Hoće li AI roboti zameniti hirurge - vizija i realnost

Svi oni ljubitelji SF žanra koji su pročitali čuvenu tetralogiju Artura Klarka (Arthur C. Clarke), o vanzemaljskom intergalaktičkom brodu "Rama" i ramanskoj civilizaciji, sigurno se sećaju RoKir-a, to jest robota hirurga koji je imao zadatak da na svemirskom brodu koji su ljudi uputili u susret Rami, operiše u slučaju potrebe i kako je taj isti robot sticajem okolnosti (ne svojom krivicom), tokom operacije ubio komandanta misije generala Valerija Borzova.

To mi je bila prva asocijacija dok sam čitao jedan tekst o potencijalnoj upotrebi robota kod operacija ljudi. U tom smislu, u svetu gde veštačka inteligencija (AI) sve više ulazi u sferu medicine, Ilon Mask (Elon Musk) je nedavno uzburkao javnost tvrdnjom da će roboti pokretani AI-jem nadmašiti i najbolje ljudske hirurge za svega pet godina. Ova njegova izjava, iako provokativna i previše smela, otvara mnoga važna pitanja - da li je savremena medicina zaista blizu takve tehnološke revolucije? 

Nakon određenog istraživanja tematike, hajde da pogledamo gde se trenutno nalazimo na putu ka autonomnim hirurškim robotima i da li će ljudska ruka ipak zauvek ostati nezamenjiva u operacionim salama.

U objavi na mreži X, Elon Musk je istakao: Roboti će nadmašiti dobre hirurge za nekoliko godina, a najbolje hirurge za otprilike pet godina. Kao dokaz naveo je Neuralink-ov robotski sistem koji već ugrađuje tanke elektrode u mozak sa preciznošću koju ljudska ruka ne može postići. Ovaj sistem koristi sofisticirani mehanizam koji vizuelno identifikuje krvne sudove i izbegava ih, što omogućava bezbednu implantaciju bez rizika od unutrašnjeg krvarenja.

Najpoznatiji robotski sistem danas je "da Vinci Surgical System", koji omogućava minimalno invazivne operacije sa velikom preciznošću, ali i dalje pod punom kontrolom hirurga. Robot ne donosi odluke samostalno, već prenosi pokrete hirurga sa konzole na robotske instrumente. Pored ovog, tu su i drugi robotski sistemi poput Versius (CMR Surgical) i Hugo (Medtronic), koji donose modularnost i ergonomiju, ali ni oni (za sada) nemaju visok nivo autonomije.

Za razliku od ovih, Neuralinkov robot R1 predstavlja visok nivo automatizacije u veoma specifičnoj oblasti neurohirurgije. On samostalno izvodi gotovo celu proceduru implantacije bez aktivne uloge hirurga. Ovaj robot koristi iglu debljine 25 mikrometara za postavljanje niti debljine 4-6 mikrometara, što je nivo preciznosti koji ljudska ruka ne može da postigne.

Ipak, iako tehnološki napredak obećava, u ovoj problematici postoji čitav niz ozbiljnih izazova, kao što su:

Etika i poverenje pacijenata: Ko je odgovoran ako robot pogreši? Da li bi pacijenti pristali na operaciju bez ljudskog nadzora?

Adaptabilnost u nepredvidivim situacijama: Ljudski hirurg može da donosi odluke u realnom vremenu, na osnovu instinkta i iskustva. Roboti to za sada ne mogu.

Regulatorni okvir: Zdravstveni sistemi još nisu spremni da legalno odobre potpunu autonomiju robota u hirurgiji.

Zbog svega ovoga, a kako stvari trenutno stoje, najverovatniji razvojni put u narednoj deceniji je takozvani hibridni model, koji podrazumeva saradnju čoveka i mašine. Roboti će obavljati zadatke koji zahtevaju mikropreciznost i stabilnost, dok će hirurzi donositi ključne odluke i reagovati u eventualnim kritičnim situacijama. Već sada se AI koristi za analizu snimaka, asistenciju tokom operacija, pa čak i za učenje iz prethodnih zahvata, pa će svakako i dalje napredovati.

Šta reći na kraju ovog kratkog teksta? Maskova tvrdnja svakako ima utemeljenje u brzom razvoju tehnologije, ali vremenski okvir od pet godina deluje previše optimistično, čak i najvećim optimistima. Umesto potpunog izmeštanja ljudi iz operacione sale, realnije je očekivati sve čvršću saradnju između hirurga i robota, tako što bi se kombinovala preciznost mašine sa empatijom, ljudskim osećanjima i mudrošću čoveka.

Ako roboti ipak postanu bolji od nas u sečenju i spajanju tkiva, još će dosta vremena proći pre nego što nauče da nam stave ruku na rame pre operacije i emotivno i utešno kažu: "ne brinite, biće sve u redu."

Noćno nebo - prepuno tajnih iskrica

Noćno nebo je oduvek fasciniralo ljude, pa čak i one koji nikada nisu pokazivali neko posebno interesovanje za tajne svemira. Jednodstavno, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Gledano golim okom, ono deluje spokojno, gotovo prazno. Ali, prava slika svemira, kada bismo mogli videti sve što u njemu postoji, neuporedivo je bogatija, življa i neverovatno zgusnutog sjaja. Hajde da ovde zajedno istražimo kako se noćno nebo menja zavisno od naše perspektive i tehnologije koju koristimo.

Pogled sa Zemlje: 

Čak i na najtamnijim mestima planete, gde nema svetlosnog zagađenja, ljudsko oko može da vidi najviše oko 2.500 do 3.000 zvezda. Iako su te zvezde samo delići nase galaksije Mlečni put, one nam izgledaju kao usamljene tačke na ogromnoj tamnoj pozadini noćnog neba. Ograničenja naseg vida i Zemljina atmosfera koja rasipa svetlost čine da nam svemir noću deluje prazan i tih.

Pogled kroz teleskop: 

Čak i amaterski teleskop može otvariti sasvim novo poglavlje. Kroz okular vidimo desetine hiljada zvezda, magline u boji, kao i udaljene galaksije koje su golim okom nevidljive. Svaka duža ekspozicija otkriva jos više: strukture u svemiru postaju vidljivije, svetlost zvezda se razliva u spektakularne prizore, a svemir se pokazuje kao vrtlog svetlosti i tajni.

Pogled iz interstelarnog broda:

Zamislimo da se nalazimo u interstelarnom brodu, daleko od Zemljine atmosfere i svetlosnog zagađenja. Kroz ogromno staklo našeg svemirskog broda možemo videti beskrajno polje zvezda - blistavih, raznobojnih, rasutih svuda oko nas. Svaka tačka svetlosti je potencijalni svet sa sopstvenim pričom. Svetlost je oštrija, zvezde sijaju jače, a svemir je ispunjen milionima svetlosnih izvora. To je prizor koji oduzima dah i podseća nas koliko smo mali, a opet neraskidivo povezani sa univerzumom, samom činjenicom da smo deo njega.

