Kindle Colorsoft 2025 - crno-belo u boji

E-čitači su poslednjih godina ušli u jednu zanimljivu fazu: više se ne takmiče samo u tome ko će „najviše ličiti na papir“, već i u tome ko će tu papirnu udobnost proširiti na sadržaj koji “elektronski papir” realno ne voli mnogo, a to su mape, dijagrami, ilustracije, stripovi i sve ono što je nekad automatski gurano na tablet. U tom smislu, Kindle Paperwhite 12. generacije i Kindle Colorsoft (2025) nisu konkurenti u klasičnom smislu, već dve varijante iste ideje: čitanje bez zamaranja očiju, uz jednu ključnu razliku, a to je boja. S tim u vezi, u ovom prikazu ću opisati Kindle Colorsoft e-čitač. Idemo redom...

S obzirom na to da je e-čitač jedan od mojih omiljenih gedžeta i da ga koristim praktično svakodnevno za čitanje knjiga kod kuće, na putovanjima ili u gradskom prevozu, pre otprilike godinu dana sam napisao tekst na ovom istom Blogu, koji se odnosi na moja iskustva  preporuke kada je u pitanu Kindle Paperwhite 12. generacije. Tekst možete pronaći klikom na link Kindle Paperwhite Signature Edition 12 gen

Dakle, Paperwhite je oličenje klasičnog Kindle čitača: moderan, brz, vodootporan, sa ekranom koji je i dalje najbliži papiru među e-reader uređajima. 

Colorsoft je, sa druge strane, pokušaj da se taj osećaj zadrži, ali da se ubaci boja, dovoljno kvalitetna da ima smisla, ali uz kompromis koji se, fizikom stvari ne može u potpunosti izbeći.

Po konstrukciji, oba uređaja pripadaju istoj porodici. Tanki su, lagani, imaju takozvano frontlight osvetljenje, što znači da osvetljenje ekrana dolazi odozgo i sa strane, a ne iza, tj. ispod ekrana, kao USB-C konektor. Paperwhite je tradicionalno čisti čitač: minimalistički dizajniran sa fokusom na tekst, odnosno čitanje. Sa druge strane, Colorsoft u praksi deluje kao Paperwhite koji je „odrastao“ u pravcu ilustracija, sa ekranom koji ima više slojeva i drugačije se ponaša u svetlu. Razlika između ova dva uređaja se se ne oseća u plastici i kvalitetu izrade, koliko u onome što je najvažnije: u ekranu. Hajde sada da vidimo zašto je Paperwhite “čisti papir”, a Colorsoft “papir u boji”?

Crno-beli Paperwhite 12. gen koristi E Ink Carta 1300 panel od 7 inča, rezolucije 300 ppi, koji daje oštar tekst, visoki kontrast i pozadinu koja deluje skoro kao stranica knjige.

Sa druge strane, Colorsoft koristi E-Ink Kaleido 3, preciznije njegovu Amazonovu varijantu. To je i dalje crno-beli E-Ink ekran, ali preko njega je postavljen kolor filter (RGB matrica). Drugim rečima, kod Colorsofta se crno-bela slika i dalje renderuje ispod, a boja se dobija filtriranjem svetla kroz RGB sloj iznad. Zbog te fizičke strukture, crno-beli sadržaj može da se prikazuje u punoj oštrini (oko 300 ppi), dok je efektivna rezolucija slika koje se prikazuju u boji niža, tipično oko 150 ppi. Pri tome treba imati u vidu da je ovo karakteristika kolor ekrana i ostalih proizvođača e-čitača i nije nikakav nedostatak, nego konstrukciona osobina.

I tu je sada ključ za razumevanje razlike: Colorsoft nije tablet i nema ekran koji može da bude “paper like”, nego „paper-like” ekran koji ume pomalo da bude u boji. Upravo zbog tog dodatnog filtera dolazimo do najvažnije praktične posledice u konstrukciji ovakvih uređaja - boja je pastelna, ali kontrast i čistina teksta su nijansu slabiji nego na vrhunskom crno-belom panelu. Pri tome, klasični tableti sa LED ekranima imaju znaajno bolju sliku u boji, što podrazumeva istinski kontrast, osvetljaj i oštrinu, ali sa sobom nosi i jednu negativnu osobinu, a to je da ovakvi ekrani brzo zamaraju oko prilikom čitanja.

Colorsoft ovaj problem nema, ali boja deluje u odnosu na LED ekran isprano i menje kontrastno. Ipak, ne brinite. Kada uzmete Colorsoft u ruke i otvorite neku knjigu u boji, videćeta prednost ovakve tehnologije za udobnost čitanja. Vaše oči će biti više nego zahvalne i moći ćete da bez zamaranja čitate bukvalno satima.

Da vidimo sada kako se razlikuje prikaz teksta i slika u praksi. Kada je u pitanju tekst, crno-beli Paperwhite i dalje pobeđuje u mikroosećaju. Slova su malo crnja, pozadina malo prirodnija, a kontrast stabilniji. To nikako ne znači da je Colorsoft loš za tekst, naprotiv, nego da Paperwhite ima onaj specifični „papirni osećaj“ zbog kojeg posle 10 minuta zaboravite da gledate u ekran.

Ali, kada su u pitanju ilustracije, mape, dijagrami ili tripovi, ovde se tabla okreće. Na Paperwhiteu vidimo sve, ali bez boje. Međutim, u nauci i tehnici boja često nije samo puka dekoracija, nego predstavlja informaciju. Tu imam u vidu legende, skale, slojeve, označavanja.... Colorsoft tu ima jasnu prednost, ne zato što boje blistaju kao na tabletu, već zato što tekst i grafika odjednom dobijaju smisao i utisak koji je autor nameravao da postigne. I sam Amazon  ističe upravo taj „paper like color“ pristup.

Ako čitate stripove i grafičke romane, Colorsoft je praktično drugi uređaj u odnosu na Paperwhite. Čak i ako njegova boja nije spektakularna, činjenica da postoji pravi kolor signal kompletno menja doživljaj. Paperwhite je odličan za crno-bele stripove, a Colorsoft je odličan za strip koji je i crtan da bi se gledao i čitao u boji.

Da vidimo sada koji uređaj je bolji za koju namenu:

Ako čitate pretežno beletristiku, dakle romane, eseje ili publicistiku bez ilustracija ili sa crno-belim ilustracijama, Paperwhite 12. gen je, vrlo verovatno, racionalno najbolji izbor. Dobićete maksimalan kontrast i minimalan zamor, uz sve ostalo što moderni Kindle nudi: toplo svetlo, vodootpornost, odličnu autonomiju...

