Бели голуб - Васкршња прича

На почетку, морам да напишем неколико реченица о овој причици. Испрва, хтео сам да је објавим као туђе искуство. Да изоставим неке детаље и имена, да напишем да сам је пронашао на нету, да ми се свидела и да сам пожелео да је поделим са вама. Али, онда сам схватио да немам шта да кријем. Заиста немам, а ако ће неко после читања помислити како баш и нисам „у винклу“ – на његову душу грех, зар не? Искрено, знам како бих ја отприлике реаговао да сам овакву причу прочитао пре само десетак година. Али, ако би њен аутор био неко коме верујем и за кога знам да не преувеличава (или још горе – не измишља ствари), свакако бих се макар замислио. А управо то и јесте основни разлог што сам решио да опишем ово наше искуство. Као неко ко се дуго, дуго опирао понекад сасвим очигледним позивима Господа, из ове данашње перспективе, страшно бих волео да сам се променио раније. А једна оваква причица, испричана од некога коме на овај или онај начин верујем, можда је могла да има утицај на моју промену. Дакле, пишем ово за све оне слични мени. Отворите очи и уши, гледајте и слушајте. Трудите се да препознате знакове и не тражите доказе. Суштина вере и јесте управо то - вера! А онога часа када искрено поверујете, душом и срцем, Бог ће вас удостојити доказа на сваком кораку. Али, да почнем... 

У животу сам много грешио. Грешим и даље, наравно, али се и кајем. Свакодневно. У ствари, не разумем људе који самоуверено тврде како се никада не кају за учињено, јер ја се буквално свакога дана покајем макар за неку ситницу. Али, овога пута не мислим на лоше ствари које говорим, мислим и чиним другим људима, својим ближњима. Мислим на Бога, јер осећам да је Он тај о кога сам се највише огрешио. Заиста сам свашта радио и мислио против Њега, хулећи најстрашније током већег дела мог живота. Не мислим само на мој дугогодишњи атеизам, који руку на срце никада није био агресиван према верницима (али итекако јесте према самом Богу, што је још горе), већ и на моје отворено поигравање са сатанизмом у раној младости. Пентаграми, црна гардероба, окултизам... Дечија посла? Можда, а можда и не. Но, сада то више није ни важно.

Елем, када тако отворено испољавате презир према некоме, не трудећи се ни да га прикријете, а тај неко вам упорно и стрпљиво говори и делима показује да му је и даље, упркос свему, стало до вас, онда је потпуно логично да ћете једном прећи црвену линију. Просто, довешћете његово стрпљење и љубав до границе која се не прелази и ваш однос ће једнога дана само нестати. 

Међутим, у односу Бога и грешника ствари нису тако једноставне, јер је Његово стрпљење бесконачно, баш као и Његова љубав. У то сам требао да се уверим пре много година, још када сам први пут, мислећи како је то само пука случајност, на Великој Морави, испод Драговачког моста на путу према Београду, пронашао керамички крст са фигуром детета које се моли. Можда то и није био почетак, али јесте био први знак кога се јасно сећам. А било их је касније још много. 

Једном, више година потом, у тренутку моје велике забринутости због здравља мени изузетно блиске особе, у стању озбиљног очаја, сада већ као крштени верник, замолио сам Бога да ми пошаље знак да ће на крају све бити у реду. „Молим те, нека знак буде довољно јасан да могу да га препознам и разумем“, помислио сам. И у тренутку када сам отворио очи, преда мном је лебдео велики, плави вилин коњиц, гледајући ме право у очи. Десило се то на месту на којем од раног пролећа до јесени већ четири године проводимо много времена и на коме никада раније нисмо видели вилиног коњица, иако је вода релативно близу. Да је то заиста био знак схватио сам када се та лепа животињица после неколико тренутака окренула и одлетела право низ њиву, као да је само хтела да ми потврди да овај сусрет нипошто није био плод случајности. И било је све у реду, на крају. Богу хвала.

Али, најупечатљивији догађај ове врсте, који је на мене оставио невероватан утисак, догодио се 10. августа прошле године. Неколико дана пре тога, са пријатељима смо на Великој Морави присуствовали правом сомовском лудилу – гледали смо комаде од 2-3 до 30-40 килограма како агресивно и хапаљиво јуре и хватају белу рибу и буцове на самој површини воде, понекад и на свега метар-два од наших ногу! Сви осим мене су на штапу тог јутра имали по једну или две рибе, али је на суво накратко изашао само један малиша од 3-4 кг. После ручка смо поново дошли на исто место, рачунајући да ће се макар део тог лудог цуга поновити и пред мрак, али нас је сат пре сумрака отерао јак пљусак, који је уследио после ужасне запаре и врелине коју смо на обали, окружени бујним багремцем и великом влагом, без дашка ветра, једва издржали. 

Тог раног јутра, две недеље касније, Алекса и ја смо у жељи да проверимо како ствари са сомовима стоје још пре свитања дошли на исто оно место. Али, ситуација се у међувремену начисто променила. Водостај је опао, вода се избистрила, а сомова више није било ни од корова – чак ни буцови нису били активни. Колико се сећам, само је Алекса тог јутра на мали, бели Mepps1 и ултра-лајт штапић (који је злу не требало понео) упецао једног лепог сабљара – ево га на слици. 

Негде око осам почео сам да га наговарам да кренемо кући, али је он и даље био упоран, запиткујући ме непрестано „колике су у процентима шансе да ухватим макар једног буцова?“, „колико ли сомова у овом тренутку има од оне до оног чамца?“, „колики је највећи смуђ који је овуда пропливао у последњих педесет година?“ итд. 

Седећи на земљаном банку иза његових леђа, гледао сам преко реке, у високе тополе чије је врхове већ обасјавало сунце, када се изнад нас одједном појави нешто бело. У први мах, кроз главу ми је прошло да је то галеб који је долетео однекуд са Дунава, јер сам их и раније на овим теренима виђао понекад. Не често, можда тек једном у неколико година, али не би то био први пут. Ово, међутим, није био галеб, већ голуб. 

Није био велики као дивљи (а већ годинама полу-питоми) гривнаши), па чак ни крупан као обични, парковски, градски голубови, већ омањи. Био је отприлике велики као гугутка. Али, био је бео, бео... Бељи од снега. Никада раније нисам видео тако белу птицу! Ни они бели паунови у зоолошким вртовима нису тако прозрачно бели. Био је толико бео да је заправо светлео док је изнад нас летео у круг. Занимљиво, нисмо чули лепет његових крила, што би било уобичајено. Нечујно је кружио изнад Мораве, подизао се и спуштао, али се све време задржавао право испред нас. 

- Шта ли је ово? – прозборио сам после неког времена, у чуду гледајући светлуцаву птицу која се неколико тренутака касније одједном, без икаквог наговештаја, на наше огромно запрепашћење стрмоглавила право у реку! Не верујући у оно што својим очима видим, окренуо сам се махинално ка штапу који је био наслоњен на багремац иза мојих леђа, јер ми је у том часу пало на памет да га од дављења могу спасити само тако што ћу пробати да га закачим варалицом и извучем на обалу. Голубови, за разлику од галебова, не умеју да пливају. А овај наш је, када је пао у воду, остао да мирује на површини, раширених крила. Био је то невероватан призор – светлуцаво бела птица лежи на води раширених крила, не померајући се. Као из неког Кустуричиног филма.

- Готов је. Удавиће се! – латио сам се штапа.

- Гледај! – рече Алекса.