Noćno nebo je daleko vise od onoga što vidimo. Ono je beskrajna mreža svetova, skrivena od nas našom ograničenom percepcijom. Uz pomoć tehnologije, a jednog dana možda i putovanjem kroz svemir, otkrivaćemo sve više i više te skrivene lepote. Svaki pogled u nebo budi želju u nama za istraživanjem, sanjarenjem i povezivanjem sa velikim kosmičkim misterijama.

Ako ste ikada osetili strahopoštovanje dok gledate u noćno nebo, a sigurno jeste, znajte da gledate samo površinu nečega daleko većeg i veličanstvenijeg. Možda će buduća putovanja u svemir omogućiti da i sami doživimo tu pravu sliku univerzuma.

Pogledajmo na kraju ovu fotografiju:

Gornji deo slike prilično realno prikazuje ono što zaista vidimo golim okom sa Zemlje, čak i prilikom posmatranja neba na najmračnijem mestu bez ikakvog svetlosnog zagađenja. U najboljem slučaju možemo videti od nekoliko stotina do oko 2.500 zvezda, ali ne više od tog broja. To se dešava zbog ograničenja ljudskog oka, koje jednostavno nije dovoljno osetljivo niti ima moć da uhvati sasvim slab sjaj udaljenih zvezda, kao ni sve talasne dužine na kojima zvezde emituju svoju svetlost.

Donji deo slike prikazuje fotografiju napravljenu moćnim teleskopom, poput Hubble Space teleskopa (HST). Takvi teleskopi imaju ogromnu svetlosnu moć i dugo vreme ekspozicije, te snimaju istu tačku neba satima ili danima, pa otkrivaju milione slabih i udaljenih zvezda i galaksija koje mi nikad golim okom ne bismo mogli videti.

Realno stanje stvari nam (po)kazuje da nebo zaista jeste prepuno zvezda, ali našim očima ono izgleda mnogo praznije, jer smo ograničeni mogućnostima našeg vida.

Dakle, možemo reći da gornja slika tačno oslikava ono što realno postoji u svemiru, ali ne i ono što ljudsko oko može videti bez pomoći savremene tehnologije.

Omega Speedmaster Professional – prvi sat nošen na Mesec

Malo je ručnih satova u istoriji horologije koji su stekli takav kultni status kao Omega Speedmaster Professional. Poznat i kao "Moonwatch", ovaj sat nije samo remek-delo inženjeringa, on je postao simbol ljudske težnje za istraživanjem svemira, tačnosti, pouzdanosti i beskompromisne izdržljivosti.

Posebnu slavu stekao je model poznat kao First Watch Worn on the Moon, kada ga je na ruci nosio astronaut Baz Oldrin tokom misije Apollo 11 1969. godine.

Omega Speedmaster je prvi put predstavljen 1957. godine kao deo "Professional" serije, namenjene sportistima i vozačima trkačkih automobila. Dizajneri i časovničari Omege nisu mogli ni sanjati da će samo deceniju kasnije njihov sat postati deo najveće avanture u istoriji čovečanstva.

Tokom ranih 1960-ih, NASA je pokrenula potragu za ručnim časovnikom koji će izdržati ekstremne uslove svemirskih misija. Nakon rigoroznog testiranja koje je uključivalo visoke temperature, vibracije, vakuum, udarce i zračenje, samo Omega Speedmaster je uspešno prošao sve testove.

U martu 1965. godine, NASA je zvanično sertifikovala Speedmaster kao jedini sat pogodan za sve svoje "manned space missions", to jest svemirskemisije sa ljudskom posadom. Ovde je važno je istaći da Omega u tom trenutku nije bila sponzorisana od strane NASA-e. Izbor ovog sata je bio isključivo na osnovu objektivnih performansi, što mu i danas daje posebnu vrednost.

"First Watch Worn on the Moon"

Dana 20. jula 1969. godine, tokom istorijskog "malog koraka za čoveka", astronaut Nil Armstrong postao je prvi čovek koji je poneo ovaj ručni sat na površinu Meseca. Od tada ovaj sat nosi ponosnu oznaku: "Flight-Qualified by NASA for All Manned Space Missions – The First Watch Worn on the Moon".

Tehničke karakteristike

Karakteristike modela koji je nošen na Mesecu (ref. ST105.012 i ST145.012) uključuju:

Mehanizam: Omega Caliber 321 (ručnog navijanja, kolumna točka hronograf)

Kućište: Čelik, prečnika 42mm

Staklo: Hesalit (akrilno staklo, izuzetno otporno na lomljenje)

Otpornost na vodu: Minimalna, jer je sat primarno prilagođen vakuumu svemira, a ne nošenja u vodi.

Funkcije: Hronograf sa centralnom sekundarom i podbrojčanicima za 30 minuta i 12 sati, mala sekunda.

Narukvica: Čelična ili NASA "Velcro" traka za nošenje preko skafandera

Zanimljivo je napomenuti da su zbog sigurnosti astronauata korišćena plastična (hesalit) stakla umesto safirnih, jer u slučaju udara safirno staklo može pući na oštre delove, dok hesalit samo puca bez opasnih fragmentacija.

Evolucija kalibara:

1. Caliber 321 (1957–1968)

Originalni mehanizam Speedmaster-a, ručnog navijanja, baziran na Lemania 2310 osnovi.

Poznat po svom kolumnom točku koji obezbeđuje vrhunski osećaj pritiska na hronograf pusher-e i izuzetnu dugotrajnost.

2. Caliber 861 (1968–1996)

Kako bi unapredila robusnost i olakšala proizvodnju, Omega uvodi Caliber 861 1968. godine. Mehanizam ručnog navijanja, zasnovan na Lemania 1873. Umesto kolumnog točka koristi cam-switch (mehaničku polugu) za kontrolu hronografa, što je pojednostavilo konstrukciju i poboljšalo otpornost. Veća frekvencija: 21.600 vibracija na sat (u poređenju sa 18.000 kod 321), što je omogućilo veću preciznost. Modeli Apollo misija nakon 1969. (kao Apollo 13, 14, 15 itd.) već su koristili Speedmaster-e sa ovim kalibrom.

3. Caliber 1861 (1996–2021)

Modernizovana verzija kalibra 861:

Poboljšani materijali (npr. delimična upotreba rodijuma za bolju otpornost na koroziju). I dalje zadržava istu osnovnu strukturu i arhitekturu. Postaje standard za sve "Moonwatch" modele do 2021. godine. Ovaj mehanizam se nalazi u većini savremenih "Moonwatch" primeraka koje kolekcionari danas traže.

4. Caliber 3861 (2021–danas)

Najnovija generacija pokreta: Ručno navijanje. Ugrađen Co-Axial escapement (koaksijalni izlazni sklop) za smanjeno trenje i veću dugotrajnost. Master Chronometer sertifikat – otpornost na magnetna polja do 15.000 Gaussa. Vrhunska preciznost i izdržljivost uz zadržavanje autentičnog duha Moonwatch-a. 3861 je omogućio da Speedmaster po prvi put kombinuje istorijski dizajn sa najnovijim horološkim tehnologijama, učvršćujući svoju poziciju kao sat koji nosi prošlost – ali je spreman za budućnost.

