam se vratio u detinjstvo i ranu mladost, kada smo skoro svi koristili štapove od bambusa za pecanje. Uostalom, tada praktično i nismo imali drugačije štapove, jer je izbor kod nas bio prilično sužen. Nismo tada puno obraćali pažnju na dužinu, težinu bacanja, vrstu provodnika, rolenhalter... samo je bilo bitno biti na vodi i imati štap.

Nešto kasnije su se kod nas pojavili, za ono (ali i ovo) vreme fenomenalni štapovi od staklenih vlakana. Bili su lepši i „moderniji“ od bambusa, pa smo svi davali poslednji dinar džeparca da bismo nabavili jedan od tih novih štapova. To je bilo vreme sigurne vladavine takozvanih “fiberaša” iz zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka - Tokoza i Germine. Ti štapovi su bili praktično neuništivi, pa je bilo pitanje prestiža imati neki od tih štapova.

Znatno kasnije su stigli štapovi od ugljeničnih vlakana (karbon fiber), a nastavak priče svi znamo.

Ali, u jednom trenutku, praktično zaboravljeni štapovi od bambusa, ponovo dolaze u centar pažnje zaljubljenika u pribor i ribolov. Ovde prevashodno mislim na mušičare, koji nikada i nisu prestali da se oduševljavaju ovakvim štapovima, ali i sve ostale ribolovce, koji su odavno bili ubeđeni da su bambusi stvar daleke prošlosti.

Ako ne verujete "pročešljajte" Internet i videćete koliko manufaktura i majstora proizvodi štapove od bambusa! Sedišta ovih manufaktura su uglavnom u Americi, Velikoj Britaniji, ali i Japanu, Italiji, Nemačkoj,  Skandinavskim zemljama...

Pre dosta godina sam imao priliku, da u čuvenom bečkom "Rösler"-u, kao veliki poklonik i zaljubljenik u Hardy štapove, držim u ruci i isprobam (između ostalih) i čuveni model Palakona Split Bamboo. Osećaj Vam neću opisivati, jer mi je bio – neopisiv! Tokom godina (decenija), imao sam još neke štapove od bambusa u rukama i uvek sam se iznova oduševljavao njihovom elegancijom, osećajem u ruci i estetikom.

Najkvalitetniji bambus koji se koristi za izradu ovih štapova uzgaja se u Kini. Verujte, koliko god neko bežao od ribolovačkog pribora i Kine, kada je u pitanju kvalitet bambusove trske, nikakve dileme nema. Skoro svi proizvođači naručuju bambus odande i onda ga obrađuju po želji. U pitanju je Tonkin bambus, koji raste na obalama reke Sui, u kineskoj provinciji Guangdong.

Istinski poznavaoci kažu da je Calcutta bambus (takođe iz Kine) još bolji, ali je on teži za nalaženje, pa samim tim i ređi.

Moram ovde naglasiti da je osim kineskog, isto toliko kvalitetan i japanski bambus Madake, koji raste na jugu Tohoku regiona u severnom delu Japana. Ova trska je ipak,u svetskim razmerama, znatno manje zastupljena i koriste je uglavnom japanski graditelji.

Kada bambusova trska stigne do graditelja, tek tada kreće komplikovan, mukotrpan i dugotrajan proces njegove obrade. Bambus se seče, suši, spaja, lepi, lakira... i sve to se radi isključivo ručno. Ilustracije radi, za kompletnu izradu samo jednog štapa potrebno je u proseku 100 radnih sati!

Verovatno se neki od čitalaca pitaju zašto za majstore upotrebljavam izraz “graditelji”, pa da objasnim: posao izrade štapa od bambusa se, sasvim logično, poverava samo visokostručnim graditeljima sa ogromnim iskustvom i posebnom licencom, slično kao u svetu časovničarstva ili gradnje muzičkih instrumenata. Štapovi od bambusa se, zbog prirode procesa, rade u malim serijama, a da biste postali ponosni vlasnik jednog od ovih lepotana, morate biti (mnogo) strpljivi! Liste čekanja su dugačke, naročito ako želite nešto unikatno, recimo da izaberete dužinu, boju konca, AFTMA klasu, jedan ili dva vršna dela, ručno ispisano ime vlasnika štapa, serijski broj, vrstu laka, itd. Svaki primerak se dugo suši, ispravlja, lakira posebnim lakovima i ukrašava, tako da postaje pravo umetničko remek delo!

Upravo zato se i govori o graditeljstvu, jer posao izrade jednog bambusovog štapa predstavlja visoko specijalizovano znanje i sintezu nekoliko veština i zanata, kao što su stolarski, tesarski, graverski, lakirerski, preciznomehaničarski, itd.

Pogledajmo sada kratki istorijat nastanka prvih štapova od bambusa. Dakle, smatra se da je korišćenje bambusa u modernom mušičarskom ribolovu, kakav danas poznajemo, počelo između 1790. i 1845. godine. Prve manufakture su se pojavile na tlu SAD (Pensilvanija), a kasnije na britanskim ostrvima, pa onda i u ostatku Evrope.

Garantujem da ni jedan štap od karbona ne može izazvati takav osećaj kao kada uzmete u ruke neki od vrhunskih bambusa! Jeste, teži su i sporiji od karbonskih štapova, ali upravo te osobine su na ceni kod vrhunskih mušičara! Oni tvrde, a treba im verovati, da štap od bambusa zahvaljujući svojoj težini i "sporosti", stvara prilikom zabačaja veliku inerciju i praktično sam plasira laganu mušicu na tačno željeno mesto! Tako, ovaj uslovno rečeno nedostatak, postaje prednost, jer se sa mnogo manje truda i zamaha, mušica može izbaciti izuzetno precizno. Štapovi od bambusa se, žargonski rečeno, izuzetno dobro “pune”, što znači da odlično kontrolišu let i plasiranje mušičarske strune, pa samim tim i mušice.

Možda najbolja osobina vrhunskih štpova od bambusa je takozvani "damping" koji ovi štapovi poseduju. Reč je o sposobnosti štapa da amortizuje i priguši oscilacije, a zabačaji su stoga "glatki" i precizni. Zato su (između ostalog) na ceni kod svih poznavalaca i stručnjaka.

Na tabeli koju ovde prilažemse mogu videti osnovne karakteristike bambusa u odnosu na neke druge materijale od kojih se prave moderni štapovi za ribolov:

Naravno. ni bambus kao i ostali materijali, a naročito prirodni, nije otporan na oštećenja i lomljenje. Ali, ako se upotrebljava na pravilan način, dugotrajan je i može se koristi decenijama. Ipak, ako se sa njim pogrešno rukuje i loše čuva, bambus može biti osetljiv na veliku toplotu ili previše jako sunce. Takođe, bez obzira koliko kvalitetan bio, lak može početi da puca, zbog mikrodeformacija koje se javljaju na samom bambusu. Bez obzira na to, bambus spada u najprirodnije moguće materijale za izradu ribolovačkog štapa i ima plemenitost i posebnost koju takvi materijali poseduju.