У том тренутку, наш голуб је без икаквог напора, чини ми се лакше него да полеће са земље, махнуо крилима и подигао се право у вис, као да га из воде подиже нека невидљива рука! Никада раније нисам видео да птица полеће тако, апсолутно вертикално, као хеликоптер. 

- Господе Боже, шта је ово? – рекао сам гласно пре него што сам несвесно почео да се крстим. И Алекса је у том тренутку скинуо камерицу са главе и прекрстио се док смо обојица и даље немо посматрали нашег госта како се пење у вис и затим одлеће, тако да га ускоро више нисмо ни видели.

Док ово пишем, поново, по ко зна који пут, проживљавам тај запањујући догађај и схватам да је то по свему судећи најневероватније искуство у мом животу! Знам да ће неки од вас имати „објашњења“ за овај догађај и стварно немам ништа против. Можете мислити да сам ипак помешао галеба и голуба, да је неки јастреб натерао птицу да падне у реку, да нам се све само причинило, шта год... Никада, али никада не бих ни помислио да вас убеђујем у супротно! Али, то не мења чињеницу да ми ЗНАМО шта смо видели. Једноставно знамо.

Док смо посматрали белу птицу, осећао сам неко до тада непознато блаженство и чудну усхићеност. Тај осећај био је присутан и пошто је голуб одлетео у небо, до те мере да су ми сузе још дуго текле, иако тога нисам ни био свестан. Тек касније, пошто смо се вратили кући и мами испричали шта смо видели, јавио се у мени и неки осећај зебње.

Знао сам врло добро шта у хришћанству симболизује бели голуб. Читао сам о белом голубу који се са неба спустио на реку Јордан у часу кршетња нашег Господа Исуса Христа и знао сам да је то био сам Дух Свети. Али, чињеница да сам био удостојен да нешто слично видим сопственим очима будила је у мени зебњу и неспокој. Јер, на сваком кораку живе људи који су много више од мене заслужили да буду живи сведоци једног таквог догађаја. Људи који имају више љубави и саосећања према ближњима, чине више добрих дела, нису преки, мање греше... Људи који се нису крстили „под старе дане“ као ја, који редовно иду у цркву, заиста посте и телом и духом, моле се за нас... Коначно, људи који нису тако ужасно хулили на Њега! Срамота ме је и да мислим о томе. Истина, кајем се за све лоше што сам другима својом вољом или невољно нанео, али учињене лоше ствари се не могу обрисати. И од толико бољих људи и верника, Он тог августовског јутра, одабере нас? Зашто? Шта нам је тиме поручио? 

Одговор на то питање тражио сам месецима. Много сам читао, разговарао са свештеницима и верницима, па и са људима који се сматрају атеистима, али њихово велико искуство и широко образовање изузетно поштујем. Добијао сам различите одговоре, али сам онај прави чуо тек на крају, од пријатеља свештеника који ме је, пошто је пажљиво саслушао моју причу, просто упитао: „А што мучиш себе?“.

- Господ ти је тај знак свакако послао са разлогом, али зашто толико жудиш за одговором? И када га „сазнаш“, хоћеш ли бити коначн осигуран да је то – то или ћеш се и даље питати и сумњати? Зашто једноставно не будеш срећан зато што си упркос свему што ти се некада дешавало сада на добром путу?

И заиста, од тог тренутка, престао сам да мучим и себе и своје ближње бесконачним питањима. Осетио сам олакшање и ону чудновату усхићеност, као док смо посматрали белу птицу изнад реке. И у овом тренутку, док се присећам невероватног призора голуба који се подиже са воде и одлеће у небо, сузе ми поново саме теку. И зато драга браћо и сестре, верујте! Не тражите доказе и одговоре. А када поверујете, знаћете да је Господ – Истина! Слава Богу на небесима!

Христос васкрсе! Срећан вам празник.

Саша Леденчан

Rukohvat na ribolovačkom štapu - jednodelni ili dvodelni?

Polemisati ili pisati o rukohvatu na ribolovačkom štapu, za neke ribolovce može delovati kao čisto preterivanje ili cepanje dlake na dva dela, ali prvi put kada kupite štap sa neodgovarajućim rukohvatom, videćete da tema nije baš beznačajna, pogotovo što je štap deo pribora koji se kupuje na duže staze i ne menja svaki čas. Zato je bitno da na njemu sve bude dobro ukomponovano i da ribolovcu dobro "legne" u ruci.

Do nedavno se znalo - rukohvat je najčešće bio izrađivan od plute i iz jednog dela (takozvani “full grip” ili “solid handle”), dok su različiti gumasti materijali bili rezervisani uglavnom za jeftinije štapove. Pluta je plemenit, prirodan materijal, koji je kao stvoren za upotrebu na ribolovačkom štapu. Dugotrajna je, veoma prijatna na dodir i držanje, dobro se prilagođava šaci, odlična je za upotrebu i leti i zimi, jer se ne greje previše, niti previše hladi. Naravno, nije ni svaka pluta ista, već postoji nekoliko vrsta i cenovnih kategorija. Najkvalitetnija (i najskuplja) je takozvana "portugalska" pluta, čiji se kvalitet najčešće obeležava oznakom "AAA" (ređe "AAAA"). 

U novije vreme sve popularniji su rukohvati od savremenih sunđerastih materijala, kao što su duplon ili EVA. Ovi rukohvati su vremenom postajali sve kvalitetniji, tako da danas postoje veoma skupi štapovi na kojima je ovakav materijal upotrebljen. Kvalitetan duplon je dugotrajan, ne upija vodu, izuzetno dobro se prilagođava ruci, lako se čisti i jeftiniji je od plute, što nikako nije zanemarljivo.

Međutim, pre nekoliko godina, neko se dosetio da rukohvat štapa podeli na dva dela, pa smo dobili takozvani "split grip" (“razdvojeni rukohvat”). Zakoni tržišta i stalno traganje za novim idejama i profitom, doveli su da dođe do takve promene i kupcima ponudi nešto "novo". Naravno, proizvođači su odmah počeli da ubeđuju kupce kako je baš ta osobina štapa presudna za njegov kvalitet, a sve to često u želji da na neki način skrenu pažnju od mnogo bitnijih parametara koji određuju kvalitet jednog štapa. Jer, ruku na srce, rukohvat jeste bitan, ali istinsko srce štapa je - blank.

Vodite računa, da ako vam rukohvat ne odgovara, onda će to najčešće dovesti do toga da pogrešno procenite kompletan štap. Čak i ako je sam blank kvalitetan, vaš sud o njemu možda neće biti dovoljno objektivan, jer će vam nešto na štapu smetati. Rukohvat, rekoh, svakako nije najvažniji deo štapa, niti previše utiče na njegove performanse, ali ako vam rukohvat ne odgovara, najčešće vam neće odgovarati ni štap u celini. Kada sam rekao da rukohvat ne utiče na performanse samog blanka, podrazumeva se da je on svojim osobinama prilagođen blanku. Ovde mislim na pravilno proračunatu dužinu rukohvata, pravilno postavljen nosač mašinice u odnosu na dužinu i težinu bacanja blanka, kao i pravilno procenjenu debljinu, tj. prečnik rukohvata. Dakle, ako su ovi parametri dobro usklađeni, onda možemo reći da rukohvat ne utiče (tj. ne kvari) osobine blanka. Ako je sve ovo pogrešno odrađeno, onda će rukohvat značajno degradirati i najkvalitetniji blank.
Naravno, izbor je samo na vama, jer je kada je rukohvat u pitanju, nemoguće je dati odgovor šta je bolje ili gore. Na priloženim fotografijama se vidi kako podlaktica ribolovca naleže na različite tipove rukohvata. Svakako imajte i ovo u vidu kada isprobavate nov štap prilikom kupovine i obratite pažnju da li vam ovo smeta.