Ako pak, čitate pretežno popularnu nauku, istoriju sa mapama, biografije sa fotografijama, knjige o svemiru, tehničke priručnike sa dijagramima, ili stripove, Colorsoft ima realan smisao. Ne zato što će zameniti tablet, nego zato što daje boju bez tablet zamora. I to je zapravo njegova prava vrednost. Takođe, preporučujem ga i svakom onom ko voli da makar naslovne strane svojih e-knjiga vidi u boji, što je, moram priznati i mene privuklo da ga kupim pored Paperwhite-a. Da li je ovo bio racionalan potez ne znam, ali po meni, ako možeš sebi da ugodiš, ti ugodi.

Moram sada dati jednu važnu napomenu: ako planirate da čitate, ili već imate velikie .pdf fajlove, postoji određeno ograničenje prilikom slanja tih fajlova preko Amazon clouda, a ova ograničenja nisu u samom uređaju nego u Amazonovim kanalima slanja. Na primer, Amazonova aplikacija Send-to-Kindle ima limit u veličini fajla od 50 MB, dok web upload preko aplikacije Kindle ide do 200 MB. Ipak, ako fajlove kopirate preko kabla, onda će USB, naravno, raditi bez tih server-limita. Čisto da znate i taj detalj.

Da sumiramo...

Za prozu - Paperwhite. On je Kindle u najčistijoj formi, bez dodatnog sloja koji nužno pojede trunku kontrasta zbog same svoje konstrukcije. Za znanje i vizuelne informacije - Colorsoft. Boja u E-Ink ekranu nije luksuz, ona je ponekad razlika između „vidim nešto“ i „razumem nešto“.

Jedna crtica na kraju i za takozvanog hibridnog čitaoca, u koje bih i sebe ubrojao. Ovde dolazi zanimljiva istina koju ljudi često ne vole da čuju: idealno je imati oba, ali ako baš birate jedan, birajte prema dominantnoj navici. Na primer, ako je 80% vaših sati čitanja samo tekst, uzmite Paperwhite. Ako je 80% ilustracija, stripa, nauke i dokumenata, uzmite Colorsoft. I ovde ponavljam: ako volite makar da svoje naslovne strane knjiga vidite u boji, izbor je jasan. Za slučaj 50/50, moja preporuka apsolutno ide ka Colorsoftu, jer on otvara sasvim nova vrata različitim tipovima sadržaja.

Implant koji povezuje ljudski mozak i veštačku inteligenciju

 U modernoj medicini, najveći pomaci često dolaze tiho, bez spektakla, ali sa dubokim i dalekosežnim implikacijama. Baš jedan takav trenutak danas se dešava u oblasti neurotehnologije, jedne od najmodernijih grana medicine, gde se granica između ljudskog mozga, računara i veštačke inteligencije ubrzano briše.

Naučnici iz SAD, konkretno istraživači sa Univerziteta Kolumbija, Stenford i Pensilvanija, razvili su novi moždani implant koji može da direktno registruje električnu aktivnost neurona, obradi te signale i bežično ih prenese spoljašnjim AI sistemima. Reč je o takozvanom interfejsu mozak–računar, ali za razliku od ranijih rešenja, ovaj sistem je izuzetno mali, tanak i energetski efikasan, što ga čini pogodnim za dugotrajnu upotrebu u ljudskom mozgu. Cilj ovog projekta je poboljšanje kvaliteta života i vraćanje motoričkih, govornih i vizuelnih funkcija kod osobama koje su pretrpele moždani udara biće efikasan i kod drugih patoloških stanja mozga.

Sam implant je fizički izuzetno mali i veoma diskretan. Tanak je poput vlasi kose i dimenzija približnih manjoj poštanskoj markici. Postavlja se direktno na moždanu koru, tj. delu u kojem se nalaze neuroni odgovorni za pokrete, govor, vid ili druge funkcije. Njegova osnovna uloga je da registruje sićušne električne impulse koje neuroni prirodno proizvode prilikom komunikacije.

Ono što ovaj sistem izdvaja jeste činjenica da se signali ne šalju kablom, već se digitalizuju u samom čipu i bežično prenose putem Wi-Fi veze ka spoljašnjem računarskom sistemu, gde ih preuzima veštačka inteligencija, koja dobijene podatke analizira, prepoznaje obrasce i prevodi u konkretne informacije ili komande.

Ovde sada dolazimo do ključne tačke. Na osnovu onoga što je poznato o sličnim sistemima, a ovo je moj skromni zaključak, AI ne „čita misli“ u nekakvom filozofskom smislu, već konkretno uči da povezuje određene obrasce moždane aktivnosti sa namerom, kao što su pokret ruke, pokušaj govora, vizuelni signal... Upravo ta interpretacija omogućava da se izgubljene funkcije zaobiđu ili nadomeste. Na primer, da osoba koja ne može da govori ponovo može da komunicira, ili da pacijent sa paralizom može da upravlja spoljašnjim uređajem.

Potencijalna i moguća primena ove tehnologije je ogromna. U prvom planu naučnika i lekara su epilepsija, povrede kičmene moždine, moždani udari, ALS i poremećaji vida. U svim tim slučajevima, problem često nije u tome što mozak „ne radi“, već što signal ne može da stigne tamo gde treba. Implant o kojem je ovde rel, u kombinaciji sa AI, postaje most preko tog prekida.

U poređenju sa starijim implantima, ovaj sistem omogućava mnogo veći protok podataka, uz manju potrošnju energije i manju invazivnost. To je ključno, jer dugoročna kompatibilnost sa moždanim tkivom ostaje jedan od najvećih izazova neurotehnologije.

Ali ipak, moram reći to, da iza samog medicinskog napretka kao takvog, stoje i neka dublja pitanja. KRecimo, kada (ako) moždani signali postanu digitalni podaci, a ti podaci kasnije predmet analize, otvara se novo poglavlje u razumevanju čoveka. Ne u smislu gubitka ljudskosti, već u redefinisanju odnosa između biologije i tehnologije.

Ovde moram naglasiti da ovo nije nekakav korak ka „čitanju misli“, niti ka naučno-fantastičnim distopijama. Ovo je, pre svega, pokušaj da se izgubljena funkcija tela vrati, da se prekid i tišina u funkcionisanju nervnog sistema ponovo pretvori u signal. Ali istovremeno, to je i prvi pogled u svet u kome će mozak, po prvi put u istoriji, imati direktan tehnički interfejs sa sistemima veštačke inteligencije.

S obzirom na to da u budućnost ulazimo sve brže, mnogi pbi rekli (pre)naglo, upravo zato je važno da je razumemo na vreme, prilagodimo je sebi i izvučemo maksimum koristi iz nje.

