Tekst koji sledi i koji upravo počinjete da čitate, mogao bi se posmatrati kao svojevrsni nastavak, ili bolje reći nadovezivanje, na moj prethodni tekst NLO i skala Kardaševa. Ako ga do sada niste pročitali, možete to učiniti sada, radi boljeg shvatanja konteksta cele priče.
Jednog dana 1950. godine, italijansko-američki fizičar Enriko
Fermi, poznat po britkom umu i neumoljivoj logici, postavio je jedno od
najznačajnijih pitanja u istoriji istraživanja inteligentnog živta u svemiru: „Ako
je svemir star i ogroman, i ako su uslovi za život česti, gde su onda svi?“
To pitanje je kasnije dobilo naziv Fermijev paradoks.
Paradoks ne počiva na odsustvu dokaza, već na disproporciji između očekivanog i
opaženog. Naime, sve ukazuje da bi naša galaksija, ali i sve ostale, trebale da
vrve od inteligentnog života, a mi ne čujemo niti vidimo bilo šta.
Od tada pa do danas su se nagomilale dodatne spoznaje koje ovaj
paradoks čine još dubljim:
1. naša galaksija ima više od 200 milijardi zvezda, a planete su pravilo, a ne izuzetak,
2. otkriveni su egzoplanetarni sistemi sa planetama u takozvanoj nastanjivoj zoni,
3. život na Zemlji se razvio veoma brzo nakon što su se uslovi stabilizovali, što sugeriše da je nastanak života možda čest.
Pa ipak, i pored svega, mi ništa ne čujemo. Nema poruka, nema sondi, nema artefakata... samo tišina.
Ova naša razmatranja nikako ne bi bila kompletna, niti do kraja razumljiva bez Drejkove jednačine, koja je svojevrsni pokušaj strukturiranja nepoznatog. Astronom Frank Drejk je 1961. godine pokušao da kvantifikuje ovu misteriju, postavivši sledeću jednačinu:
gde je:
R∗ – brzina formiranja zvezda u galaksiji,
fp – procenat zvezda koje imaju planete,
ne – broj nastanjivih planeta po sistemu,
fl – verovatnoća nastanka života na tim planetama,
fi – verovatnoća razvoja inteligencije,
f – procenat civilizacija koje komuniciraju,
L – prosečno trajanje takvih civilizacija.
Svaki od ovih faktora nosi sopstvenu neizvesnost. Najveći problem je L – koliko dugo jedna civilizacija uopšte traje? I koliko dugo može (ili uopšte želi) da emituje signale u svemir?
Naravno, sve ovo su samo teorijske interpretacije pitanja koja svakodnevno postavljamo. Shodno tome, postoje brojni odgovori na Ferminijev paradoks, koji se kreću između optimističnih i zastrašujućih. Evo samo nekih od njih:
1. hipoteza Velikog filtera – postoji prepreka (biološka, tehnološka, etička) koju gotovo niko ne prelazi. Možda je iza nas (npr. nastanak složenog života), a možda ispred nas (npr. samouništenje),
2. zoološki vrt – napredne civilizacije nas namerno ignorišu i samo posmatraju ,
3. tehnološki jaz – možda druge civilizacije koriste tehnologije i komunikacije koje mi ne možemo da detektujemo,
4. tiha većina – možda su svi u fazi slušanja, ali niko ne emituje,
5. simulacija – postojimo u virtuelnom univerzumu koji, osim nas, nije naseljen,
6. možda je univerzum pun života, ali je većina kratkog daha da bi ostavila trag za sobom ili se identifikolvala,
7. možda su civilizacije nevidljive, jer se samouništavaju ubrzo nakon razvoja tehnologije,
8. možda nismo zanimljivi – ili dovoljno napredni da budemo primećeni,
9. možda niko ne komunicira jer niko ne preživljava dovoljno dugo da sačeka da stigne odgovor.
I konačno, možda smo zaista sami? Možda drugih jednostavno nema?
Kao što vidimo, Fermijev paradoks možda nije samo pitanje astronomije i biologije, već svojevrsni filozofski test zrelosti čovečanstva. U zavisnosti od toga kako tumačimo tišinu svemira, mi oblikujemo svoj odnos prema budućnosti. Možda je tišina upozorenje. Možda je izazov. Možda je ogledalo koje pokazuje koliko smo sami sebi prepreka.
Fermijev paradoks nas ne uči samo o postojanju mogućih vanzemaljskih civilizacija, već i o nama samima. Možda će prava vrednost traganja za drugim civilizacijama biti upravo to što ćemo morati da postanemo bolja verzija sebe, da bismo opstali i napredovali dovoljno dugo da ih sretnemo.
Ako druge civilizacije postoje, ali traju kratko, možda je pravi odgovor tišine u tome što nijedna ne preživi dovoljno dugo da postane glas univerzuma? Možda je put do zvezda obeležen sopstvenim granicama – etičkim, tehnološkim, saznajnim...
Da zaključim, tišina svemira ne mora nužno značiti da niko ne postoji – već možda da je komunikacija mnogo teža, ređa ili opasnija nego što mislimo. A možda je na nama da prvi progovorimo, što mi jesmo učinili, ali je pitanje ko nas je čuo, jer naše svemirsko javljanje je i dalje ograničeno na jedva malo veći prostor od našeg Sunčevog sistema. Ili makar treba da naučimo da pažljivije slušamo i trudimo se da smislimo napredniju tehnologiju koja če biti u stanju da istinski sluša, ali i šalje dovoljno napredne poruke koje bi i drugi mogli primiti bilo gde u kosmosu i razumeti kao signal inteligentnog života.
