Tvrdnja u obliku pitanja koja se često ponavlja, čak i među dobronamernim posmatračima svemirske istorije, kaže otprilike ovako: „kako to da je čovečanstvo nekada moglo da ide na Mesec i imalo neophodnu tehnologiju, a danas više ne može i nema tehnologiju.“
Ta tvrdnja je, odmah da kažem - pogrešna. Ne samo da je tehnički netačna, već i konceptualno potpuno pogrešno postavljena. Pravo pitanje, zapravo, nikada nije bilo da li možemo, već zašto bismo i ko bi, nakon što je program Apolo završen, bio ponovo spreman da to plati.
Hjade da krenemo od početka i podsetimo se ukratko kako je, i zašto, nastao Program Apolo. On nije nastao iz čisto naučne radoznalosti niti iz nekakve dugoročne vizije čovečanstva u svemiru. On je bio proizvod specifičnog istorijskog trenutka. Tokom Hladnog rata, Mesec je postao simbol tehnološke i ideološke dominacije. Kada je NASA 1969. godine spustila Apolo 11 na Mesečevu površinu, cilj je bio ostvaren. Sovjetski Savez je poražen u najvidljivijoj i najmoćnijoj fazi svemirske trke, a politička poenta je bila jasna. U tom trenutku, unutrašnji motor projekta je polako počeo da posustaje. Ali ne zato što je tehnologija zakazala, već zato što je razlog nestao.
Cena je bila sledeći, vrlo opipljiv problem. Program Apolo koštao je oko 25 milijardi dolara u tadašnjim dolarima, što danas odgovara sumi većoj od 150 milijardi dolara. Svaka nova misija zahtevala je izgradnju nove Saturn V rakete, tehnološkog čuda koje se moglo koristiti samo jednom, za razliku od programa Artemis, koji koristi rakete za višekratnu upotrebu, ali to je druga tema.
Dakle,u svetu u kojem se budžet lomio između Vijetnama, socijalnih programa i novih strateških prioriteta, takav luksuz je postao politički neodrživ. Jednostavno, nije više bilo lakog i opipljivog načina da se opravda nastavak ulaganja u projekat čiji je primarni cilj već bio ispunjen.
NASA je tada, u skladu s tim okolnostima, redefinisala svoje prioritete. Fokus se prebacio na projekte koji su delovali dugoročnije održivo, kao što su ulaganja u svemirske stanice, naučne satelite i na kraju program Spejs šatl, zamišljen kao višekratni svemirski sistem koji bi mogao postati rutinski način pristupa niskoj Zemljinoj orbiti. Ti projekti nisu bili tako spektakularni kao hod po Mesecu, ali su se uklapali u realnost budžeta i političkih očekivanja.
Sledeći jako bitan faktor je bio faktor rizika. Letovi na Mesec nikada nisu bili bezbedni. Neuspešna misija Apolo 13 je bio brutalni podsetnik koliko su te misije suštinski bile krhke, opasne i neizvesne. Dok je postojao jasan strateški razlog, rizikovanje života astronauta, iako surovo samo po sebi, bilo je ipak politički prihvatljivo zbog višeg cilja. Kada je i taj razlog nestao, svaki sledeći let postao je potencijalno neodbranjiv pred javnošću.
Zato je važno jasno ponovo reći sledeće: čovečanstvo nikada nije izgubilo sposobnost da ode na Mesec. Ono što smo izgubili bila je volja da se to plati novcem, političkim kapitalom i prihvatanjem rizika. Tehnologija nije zaboravljena, ona je jednostavno prestala da se proizvodi jer nije imala naručioca. Zamislite da danas neko od jedne fabrike automobila poruči da mu izradi motor kakav se ugrađivao u automobile sredinom 20. veka? Naravno, to niko ne bi prihvatio, jer više ne postoje operativne mašine koje bi takav motor mogle napraviti. Ako bi neko i pokušao, to bi koštalo basnoslovno, jer bi se sve moralo raditi od početka.
U današnje vreme, dok se priprema misija Artemis, stvari ipak stoje sasvim drugačije. Današnji povratak Mesecu nije nekakvo nostalgično ponavljanje Apola. Razlog je suštinski drugačiji. Mesec se sada posmatra kao poligon za dugoročno istraživanje, kao mesto za stalne ili polustalne baze, te kao odskočna daska za buduća putovanja na Mars, ali ovoga puta i kao prostor za međunarodnu saradnje, a ne nadmetanje. Ovaj put se ne ide zbog pobede u trci i pobijanja zastave, već zbog opstanka i budućnosti čovečanstva, sticanja novih znanja i buduće infrastrukture čovečanstva u svemiru.
Mesec, dakle, kao što vidimo, nikada nije bio napušten. Bio je, da tako kažem, odložen. A sada, kada su razlozi zreliji, a ambicije dublje, vraćamo mu se ponovo. To, kao što vidimo, nije korak unazad ka Apolu, već naprotiv, korak napred ka civilizaciji koja u svemiru više ne traži pobedu, već svoju budućnost.