Danas praktično svi ozbiljni proizvođači koji drže do sebe i svog renomea, imaju bar jednu seriju štapova od bambusa. Pogledajte njihove sajtove, videćete da ovakvi štapovi zauzimaju posebno mesto i da se o njima posebno govori. Neki od njih su: Hardy, Bruce and Walker, RL Winston, Thomas & Thomas, Orvis, Scott, Zenaq... ali i veliki broj malih manufaktura i pojedinaca, koji rade isključivo po narudžbini. Naravno, nabrajti ih ovde sve po imenu bilo bi nemoguće, što je još jedan dokaz kakav status imaju štapovi od bambusa među ribolovcima koji vole samo ono što je prirodno  i najkvalitetnije.

I na samom kraju, reći ću da su cene ovih štapova, nažalost, "malo" više od onih 98 dinara iz oglasa sa početka teksta. Koliko? Recimo od 1.000 do 5.000 američkih dolara, dok stari i retki kolekcionarski primerci dostižu cene i do 15.000 dolara!

I tako, kao što vidimo, krug se izgleda polako zatvara. Od bambusa stigosmo do... bambusa!

Jovis V
Foto: Internet

Provodnici strune - vrste, osobine, kratki istorijat...

Ribolovački štap je, uz neke izuzetke kao što su takmičarski štekovi, tenkara štapovi ili neki retki egzotični modeli, praktično nemoguće zamisliti bez provodnika strune (vođica, karika).

Provodnici imaju zadatak da (kao što im i ime kaže) provedu upletenu strunu ili monofil od mašinice do vrha štapa. Iako ovo naizgled nije komplikovan zadatak, videćemo da nije baš sve tako jednostavno. Od njihovog broja i rasporeda zavise mnoge ključne osobine štapa, koje mogu doći do izražaja samo ako su provodnici dobro ukomponovani sa karakteristikama blanka. Ovo se odnosi na broj provodnika, kao i na njihov tip, odnosno vrstu.

Prvo što moramo znati je osnovna anatomija jednog provodnika. Na ilustraciji se vide delovi od kojih je sastavljen skoro svaki provodnik, uz neke retke izuzetke koje ćemo predstaviti kasnije u tekstu.

Stopa služi da direktno spoji provodnik sa blankom, nožice predstavljaju deo koji spaja stopu sa okvirom (ramom), dok okvir ima ulogu da nosi unutrašnji prsten preko koga klizi struna.

Prvi modeli provodnika montiranih na najranije štapove su bili veoma jednostavni. Najčešće su bili izrađeni od tvrdo hromirane žice. Ovakvi provodnici su bili u upotrebi veoma dugo i mogli su se videti kao sastavni deo štapa sve do druge polovine 20. veka. Čak i danas se ovakvi provodnici proizvode i mogu se kupiti, ali su uglavnom namenjeni entuzijastima i graditeljima štapova koji prave takozvane „retro“ modele, koji po svom duhu i opremi podsećaju na neka stara prošla vremena. Među najpoznatije provodnike ovog tipa (popularno zvanih "žičani") spadaju provodnici Seymo, engleske kompanije Hopkins & Holloway, koja i danas postoji i  uspešno radi.

Vremenom su počeli su da se pojavljuju nešto drugačiji provodnici koji su imali unutrašnji prsten izrađen od keramike. Naročito su bili popularni na štapovima u drugoj polovini 20. veka, a bili su prepoznatljivi po najčešće belom unutrašnjem prstenu koji je na ram bio pričvršćen putem takozvanog „šok“ prstena izrađenog od plastike. Uloga ovog prstena je bila da omogući spoj keramičkog prstena sa okvirom provodnika, ali i da zaštiti prilikom pada krtu i lako lomljivu keramiku. 

Kako je tehnologija napredovala, keramički prstenovi su bili zamenjivani drugačijim materijalima, među kojima se naročito izdvojio aluminijum oksid (Al2O3) ili skraćeno AlO. Ovakvi prstenovi su bili znatno tvrđi i otporniji od keramičkih, pa su veoma brzo postali najkorišćenji tip prstena, zbog svojih dobrih karakteristika uz povoljnu cenu.

Na ovom mestu ćemo na trenutak zastati da bismo bliže objasnili upravo pomenutu tvrdoću. Pojam „tvrdoće“ je kod provodnika veoma bitan i predstavlja ključni element koji određuje ukupni kvalitet i cenu jednog provodnika.

Dakle, tvrdoća predstavlja otpornost nekog materijala prema prodiranju u njega nekog drugog znatno tvrđeg tela, kao i otpor materijala prema plastičnoj deformaciji. Postoji nekoliko metoda za određivanje tvrdoće, kao što su ispitivanje tvrdoće materijala zarezivanjem, utiskivanjem ili metodom odskoka. Uz ovo, postoji nekoliko skala koje brojčano oslikavaju tvrdoću. Nama je ovde najbitnija takozvana Vikersova (Vickers) skala tvrdoće, jer se tvrdoća provodnika (odnosno prstenova) najčešće izražava u toj skali. Pogledajmo na tabeli tvrdoću najčešće upotrebljavanih materijala za izradu provodnika merenih po Vikersu. Naravno, ovde nećemo ulaziti u suvoparne fizičke i tehničke detalje metode merenja, ali ćemo lako na osnovu vrednosti moći da zaključimo i steknemo sliku o tvrdoći nekih od najčešće upotrebljavanih materijala. Evo tabele na kojoj su prikazani najčešće korišćeni materijali od kojih se izrađuju prstenovi provodnika, sa njihovom bojom, nazivom proizvođača i tvrdoćom po Vikersu:

Kao što vidimo, aluminijum oksid je duplo tvrđi od keramike. Zato je brzo stekao popularnost i postao standardni materijal za proizvodnju provodnika.

Međutim, proizvođači nisu spavali na lovorikama, već su dalje radili na novim tvrđim materijalima. Tako je čuveni japanski proizvođač Fuji, 1981. godine izbacio prve provodnike izrađene od silicijum karbida (SiC). Na tabeli se jasno vidi da je SiC praktično duplo tvrđi od aluminijum oksida. Silicijum karbid je do današnjih dana ostao najtvrđi materijal koji se upotrebljava za izradu prstenova. 