Program Apollo - "zaboravljena" tehnologija

Tvrdnja u obliku pitanja koja se često ponavlja, čak i među dobronamernim posmatračima svemirske istorije, kaže otprilike ovako: „kako to da je čovečanstvo nekada moglo da ide na Mesec i imalo neophodnu tehnologiju, a danas više ne može i nema tehnologiju.“

Ta tvrdnja je, odmah da kažem -  pogrešna. Ne samo da je tehnički netačna, već i konceptualno potpuno pogrešno postavljena. Pravo pitanje, zapravo, nikada nije bilo da li možemo, već zašto bismo i ko bi, nakon što je program Apolo završen, bio ponovo spreman da to plati.

Hjade da krenemo od početka i podsetimo se ukratko kako je, i zašto, nastao Program Apolo. On nije nastao iz čisto naučne radoznalosti niti iz nekakve dugoročne vizije čovečanstva u svemiru. On je bio proizvod specifičnog istorijskog trenutka. Tokom Hladnog rata, Mesec je postao simbol tehnološke i ideološke dominacije. Kada je NASA 1969. godine spustila Apolo 11 na Mesečevu površinu, cilj je bio ostvaren. Sovjetski Savez je poražen u najvidljivijoj i najmoćnijoj fazi svemirske trke, a politička poenta je bila jasna. U tom trenutku, unutrašnji motor projekta je polako počeo da posustaje. Ali ne zato što je tehnologija zakazala, već zato što je razlog nestao.

Cena je bila sledeći, vrlo opipljiv problem. Program Apolo koštao je oko 25 milijardi dolara u tadašnjim dolarima, što danas odgovara sumi većoj od 150 milijardi dolara. Svaka nova misija zahtevala je izgradnju nove Saturn V rakete, tehnološkog čuda koje se moglo koristiti samo jednom, za razliku od programa Artemis, koji koristi rakete za višekratnu upotrebu, ali to je druga tema.

Dakle,u svetu u kojem se budžet lomio između Vijetnama, socijalnih programa i novih strateških prioriteta, takav luksuz je postao politički neodrživ. Jednostavno, nije više bilo lakog i opipljivog načina da se opravda nastavak ulaganja u projekat čiji je primarni cilj već bio ispunjen.

Kako je politika hladila entuzijazam, tako je i javnost polako gubila interesovanje. Prvo sletanje na Mesec bilo jeapsolutno  istorijski događaj bez presedana koji je gledao ceo svet. Već nekoliko godina kasnije, sletanja su počela da deluju „rutinski“. Televizijska gledanost je opadala, novinski naslovi i tekstovi su se skraćivali, a političari su vrlo brzo shvatili da Mesec više ne donosi političke poene i stoga je to bio presudan signal za promenu pravca.

NASA je tada, u skladu s tim okolnostima, redefinisala svoje prioritete. Fokus se prebacio na projekte koji su delovali dugoročnije održivo, kao što su ulaganja u svemirske stanice, naučne satelite i na kraju program Spejs šatl, zamišljen kao višekratni svemirski sistem koji bi mogao postati rutinski način pristupa niskoj Zemljinoj orbiti. Ti projekti nisu bili tako spektakularni kao hod po Mesecu, ali su se uklapali u realnost budžeta i političkih očekivanja.

Sledeći jako bitan faktor je bio faktor rizika. Letovi na Mesec nikada nisu bili bezbedni. Neuspešna misija Apolo 13 je bio brutalni podsetnik koliko su te misije suštinski bile krhke, opasne i neizvesne. Dok je postojao jasan strateški razlog, rizikovanje života astronauta, iako surovo samo po sebi, bilo je ipak politički prihvatljivo zbog višeg cilja. Kada je i taj razlog nestao, svaki sledeći let postao je potencijalno neodbranjiv pred javnošću. 

Zato je važno jasno ponovo reći sledeće: čovečanstvo nikada nije izgubilo sposobnost da ode na Mesec. Ono što smo izgubili bila je volja da se to plati novcem, političkim kapitalom i prihvatanjem rizika. Tehnologija nije zaboravljena, ona je jednostavno prestala da se proizvodi jer nije imala naručioca. Zamislite da danas neko od jedne fabrike automobila poruči da mu izradi motor kakav se ugrađivao u automobile sredinom 20. veka? Naravno, to niko ne bi prihvatio, jer više ne postoje operativne mašine koje bi takav motor mogle napraviti. Ako bi neko i pokušao, to bi koštalo basnoslovno, jer bi se sve moralo raditi od početka.

U današnje vreme, dok se priprema misija Artemis, stvari ipak stoje sasvim drugačije. Današnji povratak Mesecu nije nekakvo nostalgično ponavljanje Apola. Razlog je suštinski drugačiji. Mesec se sada posmatra kao poligon za dugoročno istraživanje, kao mesto za stalne ili polustalne baze, te kao odskočna daska za buduća putovanja na Mars, ali ovoga puta i kao prostor za međunarodnu saradnje, a ne nadmetanje. Ovaj put se ne ide zbog pobede u trci i pobijanja zastave, već zbog opstanka i budućnosti čovečanstva, sticanja novih znanja i buduće infrastrukture čovečanstva u svemiru.

Mesec, dakle, kao što vidimo, nikada nije bio napušten. Bio je, da tako kažem, odložen. A sada, kada su razlozi zreliji, a ambicije dublje, vraćamo mu se ponovo. To, kao što vidimo, nije korak unazad ka Apolu, već naprotiv, korak napred ka civilizaciji koja u svemiru više ne traži pobedu, već svoju budućnost.

Van Allenovi pojasevi - mit koji ne umire

Van Allenovi pojasevi zračenja spadaju među one pojmove koji zvuče dovoljno opasno i npoznato da se lako pretvore u „konačni dokaz“ u rukama teoretičara zavere da ljudi nikako nisu mogli sleteti naMesec, jer ne bi mogli proći živi kroz tu smrtonosnu barijeru.

U toj interpretaciji, oni postaju nevidljivi zid smrti oko Zemlje, nekakva barijera koju ljudsko telo ne može preživeti i samim tim navodni krunski dokaz da su misije Apolo bile nemoguće. Razumni, racionalni i informisani ljudi znaju da problem s tom tvrdnjom nije u tome što Van Allenovi pojasevi ne postoje, baš naprotiv, problem je u tome što se njihova stvarna priroda ignoriše, pojednostavljuje ili svesno izvrće.

Da vidimo prvo šta su uoošte Van Alenovi pojasevi...

Van Allenovi pojasevi su zone Zemljinog magnetnog polja u kojima su zarobljene visokoenergetske čestice, uglavnom protoni i elektroni poreklom iz Sunčevog vetra i kosmičkog zračenja. Otkriveni su davne 1958. godine zahvaljujući satelitu Explorer 1, a ime su dobili po američkom fizičaru Džejmsu Van Alenu (James Van Allen).