Zanimljivosti i simbolika

Caliber 321 je 2019. godine ponovo oživljen, zahvaljujući Omeginoj "Caliber 321 Workshop" inicijativi.

Astronauti misije Apollo 13, 1970. godine, upisala je Speedmaster u legendu: sat je korišćen za precizno tajmiranje ručnog manevra korekcije kursa koji je spasio posadu. "Silver Snoopy Award" koju je Omega primila od NASA-e za doprinos uspešnom povratku Apollo 13 posade, ostaje jedno od najviših priznanja koje je neka civilna kompanija ikada dobila od NASA-e.

Zaključak

Omega Speedmaster Professional nije samo mehanički sat. On je čuvar jedne od najsvetlijih epizoda u istoriji čovečanstva. Njegova evolucija od kalibra 321 do savremenog 3861 priča priču o tehnološkom napretku, ali i o vernosti originalnom duhu pionirskih svemirskih misija.

Nositi Speedmaster danas znači nositi deo onog sna o zvezdama – sna koji još uvek traje.

Izvori za ovaj tekst:

Omega Official Site: omega.com

Hodinkee: hodinkee.com

NASA Archives: nasa.gov

F-4 Phantom II – legenda neba

Moja fascinacija avijacijom, a u okviru nje borbenim avionima datira još iz detinjstva i mladosti, kada me je pokojni otac, i sam zajubljenik u avione, vodio na aeromitinge i surčinski aerodrom. Oduvek sam voleo da letim avionima, a godinama sam se bavio i maketarstvom i sa uživanjem sklapao makete u razmeri 1:72.

U tom smislu, svako od ljubitelja aviona i avijacije ima neki "svoj" avion koji posebno voli. Za mene je takav avion - McDonnell Douglas F-4 Phantom II

I zaista, u svetu borbenih aviona, retki su oni koji su ostavili trag kakav je ostavio F-4 Phantom. Ovaj dvosed, dvomotorni nadzvučni avion sa karakterističnim siluetom i nedvosmislenom harizmom predstavljao je srž zapadne vojne avijacije više od dve decenije. Iako prvi put poleteo davne 1958. godine, Phantom je ostao aktivan u nekim vojskama sve do 21. veka – što je svojevrsni inženjerski omaž njegovoj robusnosti, svestranosti i borbenoj vrednosti.

Meni je oduvek poseban utisak ostavljao njegov krajnje neobičan i originalan oblik trupa i krila.

Istorijski kontekst i razvoj

F-4 Phantom II razvijen je tokom 1950-ih godina kao višenamenski lovac-presretač za američku mornaricu. Kompanija McDonnell Aircraft (kasnije McDonnell Douglas), je dizajnirala avion koji je u početku bio zamišljen da deluje sa nosača aviona, ali se vrlo brzo pokazao toliko uspešnim da su ga usvojile i Ratno vazduhoplovstvo SAD (USAF), Marinci (USMC), kao i brojne savezničke ratne avijacije širom sveta, uključujući Veliku Britaniju, Izrael, Japan, Iran, Nemačku, Tursku...

Phantom je bio jedinstven i po tome što je bio prvi avion koji je istovremeno bio u službi sve tri grane američke vojske – što svedoči o njegovoj univerzalnosti.

Osnovne tehničke karakteristike

Posada: 2 (pilot i radar-operater)

Dužina: 19.2 m

Raspon krila: 11.7 m

Masa: oko 14.500 kg

Maksimalna brzina: oko 2.370 km/h (Mach 2.23)

Domet: 2.600 km (bez dodatnih rezervoara)

Naoružanje: do 8.400 kg različitog naoružanja (rakete, bombe, napalm bombe), uključujući rakete AIM-7 Sparrow, AIM-9 Sidewinder, i M61 Vulcan top kod kasnijih verzija.

Zanimljivo je ovde spomenuti da prvi modeli nisu imali ugrađen top, što se kasnije pokazalo kao ozbiljan nedostatak u bliskim vazdušnim borbama, naročito tokom Vijetnamskog rata, pa je brzo ugrađen top M61 u verziji F-4E.

Uloga i borbena primena

F-4 Phantom II je učestvovao u gotovo svim velikim sukobima takozvanog "Hladnog rata": Vijetnamski rat, Jom Kipurski rat, Iransko-Irački rat, kao i u Prvom Zalivskom ratu. U Vijetnamu je bio okosnica američke ofanzive iz vazduha, gde je i pored određenih taktičkih ograničenja, ostvario veliki broj oborenih neprijateljskih letelica.

Uprkos svom gabaritu i težini, Phantom je bio impresivno brz, imao je izuzetno jak i napredan radar za ono vreme i bio je sposoban da nosi veliku količinu oružja – što ga je činilo idealnim i za lovca-presretača, kao i za bombarderske misije, pa čak i za izviđanje (u verziji RF-4).

Karakter aviona i njegovo nasleđe

F-4 je poznat i po svojoj karakterističnoj silueti – spušteni nos, uzdignut rep, “dimni tragovi” iz motora i ogromna količina buke. Iako su piloti imali različita mišljenja o njegovom upravljanju (pogotovo u poređenju sa lakšim lovcima kao što su F-5 ili F-16), svi su poštovali njegov autoritet u borbi i sposobnost da “izdrži mnogo”.

Zvali su ga i “Smokey Joe” (Dimljeni Džo) zbog gustog dima koji je izlazio iz njegovih turbodžet motora J79, ali i “The Rhino” (Nosorog), što je aludiralo na njegovu masivnost, robusnost i snagu.

Phantom je ostavio ogroman trag u avio-industriji. Bio je platforma za brojne tehnološke inovacije: radar sa poluaktivnim navođenjem raketa, upotreba elektronskih ometača i raketnog sistema vazduh-vazduh u realnim uslovima. Njegov razvoj pomogao je da se oblikuju doktrine vazdušne borbe kakve danas poznajemo.

Zalazak jedne legende

Iako ga je nasledio F-15 Eagle, pa zatim i F-16 i F/A-18, Phantom je ostao u službi mnogih zemalja dugo nakon što su ga Amerikanci povukli iz aktivne borbene upotrebe (1996. godine). Turska i Iran su poslednje zemlje koje su ga koristile operativno, uz modernizacije koje su ga zadržale u službi čak i u našem 21. veku.

U Izraelu je učestvovao u nekim od najznačajnijih vazdušnih borbi, a iranske F-4 jedinice još uvek čuvaju sećanje na svoj doprinos tokom deset godina krvavog rata sa Irakom.

Za kraj

McDonnell Douglas F-4 Phantom II nije bio samo borbeni avion. Bio je simbol moći, inženjerske genijalnosti i vojnih ambicija jedne epohe. Njegova višedecenijska karijera, upotreba u desetinama zemalja i neizbrisiv trag u vojnim doktrinama čine ga jednim od najvažnijih borbenih aviona svih vremena.