Bez obzira na lične afinitete svakog od nas, neke osnovne napomene vezane za rukohvate iz dva dela ipak treba dati. Kod štapova sa split gripom, blank je više izložen mogućim oštećenjima, jer nema plute ili duplona da ga štiti. Koliko god štap sa split gripom "lepo" izgledao, ogoljen blank je dodatna slaba tačka štapa! Kod padova, rukohvat iz jednog dela će neuporedivo bolje zaštiti blank. Kod padova je sve moguće i zašto onda dodatno izazivati sudbinu?

Glavna ideja za korišćenje ovakvih rukohvata je bila da se olakša štap, ali ako pažljivije pogledate neke štapove sa split gripom, videćete da tu ima dosta ukrasa u vidu različitih metalnih prstenova, konca, laka i epoksida. Svi ovi ukrasi imaju neku svoju težinu, pa se često dešava da je gubitak u težini u odnosu na rukohvat iz jednog dela neznatan, ili čak da ga uopšte nema! Ponekad je takav štap čak i teži nego da je rukohvat izrađen iz jednog dela. Pogledajte donji deo rukohvata iz dva dela i videćete da je često većeg prečnika nego što bi bio da je rukohvat iz jednog dela, a to opet znači veću težinu.

Jedna manja grupa ribolovaca koji vole da sami prave štapove kažu da se sa rukohvatima iz dva dela dobija na uštedi, jer se koristi manje materijala. Ali, previđaju drugu činjenicu - ovakvi rukohvati često zahtevaju više rada i angažovanja, nego da majstor samo postavi rukohvat iz jednog dela. Treba dodatno navezivati konac, ubacivati ukrase, lakirati... pa može ispasti skuplja dara nego mera.

Druga grupa ribolovaca voli da koristi štapove sa split gripom, jer je tada šaka (tj. ruka) često u direktnom kontaktu sa blankom, pa se time dobija na osećaju, "čitanju" dna, detekciji udarca itd. Oni smatraju da rukovat iz jednog dela nije neophodan, jer se on i tako ne koristi (drži) celom dužinom. Međutim, ovo je često samo delimično tačno i više zavisi od bacačkih navika ribolovca. Nekada će se ipak pojaviti potreba da rukohvat uhvatimo i tamo gde ga obično ne držimo. Ovo je naročito izraženo prilikom različitih vrsta i tehnika zabacivanja ili borbe sa krupnijom ribom. Tada je siguran oslonac i hvat veoma bitan.
Vratimo se na trenutak težini štapa, koja je za veliku većinu ribolovaca sve bitnija. Za takve, postoje štapovi koji praktično i nemaju rukohvat, osim malog (neophodnog) dela kod nosača mašinice i na samom kraju štapa, mada taj dodatak više liči na takozvanu "end kapu" nego na deo rukohvata. Ovakvi štapovi zaista imaju maksimalno redukovanu težinu, ali ostaje problem velike osetljivosti blakna na padove, različita "čukanja" i ostala moguća oštećenja. Prilikom pecanja ovakvim štapovima neophodan je dodatni oprez, mada je pecanje sa njima prijatnije zbog minimalne težine.

Reći ću i to, da kod korišćenja štapova manjih težina bacanja i kod lakšeg ribolova, tip rukohvata ne mora biti presudan, međutim većina ribolovaca se ipak slaže da je za teže varijante ribolova ipak bolje koristiti štap sa rukohvatom iz jednog dela.

Iako se o estetici i shvatanju lepog ne diskutuje, neki ribolovci vole rukohvate iz dva dela, jer im deluju "moderno". Drugi su, pak, za klasiku i vole klasične rukohvate punom dužinom.

Kao što vidite, ovaj tekst nije pisan ni "za" ni "protiv" jednog ili drugog tipa rukohvata. Takođe, napisano se odnosi prevashodno na štapove za varaličarenje, ali i na skoro sve ostale vrste štapova, osim mušičarskih, štekova ili bolonjeza. Izneo sam neka realna zapažanja o svakom tipu rukohvata posebno, potrudio se da argumentujem oba stanovišta, a krajnja odluka je samo na vama. Isprobajte štap, vidite kako vam leži u rukama i na osnovu toga odaberite. Kažu da ribu ne lovi štap (u našem slučaju rukohvat) već ribolovac, ali istina je, kao i uvek, negde na sredini. No, to je neka druga tema.

Jovis V

DIANA Stormrider (prvi deo)

О квалитету већине DIANA ваздушних пушака не треба трошити речи. Ради се о фирми са дугогодишњом репутацијом међу љубитељима ваздушног оружја, која успешно ради од 1890. године. Нарочито је позната по моделима пушака са опругом, такозваним „спрингерицама“, а у последње време озбиљно улази и у свет PCP (Pre-Charged Pneumatic) пушака. У почетку донекле стидљиво и са не баш превеликим успехом, али су зато пре годину-две дана решили да озбиљније уђу у тај сегмент. Једноставно зато, што су препознали огроман потенцијал тог тржишта, али и могућности PCP пушака. За оне мање упућене, ради се о пушкама које имају цилиндар са компримованим ваздухом под виском притиском (око 200-250bar). Приликом опаљења, део тог сабијеног ваздуха се користи као погон за дијаболу, која излеће из цеви пушке одређеном брзином и снагом.

Неке од предности PCP пушака у односу на све остале, огледају се у знатно већој прецизности, нарочито на већим даљинама, одсуству трзаја, као и многобројним могућностима за фина подешавања и различите надоградње по жељи власника, што је код осталих врста ваздушних пушака скоро немогуће, или је компликовано и неизвесно.

Са друге стране, могли бисмо рећи да главна мана PCP пушака лежи у њиховој цени. Добре пушке су прилично скупе, али нажалост, за сада ту нема помоћи. Конструкција једне PCP пушке је софистицирана, има финих делова, који су поврх свега осталог, изложени великим напрезањима због константног високог притиска који трпе. PCP тржиште се још увек развија и напредује, па тако и цене прате тај напредак. Једнога дана ће вероватно цене пасти, али за сада је тако. Уз све ово, PCP пушка захтева и додатну опрему у виду боце (која такође садржи компримовани ваздух) из које се пуни цилиндар пушке, ручне пумпе за пумпање ваздуха у цилиндар пушке, посебног манометра којим се прати притисак у боци и пушки, као и различитих других ситница.

Због свега овога, било је прилично изненађење када је DIANA почетком 2018. године на светско тржиште пустила модел „Stormrider“ који је у САД имао цену од око 200$, док се цена у Европи кретала око 250€.

Овом приликом приказаћу управо тај модел, који је недавно коначно стигао и на наше тржиште. За нас је посебно занимљив и по томе, што се ради о најјефтинијој PCP пушки коју је код нас могуће купити, па ће зато сигурно многима који размишљају да уђу у свет PCP пушака бити још занимљивија. 

Овде свакако морам напоменути једу битну стар: за разлику од већине DIANA ваздушних пушака које су се израђивале у Немачкој и носе ознаку „Made in Germany“, Stormrider се прави у Кини, у кинеској фабрици Shaoxing Snowpeak Air Gun Factory (SPA), која је специјализована за ваздушно оружје. DIANA Stormrider се ипак разликује од модела за кинеско тржиште по томе што Немци врше контролу производње, па је и сама пушка нешто другачија од свог кинеског „брата“ који носи назив Artemis PR900W. Осим неких визуелних разлика, Немци тврде и да је квалитет делова од којих се прави Stormrider нешто другачији, тј. бољи. Нажалост, ту тврдњу не можемо да проверимо, па нам остаје да верујемо (или не верујемо) Немцима на реч. 

