Povremeno, a opet sve češće, pojavi se vest koja zvuči kao naučna fantastika, a zapravo pripada vrlo realnom svetu modernih tehnologija. Jedna od takvih je i nedavna informacija koju sam pročitao na jednom portalu koji se bavi modernim tehnologijama, da su japanski istraživači postigli brzinu prenosa podataka od 1,02 petabita u sekundi! To je broj toliko veliki da se u popularnim medijima opisuje slikovitom tvrdnjom kako je tim brzinama moguće preuzeti celokupnu Netflix biblioteku za svega nekoliko sekundi. Vest zaista deluje gotovo neverovatno, ali je ipak u svojoj suštini, tačna. Ali, razumevanje njenog pravog značenja zahteva malo dublji pogled ispod senzacionalističkog naslova.
Jedan petabit (Pbit) je jedinica mere podataka koja predstavlja 1.000.000.000.000.000 (10¹⁵) bita, odnosno hiljadu triliona bita, koristeći decimalni (SI) sistem, odnosno on je ekvivalentan hiljadu terabita (Tb) i koristi se za merenje ogromnih količina podataka u telekomunikacijama i skladištenju.
Rekord o kojem ovde govorimo je postignut u istraživačkim laboratorijama japanskog Nacionalnog instituta za informacione i komunikacione tehnologije (NICT), jedne od vodećih svetskih institucija u oblasti optičkih komunikacija. Ono što je važno odmah naglasiti je, da ovde nije reč o „internetu budućnosti“ koji će uskoro stići do naših kućnih rutera i šire komercijalne upotrebe, već o demonstraciji maksimalnog kapaciteta prenosa podataka kroz optičko vlakno, u kontrolisanim uslovima, sa ciljem da se ispita krajnje granice danas dostupne tehnologije.
Takođe, ključ ovog dostignuća ne leži u nekakvoj novoj i revolucionarnoj komponenti, već u pametnoj kombinaciji više već poznatih principa. Umesto klasičnog optičkog vlakna koje u sebi ima jedno jezgro, tj. vlakno, kroz koje se svetlosni signal prenosi, japanski tim je koristio takozvano višejezgarno (multi-core) optičko vlakno sa čak 19 nezavisnih jezgara. Svako od tih jezgara funkcioniše kao zaseban kanal za prenos podataka, ali svi se nalaze unutar jednog kabla standardne debljine od 0,125 milimetara, što je posebno važno jer pokazuje kompatibilnost sa već postojećom optičkom infrastrukturom.
Na taj način, podaci se ne šalju brže u klasičnom smislu, već se šalju paralelno. Kao da se umesto jednog puta sa jednom trakom koristi autoput sa devetnaest traka, kroz koje saobraćaj teče istovremeno u istom pravcu. Kada se tome dodaju napredne tehnike modulacije, višetalasan prenos (WDM – wavelength division multiplexing) i sofisticirani optički pojačivači koji sprečavaju degradaciju signala, dobija se ukupni protok koji dostiže do sada nezabeleženih 1,02 petabita u sekundi.
Posebno impresivna činjenica jeste da ovaj prenos nije ostvaren na simboličnoj udaljenosti od nekoliko metara unutar laboratorije, već na efektivnoj distanci od oko 1.800 kilometara. To znači da sistem ne funkcioniše samo kao teorijski eksperiment, već kao realna demonstracija dugolinijskog prenosa, kakav je potreban u stvarnim telekomunikacionim mrežama, između gradova, država i kontinenata.
Ipak, upravo ovde dolazimo do tačke na kojoj popularni narativi često skrenu u pogrešnom pravcu. Ova brzina nikako ne znači da će krajnji korisnici u dogledno vreme imati petabitnu brzinu interneta. Kućni i poslovni internet zavisi od čitavog niza drugih ograničenja: od mrežne opreme, rutera, servera, protokola, pa sve do ekonomske isplativosti. Rekord o kome je reč odnosi se na osnovni „kičmeni“ sloj interneta, takozvani backbone, koji povezuje velike data-centre i čvorišta globalne mreže.
Ali, upravo tu leži pravi značaj ovog dostignuća. Rast cloud servisa, napredak veštačke inteligencije, obrada velikih količina podataka i globalna komunikacija zahtevaju ogroman kapacitet prenosa na najvišem nivou mreže. Japanski eksperiment pokazuje da optička vlakna, suprotno čestim tvrdnjama, još nisu ni blizu svog fizičkog maksimuma i da postoji ogroman prostor za dalji razvoj bez potrebe za radikalnom promenom infrastrukture.
Na kraju, ako ovu vest sagledamo trezveno i bez senzacionalizma, možemo reći da ona (bar za sada), ne najavljuje internet brzine snova za krajnje korisnike, ali vrlo jasno pokazuje da temelji savremene digitalne civilizacije postaju sve snažniji. Kao što su nekada, na primer, prototipovi mlaznih motora prethodili komercijalnoj avijaciji, tako i ovakvi rekordi u laboratorijama danas postavljaju granice onoga što će sutra postati standard. Tiho, neprimetno i daleko od naslovnih strana časopisa i web portala.