Za mene, kao ljubitelja avijacije, Phantom ostaje fascinantna kombinacija brutalne snage, industrijske estetike i tehničke sofisticiranosti. U svetu sve savršenijih, sofisticiranijih, ali i sve “hladnijih” borbenih letelica, F-4 ostaje oličenje jedne, hajde da kažem "romantične", analogne i opasne avijacije koja je ipak znala da leti brzo i preživi gotovo sve izazove.

PS. Od 1958. do 1981. godine, proizvedeno je ukupno 5.195 Fantoma, što ovaj avion stavlja na prvo mesto liste najvećeg broja proizvedenih američkih supersoničnih aviona svih vremena.

PPS. ovaj kratki tekst ni u kom slučaju ne može reći sve o ovom legendarnom avionu. O njemu su napisane desetine knjiga, snimljeni filmovi i napravljene hiljade fotografija. Kako su decenije prolazile, avion je doživljavao mnoga unapređenja i izmene. Ovo je samo kratak osnovni prikaz koji za cilj ima da nas podseti na avion koji je obeležio ratnu avijaciju mnogih zemalja.

Idemo na Mars, idemo na Mars...

Sećate se velikog muzičkog hita devedesetih godina "Idemo na Mars"? Sada ovo više nije samo pesma i šala, put na crvenu planetu je izvestan i bliže nego što i mislimo.

U martu 2025. Ilon Mask (Elon Musk) je zvanično potvrdio ono što se do skoro činilo kao naučna fantastika – SpaceX planira da pošalje svoj svemirski bord Starship ka Marsu već krajem 2026. godine! Međutim, ono što je dodatno podiglo prašinu u javnosti jeste informacija da će ova međuplanetarna misija uključivati i jednog neobičnog putnika – humanoidnog robota Optimus, kojeg takođe razvija kompanija Tesla. No, idemo redom...

Šta za sada znamo o ovoj misiji?

Prema izjavama iz više relevantnih izvora, uključujući Reuters, Digital Trends i Teslarati, u planu je da tokom te prve „pre-ljudske“ misije Starship preveze robota koji će poslužiti kao svojevrsni izvidnik i pomoćni radnik. Zamišljen je da testira osnovne zadatke na površini Marsa: kretanje u niskoj gravitaciji, rukovanje alatima, sklapanje struktura i eventualno izvođenje osnovnih eksperimenata.

Optimus – više od robota

O Teslinom humanoidnom robotu Optimusu već sam pisao na ovom Blogu u tekstu Optimus - Tesla bot, pa ga možete sada pročitati, ako do sada niste. Optimus je prvobitno predstavljen 2021. godine i u međuvremenu je evoluirao u sofisticiranog humanoidnog asistenta sa brojnim potencijalnim primenama. Iako je prvobitna svrha bila rad u fabričkom okruženju, Mask i njegov tim već neko vreme govore o njegovoj „ekstraplanetarnoj“ ulozi. Ova misija bi mogla biti prvi pravi test u ekstremnim uslovima – kako po pitanju temperature, tako i zbog uslova zračenja i gravitacije.

Značaj ove misije za budućnost čovečanstva

Ovo nije samo marketinški trik ili demonstracija tehnološke moći. Rano slanje autonomnih jedinica na Mars ima ključnu funkciju u strategiji dugoročne kolonizacije. Robotima poput Optimusa moglo bi se poveriti postavljanje baza, solarnih panela, sistema za filtraciju vode i vazduha – svega onoga što mora biti spremno pre dolaska ljudi.

Ako ova misija uspe, logičan sledeći korak bi bila misija sa ljudskom posadom, koja bi mogla da se realizuje već do kraja decenije. Iako Musk pominje 2029. kao moguću godinu, stručnjaci i analitičari iz oblasti svemirskih letova smatraju da je realnije očekivati prvi ljudski let prema Marsu oko 2031.

Skepticizam je razumljiv, ali i uzbuđenje

Iskustvo nas koji pratimo Maskov rad, pokazuje da su Maskovi vremenski okviri često prilično optimistični, ali istovremeno, njegova upornost i inženjerski kapaciteti SpaceX-a nikako ne bi trebalo da se potcene. Starship već sada prolazi kroz intenzivne testove, a sledeće dve godine biće ključne za usavršavanje sistema lansiranja, sletanja i podrške životu u svemiru.

Dakle, misija "Starship + Optimus 2026" nije samo simbol epohe futurizma u kojoj živimo, to je temelj za sledeći veliki korak u ljudskoj istoriji. Bilo da verujete u uspeh ovih planova ili ste skeptik, jedno je sigurno: ulazimo u eru kada će pitanja o životu na drugim planetama postati realna i sasvim praktična, a ne samo filozofska.

„Ako želite da kolonizujete Mars, prvo morate imati robote koji će obavljati repetitivne i potencijalno opasne zadatke“, izjavio je nedavno Musk.

Nebo nad Jerusalimom: Astronomsko pomračenje i dan raspeća Isusa Hrista

Da li je Mesec zaista bio u senci Zemlje u času kada je, po hrišćanskom predanju, Isus Hristos razapet? Šta kaže astronomija, a šta drevni zapisi?

Hajde da u ovom kratkom tekstu, a na dan Vaskrsa, pogledamo istorijski i teološki kontekst ovog događaja, za koji mnogi kažu da je bio najveći događaj u istoriji čovečanstva.

Prema izveštajima i zapisima Jevanđelista, u času kada je Isus razapet „nastade tama po celoj zemlji“ i „od podneva do tri popodne tama je zahvatila svu zemlju“  (Luka 23:44). Ova misteriozna tama, koja je trajala tri sata, vekovima je izazivala rasprave da li je u pitanju bila samo prirodna pojava, ili veliki božanski znak?

Danas znamo da NASA poseduje veoma precizne tabele lunarnih i solarnih pomračenja koja pokrivaju hiljade godina u prošlost i budućnost. Na osnovu ovih podataka, utvrđeno je da se 3. aprila 33. godine nove ere, u večernjim časovima, desilo delimično pomračenje Meseca, vidljivo sa prostora Jerusalima.

Mesec je tog dana izašao nad horizontom već delimično u senci Zemlje — što znači da je posmatračima izgledao kao „krvavi mesec“, što se podudara sa opisom u Delima apostolskim: „Mesec će se pretvoriti u krv pre nego što dođe veliki i slavni dan Gospodnji.“

Evo šta konkretno kažu podaci i NASA-ine simulacije:

• Datum: 3. april 33. n.e.

• Tip pomračenja: Delimično

• Vidljivost: Izrael, Istočni Mediteran

• Vreme maksimuma: Oko 18:50 po lokalnom vremenu

📚 Izvor: NASA GSFC Eclipse Web Site – Fred Espenak

Iako NASA, što je za očekivati, nije zvanično povezala ovo pomračenje sa raspećem Gospoda Isusa Hrista, podatke koje ona nudi koristili su naučnici kao Colin Humphreys i W.G. Waddington da predlože upravo 3. april 33. godine kao najverovatniji datum Hristovog raspeća, što je inače prihvaćeni datum Hristovog stradanja. Oni tvrde da citat — „Sunce će se pretvoriti u tamu“ — direktno upućuje na Jevanđelistu Mateja i usklađuje se sa tročasovnim pomračenjem o kome se govori u Jevanđeljima.