Tek nedavno, tačnije 2014. godine, Fuji je predstavio novi materijal pod komercijalnim nazivom “Torzite”, za koji tvrdi da je još tvrđi i lakši od silicijum karbida. U pitanju je keramika, međutim ne kao ona sa početka naše priče, već posebna i razvijena u saradnji sa najvećom japanskom kompanijom za proizvodnju keramike Kyocera. Torzite provodnici su prilično skuplji od silicijum karbida, tako da SiC provodnici i dalje ostaju na prvom mestu kada je izbor materijala u pitanju. Koga zanimaju ovi inovativni i po mnogima najbolji provodnici koji postoje, može pročitati tekst na portalu Trofej.info pod naszivom "Fuji - gospodar prstenova" (klik na link). Moram ovde sa zadovoljstvom napomenuti da je taj tekst nastao 2014. godine, neposredno po svetskoj premijeri ovih provodnika, pa je sasvim izvesno, bio prvi tekst kod nas koji je bio posvećen Torzite provodnicima.

Moram na ovom mestu dati dve bitne napomene. Svi moderni materijali za proizvodnju provodnika su dovoljno čvrsti da izdrže dugotrajnu upotrebu u realnim uslovima na vodi, ali samo ako su dovoljno kvalitetni. U današnjoj hiperprodukciji ribolovačkog pribora sa dalekog istoka, može se naći bukvalno sve i svašta. Zato uvek imajte na umu: nije svaki aluminijum oksidni ili silicijum karbidni prsten isti! Uvek je bolje kupiti AlO prsten proverenog proizvođača, nego neki SiC nepoznatog.

Drugo, ni jedan monofil niti upletena struna ne mogu oštetiti kvalitetan prsten. Čak i da mogu, bilo bi potrebno jaaaaako puno pecanja i svakodnevne upotrebe da bi se pojavili prvi urezi u materijalu. Kako onda do oštećenja ipak dolazi? Glavni krivac nije struna, već voda! Tačnije, ono što se u njoj nalazi, a to su fine, golim okom nevidljive čestice silicijuma i njegovih jedinjenja, koji su sastavni deo zemlje, pa se tako nalazi i u vodi. Ove čestice se zadržavaju na struni i deluju na prsten kao prava fina šmirgla. Otuda se pojavljuju oštećenja! Sami proizvođači (oni ozbiljni, naravno) tako i testiraju svoje materijale: preko prstena prevlače strunu potopljenu u vodeni rastvor porcelanske gline, koja je po sastavu najsličnija vodi u rekama.

Osim tvrdoće, kod materijala za izradu provodnika, to jest prstenova, veoma bitna osobina je i otpornost na naglo zagrevanje i hlađenje. Prilikom upotrebe štapa na vodi dolazi do trenja strune koje zagreva materijal (po sunčanom i toplom danu i Sunce ga prilično zagreva), a voda ga istovremeno hladi. Što je materijal kvalitetniji, bolje će podnositi ovakve termošokove. 

Uz do sada spomenute, postoje i prstenovi izrađeni od drugih materijala, kao što su kermet (cermet) na slici iznad, koji predstavljaju kombinaciju keramike i metala, zatim cirkonijum, titanijum oksid, različiti poludragi i dragi kamenovi (ovi su veoma retki i najčešće se izrađuju ručno u malim serijama), hromirani čelik presvučen slojem titanijum nitrida, ali i aluminijum oksid visokog kvaliteta, kao što je Fudžijev model Alconite. Međutim, bez obzira o kojem materijalu je reč, svi oni su ipak mekši od silicijum karbida i uglavnom se radi o eksperimentisanju radi veće finasijske dobiti proizvođača.

Do sada smo uglavnom pominjali prstenove. Sa druge strane, ramovi (okviri) provodnika se najčešće izrađuju od nerđajućeg čelika, a u novije vreme i od titanijuma. Titanijumski ramovi su nestvarno laki, otporni na koroziju, ali i skupi.

Kada je oblik rama u pitanju, postoje jednostopalni i dvostopalni provodnici. Jednostopalni se najčešće koriste kod štapova manjih težina bacanja, kod kojih nema ekstremnih naprezanja, dok se dvostopalni najčešće koriste kod štapova većih težina bacanja i za teže vidove ribolova. Ovakvi provodnici, tj. njihove stope, utiču na akciju blanka, naročito ako ih na štapu ima više, jer se na blank oslanjaju u dve tačke. Kod jednostopalnih provodnika ovo je manje primetno i manje utiče na akciju blanka, tj. na razliku kako se blank ponaša sa, ili bez montiranih provodnika. Napomenuću samo da je ovakvo menjanje akcije štapa više primetno prilikom korišćenja provodnika napravljenih od čelika, a nešto manje kod provodnika sa titanijumskim ramom, što je uslovljeno većom elastičnošću, manjom težinom i najčešće manjom debljinom zidova titanijumskog rama. Ovakve razlike su većini ribolovaca beznačajne i gotovo neprimetne, ali ipak postoje. One su bitne iskusnijim kolegama koji više pažnje pridaju izboru štapa i njegovoj nameni, kao i graditeljima štapova.

Pogledajmo sada još dve bitne karakteristike provodnika, a to su oblik prstena i oblik nožica. Kada je oblik prstena u pitanju, ubedljivo najčešći su okrugli prstenovi, kakve viđamo na 99% štapova. Manje je poznato, da je legendarni nemački DAM još početkom sedamdesetih godina 20. veka eksperimentisao sa trouglasto profilisanim žičanim prstenovima. Početkom 2014. godine,  južnokorejski proizvođač provodnika Kigan je predstavio sličnu, ali znatno moderniju trouglastu seriju provodnika pod nazivom "Triangle". 

Ovako profilisani prstenovi, teoretski imaju značajne prednosti u odnosu na standardni okrugli oblik. Navodi se da je trenje između strune i prstena kod ovakvog oblika smanjeno u proseku za 30% u odnosu na trenje koje se javlja prilikom prolaska strune kroz okrugli prsten. Ovo rezultira dužim i preciznijim hicem. Navodi se takođe da je i trenje smanjeno, zbog veće površine na koju naleže struna. Međutim i pored nekih prednosti, ovakvi provodnici nikada nisu stekli veću popularnost.

Kada sam već kod nekih neobičnih provodnika, spomenuću ovde još jedno jedinstveno rešenje, koje sam takođe prilično davno, još 2013. godine predstavio u tekstu "MicroWave Line Control System" (klik na link). 