U tom smislu, postoje dva glavna pojasa: unutrašnji, koji se proteže od oko 1.000 do 6.000 kilometara iznad Zemlje, i spoljašnji, koji doseže i do 60.000 kilometara. Njihov intenzitet nije nekakva homogena radijaciona “kupola“, već dinamičan sistem čija jačina zavisi od Sunčeve aktivnosti, geomagnetnih oluja i tačne putanje prolaska.

Ključna činjenica koja se gotovo uvek prećutkuje, jeste da su Van Alenovi pojasevi bili poznati i detaljno proučavani davno pre početka programa Apollo. Zato NASA nikako nije slala ljude „naslepo“ u nepoznato. Naprotiv, upravo su prve bespilotne i rane pilotirane misije upravo bile deo procesa razumevanja tog okruženja. Inženjeri i fizičari su znali gde su pojasevi najgušći, gde su ređi i kako kroz njih proći uz minimalnu izloženost radijaciji.

Astronauti Apola nisu boravili u Van Alenovim pojasevima. Oni su ih samo prošli i to po pažljivo odabranoj putanji, pod uglom koji minimizuje vreme provedeno u zonama povećanog zračenja. Ukupno vreme prolaska iznosilo je manje od dva sata, pri čemu su letelice prolazile kroz periferne delove pojaseva, a ne kroz njihove najintenzivnije regione.

Kada se govori o zračenju, brojevi su nemilosrdni prema teoretičarima zavere. Akutna radijaciona bolest kod ljudi nastupa pri kratkotrajnom izlaganju dozama od približno 2 do 10 greja (Gy). Procene zasnovane na merenjima instrumenata iz samih misija pokazuju da je posada Apola 11 tokom prolaska kroz Van Alenove pojaseve primila dozu reda veličine 0,001–0,002 Gy. Ukupna doza zračenja tokom cele misije, uključujući tu i kosmičko zračenje izvan magnetnog polja Zemlje, ostala je u istom opsegu. To je doza uporediva sa dozom zračenja koju primimo jednim rendgenskim snimkom grudnog koša, a svakako daleko ispod nivoa koji izaziva zdravstvene posledice.

Naravno, istine radi, moram reći da rizik nije bio nula. Svemirski letovi nikada nisu bili bez rizika. Ali upravo zato su letelice imale višeslojnu aluminijumsku strukturu, sistemi su bili projektovani s tolerancijom na zračenje, a misije su planirane u periodima relativno niske Sunčeve aktivnosti. Da je došlo do snažne solarne oluje tokom prolaska, misija bi bila ozbiljno ugrožena i to je činjenica koju NASA nikada nije skrivala. Ali to nije isto što i tvrdnja da je prolazak bio nemoguć.

Teorije zavere funkcionišu po jednostavnom obrascu: uzme se realan fenomen, izdvoji se jedna njegova potencijalno opasne osobina, ukloni se kontekst i zatim je predstavi kao apsolutna prepreka i smrtonosna opasnost. Zato su Van Alenovi pojasevi i danas idealan kandidat za takvu zloupotrebu. Nevidljivi su i zvuče opasno. Ali, na sreću, fizika ne reaguje na retoriku neznalica. Ona reaguje na egzaktne brojeve, merenja i modele. A svi oni govore isto: Van Alenovi pojasevi nisu spržili niti ubili astronaute, nisu bili ni ignorisani, ali nisu predstavljali nepremostivu prepreku.

Ironično, upravo činjenica da danas detaljno znamo koliko su Van Alenovi pojasevi složeni i potencijalno opasni, svedoči o tome da su ljudi zaista prošli kroz njih, merili ih i vratili se sa podacima. Da Apolo misije nisu bile stvarne, ovi pojasevi bi i dalje bili u domenu spekulacije, a ne precizno mapiran deo Zemljinog svemirskog okruženja.

Na kraju, Van Alenovi pojasevi nisu nikakav dokaz prevare. Oni su, naprotiv, dokaz pripreme, znanja i inženjerske hrabrosti jednog vremena u kojem se rizik nije poricao, ali se njime upravljalo. Mit opstaje samo dok se ne pogledaju brojke. A fizika, kao i uvek, nema razumevanja za teorije zavere.

Koga zanima, može po ovom pitanju konsultovati i stručnu literaturu, te ukucati u Google sledeće referentne izvore:

NASA, Apollo Mission Radiation Exposure Data

NASA Goddard Space Flight Center – Van Allen Probes

J. A. Van Allen, Scientific Uses of Earth Satellites, 1959.

Smithsonian National Air and Space Museum – Apollo Program FAQs

ESA – Space Environment and Radiation Effects

1pbit u sekundi – šta zapravo znači japanski internet rekord

Povremeno, a opet sve češće, pojavi se vest koja zvuči kao naučna fantastika, a zapravo pripada vrlo realnom svetu modernih tehnologija. Jedna od takvih je i nedavna informacija koju sam pročitao na jednom portalu koji se bavi modernim tehnologijama, da su japanski istraživači postigli brzinu prenosa podataka od 1,02 petabita u sekundi! To je broj toliko veliki da se u popularnim medijima opisuje slikovitom tvrdnjom kako je tim brzinama moguće preuzeti celokupnu Netflix biblioteku za svega nekoliko sekundi. Vest zaista deluje gotovo neverovatno, ali je ipak u svojoj suštini, tačna. Ali, razumevanje njenog pravog značenja zahteva malo dublji pogled ispod senzacionalističkog naslova.

Hajde prvo da vidimo koliko je uopšte tih 1,02 petabita. 

Jedan petabit (Pbit) je jedinica mere podataka koja predstavlja 1.000.000.000.000.000 (10¹⁵) bita, odnosno hiljadu triliona bita, koristeći decimalni (SI) sistem, odnosno on je ekvivalentan hiljadu terabita (Tb) i koristi se za merenje ogromnih količina podataka u telekomunikacijama i skladištenju.

Rekord o kojem ovde govorimo je postignut u istraživačkim laboratorijama japanskog Nacionalnog instituta za informacione i komunikacione tehnologije (NICT), jedne od vodećih svetskih institucija u oblasti optičkih komunikacija. Ono što je važno odmah naglasiti je, da ovde nije reč o „internetu budućnosti“ koji će uskoro stići do naših kućnih rutera i šire komercijalne upotrebe, već o demonstraciji maksimalnog kapaciteta prenosa podataka kroz optičko vlakno, u kontrolisanim uslovima, sa ciljem da se ispita krajnje granice danas dostupne tehnologije.