Ovo je jedan od retkih primera gde astronomija, istorija i teologija stoje na zajedničkom tlu. Nebo je tog dana nad Jerusalimom zaista bilo svedok događaja koji je oblikovao istoriju čovečanstva i upravo zahvaljujući savremenoj nauci, možemo bolje razumeti šta su ljudi tada videli i šta se zaista dogodilo.

Na kraju ovog kratkog teksta, svima želim srećan praznik Hristovog vaskrsenja, rečima - Hristos vaskrse, vaistinu vaskrse!

Inteligencija i anatomija - evolucione pretpostavke jedne vanzemaljske civilizacije

Prema našem razumevanju pojma “inteligencija” i sudeći prema onome što mi o inteligenciji i razumu znamo, pokazalo se da inteligentna bića moraju imati veliki mozak, koji bi bio sposoban da na razuman i inteligentan način obradi veliku količinu podataka. Upravo iz tog razloga čovek ima najveći mozak od svih ostalih sisara, naravno u odnosu na veličinu i masu ukupnog tela. 

U tom smislu, postojanje potencijalnih inteligentnih vanzemaljskih civilizacija, može voditi u različitim pravcima kada je u pitanju oblik tela, ali prema onome što mi znamo i verujemo, kako se vrste razvijaju, postoji tendencija da se veličina mozga povećava, kako bi se razvile složenije kognitivne funkcije.

Međutim, zanimljiv primer koji se često navodi u antropološkim krugovima jeste Homo floresiensis, hominid visok svega metar, otkriven na ostrvu Flores. Iako je imao mozak znatno manji od savremenog čoveka, postoje indikacije da je izrađivao oruđe i koristio vatru, što sugeriše da veličina mozga ne mora nužno biti jedini faktor inteligencije.

Pri tome, opet prema onome što mi znamo, inteligentno biće može imati različite forme tela i ne mora nužno ličiti na čoveka, ali mora imati i centralizovani organ tipa mozga, koji prima i obrađuje sve podatke na inteligentan i razuman način. Veći kapacitet mozga svakako omogućava naprednije rešavanje različitih kognitivno-saznajnih problema, komunikaciju, ali i ono što je najvažnije, razvoj složenih tehnoloških inovacija. 

Ako napravimo poređenje sa modernim kompjuterom koji je danas manji od veličine stonog sata, moguće je zamisliti i biološke entitete koji funkcionišu na visokom nivou inteligencije sa malim, kompaktnim telima i visokospecijalizovanim mozgovima, koji u pravom smilsu predstavljaju biološke CPU - centralne procesorske jedinice.

Kao što vidimo, ovo proširenje veličine mozga može imati svoju cenu koju mogu platiti ostali delovi tela. Kako mozak raste, telo može početi da se smanjuje ili postaje specijalizovanije za preživljavanje u tehnološkim okruženju, koje potencijalno ne bi zahtevalo neku posebnu fizičku snagu, već više umnu i misaonu. Na primer, fizička snaga može postati manje bitna kako mašine i tehnologija sve više preuzimaju manuelni rad. Pored toga, manja tela mogu biti energetski efikasnija, te zahtevati manje energije, koja bi uglavnom bila preusmerena za rad mozga.

Ako inteligencija zaista znači rast mozga na račun tela, da li ćemo jednog dana i mi ljudi postati misaoni entiteti bez potrebe za telom? Sa druge strane, može li inteligencija da postoji bez tela? Rekao bih teško. Jer, mozak i telo funkcionišu u sinergiji, to jest, telo nam služi da izvršava naredbe mozga, a mozak sa svoje strane koristi telo da bi sticao praktična iskustva u realnosti.

Naravno, sve ovo sve je samo moja skromna spekulacija i običan misaoni eksperiment, koji nikako ne mora biti tačan, jer mi suštinski i ne znamo za druge tipove života osim našeg, niti kako bi oni mogli izgledati. Ne znamo čak ni da li ista pravila moraju važiti svuda u svemiru, niti da li je obrazac života na Zemlji isti za sva živa bića, bila ona inteligentna ili ne. Dok to ne saznamo, možemo makar da razmišljamo i zamišljamo, kada nam je već data ta mogućnost.

Sami u svemiru? Fermi paradoks i Drejkova jednačina

Tekst koji sledi i koji upravo počinjete da čitate, mogao bi se posmatrati kao svojevrsni nastavak, ili bolje reći nadovezivanje, na moj prethodni tekst NLO i skala Kardaševa. Ako ga do sada niste pročitali, možete to učiniti sada, radi boljeg shvatanja konteksta cele priče.

Jednog dana 1950. godine, italijansko-američki fizičar Enriko Fermi, poznat po britkom umu i neumoljivoj logici, postavio je jedno od najznačajnijih pitanja u istoriji istraživanja inteligentnog živta u svemiru: „Ako je svemir star i ogroman, i ako su uslovi za život česti, gde su onda svi?“

To pitanje je kasnije dobilo naziv Fermijev paradoks. Paradoks ne počiva na odsustvu dokaza, već na disproporciji između očekivanog i opaženog. Naime, sve ukazuje da bi naša galaksija, ali i sve ostale, trebale da vrve od inteligentnog života, a mi ne čujemo niti vidimo bilo šta.

Od tada pa do danas su se nagomilale dodatne spoznaje koje ovaj paradoks čine još dubljim:

1. naša galaksija ima više od 200 milijardi zvezda, a planete su pravilo, a ne izuzetak,

2. otkriveni su egzoplanetarni sistemi sa planetama u takozvanoj nastanjivoj zoni,

3. život na Zemlji se razvio veoma brzo nakon što su se uslovi stabilizovali, što sugeriše da je nastanak života možda čest. 

Pa ipak, i pored svega, mi ništa ne čujemo. Nema poruka, nema sondi, nema artefakata... samo tišina.

Ova naša razmatranja nikako ne bi bila kompletna, niti do kraja razumljiva bez Drejkove jednačine, koja je svojevrsni pokušaj strukturiranja nepoznatog. Astronom Frank Drejk je 1961. godine pokušao da kvantifikuje ovu misteriju, postavivši sledeću jednačinu:

gde je:

R∗​ – brzina formiranja zvezda u galaksiji,

fp​ – procenat zvezda koje imaju planete,

ne​ – broj nastanjivih planeta po sistemu,

fl – verovatnoća nastanka života na tim planetama,

fi – verovatnoća razvoja inteligencije,

f​ – procenat civilizacija koje komuniciraju,

L – prosečno trajanje takvih civilizacija. 

Svaki od ovih faktora nosi sopstvenu neizvesnost. Najveći problem je L – koliko dugo jedna civilizacija uopšte traje? I koliko dugo može (ili uopšte želi) da emituje signale u svemir?

