U modernom, tehnološkom društvu u kojem su sve moguće informacije prakrično samo na jedan klik daleko od nas, stvorio se i jedan svojevrsni paradoks: nikada nismo imali više naučnih informacija o svetu koji nas okružuje, a istovremeno nikada nije bilo lakše da se nauka pretvori u teoriju zavere. U tom smislu, istraživanja modifikacije vremena i geo-inženjeringa savršen su primer tog fenomena, jer se radi o stvarnim, ali ograničenim eksperimentima, koji su u javnosti često predstavljeni kao dokazi skrivenih globalnih planova.
Na ovom Blogu, ali i na svom ličnom Facebook profilu, pisao sam desetine puta o različitim teorijama zavere i trudio se da neke od njih demistifikujem. Često sa promenljivim uspehom, jer uverenja su nekada jača od razuma. Jedna od teorija zavere koja i dalje grčevito opstaje je ona o nenakvom zaprašivanju ljudi otrovima iz mlaznih aviona takozvanim “chemtrailsima”. No, krenimo redom, uz malu napomenu: tekst koji sledi je samo kratki, uopšteni pokušaj demistifikacije jedne sasvim poznate naučne ideje. Tema je , naravno, daleko kompleksnija i o njoj se može svašta pisati, ali to ću ostaviti za naredne tekstove, kojih će svakako biti.
Dakle, pokušaji naučne modifikacije vremena nisu nikakva nova ideja. Još sredinom 20. veka, meteorolozi su postavili sebi jednostavno pitanje: ako oblaci već sadrže vlagu, može li se uticati na to hoće li ona pasti kao kiša ili sneg? Iz tog pitanja nastala je tehnika poznata kao cloud seeding, odnosno “zasejavanje oblaka.”
U svojoj osnovi, cloud seeding je izuzetno skroman zahvat. On ne može da stvara oblake iz vedrog neba, ne može da rađa niti pomera oluje i ne može da upravlja meteorološkim procesima. On samo pokušava da poveća verovatnoću padavina u već postojećim oblacima. To se radi ubacivanjem čestica koje služe kao jezgra kondenzacije, najčešće jodida srebra, suvog leda ili soli poput natrijum-hlorida. Te supstance imaju kristalnu strukturu sličnu ledu, što omogućava vodenim kapljicama da se lakše povežu i narastu do mase dovoljne da padnu na zemlju.
Ovakvi eksperimenti sprovođeni su decenijama u različitim zemljama: Sjedinjenim Američkim Državama, Kini, Australiji, delovima Evrope... Pokušaji njihove primene su bili krajnje pragmatične prirode: pokušati ublažiti suše, povećati broj snežnih padavina u planinskim slivovima radi boljeg snabdevanja vodom, ili smanjenje mogućnosti pojave grada (tuče) u poljoprivrednim oblastima. Rezultati, međutim, nikada nisu bili spektakularni. U najboljem slučaju, govorilo se o povećanju padavina od nekoliko procenata, često u granicama statističke greške, a upravo ta nepreciznost je ključna. Čak i danas, nauka ne može sa sigurnošću da razdvoji efekat zasejavanja od prirodne varijabilnosti atmosfere.
Paralelno s tim lokalnim eksperimentima, u akademskim krugovima se od kraja 20. veka pojavljuje znatno ambicioznija ideja, takozvani geo-inženjering. Za razliku od modifikacije vremena, geo-inženjering ne pokušava da utiče na pojedinačne oblake, već na globalni klimatski sistem. Najpoznatiji koncept u tom okviru je upravljanje sunčevim zračenjem (Solar Radiation Management).
Ideja je inspirisana prirodom: nakon velikih vulkanskih erupcija, planeta se privremeno hladi zbog sulfatnih aerosola koji se nakon erupcija dugo zadržavaju u stratosferi i koji reflektuju deo Sunčeve svetlosti. Naučnici su postavili teorijsko pitanje: da li bi se sličan efekat mogao veštački replicirati, ubrizgavanjem sitnih reflektujućih čestica u gornje slojeve atmosfere?
Međutim, ovde je izuzetno važno naglasiti sledeće: ovo su modeli i simulacije, a ne operativni sistemi! Ne postoji globalni program koji sprovodi stratosfersko raspršivanje aerosola. Razlozi su ozbiljni i racionalni. Od nepoznatih kratkoročnih i dugoročnih posledica po padavinske obrasce, velikih rizika po ozonski omotač, geopolitičkih tenzija i raznih etičkih pitanja o tome ko ima pravo i ko može „upravljati planetom“. Upravo zbog svih tih ozbiljnih rizika, većina naučnih tela zagovara ekstremni oprez ili potpuni moratorijum na takve intervencije.
Ipak, tu sad nastaje ključni problem u percepciji javnosti. Kada se suvoparne i često delimične informacije o realnim istraživanjima pomešaju sa nepoverenjem u institucije, nastaje plodno tlo za teorije zavere. U tom svojevrsnom informacijskom vakuumu rađa se narativ o „chemtrailsima“ i ideja da avioni namerno raspršuju tajne hemikalije radi kontrole klime, stanovništva i biologije planete.
Naučna zajednica, stručnjaci i razumni, racionalni i razložni ljudi, su ipak po ovom pitanju izuzetno jasni, a to je da ne postoje nikakvi dokazi da se takve aktivnosti sprovode. Tragovi koje vidimo iza aviona su kondenzacioni tragovi vodene pare koja se kristališe u hladnom vazduhu velikih visina. Njihovo ponašanje zavisi od vlažnosti i temperature atmosfere, zbog čega nekad brzo nestaju, a nekad se šire i zadržavaju satima. Upravo ta varijabilnost često se pogrešno tumači kao „namerno prskanje“.
Osim pogrešnog razumevanja običnih kondenzacijskih tragova, zabunu često stvaraju i fotografije na kojima se vidi testiranje balasta aviona pomoću posebnih buradi koji se pune tečnošću kako bi se testirala stabilnost aviona, kao i različiti legitimni dodaci na avionima, koji neupućenima liče na nekakve "prskalice", a koji su ustvari različiti instrumenti koji se koriste za naučna ispitivanja atmosfere, njene gustine, sastava, temperature, zagađenja, itd...
Paradoksalno, što su naučna istraživanja transparentnija, to su teorije zavere ponekad glasnije. Zabrane daljih naučnih istraživanja, poput one nedavno donete na Floridi, dodatno pojačavaju sumnje, ali ne zato što navodno potvrđuju zavere, već upravo suprotno - zato što zakonski regulišu čak i hipotetičke ili retke eksperimente, često pod političkim pritiskom javnosti.
U stvarnosti, granica ljudske moći nad atmosferom ostaje vrlo skromna. Mi, ne samo da ne kontrolišemo vreme, mi ga jedva dodirujemo, nesigurno i sa velikim ograničenjima. Ali upravo taj dodir, koliko god bio slab, dovoljan je da u kolektivnoj mašti preraste u mit o nekakvoj ljudskoj svemoći.
I tu dolazimo do suštine - teorije zavere ne nastaju iz nauke, već iz neznanja, straha, nerazumevanja i potrebe za jednostavnim objašnjenjima u složenom svetu nauke. Naučna istraživanja modifikacije vremena nisu nikakav “dokaz” skrivene kontrole, već, naprotiv, pokazuju nam i služe kao dokaz koliko smo daleko od kontrole atmosfere, i koliko suštinski ne možemo ni dotaknuti, za naše ovoliko skromne mogućnosti, neverovatnu moć prirode.