Takođe, ključ ovog dostignuća ne leži u nekakvoj novoj i revolucionarnoj komponenti, već u pametnoj kombinaciji više već poznatih principa. Umesto klasičnog optičkog vlakna koje u sebi ima jedno jezgro, tj. vlakno, kroz koje se svetlosni signal prenosi, japanski tim je koristio takozvano višejezgarno (multi-core) optičko vlakno sa čak 19 nezavisnih jezgara. Svako od tih jezgara funkcioniše kao zaseban kanal za prenos podataka, ali svi se nalaze unutar jednog kabla standardne debljine od 0,125 milimetara, što je posebno važno jer pokazuje kompatibilnost sa već postojećom optičkom infrastrukturom.

Na taj način, podaci se ne šalju brže u klasičnom smislu, već se šalju paralelno. Kao da se umesto jednog puta sa jednom trakom koristi autoput sa devetnaest traka, kroz koje saobraćaj teče istovremeno u istom pravcu. Kada se tome dodaju napredne tehnike modulacije, višetalasan prenos (WDM – wavelength division multiplexing) i sofisticirani optički pojačivači koji sprečavaju degradaciju signala, dobija se ukupni protok koji dostiže do sada nezabeleženih 1,02 petabita u sekundi.

Posebno impresivna činjenica jeste da ovaj prenos nije ostvaren na simboličnoj udaljenosti od nekoliko metara unutar laboratorije, već na efektivnoj distanci od oko 1.800 kilometara. To znači da sistem ne funkcioniše samo kao teorijski eksperiment, već kao realna demonstracija dugolinijskog prenosa, kakav je potreban u stvarnim telekomunikacionim mrežama, između gradova, država i kontinenata.

Ipak, upravo ovde dolazimo do tačke na kojoj popularni narativi često skrenu u pogrešnom pravcu. Ova brzina nikako ne znači da će krajnji korisnici u dogledno vreme imati petabitnu brzinu interneta. Kućni i poslovni internet zavisi od čitavog niza drugih ograničenja: od mrežne opreme, rutera, servera, protokola, pa sve do ekonomske isplativosti. Rekord o kome je reč odnosi se na osnovni „kičmeni“ sloj interneta, takozvani backbone, koji povezuje velike data-centre i čvorišta globalne mreže.

Ali, upravo tu leži pravi značaj ovog dostignuća. Rast cloud servisa, napredak veštačke inteligencije, obrada velikih količina podataka i globalna komunikacija zahtevaju ogroman kapacitet prenosa na najvišem nivou mreže. Japanski eksperiment pokazuje da optička vlakna, suprotno čestim tvrdnjama, još nisu ni blizu svog fizičkog maksimuma i da postoji ogroman prostor za dalji razvoj bez potrebe za radikalnom promenom infrastrukture.

Na kraju, ako ovu vest sagledamo trezveno i bez senzacionalizma, možemo reći da ona (bar za sada), ne najavljuje internet brzine snova za krajnje korisnike, ali vrlo jasno pokazuje da temelji savremene digitalne civilizacije postaju sve snažniji. Kao što su nekada, na primer, prototipovi mlaznih motora prethodili komercijalnoj avijaciji, tako i ovakvi rekordi u laboratorijama danas postavljaju granice onoga što će sutra postati standard. Tiho, neprimetno i daleko od naslovnih strana časopisa i web portala.

Chemtrails: naučna modifikacija vremena i teorija zavere

U modernom, tehnološkom društvu u kojem su sve moguće informacije prakrično samo na jedan klik daleko od nas, stvorio se i jedan svojevrsni paradoks: nikada nismo imali više naučnih informacija o svetu koji nas okružuje, a istovremeno nikada nije bilo lakše da se nauka pretvori u teoriju zavere. U tom smislu, istraživanja modifikacije vremena i geo-inženjeringa savršen su primer tog fenomena, jer se radi o stvarnim, ali ograničenim eksperimentima, koji su u javnosti često predstavljeni kao dokazi skrivenih globalnih planova.

Na ovom Blogu, ali i na svom ličnom Facebook profilu, pisao sam desetine puta o različitim teorijama zavere i trudio se da neke od njih demistifikujem. Često sa promenljivim uspehom, jer uverenja su nekada jača od razuma. Jedna od teorija zavere koja i dalje grčevito opstaje je ona o nenakvom zaprašivanju ljudi otrovima iz mlaznih aviona takozvanim “chemtrailsima”. No, krenimo redom, uz malu napomenu: tekst koji sledi je samo kratki, uopšteni pokušaj demistifikacije jedne sasvim poznate naučne ideje. Tema je , naravno, daleko kompleksnija i o njoj se može svašta pisati, ali to ću ostaviti za naredne tekstove, kojih će svakako biti.

Dakle, pokušaji naučne modifikacije vremena nisu nikakva nova ideja. Još sredinom 20. veka, meteorolozi su postavili sebi jednostavno pitanje: ako oblaci već sadrže vlagu, može li se uticati na to hoće li ona pasti kao kiša ili sneg? Iz tog pitanja nastala je tehnika poznata kao cloud seeding, odnosno “zasejavanje oblaka.”

U svojoj osnovi, cloud seeding je izuzetno skroman zahvat. On ne može da stvara oblake iz vedrog neba, ne može da rađa niti pomera oluje i ne može da upravlja meteorološkim procesima. On samo pokušava da poveća verovatnoću padavina u već postojećim oblacima. To se radi ubacivanjem čestica koje služe kao jezgra kondenzacije, najčešće jodida srebra, suvog leda ili soli poput natrijum-hlorida. Te supstance imaju kristalnu strukturu sličnu ledu, što omogućava vodenim kapljicama da se lakše povežu i narastu do mase dovoljne da padnu na zemlju.

Ovakvi eksperimenti sprovođeni su decenijama u različitim zemljama: Sjedinjenim Američkim Državama, Kini, Australiji, delovima Evrope... Pokušaji njihove primene su bili krajnje pragmatične prirode: pokušati ublažiti suše, povećati broj snežnih padavina u planinskim slivovima radi boljeg snabdevanja vodom, ili smanjenje mogućnosti pojave grada (tuče) u poljoprivrednim oblastima. Rezultati, međutim, nikada nisu bili spektakularni. U najboljem slučaju, govorilo se o povećanju padavina od nekoliko procenata, često u granicama statističke greške, a upravo ta nepreciznost je ključna. Čak i danas, nauka ne može sa sigurnošću da razdvoji efekat zasejavanja od prirodne varijabilnosti atmosfere.