На овом месту морам направити једну дигресију, па ћу се после вратити Stormrideru.

Дакле, неоспорно је да Кинези имају најмодернију технологију којом могу да направе буквално све. Од најјефтинијих пластичних звечки до свемирске сонде која управо шета по Месецу. То није спорно. Међутим, за ствари као што су конкретно ваздушне пушке, осим суве технологије, треба имати и нешто традиције, урођеног осећаја, врхунске раднике, врхунски ручни рад, специфично знање итд. Прецизније, мишљења сам да кинеске пушке у овом тренутку, колико год биле квалитетне и скупе, ипак и даље заостају по квалитету и особинама за ваздушним пушкама које праве произвођачи из Европе. Кoнкретно Велике Британије (Air Arms, Brocock, Daystate...), Немачке (Weihrauch, Anschutz...), Шведске (FX...), а ту су и амерички произвођачи, итд. Да ме неко не схвати погрешно, кинеске ваздушне пушке су свакако довољно квалитетне за  већину стрелаца-ентузијаста, па чак и озбиљнијих стрелаца. За оне који желе само бескомпромисни квалитет (и цену), решење опет постоји, pа ко шта воли или има да плати. Но, вратимо се сада нашој теми. 

Напоменућу да се сада продаје модел друге генерације (Stormrider Gen. 2), какав је стигао и код нас у продају, који се од модела прве генерације (Gen. 1) разликује по неким детаљима, као што су другачији модератор, бољи окидач који је сада добио и могућност подешавања (мада је остало и даље дискутабилно како то подешавање функционише), другачији предњи нишан, другачија (знатно боља) полуга затварача, као и још неке ситнице.

Да не бих писао појединачно све податке, ево табеле са свим најбитнијим техничким карактеристикама:

У мини те(к)сту који следи, ипак немојте очекивати коначне и дефинитивне закључке, јер смо колега Саша Леденчан и ја са овом пушком приликом тестирања пуцали само једно поподне (за сада) и то у донекле импровизованим условима. Ми смо пуцали Stormriderom у калибру .22 (5,5mm), који се осим овог, прави и у калибру .177 (4,5mm). Пушку и оптику коју смо приликом тестирања користили (Hawke Vantage 3-9x40 AO MilDot), упуцали смо брзински и на нестабилној подлози, дувао је прилично јак ветар променљивог интензитета и правца, нисмо имали при себи широк избор различитих дијабола, а ја сам заборавио да понесем адаптер за пумпу, па смо били ограничени само на једно пуњење ваздухом, које нам је обезбеђивало свега око 35 хитаца.

На срећу и поред свега, успели смо да дођемо до неких резултата и закључака који ће, надам се бити занимљиви за све. Да не бих препричавао, овде ћу приложити устиске које је Саша Леденчан написао на свом Фејсбук профилу, а ја се са њима апсолутно слажем:

„Што се Stormridera тиче, ја сам одушевљен! Грубо смо је упуцали са буквално три дијаболе. Са муницијом JSB Heavy брзина је 280 m/s и пушка је изузетно прецизна. На 25 јарди (око 23m) погоци праве једну проширену рупу, а на 50 јарди ( око 45m) смо сваки пут погађали дно старе џезве, односно круг пречника око 6cm. Напомињем - по ветру! Дакле, имали смо ветар од 2-3 m/s, па и јачи, али смо на 20m пуцали дијаболу у дијаболу, а на 45-50 m, оно мало група које смо испалили нису биле веће од 25-30mm. Да скратим, та пушка може много, много! На 100 јарди (91m) она може да спакује пет комада у 7-8cm, вероватно и мање. Ово је било само брзинско испробавање, а прецизно упуцавање и наставак тестирања тек следе у наредним недељама и месецима”.

Ево и видео снимка који је Леденчан направио приликом тестирања, у којем је изнео додатне утиске. 

Ја ћу са своје стране додати следеће: DIANA Stormrider није регулисана, па њена крива брзине на графикону  није равна (константна) као код регулисаних пушака. Ово практично значи следеће: када цилиндар Stormridera напуните ваздухом до притиска од 200bar, имаћете у почетку мању брзину дијаболе, која ће се са сваком следећом дијаболом повећавати до момента када достигне свој максимиум и када почне полако да опада. Код регулисаних PCP пушака (тј. оних које имају уграђен регулатор), брзина дијаболе је константна. Погледајте графикон који је направио Steve Scialli (један од најпознатијих и најбољих тестера ваздушних пушака) приликом тестирања Stormridera. На њему се јасно види како та крива изгледа. Вертикална оса представља брзину испаљене дијаболе у фитима у секунди (fps), а водоравна оса представља бој испаљених дијабола. Као што се види, резултати су добијени при почетном притиску од 200 bar, који је опадао до 100 bar. Код пушака које имају уграђен регулатор, крива је знатно равнија, а брзина уједначенија. Нажалост, такве пушке се углавном знатно скупље, па то свакако имајте у виду.

Stormrider свакако није идеална пушка. Има доста врлина, али има и мане. 

Дакле, ради се о тренутно најјефтинијој пушки која се може купити код нас, па је самим тим веома интересантна за све оне који желе да купе своју прву PCP пушку. Иако је јефтина (у односу на већину осталих модела PCP пушака), морам рећи да је урађена јако добро. Квалитет је на високом нивоу, израђена је довољно прецизно, делови добро належу један на други. Боја је квалитетна, као и сам метал употребљен за израду. Ипак, најбитнија од свега је њена прецизност, која је одлична и у рангу скупљих пушака. Љубитељима прецизних пушака ово много значи и сигурно ће бити задовољни прецизношћу Stormridera.

Похвалио бих и кундак израђен од немачке букве, који је веома добар, а пушка лепо лежи у рукама и рамену. Дрво је квалитетно, одлично обрађено и веома пријатно у рукама, па Stromrider у том смислу делује исто као и вишеструко скупље пушке. Само имајте на уму да је образина кундака више прилагођена десноруким стрелцима, мада је без проблема могу користити и леворуки стрелци, као што сам ја.

Што се мана тиче, морам поново споменути окидач, који је прилично „тврд“, а додатним подешавањем се не добија много. Није ово неки велики проблем, али у односу на неке друге пушке, приметно је да није прецизан и фин као на тим скупљим моделима. Са друге стране, дугме кочнице је добро и лепо ради свој посао. Друго, чудно ми је да је DIANA направила пушку код које је цев толико слободна и без потпоре. Једина потпора је прилично далеко од уста цеви, па највећи део нема ослонац, већ слободно лебди у ваздуху. Чудно је да конструктори нису предвидели још један ослонац ближе устима цеви? Зато мислим да са овом пушком не треба бити груб и да је треба чувати од удараца, поготово у цев.

Још једна ствар која није на нивоу добрих (али и скупљих) пушака је магацин за дијаболе. Код пушке у калибру .22 добија се магацин у који стаје 7 дијабола. Магацин делује квалитетно израђено, али дешава се да понекад запне и неће да се ротира, па треба затварачем неколико пута „чукнути“ да се дијабола ослободи и провидни пластични покопац меко окрене. Такође, неке дијаболе не улазе лако у цев, већ опет треба полугом „чукнути“ 2-3 пута како би све легло на своје место. Ово није нешто што превише смета, али мислим да би све морало да много лакше и мекше функционише. Међутим, када после мало тестирања и испробавања пронађете дијаболе које „леже“ Stormrideru, онда више неће бити проблема и све ће бити као треба. Ако вам ово смета, уз Stormrider се добија и метална плочица на коју се стави једна дијабола и тако пуца. Тиме ћете решити проблем заглављивања, али ћете морати да приликом сваког пуцања постављате нову дијаболу. Испробајте, тестирајте, па утврдите шта вама више одговара у датом тренутку. Дакле, само треба пронаћи одговарајуће дијаболе за вашу пушку и све ће бити у реду. 