Što se oblika nožica tiče i tu proizvođači eksperimentišu, tako da japanski Fuji sve češće koristi zaobljeni oblik (slično slovu "O") u seriji provodnika pod zajedničkom oznakom "K". Ovakav oblik nožica prema Fudžiju sprečava mršenje strune oko provodnika, naročito po vetrovitom vremenu.

Sigurno ste nekada primetili provodnike sa veoma izduženim nožicama. Ovakvi provodnici se koriste kod match štapova za pecanje plovcima - veglerima (više o ovakvim provodnicima ćete uskoro pročitati u tekstu koji ću objaviti na ovom Blogu, a posvećen je štapovima za meč ribolov).

Spomenimo na kraju još jedan poseban tip provodnika, a to su provodnici takozvanog “snake” (zmija) tipa, nazvanih tako zbog svog specifičnog oblika. 

Ovakvi provodnici se sreću na štapovima za mušičarski ribolov, veoma su jednostavne konstrukcije i nemaju unutrašnji prsten. Bez obzira na to, savršeno su prilagođeni korišćenju uz mušičarski kanap, koji je sasvim drugačiji od monofila i pletenih struna koje se koriste u ostalim vrstama ribolova. Najčešće su izrađeni od od tvrdo hromirane čelične žice, a u novije vreme i od titanijuma. Često ćete kod mušičarskih štapova, naročito onih nove generacije, videti prvi najveći provodnik klasičnog tipa sa prstenom od aluminijum oksida ili silicijum karbida, dok su ostali “snake” tipa. 

Kao što smo mogli da vidimo, vrsta i tipova provodnika ima puno. Samo uz poznavanje njihovih (makar osnovnih) karakteristika i uz njihov pravilni odabir, možemo biti potpuno zadovoljni našim štapom. Naravno, jednim tekstom je nemoguće obuhvatiti baš sve što je vezano za provodnike, ali neka ovaj tekst bude polazna osnova svima za dalje istraživanje i saznavanje nečeg novog.

Jovis V

Foto: Jovis, Internet

Hardy Richard Walker Farnborough

Englesku kuću House of Hardy nije potrebno posebno predstavljati. Svi koji iole prate ribolovački pribor znaju da je u pitanju kuća koja je od svog osnivanja pa do danas, bila sinonim za vrhunski kvalitet proizvoda, koji je u mnogim segmentima ostao neprevaziđen čak i danas.

Godine 1872, mladić po imenu Vilijem Hardi (William Hardy) osnovao je malu puškarsku radnju u gradiću Eniku (Alnwick). Nešto kasnije, uzima svoga brata Džona Džejmsa (John James) kao partnera i od tada počinju da se reklamiraju kao „puškari, limari i nožari“. Možda bi stvari na tome i ostale, da se nije pojavila reklama u lokalnim novinama Alnwick Mercury, u kojoj su se braća Hardy reklamirala kao „proizvođači superiornog ribolovačkog pribora za rečni i morski ribolov“. Taj oglas im je omogućio naglu ekspanziju posla, pa su vremenom, zahvaljujući vrhunskom kvalitetu svojih proizvoda, ali i porodičnim vezama, postali zvanični snabdevači kraljevske porodice ribolovačkim priborom. Ovo ih je, naravno, vinulo u zvezde, stekli su svetsku slavu, koja opstaje čak ni danas, kada kuća više ne postoji u obliku u kojem je postojala. Tokom decenija poslovanja i Hardy su potresali povremeni finansijski problemi, menjali su vlasnike, da bi ih pre izvesnog vremena Hardy & Greys (kako su se zvali poslednjih nekoliko godina, od kada su kupili kuću Greys) kupio američki ribolovački gigant Pure Fishing. Ako je za utehu, u Eniku je ostao jedan mali deo proizvodnje, a ova mala kompanija je nosila ime „Hardy Bros“ (klik na link). O „nestanku“ Hardy-ja i njegovom utopljavanju u Pure Fishing, možete pročitati detaljan tekst na portalu Trofej.info, u tekstu "Hardy za široke narodne mase", (klik na link) koji je nastao 2015. godine.

U ovom tekstu ću vam predstaviti jedan mušičarski štap iz zlatnog doba proizvodnje Hardija, koji svakako ne spada u najbolje mušičarske štapove koje je ova kuća proizvela. Naprotiv, štap je sasvim (uslovno rečeno!) prosečan, naravno za standarde Hardija. Ipak, čak i tako "prosečan" za mnoge druge je i danas nedostižan. Šta je dakle, na ovom štapu toliko vredno, da ga vredi posebno predstaviti? U najkraćem – njegovo ime. Na štapu je, osim osnovnih tehničkih podataka ispisano i „Richard Walker, Farnborough“. Ništa bitno, reći će neko na prvi pogled. Međutim, ova imena su vezana za istoriju proizvodnje ribolovačkog pribora uopšte i neraskidivi su deo ukupne istorije, kada je u pitanju pribor za ribolov.

Ričard Voker (Richard Walker) je bio inženjer i jedan od ljudi koji su bili najzaslužniji za uvođenje ugljeničnih vlakana (karbona) u konstruisanje štapova za ribolov. Naravno da ovde nema dovoljno mesta (ni potrebe) da previše detaljišem, ali treba svakako napomenuti neke od najbitnijih činjenica. Krajem šezdesetih godina prošlog veka, Voker je sklopio dogovor sa kućom Hardy da naprave prototip štapa koji će, smatrali su još tada, uneti revoluciju u ribolovačku industriju. Prvi štapovi su rađeni na mandrelama koje su korišćene za izradu štapova od staklenih vlakana (fiberglasa), a samom fiberglasu je dodavan određeni procenat ugljeničnih vlakana. Inače, Voker je ugljenična vlakna nabavljao iz vojne baze koja se nalazila u gradu Farnborou (Farnborough). Vojska je već tada počela da koristi ova napredna vlakna za svoje potrebe.

Ovi prvi materijali od kojih su izrađivani štapovi su sadržali nizak nivo ugljenika, koji se kretao od svega 5%, pa do 25%. Vokerovi inicijalni proračni su govorili da količina ugljeničnih vlakana mora biti bar 35%, kako bi se mogao postići manji prečnik donje sekcije štapa, dovoljna čvrstina i neophodna krutost. Voker je intenzivno pecao svojim prototipom i bio iznenađen rezultatima koje je postigao. Tako je u najkraćim crtama, rođen i nastao prvi štap od ugljeničnih vlakana

Naravno, vremenom su se materijali još više usavršavali, mandrele su promenjene i prilagođene novoj konstrukciji štapova, a napredovao je i kompletan proizvodni proces. Danas su štapovi od ugljeničnih vlakana (karbona, tj. grafita, kako se zove u SAD) postali apsolutno dominantni. Vreme je pokazalo koliko je Voker bio u pravu i koliko je uspešno iskoristio potencijal ugljeničnih vlakana za ribolovačke svrhe. Ovde treba svakako spomenuti još neke ljude koji su uz Vokera, na različite načine aktivno učestvovali u celom programu. To su bili Lesli Filips (Leslie Phillips), Džim Hardi (Jim Hardy), Fred Baler (Fred Buller), Fred Tejlor (Fred J. Taylor) i drugi.