Paralelno s tim lokalnim eksperimentima, u akademskim krugovima se od kraja 20. veka pojavljuje znatno ambicioznija ideja, takozvani geo-inženjering. Za razliku od modifikacije vremena, geo-inženjering ne pokušava da utiče na pojedinačne oblake, već na globalni klimatski sistem. Najpoznatiji koncept u tom okviru je upravljanje sunčevim zračenjem (Solar Radiation Management).

Ideja je inspirisana prirodom: nakon velikih vulkanskih erupcija, planeta se privremeno hladi zbog sulfatnih aerosola koji se nakon erupcija dugo zadržavaju u stratosferi i koji reflektuju deo Sunčeve svetlosti. Naučnici su postavili teorijsko pitanje: da li bi se sličan efekat mogao veštački replicirati, ubrizgavanjem sitnih reflektujućih čestica u gornje slojeve atmosfere?

Međutim, ovde je izuzetno važno naglasiti sledeće: ovo su modeli i simulacije, a ne operativni sistemi! Ne postoji globalni program koji sprovodi stratosfersko raspršivanje aerosola. Razlozi su ozbiljni i racionalni. Od nepoznatih kratkoročnih i dugoročnih posledica po padavinske obrasce, velikih rizika po ozonski omotač, geopolitičkih tenzija i raznih etičkih pitanja o tome ko ima pravo i ko može „upravljati planetom“. Upravo zbog svih tih ozbiljnih rizika, većina naučnih tela zagovara ekstremni oprez ili potpuni moratorijum na takve intervencije.

Ipak, tu sad nastaje ključni problem u percepciji javnosti. Kada se suvoparne i često delimične informacije o realnim istraživanjima pomešaju sa nepoverenjem u institucije, nastaje plodno tlo za teorije zavere. U tom svojevrsnom informacijskom vakuumu rađa se narativ o „chemtrailsima“ i ideja da avioni namerno raspršuju tajne hemikalije radi kontrole klime, stanovništva i biologije planete.

Naučna zajednica, stručnjaci i razumni, racionalni i razložni ljudi, su ipak po ovom pitanju izuzetno jasni, a to je da ne postoje nikakvi dokazi da se takve aktivnosti sprovode. Tragovi koje vidimo iza aviona su kondenzacioni tragovi vodene pare koja se kristališe u hladnom vazduhu velikih visina. Njihovo ponašanje zavisi od vlažnosti i temperature atmosfere, zbog čega nekad brzo nestaju, a nekad se šire i zadržavaju satima. Upravo ta varijabilnost često se pogrešno tumači kao „namerno prskanje“.

Osim pogrešnog razumevanja običnih kondenzacijskih tragova, zabunu često stvaraju i fotografije na kojima se vidi testiranje balasta aviona pomoću posebnih buradi koji se pune tečnošću kako bi se testirala stabilnost aviona, kao i različiti legitimni dodaci na avionima, koji neupućenima liče na nekakve "prskalice", a koji su ustvari različiti instrumenti koji se koriste za naučna ispitivanja atmosfere, njene gustine, sastava, temperature, zagađenja, itd...

Paradoksalno, što su naučna istraživanja transparentnija, to su teorije zavere ponekad glasnije. Zabrane daljih naučnih istraživanja, poput one nedavno donete na Floridi, dodatno pojačavaju sumnje, ali ne zato što navodno potvrđuju zavere, već upravo suprotno - zato što zakonski regulišu čak i hipotetičke ili retke eksperimente, često pod političkim pritiskom javnosti.

U stvarnosti, granica ljudske moći nad atmosferom ostaje vrlo skromna. Mi, ne samo da ne kontrolišemo vreme, mi ga jedva dodirujemo, nesigurno i sa velikim ograničenjima. Ali upravo taj dodir, koliko god bio slab, dovoljan je da u kolektivnoj mašti preraste u mit o nekakvoj ljudskoj svemoći.

I tu dolazimo do suštine - teorije zavere ne nastaju iz nauke, već iz neznanja, straha, nerazumevanja i potrebe za jednostavnim objašnjenjima u složenom svetu nauke. Naučna istraživanja modifikacije vremena nisu nikakav “dokaz” skrivene kontrole, već, naprotiv, pokazuju nam i služe kao dokaz koliko smo daleko od kontrole atmosfere, i koliko suštinski ne možemo ni dotaknuti, za naše ovoliko skromne mogućnosti, neverovatnu moć prirode.

Srećna Nova godina i Božić!

Notatio Universalis želi svima srećnu Novu 2026. godinu i Božić!

Notatio Universalis wishes everyone a happy New Year 2026 and Christmas!

Skandal koji je stvorio legendu: Varšava 1980. i “slučaj” Ive Pogorelića

Za mene lično, Ivo Pogorelić je bez sumnje jedan od najvećih pijanističkih genija 20. veka. Od momenta kada sam ga prvi put čuo, pa do danas, uvek sam se divio njegovim interpretacijama i njegovom pijanističkom izrazu.

Priča koja sledi je priča o jednom mladiću koji se pojavio i bljesnuo na muzičkom nebu poput supernove, a čiji sjaj nas obasjava do danas. No, krenimo redom... 

Godine 1980, u hladnoratovskoj Evropi i u kulturnom smislu, konzervativnom okruženju, dogodilo se nešto što je trajno promenilo način na koji se danas razmišlja o umetničkom autoritetu, genijalnosti i zacrtanim pravilima. U centru tog događaja našao se mladi pijanista Ivo Pogorelić, koji je tada nastupio na jednom od najprestižnijih muzičkih nadmetanja na svetu, pod nazivom “International Chopin Piano Competition” u Varšavi.

Takmičenje koje je osnovano 1927. godine i održavano je u pravilnim intervalima, oduvek je važilo za bastion interpretativne tradicije Frederika Šopena. Na tom takmičenju se nije tražila originalnost po svaku cenu, već takozvana „ispravnost“, što je podrazumevalo određeni, zacrtani interpretativni stil, zacrtani tempo i klasičnu estetiku. I upravo je u jedan takav rigidni sistem ušao Pogorelić.

Već u prvim takmičarskim nastupima bilo je jasno da se pred žirijem ne nalazi standardni kandidat. Pogorelićeva interpretacija Šopena bila je ekstremno lična: sporiji tempo, naglašena arhitektura fraza, dramatični izražajni kontrasti i gotovo skulpturalno oblikovanje zvuka. Za jedne ovo je bila hereza i jeres , a za druge čisto otkrovenje.

Kako je takmičenje odmicalo, tenzije su rasle. Publika je na Pogorelićevu interpretaciju reagovala snažno i emotivno, nezabeleženo do tada. Često sa oduševljenjem, ali i sa primetnom zbunjenošću. Zvanični žiri je, međutim, bio duboko podeljen. Kada je objavljeno da Pogorelić nije prošao u finale, usledio je šok. Ne samo u sali, već i u samom žiriju.

