Vir nije klasičan književni proizvod akademskih radionica pisanja. Po obrazovanju i profesionalnoj biografiji on je pre svega programer, inženjerski um, čovek koji razmišlja u sistemima, algoritmima i naučnim ograničenjima. Pisanje mu u početku nije bilo poziv, već hobi, gotovo sporedna aktivnost. I upravo tu leži svojevrsna ironija njegove književne sudbine.
Priča o nastanku knjige Marsovac danas je gotovo kultna. Vir je počeo da piše ovaj roman bez ikakve ambicije da ga objavi u klasičnom smislu. Tekst budućeg romana je najpre objavljivan poglavlje po poglavlje na njegovom ličnom blogu, gde su ga čitali entuzijasti, inženjeri, studenti i ljubitelji realističnog SF-a. Ono što je usledilo bilo je neuobičajeno: čitaoci nisu samo čitali, oni su i ispravljali, slali primedbe i sugestije, ukazivali na greške u proračunima, iznalazili realnija rešenja. Umesto da se uvredi, Vir je radio ono što je za njega prirodno - popravljao je tekst.
Tako je Marsovac postao roman kolektivne racionalnosti, postao je priča u kojoj gotovo nijedna tehnička odluka nije ostala bez provere. Kada su ga čitaoci nagovorili da knjigu učini dostupnom na Amazonu, Vir ju je skromno i bez ikakvih očekivanja ponudio po minimalnoj ceni, gotovo simbolično. I tada se dogodilo ono što se u izdavaštvu dešava izuzetno retko - knjiga je bukvalno eksplodirala.
Bez ikakve marketinške kampanje, bez velikog izdavača u pozadini, Marsovac je postao bestseler. Hollywood je ubrzo sledio kao prirodan korak, a adaptacija u režiji Ridlija Skota samo je zapečatila Virovu reputaciju autora koji zna kako da nauku pretvori u priču koja se čita u dahu.
Virov stil je prepoznatljiv gotovo odmah na prvo čitanje. Njegove rečenice su jasne, funkcionalne i bez ornamentalne raskoši. On ne piše da bi impresionirao lepotom jezika, već preciznošću misli i tehničke perfekcije. Diskretni i moram reći, veoma šarmantni humor koji se pojavljuje u njegovim knjigama, nije nekakva literarna arabeska ili ukras reda radi, već mehanizam preživljavanja i ironična distanca Virovih likova prema sopstvenoj situaciji.
Njegovi protagonisti nisu romantični vizionari, već ljudi koji rešavaju konkretne tehničke, životne i sudbonosne probleme. Kada se suoče sa krizom, oni ne razmišljaju o sudbini čovečanstva, već o sledećem logičnom koraku. Upravo to čini Virove romane bliskim klasičnoj tradiciji tvrdog SF-a, ali sa modernim IT, inženjerskim i softverskim senzibilitetom.
Nakon uspeha Marsovca, očekivanja su bila ogromna. I čitalačke publike i kritike. Sledeća knjiga pod nazivom Artemida (Artemis), je pokazala da Vir ne želi da ponavlja istu formulu. Umesto izolovanog pojedinca i borbe protiv prirode, ovde dobijamo društvo na Mesecu budućnosti. Grad, ekonomiju, kriminal, politiku. Nauka je i dalje tu, ali u službi trilera, a ne obrnuto.
Ova knjiga je, moram reći, podelila čitaoce. Jedni su je doživeli kao osveženje, drugi kao korak unazad u dubini ideja. No, jedno joj se ne može osporiti: Artemida je, po mom skromnom mišljenju, jedan od najrealističnijih prikaza svakodnevnog života u vanzemaljskoj koloniji u savremenoj književnosti.
Sa narednom knjigom Project Hail Mary, kod nas prevedenu kao Projekat očajnički pokušaj, Vir se vratio na teren koji mu najbolje leži. Tu je opet veliki kosmički problem, ograničeno vreme i inteligencija suočena sa nepoznatim. Ovo je roman u kojem se ponovo sreću realna nauka, emotivni ulog i ideja koja prevazilazi individualnu sudbinu. Mogu čak reći da je ova knjiga svojevrsna sinteza svega što je Vir do tada naučio, i kao pisac, i kao pripovedač naučnih ideja.
Endi Vir nije filozof naučne fantastike, niti autor koji se bavi metafizičkim pitanjima postojanja. Njegova književnost postavlja drugačije pitanje: šta se dešava kada čovek, lišen iluzija, ostane sam sa zakonima fizike?
U vremenu kada SF često klizi ka fantaziji sa svemirskim dekorom, Vir podseća na staru istinu žanra: svemir nije tu da nas oduševi, već da nas testira. A test, kako nas njegove knjige uče, uvek polaže onaj ko zna da razmišlja jasno, hladno, uporno, i što je najvažnije - racionalno..