Шта рећи на крају? Мислим да је генерално посматрано, Stromrider одлична, мала и лагана пушка, која ће вас на прави начин увести у свет  PCP ваздушних пушака. При томе, сигуран сам да ће нас служити добро годинама, јер искуства показују да за сада нема кварова. Уз пушку се добија пуно гумица, заптивки и дихтунга, па их само треба на време заменити и неће бити никаквих проблема. Пушка није скупа, прецизна је, лака за пуцање, па јој се понека мана може опростити, јер врлина ипак има знатно више.

Наставак тестирања следи ускоро, па ћу све нове утиске изнети на овом Блогу и мом Фејсбук профилу.

Јовис V

Кочи Мишко! (фрикциона кочница)

Када су стационарне машинице за риболов у питању, до пре извесног броја година (деценија), конструкторима је било најважније да оне буду дуготрајне и поуздане. То се постизало употребом квалитетних материјала и прецизности израде. 

И заиста, по питању снаге, издржљивости, робусности и трајности, старе машинице су далеко надмашивале данашње. Неко би помислио да су у свему биле боље, али бар један изузетно битан детаљ их је чинио изразито инфериорним у односу на савремене. То је била такозвана фрикциона кочница.

Хајде да прво видимо чему та кочница служи и зашто је толико битна. После ударца и качења рибе, кочница има улогу да на себе преузме силе које делују на машиницу и да тиме растерети механизам и ротор. Једноставно, шпулна почиње да се окреће, најлон крене да се одмотава одређеним темпом, а све ово  штити и најлон (или уплетену струну) од пуцања. Уз све то,  замара рибу и омогућава лакше „приземљење“. Замислимо сада на тренутак да фрикционе кочнице нема. Закачимо крупну рибу, шпулна се не окреће, а услед сила које почињу да делују, расте притисак на штап, струну и погонски механизам машинице. У једно можемо бити сигурни: ово неизоставно доводи до пуцања штапа, струне или механизма. У зависности од најслабије карике у ланцу, питање је само шта ће од ово троје прво попустити.

Код већ спомињаних машиница старије генерације, фрикциона кочница је углавном била једноставна и на основном нивоу, а кочење није било баш нежно, једнолично и увек поуздано. Временом су конструктори (али и риболовци), почели да схватају значај добре кочнице, па су оне постајале све квалитетније, да би на данашњим машиницама, чак и ниже класе, а посебно на оним скупљим, биле доведене готово до савршенства.

У основи, фрикциона кочница се састоји од система металних подлошки (тј. дискова), чијом регулацијом се ствара већи или мањи притисак на дискове. Дотезањем кочнице трење између дискова се повећава, а отпуштањем смањује. Могућност регулације трења је кључна особина фрикционих кочница, јер се подешавањем те силе може фино регулисати отицање струне, у зависности од величине рибе, снаге прибора итд.

Фрикциона кочница, у зависности од свог положаја, најчешће може бити предња или задња. Осим ова два основна положаја, фрикциону кочницу можемо видети и на ручици машинице, али ово је углавном карактеристично за такозване капсел чекрке или мултипликаторе. Код стационарних машиница, стандарна позиција је предња или задња. 

Предња кочница (тј. фрикциони дискови) се налази у самој шпулни, а на врху шпулне се налази и ротирајуће дугме („лептир“) којим регулишемо силу трења. Задња кочница је позиционирана на задњем делу машинице, а ту се налази и дугме за регулацију. 

Међу риболовцима се често води дискусија која је од ове две кочнице боља. Већина данас тврди да је предња кочница боље и квалитетније решење. За ову тврдњу постоје чврсте основе. Предња кочница по правилу има веће дискове од задње. Већа површина значи боље одвођење топлоте која се приликом трења јавља, као и поуздано кочење код дугачких бегова закачене рибе. Управо ти дугачки бегови су најбољи тест за сваку кочницу. Битно је да она што дуже времена једнолично кочи, одржава константан притисак и ради без застајкивања.

У данашње време, све већи број квалитетних машиница има дискове израђене од графита („карбона“), што је боље решење, јер графитни дискови још боље коче од класичних металних.

Даље, предња кочница има по правилу далеко већу могућност финог подешавања, тако што дугме за регулисање силе кочења има пуно ситних међукорака, такозвано „микрокочење“. На овај начин могуће је регулисати кочницу на најпрецизнији могући начин. Машинице са предњом кочницом су нешто компактније од оних са задњом, јер нема оног „израштаја“ на задњем делу машинице.

На први поглед, рекли бисмо да је предња кочница бољи избор. Међутим, обавезно треба сагледати и особине задње кочнице, па тек онда доносити коначни суд.

Машиница са предњом кочницом јесте компактнија по узгледу, али предња кочница донекле квари баланс машинице, која (због тежине саме кочнице) има тенденцију да вуче унапред. Машинице са задњом кочницом су по правилу боље балансиране. Чињеница је да у теорији већа површина кочења значи и боље кочење, али код савремених машиница и задња кочница је веома квалитетна. Неке машинице имају, као додатак задњој кочници и такозвану борбену кочницу, којом се прецизно може регулисати сила трења. Ова кочница се користи тако што се прво подеси сила кочења путем главног дугмета, а затим се преко борбене кочнице у току борбе са крупнијом рибом фино дотерује сила кочења. Машинице са борбеном кочницом се најчешће срећу код пецања на фидер или пловак осетљивим прибором, када постоји могућност крупних улова, а борбена кочница има улогу да омогући фино подешавање кочења и тиме обезбеди сигурно и безбедно замарање крупнијег улова.

Задња кочница је по многима бољи избор за почетнике, јер лакше могу пронаћи дугме за регулацију кочења. Предња кочница се регулише путем „лептира“ на самом врху шпулне, па није увек згодно решење за мање искусне колеге, баш због нешто тежег приступа истом.

Није занемарљива ни чињеница да се код машиница са задњом кочницом шпулна може заменити далеко лакше и брже. Довољно је само притиснути дугме на врху шпулне и скинути је. Код машиница са предњом кочницом, прво се мора до краја одвити лептир шраф, затим заменити шпулна, па онда поново регулисати сила кочења, тј. дотегнутост.

Дакле, можемо рећи да, под условом да је задња кочница квалитетна и поуздана, тешко ћемо у свакодневној пракси приметити битне разлике у кочењу у односу на предњу. Разлике ће бити приметне само код качења крупних улова, јер предње кочнице лакше подносе дугачке и дуготрајне "дрилове".

Коначног одговора на питање "предња или задња кочница" - нема. Најбитније је да пре куповине (ако је икако могуће) испробате у пракси машинице са предњом и задњом кочницом, па тек онда донесете коначни суд. Имајте на уму да се све набројане разлике и предности углавном своде на лични доживљај и навике, па немојте у старту слушати савете, већ пробајте да сами одредите шта вам више одговара. Као што смо видели, битна је и техника риболова коју упражњавате. У односу на њу ћете донети и одлуку за који тип кочнице се одлучити.