U tom trenutku dolazi do čina koji je skandal pretvorio u istoriju. Slavna pijanistkinja Marta Argerič, tadašnja članica žirija, a koja je i sama odavno ušla u pijanističke legende, javno je demonstrativno istupila iz žirija i dala ostavku. Njene samo tri reči koje je tom prilikom izgovorila, postale su legendarne: „on je genije.“ 

Ona kasnije nije ni pokušala da ublaži izjavu, nije tražila nikakav kompromis. Jednostavno je odbila da bude deo sistema koji, po njenom mišljenju, nije bio sposoban da prepozna izuzetnost i genijalnost. Taj njen demonstrativni čin imao je snažan odjek. Mediji su se raspisali, muzička javnost se polarizovala, a Varšava je postala poprište rasprave o tome šta je umetnost, a šta puki akademizam.

I tako, paradoksalno, upravo je diskvalifikacija Pogoreliću donela svetsku slavu. Pozivi za koncerte stizali su sa svih strana, diskografske kuće su se utrkivale da snima za njih, a publika je hrlila u koncertne sale da čuje „tog pijanistu kojeg su izbacili“.

Ovde je ipak važno naglasiti da ovo nije bila priča o nepravdi u nekom banalnom, klasičnom smislu. Šta više, žiri ničim nije prekršio pravila. Naprotiv, on ih je dosledno primenio u skladu sa dotadašnjom dogmom. Ali, upravo tu leži suština skandala - pravila su očigledno bila tesna za umetnika koji je nastupao izvan njihovih okvira i več tada bio daleko iznad njih. I tu leži paradoks - Pogorelić nije izgubio takmičenje. Takmičenje je izgubilo njega, kao i jedinstvenu priliku da ga na pravi način razume.

Sa istorijske distance, Varšava 1980. godine danas se posmatra kao trenutak sudara dve filozofije muzike: jedne koja čuva tradiciju kroz normu, i druge, koja tradiciju vidi kao živi organizam. Pogorelić je, sasvim svesno, stao na stranu ove druge.

Ako postoji istorijska pouka ovog događaja, ona mogu reći da ona nije samo muzička. Ona je univerzalna. Istinski originalna misao često biva odbačena pre nego što bude prihvaćena. U tom smislu, skandal iz Varšave nije bio greška sistema, već njegov rendgenski snimak, koji je ogolio sistem do srži.

Ivo Pogorelić je iz tog sukoba mišljenja izašao ne samo kao moralni pobednik jednog takmičenja, već još više kao figura koja je obeležila epohu, što je na duže staze bila daleko veća pobeda.

Na kraju, poslušajte Pogorelićevu interpretaciju i sami zaključite ko je bio u pravu. Žiri ili Marta Argerič i publika. Po mom skromnom mišljenju, svet je tada, kao što sam već napomenuo na samom početku, dobio jednog od najvećih pijanističkih genija 20. veka. Čak i danas, u 21. veku njegova svetlost ne bledi. Jednostavno, Pogorelić je odavno ušao u legendu i tu će zauvek ostati.

Endi Vir – nauka, SF i IT kao sudbina

Postoje pisci koji naučnu fantastiku koriste kao kulisu i oni drugi, ređi, koji je shvataju kao zakonitost i stvarnost. Endi Vir (Andy Weir) bez sumnje pripada ovoj drugoj grupi. Kod njega fizika nije samo metafora, tehnologija nije nekakva vanzemlajska čarolija, a svemir nije romantična pozadina za ljudsko-vanzemaljske drame, već hladno, nemilosrdno okruženje u kojem se svaka greška plaća stvarnim posledicama. U Virovim knjigama nema vanzemaljskih civilizacija, laserskog oružja, intergalaktičkih borodova... Upravo ta doslednost u stilu učinila ga je jednim od najprepoznatljivijih autora savremene „tvrde“ naučne fantastike.

Vir nije klasičan književni proizvod akademskih radionica pisanja. Po obrazovanju i profesionalnoj biografiji on je pre svega programer, inženjerski um, čovek koji razmišlja u sistemima, algoritmima i naučnim ograničenjima. Pisanje mu u početku nije bilo poziv, već hobi, gotovo sporedna aktivnost. I upravo tu leži svojevrsna ironija njegove književne sudbine. 

Priča o nastanku knjige Marsovac danas je gotovo kultna. Vir je počeo da piše ovaj roman bez ikakve ambicije da ga objavi u klasičnom smislu. Tekst budućeg romana je najpre objavljivan poglavlje po poglavlje na njegovom ličnom blogu, gde su ga čitali entuzijasti, inženjeri, studenti i ljubitelji realističnog SF-a. Ono što je usledilo bilo je neuobičajeno: čitaoci nisu samo čitali, oni su i ispravljali, slali primedbe i sugestije, ukazivali na greške u proračunima, iznalazili realnija rešenja. Umesto da se uvredi, Vir je radio ono što je za njega prirodno - popravljao je tekst.

Tako je Marsovac postao roman kolektivne racionalnosti, postao je priča u kojoj gotovo nijedna tehnička odluka nije ostala bez provere. Kada su ga čitaoci nagovorili da knjigu učini dostupnom na Amazonu, Vir ju je skromno i bez ikakvih očekivanja ponudio po minimalnoj ceni, gotovo simbolično. I tada se dogodilo ono što se u izdavaštvu dešava izuzetno retko - knjiga je bukvalno eksplodirala.

Bez ikakve marketinške kampanje, bez velikog izdavača u pozadini, Marsovac je postao bestseler. Hollywood je ubrzo sledio kao prirodan korak, a adaptacija u režiji Ridlija Skota samo je zapečatila Virovu reputaciju autora koji zna kako da nauku pretvori u priču koja se čita u dahu.

Virov stil je prepoznatljiv gotovo odmah na prvo čitanje. Njegove rečenice su jasne, funkcionalne i bez ornamentalne raskoši. On ne piše da bi impresionirao lepotom jezika, već preciznošću misli i tehničke perfekcije. Diskretni i moram reći, veoma šarmantni humor koji se pojavljuje u njegovim knjigama, nije nekakva literarna arabeska ili ukras reda radi, već mehanizam preživljavanja i ironična distanca Virovih likova prema sopstvenoj situaciji.

Njegovi protagonisti nisu romantični vizionari, već ljudi koji rešavaju konkretne tehničke, životne i sudbonosne probleme. Kada se suoče sa krizom, oni ne razmišljaju o sudbini čovečanstva, već o sledećem logičnom koraku. Upravo to čini Virove romane bliskim klasičnoj tradiciji tvrdog SF-a, ali sa modernim IT, inženjerskim i softverskim senzibilitetom.