Sada se možemo vratiti na početak priče i videćemo da je House of Hardy svojim mušičarskim štapom pod imenom Richard Walker Farnborough želeo da oda počast i nastavi na sećanje na tvorca „karbonskog“ štapa.

Sam štap je napravljen aprila meseca 1982. godine, što se može videti iz serijskog broja štapa. Hardy je inače, svaki svoj štap obeležavao posebnim serijskim brojem, iz koga uz pomoć posebne tabele, možemo saznati kada je štap izrađen, koji po redu, ko ga je izradio, itd.

Dugačak je 9 fita i 3 inča (9'3“), tj. 282cm i deklarisane AFTMA klase # 8/9. Namenjen je lovu krupnih riba (štuke, lososa), ima ogromnu rezervu snage, što se lako da osetiti prilikom zamaranja ulova. Oblik rukohvata štapa je takozvani Full-Wells, što je klasično rešenje za štapove viših AFTMA klasa. I provodnici strune su prilagođeni ovom štapu, izrađeni od aluminijum oksida (AlO), što je bio standard za ono vreme.

Naravno, spoj na štapu je spigot, što je takođe bio standard za sve Hardy štapove.

Ceo štap odiše elegancijom, prilikom mahanja se odlično “puni”, a strimere izbacuje daleko i precizno. Za današnje standarde, ovaj štap bi smo mogli okarakterisati kao medium slow ili moderate akcije. 

Kao što sam već napomenuo, ovo svakako nije najbolji niti najskuplji mušičarski štap koji je Hardy napravio, ali nosi sa sobom deo ribolovačke istorije, te sam stoga smatrao da je vredan da bude posebno predstavljen i da se o njemu kaže koja reč više.

Naravno da je kuća Hardy pravila još puno različitih vrhunskih štapova za različite vrste ribolova, pa ako bude interesovanja (a ne sumnjam da hoće) prikazaću drugom prilikom još neke zanimljive i vredne Hardy štapove.

Jovis V

Foto: Jovis V

Srpski Apollo 7 - 50 godina kasnije...

Tog 20. jula 1969. godine, imao sam malo više od šest godina, ali savršeno dobro se sećam crno-belog ekrana Ei-Niš televizora, na kojem sam sa roditeljima gledao direktan prenos sletanja čoveka na Mesec. Odlično pamtim momenat kada je Nil Armstrong dodirnuo mesečevo tle i izgovorio istorijsku rečenicu: "That's one small step for a man, one giant leap for mankind".

Danas, 20. jula 2019. godine, obeležavamo tačno 50 godina od tog, možda najznačajnijeg dostignuća u istoriji čovečanstva.

Misija Apollo 11 je trajala od 16. do 24. jula 1969. godine i podrazumevala je lansiranje rakete Saturn V koja je nosila put Meseca astronaute, komandni i lunarni modul, zatim spuštanje na mesečevu površinu, jednodnevni boravak na Mesecu, kao i povratak na Zemlju. 

Ako bismo taj let i boravak na površini Zemljinog satelita posmatrali u kosmičkim razmerama, mogli bismo reći da čovek nije daleko odmakao. Ipak, konstatovati nešto tako bilo bi previše drsko. Jer, to što je čovek uspeo sa svojim znanjem i tehnološkim mogućnostima, bio je istinski ogromni kosmički korak. Koliko god Mesec bio blizu i mali, doći do njega zahtevalo je ogromno znanje, upornost, volju, ali budimo iskreni i ogromnu sreću.

Za ovih pedeset godna objavljeno je nebrojeno mnogo knjiga, priča, fotografija, filmskih i audio zapisa o svim misijama Apollo, tako da se ovom prilikom neću zadržavati na tehničkim aspektima. Ovaj tekst ima drugi cilj, koji ćete saznati ako pročitate ovaj tekst do kraja...

Prema podacima NASA, u ostvarenju prvog leta na Mesec učestvovalo je na različite načine oko 400.000 ljudi. Među tih 400.000 ljudi, bila su i sedmorica Srba, preciznije Amerikanaca srpskog porekla, koji su potpuno nepravedno, danas skoro zaboravljeni kod nas, a svojevremeno su zauzimali izuzetno visoke pozicije u kompletnom "Apollo" programu. Bili su toliko bitni i značajni za taj program, da su odavno dobili nadimak "Srpski Apollo 7". Na ove dve istorijske fotografije ih vidimo sve zajedno. Na njoj su: Dejvid Vujić, Slavoljub Sem Vujić, Milojko Majk Vučelić, Danilo Bojić, Pavle Pol Dujić, Piter Galović i Milisav Šurbatović.

Milojko Vučelić je bio jedan od direktora zaduženih za spuštanje astronauta na Mesec, kao i analizu boravka astronauta na Mesecu, Danilo Bojić je bio inženjer zadužen za pogonske sisteme Apollo programa, Pol Dujić je bio inženjer zadužen za snabdevanje broda Apollo električnom energijom, Slavoljub Vujić je bio inženjer za analizu kvarova i otkazivanja električnih instrumenata u programima Apollo i Saturn, Dejvid Vujić je bio zadužen za koordinaciju programa Apollo sa ostalim kompanijama uključenim u taj program. Jednom rečju, sva sedmorica su imala istaknute uloge u dizajniranju, razvoju, konstruisanju i lansiranju više letelica iz programa "Apollo". Uz njih sedmoricu, često se spominje i osmi član ekipe Dragiša Giš Jovanović.

Ovde moram napomenuti da je Milojko Majk Vučelić imao jednu od glavnih uloga u spasavanju misije Apollo 13 od katastrofe. Naime, dva dana nakon poletanja, posada je doživela eksploziju jednog od rezervoara sa kiseonikom i oba rezervoara sa gorivom. Zbog ovoga misija je morala biti prekinuta, ali astronauti su već bili prilično udaljeni od Zemlje, što je dodatno komplikovalo situaciju i smanjivalo šanse za njihovo preživljavanje i povratak. Uz sve ovo, javio se problem kako odvojiti lunarni i komandni modul, jer spojeni se nisu mogli vratiti na zemlju. U komandnom centru u Hjustonu oformljen je tim kojim je rukovodio Vučelić i koji je imao samo jedan dan da smisli način kako rešiti ovaj problem. Nakon nekog vremena, tim je konstatovao da bi se povišenjem pritiska u tunelu koji povezuje lunarni i komandni modul,  mogla stvoriti dovoljna sila koja bi udaljila lunarni modul dalje od komandnog. Ideja je odmah preneta astronautima, a ovi su je uspešno primenili.