Из искуства (не само личног, већ и већине колега риболоваца), генерално узевши, предња кочница је свакако шире прихваћено решење. Највећи број квалитетних машиница има предњу кочницу, па нам и то нешто говори. За циљани лов баш крупних риба, нећемо имати велике недоумице – користићемо предњу кочницу. Међутим, за све остале видове „стандардног“ риболова питање  „предња или задња“ углавном ће бити ствар личног избора. У сваком случају, можете бити сигурни да ће обе врсте кочница на модерним машиницама одлично радити свој посао.
На крају, морам нагласити да се текст односи искључиво на такозване стационарне ("spinning") машинице за пецање. Мултипликатори имају нешто другачије решену кочницу, а о мултипликаторима ћете читати детаљно другом приликом на овом Блогу.

Јовис V

Секира Hultafors Ågelsjön Premium Mini

Верујем да ће овај текст бити занимљив свим љубитељима природе и боравка у природи, јер познато је да он често захтева различита оруђа и помагала која га чине лакшим, ефикаснијим и пријатнијим.

Hultafors је позната шведска фирма која се бави производњом и продајом различитих ручних алата, као што су чекићи, мерне траке, тестере, секире, ножеви, либеле итд. Међу овим алатима, по мени, издвајају се различите секире, врхунског квалитета. Овом приликом представићу модел Hultafors Ågelsjön Premium Mini, који је занимљив из више разлога. 

Као прво, мислим да је њена „величина“ уједно и њена велика предност. Ова секирица је тешка 775g, дужина дршке је 235cm, а глава секире је тешка 500g. Све ово је чини лаком и погодном за ношење о појасу, у ранцу или торби. Уз то, дужина сечива је сасвим довољна за све оно за шта је секира намењена. У том смислу, ова секирица је идеална за различите активности у природи, као што су припрема и потпала ватре, припрема шатора и кампа, прављење склоништа од грања и лишћа, раскрчивање шибља и грања, па чак и одбрана и преживљавање, ако се укаже потреба. Дакле ову секир(иц)у видим као идеалног партнера ловицма, риболовцима, камперима, планинарима, шетачима...

Произвођач не даје много података о врсти и саставу челика употребљеног за израду ове секире, али нам неки детаљи јасно говоре да се ради о врхунски израђеној секири.

Челична глава је искована у познатој шведској ковачници Hults Bruk, која је основана и ради без прекида од 1697. године! Свака глава Hultafors секире се кује потпуно ручно и према тврдњи произвођача, ковач удари приликом ковања од 40 до 60 пута, како би се повећали густина (збијеност) и трајност челика. На фотографији испод се види, да су на глави секире јасни трагови ручног ковања, који намерно нису полирани или фарбани.

Као што сам рекао, тачан састав и тврдоћу челика не знамо, али знамо да је шведски, а шведски челици важе за једне од најбољих челика на свету, и да је израђен уз строго поштовање  норми и стандарда. Наравно, секира је ручно оштрена, а полирана је само оштрица.

За дршку (рукохват) је употребљено америчко хикори (врста ораха) дрво, које је премазано ланеним уљем као заштитом. Анатомски је обликована и заиста одлично лежи у руци. Глава секире је насађена на дршку, а спој је ојачан једним челичним клином.

Уз секиру се добија јако квалитетан  и леп кожни штитник за оштрицу, који ће осим оштрице и секире у целини, штитити и вас приликом ношења. Секира је запакована у лепу кутију и уз њу се добијају детаљно упутство и писана гаранција. 

Секира на фотографијама је у активној употреби већ 3 или 4 године и за сада на њој не постоје, нити се виде, ни најмањи знаци некаквог трошења или хабања. О општем квалитету Hultafors Ågelsjön секире, говори податак да произвођач даје доживотну гаранцију на челичну главу. Уз мало пажње, редовног одржавања и оштрења, заиста ће трајати доживотно не само вама, већ и вашим наследницима.

Једина, условно говорећи мана, је нешто виша цена, али мислим да је она апсолутно оправдана, због свега горе наведеног.

Ево на крају и једног видео-теста ове јако занимљиве и квалитетне секире:

Јовис V

Ijuin-Rods by Kazutomo Ijuin

Познато је колико мушичари воле да машу квалитетним штаповима. Међу нашим мушичарима познати су и популарни штапови, најчешће европских и америчких произвођача. 

Међутим, мање је познато да у Јапану раде неки од најбољих светских градитеља мушичарских штапова. Има их неколико и свима је заједничко да израђују заиста врхунске штапове. Најчешће их раде у сасвим малим серијама, а то значи да су, са једне стране, у могућности да сваком поједниначном штапу посвете максималну пажњу,а са друге стране, то неминовно води вишој цени. 

Један од врхунских јапанских градитеља штапова је и господин Казутомо Иђуин (Kazutomo Ijuin). Овом приликом ћу представити његове штапове израђене од стаклених влакана (фибергласa). 

Приликом моје преписке са господином Иђуином, он је посебно нагласио да, приликом конструисања својих бланкова, сам прорачунава такозвани "taper" (тејпер).  Хајде онда на самом почетку да видимо шта је то тејпер и зашто г. Иђуин то наглашава.

Тејпер се најчешће описује на два начина. Прво, тејпер представља однос попречних пресека на самим крајевима штапа - доњем и горњем (енгл. Tip-Butt). Сликовито речено, сваки штап има одређени пречник на доњем и горњем крају. И друго, математички однос тих вредности је јако битан и суштински одређује многе параметре штапа - његову брзину, начин савијања, као и различите параметре понашања штапа приликом избачаја мушице или замарања улова. У складу са овим, тејпер одређује и на који начин и колико се штап савија и увија под притиском, а све то заједно одређује (између осталог) и акцију штапа. Правилно прорачунати тејпер није увек једноставно и захтева познавање математике, физике, особина материјала итд. Управо у правилном прорачуну тејпера, огледа се и умеће конструктора и градитеља штапова. Велики и озбиљни произвођачи имају читав тим инжењера који се баве прорачунима и конструкцијом, али такозвани "мали"  конструктори и градитељи, као што је Казутомо Иђуин се ослањају само на своје знање и искуство.

Уз тејпер, јако је битна и правилна употреба стаклених влакана, односно правилни одабир најбоље врсте у складу са жељеним карактеристикама штапа. Казутомо Иђуин користи три врсте стаклених влакана: E-glass, S-glass и UD-glass. Сваки од ових типова стаклених влакана се разликује по свом хемијском саставу, а управо тај састав одређује карактеристике бланка.

Ми овде немамо места, а нема ни потребе, да детаљно разматрамо састав одређених стаклених влакана. Можда је једино битно рећи да Казутомо Иђуин све чешће користи UD-glass влакна. UD је скраћеница од "Unidirectional", а то значи да су влакна поређана и распоређена у једном смеру. Г. Иђуин каже да су ова влакна по својим карактеристикама најсличнија распореду влакана у бамбусу! Зато се многи градитељи штапова труде да њихови бланкови од фибергласа, колико је то могуће, подсећају по својим особинама на штапове од бамбуса. Све ово се ради (између осталог), из  једног сасвим практичног разлога, а то је цена. Цена штапа израђеног од бамбуса вишеструко надмашује цене штапова од стаклених влакана. Док се цена штапова од бамбуса најчеше изражава у хиљадама долара, дотле се цене популарних "фибераша" изражавају "само" у стотинама долара. На овај начин је и купцу мање платежне моћи, омогућено да има осећај као да пеца скупим штапом од бамбуса.