Naravno, sve ovo su samo teorijske interpretacije pitanja koja svakodnevno postavljamo. Shodno tome, postoje brojni odgovori na Ferminijev paradoks, koji se kreću između optimističnih i zastrašujućih. Evo samo nekih od njih:

1. hipoteza Velikog filtera – postoji prepreka (biološka, tehnološka, etička) koju gotovo niko ne prelazi. Možda je iza nas (npr. nastanak složenog života), a možda ispred nas (npr. samouništenje),

2. zoološki vrt – napredne civilizacije nas namerno ignorišu i samo posmatraju ,

3. tehnološki jaz – možda druge civilizacije koriste tehnologije i komunikacije koje mi ne možemo da detektujemo,

4. tiha većina – možda su svi u fazi slušanja, ali niko ne emituje,

5. simulacija – postojimo u virtuelnom univerzumu koji, osim nas, nije naseljen,

6. možda je univerzum pun života, ali je većina kratkog daha da bi ostavila trag za sobom ili se identifikolvala,

7. možda su civilizacije nevidljive, jer se samouništavaju ubrzo nakon razvoja tehnologije,

8. možda nismo zanimljivi – ili dovoljno napredni da budemo primećeni,

9. možda niko ne komunicira jer niko ne preživljava dovoljno dugo da sačeka da stigne odgovor.

I konačno, možda smo zaista sami? Možda drugih jednostavno nema?

Kao što vidimo, Fermijev paradoks možda nije samo pitanje astronomije i biologije, već svojevrsni filozofski test zrelosti čovečanstva. U zavisnosti od toga kako tumačimo tišinu svemira, mi oblikujemo svoj odnos prema budućnosti. Možda je tišina upozorenje. Možda je izazov. Možda je ogledalo koje pokazuje koliko smo sami sebi prepreka.

Fermijev paradoks nas ne uči samo o postojanju mogućih vanzemaljskih civilizacija, već i o nama samima. Možda će prava vrednost traganja za drugim civilizacijama biti upravo to što ćemo morati da postanemo bolja verzija sebe, da bismo opstali i napredovali dovoljno dugo da ih sretnemo.

Ako druge civilizacije postoje, ali traju kratko, možda je pravi odgovor tišine u tome što nijedna ne preživi dovoljno dugo da postane glas univerzuma? Možda je put do zvezda obeležen sopstvenim granicama – etičkim, tehnološkim, saznajnim...

Da zaključim, tišina svemira ne mora nužno značiti da niko ne postoji – već možda da je komunikacija mnogo teža, ređa ili opasnija nego što mislimo. A možda je na nama da prvi progovorimo, što mi jesmo učinili, ali je pitanje ko nas je čuo, jer naše svemirsko javljanje je i dalje ograničeno na jedva malo veći prostor od našeg Sunčevog sistema. Ili makar treba da naučimo da pažljivije slušamo i trudimo se da smislimo napredniju tehnologiju koja če biti u stanju da istinski sluša, ali i šalje dovoljno napredne poruke koje bi i drugi mogli primiti bilo gde u kosmosu i razumeti kao signal inteligentnog života.

NLO i skala Kardaševa

U kratkom tekstu koji sledi, jedan od najvećih živih teorijskih fizičara, astrofizičara i popularizatora nauke profesor Mičio Kaku, kaže:

Ako neidentifikovani leteći objekti (NLO) zaista nisu sa naše planete, onda ta bića imaju sposobnost da manipulišu prostorom i vremenom kako bi putovala do druge galaksije. Ne samo to, već je verovatno da dolaze iz civilizacije tipa 3. Ako su ovi posetioci neprijateljski nastrojeni, nemamo nikakve šanse protiv njih. Apsolutno ništa ne možemo učiniti da ih zaustavimo. Poverljivi snimci su pokazali da ovi misteriozni objekti putuju hipersoničnim brzinama, krećući se suprotno od vazdušnih struja i pri brzinama koje bi smrskale svako živo biće na Zemlji kada bi bilo unutar njih. Ove letelice putuju brzinom 20 puta većom od brzine zvuka, spuštajući se sa visine od 80.000 stopa za samo nekoliko sekundi, što isključuje sve što poznajemo na Zemlji. Moramo u tom slučaju priznati da nismo sami i da nas možda posećuju bića iz drugog sveta.

Kao što vidimo, ovo kratko razmišljanje se bavi spekulacijama o mogućem prisustvu vanzemaljskih letelica u vazdušnom prostoru naše planete, kao i mogućnostima da napredne civilizacije posmatraju ili posećuju Zemlju. Profesor Kaku sugeriše da ako su neidentifikovani leteći objekti (NLO) zaista vanzemaljskog porekla, tada bi njihova tehnologija morala da bude daleko iznad naše.

On takođe spominje koncept Tipa 3 civilizacije, koji dolazi iz skale kardaševa, koja predstavlja teorijskeu klasifikaciju civilizacija prema njihovoj energetskoj moći i nivou dostignutog napretka. Civilizacija tipa 3 bi mogla da kontroliše energiju cele galaksije i verovatno bi imala tehnologiju za manipulaciju prostorom i vremenom.

Dalje, tekst se osvrće na poverljive vojne snimke koji pokazuju objekte koji se kreću neverovatnim brzinama i manevrišu na načine koji nisu mogući sa današnjom ljudskom tehnologijom. Ovo implicira da bi takve letelice mogle biti vanzemaljske, ili eventualno rezultat neke napredne tajne ljudske tehnologije koja još uvek nije javno poznata.

Vratimo se sada kotak unazad. Verovatno se neko već zapitao, čitajući ovaj tekst, šta su to zapravo civilizacija Tipa 3 i skala Kardaševa?

Kardaševljeva skala je teorijska metoda klasifikacije civilizacija prema njihovoj sposobnosti da koriste i kontrolišu energiju. Osmislio ju je sovjetski/ruski astrofizičar Nikolaj Kardašev daleke 1964. godine i ta njegova skala ima tri osnovna nivoa:

Tip 1 (planetarna civilizacija) – Koristi svu energiju dostupnu na svojoj planeti, uključujući solarnu, geotermalnu i sve druge moguće resurse. Čovečanstvo trenutno nije ni na ovom nivou (procene kažu da smo tek na oko 0,72 prema toj skali).

Tip 2 (stelarna civilizacija) – Može da koristi i kontroliše svu energiju svoje zvezde, na primer pomoću Dajsonove sfere – hipotetičke megastrukture koja bi potpuno okružila zvezdu i skupljala njenu energiju. Da bliže objasnim: Dajsonova sfera je megastruktura koju je osmislio i opisao Friman Dajson, britansko-američki fizičar i matematičar. Takva sfera predstavlja sistem satelita koji orbitiraju oko neke zvezde, tako da u potpunosti okružuju tu zvezdu i konzumiraju, čuvaju i koriste energiju koju ta zvezda zrači.

Tip 3 (galaktička civilizacija) – Koristi energiju čitave galaksije, kontrolišući moć milijardi zvezda. Ovakva civilizacija bi mogla putovati između zvezdanih sistema i potencijalno manipulisati prostorom i vremenom.