Nakon uspeha Marsovca, očekivanja su bila ogromna. I čitalačke publike i kritike. Sledeća knjiga pod nazivom Artemida (Artemis), je pokazala da Vir ne želi da ponavlja istu formulu. Umesto izolovanog pojedinca i borbe protiv prirode, ovde dobijamo društvo na Mesecu budućnosti. Grad, ekonomiju, kriminal, politiku. Nauka je i dalje tu, ali u službi trilera, a ne obrnuto.

Ova knjiga je, moram reći, podelila čitaoce. Jedni su je doživeli kao osveženje, drugi kao korak unazad u dubini ideja. No, jedno joj se ne može osporiti: Artemida je, po mom skromnom mišljenju, jedan od najrealističnijih prikaza svakodnevnog života u vanzemaljskoj koloniji u savremenoj književnosti.

Sa narednom knjigom Project Hail Mary, kod nas prevedenu kao Projekat očajnički pokušaj, Vir se vratio na teren koji mu najbolje leži. Tu je opet veliki kosmički problem, ograničeno vreme i inteligencija suočena sa nepoznatim. Ovo je roman u kojem se ponovo sreću realna nauka, emotivni ulog i ideja koja prevazilazi individualnu sudbinu. Mogu čak reći da je ova knjiga svojevrsna sinteza svega što je Vir do tada naučio, i kao pisac, i kao pripovedač naučnih ideja.

Endi Vir nije filozof naučne fantastike, niti autor koji se bavi metafizičkim pitanjima postojanja. Njegova književnost postavlja drugačije pitanje: šta se dešava kada čovek, lišen iluzija, ostane sam sa zakonima fizike?

U vremenu kada SF često klizi ka fantaziji sa svemirskim dekorom, Vir podseća na staru istinu žanra: svemir nije tu da nas oduševi, već da nas testira. A test, kako nas njegove knjige uče, uvek polaže onaj ko zna da razmišlja jasno, hladno, uporno, i što je najvažnije - racionalno..

Linux, ili kako je hobi projekat promenio IT

U avgustu 1991. godine, jedan tada 21-godišnji finski student računarstva po imenu  Linus Torvalds započeo je razvoj operativnog sistema u slobodno vreme. Sistema koji će, ne znajući to tada, postati jedna od najuticajnijih softverskih platformi u istoriji računarstva. 

Naime, Torvalds je tada samo želeo da napravi operativni sistem sličan UNIX-u, jer nije bio zadovoljan tadašnjim softverom za svoj Intel x86 PC, a zbog materijalne situacije nije mogao da priušti proprietarne verzije Unix-a. Rezultat njegovog rada bio je kernel (srž) operativnog sistema koji se sastojao od svega 10,239 linija programskog koda.

U originalnoj verziji, Torvalds je želeo da svoj projekat nazove “Freax”, što je bio spoj reči free (slobodan), freak (entuzijasta) i slova x (kao UniX). Međutim, njegov kolega Ari Lemmke, koji je postavljao fajlove na server, bez konsultacije sa Torvaldsom direktorijum je nazvao Linux, jer mu se ime Freax učilino suviše napadno i neprikladno. Folder je postavio 17. septembra 1991. godine na FTP serveru univerzitetske mreže FUNET i time je istorija Linuxa počela.

U prvoj objavi vezanoj za svoj novi kernel, Linus je opisao projekat kao „samo hobi“ i rekao da neće biti „velik i profesionalan“ kao GNU (projekat slobodnog softvera), ali je istovremeno pozvao zajednicu i entuzijaste da ga,ako žele, koriste i poboljšaju. 

Linux kernel od samog početka bio je open-source. Dakle, izvorni kod je bio javan, svima dostupan i bilo ko ga je mogao pregledati, menjati ili redistribuirati. Nešto kasnije, 1992. godine, kernel je objavljen pod GNU General Public License v2 (GPLv2), čime je jasno definisan pravni okvir slobode korišćenja i distribucije. To je bio presudan trenutak: zajednica je počela da doprinosi kodu širom sveta, što je omogućilo brzi razvoj, stabilnost i prilagodljivost sistema.

Hajde sada da vidimo šta je zapravo Linux?

Linux se danas često poistovećuje sa operativnim sistemom (OS), ali preciznije rečeno, Linux je samo kernel, tj. jezgro koje upravlja hardverom i procesima. Tek kada se kernel kombinuje sa drugim komponentama, kao što su GNU alati, desktop okruženja, grafički interfejs i aplikacije, dobija se Linux distribucija poput Ubuntu, Fedora, Debian i mnogih drugih, koji predstavljaju zaokružene operativne sisteme.

Danas Linux predstavlja stub moderne tehnologije, iako se to na prvi pogled ne vidi. Linux pokreće praktično sve “TOP 500” superračunare, što će reći sve superračunare sa najvišim performansama na svetu. 

Tu je i sveprisutni Android, najrašireniji mobilni operativni sistem na svetu, koji takođe koristi modifikovani Linux kernel kao svoju osnovu. Veliki deo interneta, uključujući servere koji hostuju sve glavne sajtove i servise, radi na Linux-u i Linux-baziranim sistemima. Cloud infrastrukture, kao što su AWS, Google Cloud, Azure i druge, većinom se oslanjaju na Linux tehnologije. Linux je portovan na najveći broj hardverskih arhitektura i koristi se u sistemima od superračunara do ugradnih uređaja, IoT platformi, rutera, pametnih televizora i različitih industrijskih sistema. 

Iako na desktop računarima ima manju tržišnu zastupljenost u odnosu na Windows i MacOS, Linux je omiljen među programerima, inženjerima i IT profesionalcima zbog svoje sigurnosti, stabilnosti i mogućnosti prilagođavanja. 

U najkrećem, Linus Benedict Torvalds je tako postao jedan od najuticajnijih softverskih inženjera na svetu, pa je u jednom trenutku dobio primamljivu ponudu od Apple-a i Stiva Džobsa (Steve Jobs) da radi na njihovom Unix-u, koju je on, verovali ili ne – odbio, jer nije želeo da napusti Linux projekat, te je nastavio i dalje svoj rad na Linux-u i drugim tehnologijama. 

Linux je odavno postao simbol pokreta takozvanog “otvorenog softvera”. Njegova arhitektura i razvojni model omogućili su kolaboraciju hiljada programera i kompanija širom sveta, stvarajući zajednicu koja pomera granice tehnologije. Fleksibilnost, stabilnost i prilagodljivost doveli su do toga da Linux danas bude osnova telefona, cloud servisa, superračunara, mrežne infrastrukture i mnogih kritičnih sistema.