Вратимо се сада Ijuin штаповима. На фотографијама уз овај текст, може се видети врхунски ручни рад. Јапанци су добро познати по својој крајњој посвећености ониме чиме се баве, минуциозости и врхунској прецизности у изради.  Штапови г. Иђуина су у том смислу прави пример јапанског схватања израде, конструкције и дизајна једног мушичарског штапа. Ова филозофија подразумева спартански једноставан, минималистички дизајн, комбинован са врхунским материјалима и израдом.

На крају, морам да нагласим да се у свету мушичарења штапови израђени од стаклених влакана изузетно цене, без обзира што данас штапови направљени од угљеничних влакана апсолутно доминирају. Истински заљубљеници знају за неке од предности штапова од стаклених влакана над све присутним "карбонцима". 

На овом Блогу сам детаљно сам писао о штаповима од стаклених влакана, популарним "фиберашима", у тексту „Од стаклених влакана до фибергласа“, па ко жели може се подсетити и детаљније сазнати шта је то што одваја стаклена од угљеничних влакана.

Практичан пример овога се види и у цени. Један врхунски светски произвођач бланкова, има у свом производном програму и бланкове од стаклених влакана, а у каталогу су они скупљи од такође врхунских еквивалентних модела од графита!

Овом приликом сам представио само једног од врхунских јапанских градитеља штапова. Неком наредном приликом ћу представити још неке од њих.

Јовис V
Foto: Kazutomo Ijuin

Daiwa Whisker Spinning 10' ; 10-60g

Ако бисмо питали риболовце средње и старије генерације који су штапови за вараличарење њима били омиљени, или за које су од других чули да су цењени, неоспорно би већи део њих одговорио „Sportex“ и то са пуним правом. Ти штапови су били изузетног квалитета, израђени у Немачкој и сасвим прихватљиве цене за квалитет који су нудили. Осим Sportexa, наши вараличари су још више ценили штапове Hardy, али су они, због своје прилично високе цене најчешће били недоступни ширем кругу риболоваца. Наравно, осим Sportexa и Hardyja, било је још неких штапова који су били популарни код наших риболоваца, као што су Cormoran, DAM, или Abu Garcia, али су генерално посматрано Sportex и Hardy држали убедљив примат.

Међутим, у почетку некако стидљиво, а затим све озбиљније, на нашим просторима све већу популарност су почели да стичу штапови Daiwa, произведени у погонима у Великој Британији. Од момента када су се појавили код нас, током друге половине деведесетих година 20. века, риболовци су почели да све више цене неке Daiwa моделе, као што су били Alltmor, Powermesh, Amorphous Whisker Spinning и Whisker Spinning.

У овом тексту, приказаћу модел Whisker Spinning, дужине 3,05м (10') и тежине бацања 10-60г. Иако је WS био најјефтинији у серији поменутих штапова који су израђивани у фабрици Daiwe у Шкотској, он је садржавао скоро све најбоље карактеристике скупљих модела, али по приступачнијој цени (у односу на остале моделе, наравно).

Иако је Шкотска земља вискија, назив „Вискер“ нема никакве везе са вискијем. Ово напомињем јер је, веровали или не, било неких риболоваца који су повезивали ова два имена. Додуше, касније су се правдали да је све било само шала, али не баш уверљиво. Но, вратимо се нашем вискеру.

Дакле, вискер (енгл. whisker) је општи назив за такозвана монокристална влакна (израђена од једног кристала) издуженог облика. Вискери су развијени да би се постигла екстремна чврстина и углавном служе као додаци (оплемењивачи) који ојачавају стандардна композитна влакна. Постоје различите врсте вискера, а за нас су најзначајнији графитни, и вискери од силицијум карбида. Када сам већ споменуо израз „влакна“, морам овде рећи, како не би било забуне, да се њихова дужина и пречник мере нанометрима. Наравно, као и скоро све модерне технологије, тако је и ова преузета из домена науке, авио и ракетне индустрије. Рецимо и то, да Daiwa није прва и једина која је употребила вискере, али је очигледно прва која је то написала на штап.

На самом крају мини приче о вискерима, вратићу се на почетку текста већ поменути и знатно скупљи Daiwin модел Amorphous Wisker (у преводу „аморфни вискер“). За израду овог бланка су такође употебљени вискери, али овога пута у аморфном (безличном) облику. Наиме, код кристала постоји правилност у распореду честица, док код аморфних супстанци растојања и распоред честица није правилан, а самим тим су неједнаке и силе које их држе заједно, па овакве супстанце другачије реагују на загревање. Загревање је саставни и можда најважнији део производног процеса једног бланка, па је отуда и поменута особина аморфних једињења битна. Но, ми ипак нисмо ни хемичари ни технолози, па свакако нећемо ићи у детаље (прилично компликованог) процеса, нити за тим има потребе. Сматрам да је ипак било нужно дати неколико основних информација, да би се стекла боља и тачнија представа о Daiwa штаповима из ових серија. Вратимо се сада на модел Whisker Spinning.

Приказани модел је дуг 10 стопа (3,05m), што је за оно време била стандардна дужина за један вараличарски штап. Тежина бацања је декларисана као 10-60g, али овде треба знати да је Daiwa, као и све остале озбиљне фирме, овде навела реалну тежину бацања, а не неку имагинарну и оквирну. Дакле, овај штап има знатно више снаге него неки мање квалитетни модел исте декларисане тежине бацања. Без обзира на заиста велику резерву снаге, WS је истовремено и веома осетљив и чак бих рекао суптилан штап. Резерва снаге је изражена и осећа се целом дужином бланка, а нарочито је приметна да доњем делу близу рукохвата. Ово ствара изузетан осећај сигурности и приликом борбе са крупном рибом. Штап је изворно намењен пецању лососа, али наравно, одлично служи за све врсте средње тешког вараличарења. 

При томе, штап није пребрз, као већина данашњих модерних „џигерашких“ штапова, па то вероватно неће одговарати неким млађим колегама који су навикли на штапове брзе акције, али има сасвим довољно брзине и осетљивости у врху да одлично детектује све дешавања у води. По мом скромном мишљењу, штап је готово идеалан за пецање скоро свим врстама воблера, спинера и кашика, осм можда оних највећих.

Укупна дужина рукохвата (доњи део, носач машинице и горњи део) је 64cm, а дужина рукохвата од краја штапа па до места где стоји машиница је око 40cm. Ово указује на добар баланс штапа за дужину од 3m, једино се колегама који воле краће рукохвате неће допасти његова укупна дужина, јер некима смета када енд капа запиње за јакну или џепове. Међутим, ако би рукохват био краћи, баланс би био поремећен и штап би деловао теже него јесте.

Енд капа (заштитна капа) је изузетно квалитетна, израђена од метала са убаченим уметком од веома тврде и жилаве гуме, тако да одлично штити па приликом ненаданих падова. Дизајн капе је крајње традиционалан и подсећа на облик какав је био чест на штаповима који су долазили из Велике Британије. 

Спој између горњег и доњег дела је спигот (трн) и израђен је изузетно прецизно и дуготрајно, тако да су делови чврсто уштекани и без трунке „луфта“, чак и после 20 година употребе.

Проводници су класичног типа, двостопални, а прстен је израђен од Алуминијум оксида (АlO). на скупљим моделима Alltmor и Amorphous проводници су Fuji SiC. Међутим, АlО проводници на овом штапу не представљају никакав хендикеп, што се види по томе, да су после толиких година употребе и монофила и уплетене струне и даље потпуно глатки и без трунке усека или оштећења.

Бланк је израђен у стандардној сивој боји, док је конац за везивање проводника тамно плав, са светлије плавим украсом.