Osim ova tri osnovna tipa, postoje i teoretski Tip 4 i Tip 5, gde bi civilizacija mogla da koristi energiju čitavog univerzuma (Tip 4) ili čak multiverzuma (Tip 5), ali to je trenutno više u domenu spekulativne fizike, jer mi trenutno nismo sigurni ni da li multiverzum uopšte postoji.

Mi Zemljani smo još daleko od čak i Tip 1 nivoa, ali ako uspemo da u budućnosti napredujemo bez velikih prirodnih katastrofa ili ratova, teoretski bismo mogli da dostignemo taj nivo u narednih nekoliko vekova. Profesor Mičio Kaku je procenio da bi ljudska civilizacija mogla da dostigne status Tipa 1 za oko 100–200 godina, status Tipa 2 za par hiljada godina, a status Tipa 3 za oko 100.000 do 1 milion godina.

Naravno, Kardaševljeva skala je čista teorija, ali daje dobru perspektivu o mogućem tehnološkom napretku i granicama koje bi civilizacije mogle da dostignu. Zanimljivo je i to da mnogi naučnici, poput čuvenog Karla Sagana, ne samo da su prihvatili ovu skalu, već su pokušali da je dodatno matematički prilagode. Sagan je, recimo, predložio kontinuiranu skalu umesto striktnih nivoa, prema kojoj je Zemlja trenutno negde oko 0,72, što znači da mi još nismo ni planetarna civilizacija.

Što je još zanimljivljivije, ako neka vanzemaljska civilizacija postoji i ako je Tip 3, to bi značilo da mi sa našom tehnologijom čak ne bismo ni mogli da je prepoznamo kao civilizaciju, osim ako ona sama ne poželi da nam se eksplicitno otkrije! Takva civilizacija bi mogla da koristi metode komunikacije, tehnologija i korišćenja energije koje su nama potpuno nepoznate i neshvatljive, poput kvantne teleportacije, manipulacije crnim rupama, ali i manipulacije vremenom i prostorom.

I pored čisto teoretskog razmatranja, spomenuta skala je istovremeno odličan misaoni eksperiment, jer ako pogledamo gde smo sada i šta bismo mogli da budemo u budućnosti, vidimo koliko prostora za napredak još imamo. Jedino ostaje pitanje da li čovek kao takav ima dovoljan intelektualni i saznajni kapacitet, te da li će ga ikada imati, da se nosi sa ovako složenim i nama trenutno nezamislim problemima.

PS. Dodao bih na kraju jedan kratak komentar na izrečeno na početku "Ako su ovi posetioci neprijateljski nastrojeni, nemamo nikakve šanse protiv njih". Među ljudima koji se bave fenomenom vanzemaljskih civilizacija, vlada mišljenje da takve civilizacije ne mogu biti nasilne.  Ljudi su izuzetno primitivni u poređenju sa bilo kojom civilizacijom koja bi imala mogućnost da manipuliše kosmičkim zakonima. Ti stručnjaci veruju da bi vanzemaljci posmatrali našu vrstu kao vrstu koja još uvek praktikuje rat, međusobna ubijanja, pljačke, kriminal, zavere, te nas gledali slično kao što mi gledamo na kanibale. Oni nas verovatno mogu proučavati iz daljine na način na koji mi proučavamo neka plemena iz dubina amazonskih šuma, ali je veća verovatnoća da bi došli u miru, nego da nas napadnu. Možda zato povremeno otkrivamo njihovo postojanje, ali ne i  njihovu komunikaciju sa nama, ako ona uopšte postoji. 

Sa druge strane, jedan broj stručnjaka misli da bi takve civilizacije mogle biti nasilne ne zato što imaju nešto protiv ljudi, nego zato što im trebaju resursi. Ovi prvi se tome protive, navodeći kao argument da resursa na Zemlji i dalje ima dovoljno, za sve, te da za nasiljem nema potrebe, što je opet upitno, jer takva civilizacija bi zahtevala ogromne resurse i energiju, a mi bismo im tu bili konkurencija. Kako god bilo, ako ikada dođe do opšteg kontakta sa vanzemaljskim bićima, teško da možemo znati bilo šta unapred. Bio bi to susret za koji niko ne može unapred predvideti kako bi izgledao niti čemu bi vodio.

Da li bih ja voleo da do takvog susreta dođe za moga života i da njemu prisustvujem? Moj odgovor je više nego kratak i jasan - da.

Veliki prodor u kardiologiji - pejsmejker veličine zrna pirinča

 Evo jednog primera da tehnologija ne mora uvek biti usmerena samo na loše, već često na dobrobit celog čovečanstva. Na pomolu je neverovatan napredak na polju medicine, preciznije kardiologije.

Istraživači u SAD-u upravo su predstavili najmanji pejsmejker na svetu. U pitanju je mali bežični, rastvorljivi (!) pejsmejker, manji od zrna pirinča!

Kod ovog pejsmejkera nema žica i operacije, već se u telo ubacuje samo sićušan uređaj koji reguliše srčani ritam, pomaže u oporavku pacijenta, a zatim se bezbedno rastvara unutar tela kada više nije potreban.

Da samo spomenem, mada je to opštepoznato, da su pejsmejkeri svojevrsni elektrostimulatori srca. Pejsmejker je zapravo aparat koji se ugrađuje kod pacijenata koji imaju poremećaj rada srca, tako što šalje pravilne redovne impulse preko sonde u srce i obezbeđuje srcu tempo rada, tako da srce pod uticajem pejsmejkera kuca oko 70 puta u minuti.

Ovaj novi mini pejsmejker o kojem je ovde reč,  namenjen je za privremenu upotrebu, a posebno će biti koristan nakon operacije srca. Pokreću ga telesne tečnosti, a kontroliše se svetlosnim signalima iz specijalno prilagođenog mekog “flastera” koji se zalepi i nosi na grudima. Da vidimo ukratko kako sve ovo funkcioniše, tj. kako ovaj pejsmejker koristi telesne tečnosti kao izvor energije, jer kao što rekoh, nema klasičnu bateriju.

Radi se o obliku bioelektrohemijskog napajanja, odnosno iskorišćavanja jona prisutnih u telesnim tečnostima (krv, limfa, međućelijska tečnost) za proizvodnju električne energije putem minijaturnih galvanskih ćelija.

Uređaj sadrži mikroskopski tanke metalne elektrode (npr. od magnezijuma, cinka ili molibdena) koje reaguju sa jonima natrijuma, hlorida i drugih elektroita u telu. Ta hemijska reakcija stvara električni napon, dovoljan da napaja sasvim malu količinu struje potrebnu za rad pejsmejkera.

Ključno je da ovaj uređaj nema bateriju u klasičnom smislu i koristi reaktivne materijale koji se sami troše i generišu struju dok traju. Ovakav princip omogućava da uređaj bude ultra tanak, lagan i bezbedan za razlaganje unutar organizma.

Dosadašnji testovi na životinjama i ljudskom tkivu pokazali su veliki potencijal. Klinička ispitivanja na ljudima su već na vidiku, a potencijal ovakve tehnologije je ogroman. 

