U modernoj medicini, najveći pomaci često dolaze tiho, bez spektakla, ali sa dubokim i dalekosežnim implikacijama. Baš jedan takav trenutak danas se dešava u oblasti neurotehnologije, jedne od najmodernijih grana medicine, gde se granica između ljudskog mozga, računara i veštačke inteligencije ubrzano briše.
Naučnici iz SAD, konkretno istraživači sa Univerziteta Kolumbija, Stenford i Pensilvanija, razvili su novi moždani implant koji može da direktno registruje električnu aktivnost neurona, obradi te signale i bežično ih prenese spoljašnjim AI sistemima. Reč je o takozvanom interfejsu mozak–računar, ali za razliku od ranijih rešenja, ovaj sistem je izuzetno mali, tanak i energetski efikasan, što ga čini pogodnim za dugotrajnu upotrebu u ljudskom mozgu. Cilj ovog projekta je poboljšanje kvaliteta života i vraćanje motoričkih, govornih i vizuelnih funkcija kod osobama koje su pretrpele moždani udara biće efikasan i kod drugih patoloških stanja mozga.
Sam implant je fizički izuzetno mali i veoma diskretan. Tanak je poput vlasi kose i dimenzija približnih manjoj poštanskoj markici. Postavlja se direktno na moždanu koru, tj. delu u kojem se nalaze neuroni odgovorni za pokrete, govor, vid ili druge funkcije. Njegova osnovna uloga je da registruje sićušne električne impulse koje neuroni prirodno proizvode prilikom komunikacije.
Ono što ovaj sistem izdvaja jeste činjenica da se signali ne šalju kablom, već se digitalizuju u samom čipu i bežično prenose putem Wi-Fi veze ka spoljašnjem računarskom sistemu, gde ih preuzima veštačka inteligencija, koja dobijene podatke analizira, prepoznaje obrasce i prevodi u konkretne informacije ili komande.
Ovde sada dolazimo do ključne tačke. Na osnovu onoga što je poznato o sličnim sistemima, a ovo je moj skromni zaključak, AI ne „čita misli“ u nekakvom filozofskom smislu, već konkretno uči da povezuje određene obrasce moždane aktivnosti sa namerom, kao što su pokret ruke, pokušaj govora, vizuelni signal... Upravo ta interpretacija omogućava da se izgubljene funkcije zaobiđu ili nadomeste. Na primer, da osoba koja ne može da govori ponovo može da komunicira, ili da pacijent sa paralizom može da upravlja spoljašnjim uređajem.
Potencijalna i moguća primena ove tehnologije je ogromna. U prvom planu naučnika i lekara su epilepsija, povrede kičmene moždine, moždani udari, ALS i poremećaji vida. U svim tim slučajevima, problem često nije u tome što mozak „ne radi“, već što signal ne može da stigne tamo gde treba. Implant o kojem je ovde rel, u kombinaciji sa AI, postaje most preko tog prekida.
U poređenju sa starijim implantima, ovaj sistem omogućava mnogo veći protok podataka, uz manju potrošnju energije i manju invazivnost. To je ključno, jer dugoročna kompatibilnost sa moždanim tkivom ostaje jedan od najvećih izazova neurotehnologije.
Ali ipak, moram reći to, da iza samog medicinskog napretka kao takvog, stoje i neka dublja pitanja. KRecimo, kada (ako) moždani signali postanu digitalni podaci, a ti podaci kasnije predmet analize, otvara se novo poglavlje u razumevanju čoveka. Ne u smislu gubitka ljudskosti, već u redefinisanju odnosa između biologije i tehnologije.
Ovde moram naglasiti da ovo nije nekakav korak ka „čitanju misli“, niti ka naučno-fantastičnim distopijama. Ovo je, pre svega, pokušaj da se izgubljena funkcija tela vrati, da se prekid i tišina u funkcionisanju nervnog sistema ponovo pretvori u signal. Ali istovremeno, to je i prvi pogled u svet u kome će mozak, po prvi put u istoriji, imati direktan tehnički interfejs sa sistemima veštačke inteligencije.
S obzirom na to da u budućnost ulazimo sve brže, mnogi pbi rekli (pre)naglo, upravo zato je važno da je razumemo na vreme, prilagodimo je sebi i izvučemo maksimum koristi iz nje.