Zbog ovoga, Milojko Vučelić je od tadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona, dobio Predsedničku medalju slobode, koja predstavlja najviše američko odlikovanje koje može dobiti jedan civil.

Inače, kompletan tim "srpskog Apolla 7", dobio je još 1965. godine pismo zahvalnosti za učešće u “Apolo” programu, koje su potpisali svi tadašnji astronauti angažovani u misijama Apollo. Tekst pisma glasi:
„Kao astronauti cenimo vaš dopirinos i posvećenost u radu na ‘Apollo‘ programu. Taj osećaj timskog rada i posvećenosti svih aktera, naša je sigurnost u uspešnost programa istraživanja svemira“.

Čak je i čuveni američki "Observer" u tekstu iz 2016. godine konstatovao i priznao, da je tadašnja Jugoslavija igrala znatno veću ulogu u programu Apollo nego što se do tada mislilo i znalo u širim krugovima.
Na kraju, vredno je istaći, da je na poziv tadašnjeg Ministarstva dijaspore Vlade Republike Srbije, 2009. godine, Milojko Vučelić zajedno sa Slavoljubom Vujićem došao u Beograd, u kojem su zajedno boravili nekoliko dana. Tada je izjavio:
„Obično nas pitaju da li je stvarno bilo sletanja na Mesec. Naravno da je bilo, a sada možete da kažete i da ste upoznali ljude koji su u tome učestvovali"

Zato neka ovaj kratki tekst služi kao stalno podsećanje na naše ljude i značaj njihovog dela, koji su imali u ostvarenju najvećeg čovekovog sna - da stupi nogom na drugi svet.

Jovis V

Foto: Internet

Kontrola na površini - šaran na kontroler

Veliki broj sistema i montaža za ribolov se bazira na zapažanju da je riba (skoro) uvek na dnu ili blizu dna. Ovo je zaista u većem broju slučajeva sasvim tačno, ali riba ume, iz raznih razloga, da priđe samoj površini i da se tu hrani.

U ovom tekstu ćemo videti na koji način možemo uspešno loviti šarana bukvalno na samoj površini. Najefikasnije po meni je pecanje uz pomoć posebnog plovka, takozvanog "kontrolera" (controller). Što je još lepše, pecanje kontrolerima je tipična letnja tehnika, baš prilagođena ovim toplim letnjim danima, a može biti efikasna sve dokle je voda dovoljno topla, što je kod nas sve češće i do kraja septembra.

Ja sam na kontrolere pecao pre nekoliko godina dve ili tri sezone i zaista uživao u takvom pecanju. Slično kao i sa meč ribolovom na veglere, prestao sam isključivo zbog jednog razloga – mora se nositi (za mene) previše pribora, zašta ja više nisam imao snage ni volje.

Na samom početku da vidimo šta su to kontroleri i šta ove plovke čini specifičnim u odnosu na ostale vrste plovaka. Na slici ispod vidite neke tipične kontrolere. 

Varijacija ima bezbroj, ali osnovno za sve ovakve plovke je da imaju alku za provlačenje najlona na vrhu! Osim toga, ovi plovci imaju na donjem kraju otežanje, kako bi stajali uspravno. Plovak je uvek već otežan potrebnom težinom, pa nema potrebe dodavati nakakvo dodatno otežanje. Dakle, čak i ako pokušate da ga okrenete naopačke, on će se uvek okrenuti u pravilan položaj sa alkom gore.

Upotrebom ovakvih plovaka, a posebno težih modela, bićemo u mogućnosti da tražimo šarana i na većim daljinama. Kontroleri se prodaju u različitim težinama, pa uvek možemo izabrati pravu težinu za trenutnu situaciju i potrebnu daljinu izbačaja.

Sistem koji se koristi je veoma jednostavan i ne zahteva puno vremena za montažu. Što je još lepše, za nekoliko minuta možemo biti spremni za prvi zabačaj. Jednu tipičnu montažu možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Kao što se vidi, sve što nam je potrebno, osim osnovnog najlona (1) su plovak (2), virbla sa stoperima (3) i predvez (4). Na kraj montaže, naravno, vezujemo udicu sa mamcem.

Kada je predvez u pitanju, ja lično sam koristio fluorokarbon, koji mi se pokazao praktično idealnim za ovakvo pecanje. Kvalitetan fluorokarbon je potpuno nevidljiv u vodi, pa će riba biti manje sumnjičava. Ako pak koristite predvez od standardnog najlona, bilo bi dobro da ga premažete posebnom mašću koju koriste mušičari, naravno ako je imate pri sebi. Ovo će omogućiti da najlon ne tone, već da pliva na površini. Debljina najlona i predveza koji ćemo koristiti zavisi od veličine riba koje očekujemo, ili znamo da plivaju u vodi koju smo odabrali za pecanje. Takođe, u zavisnosti od toga koji štap koristimo (o ovom delu pribora nešto kasnije), biraćemo i debljine najlona.

Veličinu udice ćemo takođe prilagoditi uslovima, ali treba napomenuti da vrh može ostati slobodan, tj. vidljiv. Možemo koristiti i sistem sa dlakom, a na vama je da odredite koji će sistem dati rezultat u određenom trenutku. 

Što se tiče taktike, na nekoliko stvari treba naročito obratiti pažnju. S obzirom na to da sada lovimo na samoj površini, imajte na umu da ribu mnogo lakše možemo uplašiti nego inače. Površina vode svakako nije mesto na kojem se riba oseća potpuno bezbedno, pa će iz tog razloga biti dodatno oprezna, jer instinktivno oseća da je tu izložena i nezaštićena. Zato moramo biti izuzetno tihi, naši pokreti na obali ne bi trebali da budu nagli, a na glasan govor viku ili muziku zaboravite. Ako imate pri sebi polarizacione naočare, bićete svakako u prednosti, jer ćete moći da lakše tražite ribu na površini, ili pratite situaciju pod samom površinom. Kao što vidite, osim u varaličarenju i mušičarenju, polarizacione naočare su našle svoju ulogu i u pecanju na plovak.

Rano jutro i predveče su najbolje vreme za ovakav način ribolova, mada ponekad i periodi tokom dana mogu biti produktivni, naročito ako je dan oblačan i duva blag vetrić.