На штапу је крупним словима исписано „Made in Scotland“, а вреди напоменути још један мање познат детаљ, који је био занимљив неким риболовцима. Наиме, неки су се питали какав је то зелени стилизовани знак који стоји уз натпис „Daiwa“ и „Made in Scotland“. Дакле, ради се о цвету чичка, који представља национални амблем и део је грба Шкотске. Овај амблем се може видети и на платненој Daiwa нашивци на футроли штапа.

При крају овог текста, напоменућу да сам овде приказао другу серију Whisker штапова, јер је пре ове, постојала нешто другачија серија, којa се разликовалa превасходно у бланку, тако што је најскупљи модел AWS (Amorphous Whisker Spinning) имао такозвани укрштен бланк, а јефтинији Whisker Spinning равно мотан. Такође, верзија 99S, дужине 2,7m има минимално нанесен лак на бланк, па је више мат, тј. мање је сјајан од осталих. На фотографији испод се лепо могу видети разлике и визуелна структура бланкова:

Whisker Spinning из серије 98 и 99 (трометраш из старије серије је носио ознаку WS98-10S) су имали Fuji SiC проводнике, док код серије 1002 Daiwa више није везивала Fuji карике. Скупљи модел Amorphousr Whisker Spinning је такође био нешто другачији, што се може видети на доњим фотографијама:

Рећи ћу још на самом крају да Daiwa и данас има свој погон (фабрику) у Шкотској, која прави изузетно квалитетне штапове на светском нивоу, али је највише концентрисана на тржиште Велике Британије, па је и производни програм углавном прилагођен купцима са тог тржишта.  Ипак, праве и даље модел Whisker, што само по себи говори о популарности те серије штапова, која не опада ни после толиких година. Нови модел Whisker Spinning је нешто другачијег изгледа и опремљен је модерним Fuji K проводницима.
На жалост, овај нови модел нисам имао у рукама, па не могу са сигурношћу написати по чему се све разликује од претходника и има ли некаквих разлика (осим у дизајну) у самом бланку, али његово порекло јасно говори о квалитету, чак и на невиђено. Штап направљен у Шкотској, једноставно мора бити добар.

При томе треба знати да Daiwa штапови за британско тржиште немају скоро никакве везе са моделима који се продају у остатку Европе, а које дистрибуира и продаје немачка корпорација Daiwa - Cormoran и који се израђују на далеком истоку, а по квалитету су углавном далеко испод оних који се израђују у Великој Британији.

PS. захваљујем се мом колеги врхунском риболовцу др Горану Панићу на сугестијама, помоћи и фотографијама којима сам допунио текст. Мислим да је сада комплетиран и да може пружити практично све информације о овим заиста фантастичним штаповима.

Јовис V

Василиј Василијевич КАНДИНСКИ (1866 – 1944)

Никада се у дугој историји човековог уметничког стваралаштва није догодило да у једном кратком периоду, крајем 19. и почетком 20. века, дође до тако драматичних, суштинских и далекосежних промена.

У архитектури је Адолф Лос потпуно одбацио орнаментику и вештачки натурану класичну декорацију зграда. За кратко време су и други покретачи модерне архитектуре заједно са присталицама променили изглед света. У домену игре је руски балет Ђагиљева у Монте Карлу, унео својим концептом координираног учинка игре, музике, костима, сликарства и светлости, до тада невиђене продоре.

У европској музици је стотинама година, од ренесансе надаље, владао искључиво тонални систем. Потпуни преокрет у тој грани уметности је изазвао Арнолд Шенберг, тако што је увео дванаестотонски атонални систем, са потпуном равноправношћу свих тонова музичке лествице, без постојања главног, основног центра (тонике), око којег се окреће мелодијска линија са дефинисаним хармонским подлогама.

Коначно, у сликарству је велика промена почела покретом импресионизма, тако да је разлаз са реалистичким сликарством, преко овог и других нових сликарских праваца (експресионизам, фовизам, кубизам), довео и до уметности апстрактног.

Пионир оваквог схватања сликарства био је руски сликар Василиј В. Кандински (1866-1944), који је сигурну професорску каријеру после завршених студија права у Москви, заменио неизвесним животним путем сликара. Отиснувши се у Минхен, где је завршио Академију 1901 године, десет година је радио на откривању и дефинисању постулата апстрактног сликарства. Са Францом Марком је 1911 године основао неформалну групуса помало тајновитим називом „Плави јахач“ (Der Blaue Reiter), која није била ни школани правац и чије се деловање исказало у једној публикацији (Алманаху) и две изложбе,на којима су приказани сви значајни сликари тог времена, али чије су идеје и данас после сто година живе и инспиративне. 

Основне идеје и постулате апстрактног сликарства Кандински је 1912 године изложио у есеју „О духовном у уметности“. Боје, линије и тела, ослобођени мучног посла приказивања разумљивих предмета, могу се развити у ликовни језик, способан да пренесе опште идеје и да пробуди дубоке емоције. Уметничко стваралаштво треба да проистекне на основу слободне мисаоне креације имагинативних форми уметника, а не на основу пуког реалистичког посматрања природе, човека и живота. Апстрактно сликарство Кандинског је доказало да слика може постојати и без предмета. Нарочито значајно у схватању Кандинског је суптилно поређење изражајности форме и боје са својствима музике.

У једном писму, Франц Марк пише: „Можеш ли да представиш себи музику у којој је тоналитет потпуно уклоњен? У овом погледу, морао сам увек да помислим на велике композиције Кандинског, које немају ни најмањи траг тоналног (...), као и на прштеће мрље боја неких његових радова, како сам ја ту музику чуо, у којој је свака појединачна интонација нека врста белог платна разапетог између површина боје“.

Гледајући слике Кандинског, увек морамо имати на уму и његове метафизичке ставове, по којима слика није слободна и спонтана експлозија боја (како нам се то може у први мах учинити), већ је она смишљено и систематично организована, са изванредним осећајем за психолошке могућности боје. Рецимо, зелено није само боја траве, већ она означава духовно гашење; плаво не означава небо, већ духовну дубину; бело није боја снега, већ ћутање које није мртво, док је црно вечито ћутање без наде. Свака боја има четири звука: топло, хладно, светло, тамно и три кретања: ка посматрачу, од посматрача и кретање у себи.

Кандински је у периоду од 1921 до 1933 године предавао на Баухаусу, а када су нацисти затворили ту утицајну школу модерне архитектуре и примењених уметности, Кандински је емигрирао у Париз, где је живео 11 година. Умро је 1944 године.

Насупрот „органског“, слободнијег стила из минхенског периода, у вајмарском периоду, Кандински је наставио да се развија у смеру геометријске апстракције, али са динамизмом и смислом за појединост. Рецимо, на инсценацији за „Слике са изложбе“ Модеста Мусоргског, кроз фронталну перспективу, јасно је видљив утицај архитектуре.

У париском периоду, сликарство Кандинског је постало синтеза органског стила из минхенског и геометријског стила из вајмарског периода.

Експлозивне и динамичке форме, настале експресивним расипањем боја на сликама из минхенског периода, дисциплиноване су у вајмарској фази и уређене у строгој композиционој шеми, где је боја везана за одређену геометријску форму и линију. По мом скромном мишљењу, слике из Вајмара, где је очигледан повратни утицај архитектонске логике Баухауса, спадају у најбоља дела Кандинског.

Париски период његовог стваралаштва, са својим „амебоидним“ формама, чини ми се мање инспиративним.

Утицај Кандинског на уметност XX века и апстрактну уметност уопште, био је веома велик. Негација академских традиција унела је у уметност нову виталну компоненту, а неке консеквенце се осећају и у нашем времену.