Za mene lično, Ivo Pogorelić je bez sumnje jedan od najvećih pijanističkih genija 20. veka. Od momenta kada sam ga prvi put čuo, pa do danas, uvek sam se divio njegovim interpretacijama i njegovom pijanističkom izrazu.
Priča koja sledi je priča o jednom mladiću koji se pojavio i bljesnuo na muzičkom nebu poput supernove, a čiji sjaj nas obasjava do danas. No, krenimo redom...
Godine 1980, u hladnoratovskoj Evropi i u kulturnom smislu, konzervativnom okruženju, dogodilo se nešto što je trajno promenilo način na koji se danas razmišlja o umetničkom autoritetu, genijalnosti i zacrtanim pravilima. U centru tog događaja našao se mladi pijanista Ivo Pogorelić, koji je tada nastupio na jednom od najprestižnijih muzičkih nadmetanja na svetu, pod nazivom “International Chopin Piano Competition” u Varšavi.
Takmičenje koje je osnovano 1927. godine i održavano je u pravilnim intervalima, oduvek je važilo za bastion interpretativne tradicije Frederika Šopena. Na tom takmičenju se nije tražila originalnost po svaku cenu, već takozvana „ispravnost“, što je podrazumevalo određeni, zacrtani interpretativni stil, zacrtani tempo i klasičnu estetiku. I upravo je u jedan takav rigidni sistem ušao Pogorelić.
Već u prvim takmičarskim nastupima bilo je jasno da se pred žirijem ne nalazi standardni kandidat. Pogorelićeva interpretacija Šopena bila je ekstremno lična: sporiji tempo, naglašena arhitektura fraza, dramatični izražajni kontrasti i gotovo skulpturalno oblikovanje zvuka. Za jedne ovo je bila hereza i jeres , a za druge čisto otkrovenje.
Kako je takmičenje odmicalo, tenzije su rasle. Publika je na Pogorelićevu interpretaciju reagovala snažno i emotivno, nezabeleženo do tada. Često sa oduševljenjem, ali i sa primetnom zbunjenošću. Zvanični žiri je, međutim, bio duboko podeljen. Kada je objavljeno da Pogorelić nije prošao u finale, usledio je šok. Ne samo u sali, već i u samom žiriju.
U tom trenutku dolazi do čina koji je skandal pretvorio u istoriju. Slavna pijanistkinja Marta Argerič, tadašnja članica žirija, a koja je i sama odavno ušla u pijanističke legende, javno je demonstrativno istupila iz žirija i dala ostavku. Njene samo tri reči koje je tom prilikom izgovorila, postale su legendarne: „on je genije.“
Ona kasnije nije ni pokušala da ublaži izjavu, nije tražila nikakav kompromis. Jednostavno je odbila da bude deo sistema koji, po njenom mišljenju, nije bio sposoban da prepozna izuzetnost i genijalnost. Taj njen demonstrativni čin imao je snažan odjek. Mediji su se raspisali, muzička javnost se polarizovala, a Varšava je postala poprište rasprave o tome šta je umetnost, a šta puki akademizam.
I tako, paradoksalno, upravo je diskvalifikacija Pogoreliću donela svetsku slavu. Pozivi za koncerte stizali su sa svih strana, diskografske kuće su se utrkivale da snima za njih, a publika je hrlila u koncertne sale da čuje „tog pijanistu kojeg su izbacili“.
Ovde je ipak važno naglasiti da ovo nije bila priča o nepravdi u nekom banalnom, klasičnom smislu. Šta više, žiri ničim nije prekršio pravila. Naprotiv, on ih je dosledno primenio u skladu sa dotadašnjom dogmom. Ali, upravo tu leži suština skandala - pravila su očigledno bila tesna za umetnika koji je nastupao izvan njihovih okvira i več tada bio daleko iznad njih. I tu leži paradoks - Pogorelić nije izgubio takmičenje. Takmičenje je izgubilo njega, kao i jedinstvenu priliku da ga na pravi način razume.
Sa istorijske distance, Varšava 1980. godine danas se posmatra kao trenutak sudara dve filozofije muzike: jedne koja čuva tradiciju kroz normu, i druge, koja tradiciju vidi kao živi organizam. Pogorelić je, sasvim svesno, stao na stranu ove druge.
Ako postoji istorijska pouka ovog događaja, ona mogu reći da ona nije samo muzička. Ona je univerzalna. Istinski originalna misao često biva odbačena pre nego što bude prihvaćena. U tom smislu, skandal iz Varšave nije bio greška sistema, već njegov rendgenski snimak, koji je ogolio sistem do srži.
Ivo Pogorelić je iz tog sukoba mišljenja izašao ne samo kao moralni pobednik jednog takmičenja, već još više kao figura koja je obeležila epohu, što je na duže staze bila daleko veća pobeda.
Na kraju, poslušajte Pogorelićevu interpretaciju i sami zaključite ko je bio u pravu. Žiri ili Marta Argerič i publika. Po mom skromnom mišljenju, svet je tada, kao što sam već napomenuo na samom početku, dobio jednog od najvećih pijanističkih genija 20. veka. Čak i danas, u 21. veku njegova svetlost ne bledi. Jednostavno, Pogorelić je odavno ušao u legendu i tu će zauvek ostati.