Trudite se da ne zabacujete nasumično, a ako uspete da vidite ribu na površini, nikako nemojte zabacivati blizu nje, jer ćete je tako samo uplašiti i oterati. Dakle, zabacite dalje i sačekajte da riba sama priđe vašem mamcu.

Prilikom pecanja na površini, šarana ćemo često naći u delovima sa hladovinom ili u blizini vodenog rastinja. Takođe, obavezno povremeno promenite mesto i ribu tražite na većoj površini vode. Ovo će vam drastično povećati šanse za uspeh, provereno.

Kada su u pitanju mamci na koje ćemo pecati, logično je da moraju biti plivajući. Jedan od još uvek najboljih mamaca za lov šarana na površini je komad običnog hleba, ali uspešno možemo koristiti i plivajuće pelete ili manje pop up boile, prečnika do 8cm okvirno. Prevelika boila kod površinskog pecanja može delovati neprirodno i svojom veličinom odbiti ribu. 

I još jedan savet – možete dodatno hraniti, ali nipošto ne preterujte sa količinom hrane, ovo je tehnika kod koje je bolje hraniti umereno. Par peleta u krugu oko glavnog mamca i to je sve. Ovu “caku” sam naučio od engleskih ribolovaca i zaista se pokazala kao potpuno tačna.

Već smo spominjali pribor koji ćemo koristiti. Ako pecamo manje ribe ili pokušavamo da prevarimo krupnu babušku na površini, dobar meč štap veće težine bacanja će nam biti dovoljan. Međutim za krupnije šarane, biće bolje koristiti neki šaranski štap, ali nešto niže TC, recimo oko 2-2,5 lbs, a takođe uspešno možete upotrebiti i neki meč štap namenjen pecanju šarana na pelete (pod uslovom da kod nas pronađete takav) – takozvani pellet waggler rod. Obzirom da su ovi specijalizovani štapovi veoma retki kod nas, klasičan šaranski parabolik dužine do 3,6m će biti sasvim dovoljan, bar za početak.

Ja lično, za pecanje kontrolerima sam koristio specijalizovani Prologic C2 Float štap, TC. 2 libre i dužine 3,6m, koji mi se pokazao kao praktično idealan za ovu tehniku ribolova.

Kao što vidite, tehnika pecanja šarana na površini pomoću kontrolera zahteva određenu pripremu, stalno traganje za ribom, određena pravila ponašanja na vodi, pa je sa jedne strane jednostavna, a sa druge strane zahtevna. 

Međutim, kada posle detaljne pripreme primetite "kupanje" šarana na površini i kako vaš plovak nestaje ispod površine vode, shvatićete svu draž i posebnost ove izuzetno atraktivne tehnike.

Ova tehnika je kod nas prilično nepoznata, pa je ovaj tekst pokušaj da vam približimo jednu veoma atraktivnu tehniku, za koju verujem da će sticati vremenom sve više pristalica. U stvari, siguran sam u to.

Na samom kraju, nisam izdržao a da vam ne pokažem ovu raketu. 

Napuni se plivajućim peletima, lomljenim, ili celim boilama, zabaci i... plutajuća crvena loptica će se odići i omogućiti da hrana izađe iz rakete i raspe se po površini. Gotovo idealno pomagalo kod površinskog pecanja šarana, samo je bitno ne preterivati sa količinom.

Jovis V

Foto: Jovis, Internet

Olive - sitne, ali bitne!

Mi ih najčešće nazivamo "olive", neko ih naziva "stoperi", a na engleskom jeziku se zovu "rod ferrule stoppers".

No, kako god ih zvali, o njima najčešće uopšte i ne razmišljamo, niti im poklanjamo pažnju koju ovi sitni, ali bitni dodaci ribolovačkom štapu, zaslužuju. Što je još čudnije, o njima retko misle i proizvođači štapova, pa ih po pravilu možete videti samo na skupim i retkim ekskluzivnim modelima proizvođača koji znaju njihovu vrednost. 

Prva i osnovna uloga oliva je da zaštite štap, odnosno blank prilikom transporta. Uz zaštitnu funkciju, olive podižu ukupan izgled štapa, dajući mu dozu elegancije i otmenog izgleda.

Razmislite sada o jednom detalju. Ako je donji deo štapa (znatno jači i izdržljiviji od gornjeg) zaštićen od padova takozvanom "end kapom" (metalnom, gumenom, od presovane plute...), zašto ne bismo zaštitili i gornji deo prilikom transporta štapa i neočekivanih padova? Dakle, ove olive mogu biti (i jesu!) neverovatno korisni dodaci svakom štapu, jer štite gornji deo od padova i oštećenja.

Na sreću, olive se mogu kupiti odvojeno od štapa, a majstorima koji ih prave je dovoljno reći unutrašnji prečnik gornjeg dela i oni će lako izraditi odgovarajuću olivu. U inostranstvu ove olive nisu baš jeftine, a cena najčešće zavisi od kvaliteta materijala od kojeg su izrađene i kvaliteta same izrade. Najčešće se izrađuju od aluminijuma, mesinga ili plemenitog drveta, dok su umetci (inserti) najčešće od plute ili eva pene.

Na sreću, olive uspešno prave i naši majstori, po značajno nižim cenama, a funkcionalnost im je praktično identična znatno skupljim modelima sa zapada. Što je još lepše, svaki vičniji majstor ih može izraditi, uz odgovarajući alat, u svojoj kući.

Na kraju, svima preporučujem da se sete povremeno ovih sitnih, ali neverovatno korisnih dodataka i naprave ih, ili naruče za svoje štapove. Videćete, može se višestruko isplatiti.

Jovis V

Foto: Jovis, Internet

Kratak istorijat pecanja na štek štapove

Na našim prostorima postoji izuzetno malo tekstova koji su posvećeni pecanju na takozvane štekove. Sa druge strane, prilično sam siguran da kod nas niko nije pisao o samim počecima i istorijatu pecanja na štek štapove. U tom smislu, ovaj tekst predstavlja pionirski pokušaj da kolegama približim ovu tehniku, ali i da bude ideja vodilja i podsticaj za sve kolege koje se bave takmičarskim ribolovom na štekove, da pišu svoja iskustva o ovoj veoma dinamičnoj i specifičnoj tehnici.

Kod nas je odavno uvreženo mišljenje da je pecanje dugačkim takmičarskim štapovima tehnika novijeg datuma. Iskusni ribolovci i takmičari dobro znaju šta su štekovi i kako se njima peca, ali za one manje iskusne, evo na samom početku samo nekoliko osnovnih informacija. Dakle, moderni štekovi su štapovi velike dužine, kod kojih se svi delovi ne izvlače kao kod teleskopskih štapova jedan iz drugog, već se slažu umetanjem delova jedan u drugi, ili češće jedan na drugi. Ovakvi spojevi se nazivaju "put in" i "put over". Ovo ribolovcu omogućava da delove šteka rastavlja po želji i potrebi i tako reguliše njegovu dužinu tokom borbe sa ribom i dovođenje do meredova. 

Dužine štekova se kreću do 14,5m, ali postoje modeli dugački i svih 16m. Da bi se ovakvi štapovi mogli komotno držati u ruci i njima što lakše manipulisati, a da ne budu preteški, podrazumeva se da moraju biti izrađeni od vrhunskih materijala. Upravo zato cene kvalitetnih štekova idu i do nekoliko hiljada evra. U današnje vreme, štekovi se izrađuju, naravno, od ugljeničnih vlakana ("grafita"), visokotehnološkim postupcima i ultramodernim materijalima. Međutim, nije uvek bilo tako...

Rekoh na početku da je na našim prostorima uvreženo mišljenje da je tehnika pecanja štekovima novijeg datuma, jer sam pronašao podatke i saznanja da su naši ribolovci prve kontakte sa ovakvim štapovima imali tek početkom sedamdesetih godina 20. veka.

Međutim, skoro je nepoznato da su štekovi u Engleskoj bili poznati još krajem 18. veka, a svoj zenit su počeli da dostižu u Viktorijansko doba (doba vladavine engleske kraljice Viktorije), tokom 19. veka! Prilično pouzdani podaci do kojih sam došao, pokazuju da je preteču štekova koristio još u 17. veku Ajzak Volton (Izaac Walton, 1594 – 1683), autor najčitanije knjige svih vremena koja se bavi ribolovačkom tematikom, pod nazivom "Savršeni ribolovac" (The Compleat Angler). Istini za volju, štapovi koje je Volton koristio su bili izrađeni od drveta, ali se mogu smatrati pretečom štekova. Kasniji modeli, o kojima će ovde biti najviše reči, bili su izrađivani od bambusa i za njih možemo reći da su zaista bili štekovi u pravom smislu te reči.

Najpoznatiju manufakturu za proizvodnju štekova (Britanci ovakve štapove nazivaju "pole"), držala je porodica T.H. Sowerbutts. Ova manufaktura je postojala i radila od 1770. do 1984. godine. Osim njih, poznati proizvođači štekova su bili Creeke, Bazin, Charles Evans i drugi. 

Bambus je u to doba bio cenjen kao ubedljivo najbolji materijal za izradu ribolovačkih štapova svih vrsta. Ovakvi štekovi su bili poznati pod zajedničkim nazivom “London Roach Pole” i korišteni su, kao što im ime sugeriše, za pecanje bodorke (engl. roach: bodorka), a naravno i svih ostalih vrsta bele ribe.

Bili su izrađivani iz nekoliko delova, sa metalnim “hilznama” (spojevima) na krajevima, putem kojih su se delovi štekali. Dužine ovakvih štapova najčešće su bile 15-20 fita (4,5m - 6m), a postojao je i model dužine svih 24 fita (7,3m). Kada je u pitanju dužina tih prvobitnih štekova, moram napomenuti jednu bitnu stvar: njihova dužina je bila ograničena isključivo težinom, jer dužim i težim štekovima izrađenim od bambusa skoro niko ne bi mogao pecati. Dakle, znali su ljudi i tada da je dužina kod pecanja štekovima izuzetno bitna, ali težina je bila ta koja je postavljala nepremostive granice.

Najraniji modeli štekova od bambusa bili su izrađeni iz četiri dela, dok su kasnije izrađivani od pet ili šest delova. Dva najdeblja dela (sa najvećim prečnikom) su istovremeno služila kao spremište za ostale, tanje delove. Najdeblji deo (takozvani "butt") bio je izrađivan od najkvalitetnije Tonkin trske, mahagonija ili borovine.

Metalni spojevi (hilzne) su bili izrađivani od mesinga, a kod ekskluzivnijih modela su bili niklovani u boji srebra. Ove hilzne su najčešće bile gravirane različitim ukrasnim motivima, što je dizalo cenu i vrednost štapa. Naravno, obavezno je bilo gravirano i ime proizvođača.

Danas nije preostalo mnogo ovakvih štapova, jer je vreme učinilo svoje, ali postoje neki modeli koji su restaurirani i čuvaju se po privatnim kolekcijama. Kada se veoma retko nađu na aukcijama, bolje ne pitajte za cenu, naročito jako starih modela. Noviji su po pravilu znatno jeftiniji, ali cena zavisi i od očuvanosti, imena proizvođača, dužine, itd.

Naravno, u doba tih ranih modela štekova, najlon nije postojao, već se kao struna najčešće koristila konjska dlaka.

Osim štapa i strune, obavezni deo pecanja štekom su i plovci. Plovci su i tada postojali i uspešno su se izrađivali, a mnogi među njima bi bili apsolutno upotrebljivi i danas. Kao potvrda ovoga, u velikoj Britaniji je danas sve više proizvođača plovaka koji ih izrađuju tradicionalnim načinom, isto onako okako su izrađivani tokom 19. veka.

Ovakvi plovci su bili su napravljeni od pera vrane, guske i pauna, kao i bodljikavog praseta. Na svaku stranu pera ubacivani su dodaci ("stabilizatori" sa otežanjem) od prave slonove kosti! Ceo plovak se pre lakiranja obmotavao nitima od prave svile, kako bi dobio na čvrstoći.

Najpoznatiji proizvođač plovaka u to vreme bio je gospodin Bazin, koji je radio između 1850. i 1900. godine. Njegovi plovci su smatrani za najbolje, a danas se na aukcijama prodaju za neverovatnih 150 funti (160€) po komadu!

Na kraju ovog teksta, pomenuću i jednu zanimljivost: ovakvi kompleti za ribolov (štek, struna, plovak), bili su još u ono vreme zabranjeni na pojedinim kanalima u okolini Londona i takmičenjima, jer su ribolovci, ali i tadašnje vlasti, veoma brzo uvideli i shvatili njihovu ubitačnu efikasnost! Ribolovci koji su pecali ostalim tehnikama nisu mogli ni da priđu “štekarošima” po pitanju količine ulovljene ribe. Kažu da su vadili ribu u serijama, pa su vlasti jednostavno odlučile da ponegde zabrane upotrebu štekova. Ovo nam nedvosmisleno pokazuje da su ljudi i u ranija vremena znali da cene vrednost ribljeg fonda i da su još tada shvatali nužnost očuvanja i zaštite ribe u svojim rekama.

Jovis V

Foto: Internet