Uređaj bi mogao da pruži bezbedniju i nežniju negu novorođenčadi sa urođenim srčanim manama, odraslima u oporavku nakon kardiohirurških zahvata, pa čak i da otvori nova vrata u oblastima kao što su regeneracija nerava i „pametni“ implantati.

S obzirom na to da su srčana oboljenja i dalje vodeći uzrok smrti u svetu, ovakve inovacije mogle bi da preoblikuju budućnost oporavka i lečenja širom planete.

Betelgez nam sprema spektakl!

Dok se mi bavimo suštinski trivijalnim i prizemnim stvarima, kosmos nam sprema nešto spektakularno i retko viđeno – eksploziju supernove koja će moći da se vidi bez teleskopa. I to ne samo noću, nego i usred dana.

Reč je o zvezdi Betelgez, crvenom superdžinu u sazvežđu Orion, koji poslednjih godina pokazuje sve neobičnije ponašanje. Naučnici veruju da je na samrti i da bi uskoro mogao da eksplodira u supernovu.

Betelgez je druga najsjajnija zvezda u pomenutom sazvežđu i deveta najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Udaljenost od Zemlje je 643 ± 146 svetlosnih godina (što je jednako 197 ± 45 parseka). 

Prečnik Betelgeza iznosi oko 1,4 milijarde kilometara, što je oko 1.000 Sunčevih prečnika. Kada bi Betelgez zamenio naše Sunce, zauzeo bi celu Jupiterovu orbitu i još malo više, a Merkura, Venere, Zemlje i Marsa ne bi ni bilo.

Još 2019. godine su naučnici primetili da ova zvezda naglo gubi sjaj, a ove godine beleži dodatne promene koje ukazuju da nešto veliko sledi. Kad kažemo „uskoro“, to u astronomskim okvirima znači bilo kada u narednih 10.000 do 100.000 godina, međutim, postoji šansa da to doživimo već za nekoliko decenija ili čak i ranije. To za sada ne možemo tačno znati, ali možemo se nadati da ćemo biti svedoci ovog spektakularnog događaja.

Kada se to desi, Betelgez će na noćnom nebu zasijati gotovo kao pun Mesec i biće vidljiv čak i danju!

Za one koji se eventualno brinu – nema razloga za brigu. Betelgez je dovoljno daleko od nas, tako da će ovo biti samo vizuelni spektakl, bez opasnosti po Zemlju.

Poslednji put se eksplozija supernove dogodila u 17. veku. Možda baš mi budemo svedoci sledećeg kosmičkog svetlosnog spektakla!

Na kraju, pogledajte na ovoj video animaciji kako će nastanak supernove izgledati srećnim posmatračima:

PS. znate šta je ovde još fascinantnije? Moguće je da je Betelgez već postao supernova, ali ćemo mi to saznati i videti tek kroz nekih 650 godina, jer toliko treba svetlosti sa Betelgeza da stigne do nas. Možda mi danas vidimo zvezdu koja više i ne postoji.

Kvantni računari – novo doba izvan granica binarnog sveta

U svetu u kojem se sve više oslanjamo na digitalne tehnologije, pojam "brz kompjuter" više nije dovoljan. Danas govorimo o mašinama koje ne funkcionišu po zakonima klasične fizike, već koriste principe kvantne mehanike – najdublje i najsloženije teorije koje poznajemo. U ovom tekstu vam donosim osnovno razumevanje kvantnih računara, sa posebnim fokusom na najnoviji kineski kvantni računar Zuchongzhi-3, koji je pomerio granice mogućeg.

Hajde da prvo vidimo šta su uopšte kvantni računari?

Pre svega, dugujem jednu napomenu: ovaj tekst je rezultat istraživanja u domenu dostignuća kvantnih računara, ali pošto se ja takvim računarima ne bavim profesionalno, moguće su neke nepreciznosti u tekstu ili nedovoljno jasno objašnjenje, koje proističe iz mog ograničenog znanja. Nadam se, ipak, da je tekst dovoljno precizan i prijemčiv za sve.

Dakle, za razliku od klasičnih računara koji obrađuju informacije pomoću bitova (0 ili 1), kvantni računari koriste kubite (quantum bits), koji mogu istovremeno biti i 0 i 1 zahvaljujući fenomenu superpozicije. Šta je superpozicija? Zamislite jedan novčić koji se ne nalazi ni na glavi ni na pismu, već istovremeno lebdi u oba stanja. Dok ga ne pogledate (ili izmerite), ne možete znati ishod. Kubit se ponaša slično – sve dok se ne „izmeri“, nalazi se u više stanja odjednom.

Još impresivnije, kubiti mogu biti "uvezani" – u stanju kvantne upletenosti (entanglement) – tako da promena jednog momentalno utiče na drugi, bez obzira na razdaljinu. Ovo omogućava kvantnim računarima da obrađuju ogromnu količinu podataka paralelno – daleko brže od bilo kojeg klasičnog sistema. Ogromna paralelna moć obrade, koja u određenim zadacima – kao što su nasumične kvantne simulacije – omogućava da kvantni računar bude milion milijardi puta brži od klasičnog.

U tom smislu, najnoviji kineski kvantni računar pod imenom Zuchongzhi-3 pravi novi prodor u kvantnu dominaciju Kine.

Kineski istraživači sa Univerziteta za nauku i tehnologiju Kine, razvili su kvantni računar koji koristi 176 fizičkih i 162 logička kubita, i prema nezavisnim analizama, sposoban je da izvrši zadatke koje nijedan klasični superračunar danas ne može da postigne. Testirano je poređenje brzine na zadacima nasumičnog uzorkovanja – i kvantni procesor je bio toliko brži da bi klasičnom računaru trebalo 10 miliona godina da ga stigne.

Posebno je testiran na zadatku poznatom kao random circuit sampling – gde se meri koliko brzo može da generiše i proveri složene nasumične kvantne šeme. Klasičnom računaru bi za isti zadatak trebalo nekoliko miliona godina, dok je Zuchongzhi-3 ovaj posao završio za milisekundu.

Drugim rečima, Zuchongzhi-3 je za određeni zadatak bio više od 10¹⁵ puta brži (milion milijardi puta) od najmoćnijeg poznatog klasičnog računara. Poređenja radi, ako bi klasičnom računaru trebalo 10 godina, kvantnom bi za isti problem trebalo manje vremena nego svetlosti pređe daljinu jednaku debljini dlake.

Pogledajmo sada koje su primene kvantnih računara, to jest gde kvant briljira.

Ovde samo jedna napomena: kvantni računari nisu zamišljeni da pokreću aplikacije kao što su Word, Chrome, photoshop ili igrice. Njihova snaga leži u rešavanju vrlo specifičnih tipova problema:

1. Kriptografija

Korišćenjem takozvanog Shorovog algoritma, kvantni računari mogu efikasno faktorisati ogromne brojeve – što potencijalno ugrožava današnje sigurnosne protokole poput RSA enkripcije. Na sreću, čak i najbolje opremljenim hakerima, ovakvi računari su i dalje apsolutno nedostižni, jer jedan takav kompjuter danas košta oko 100 miliona dolara i više. Čak i da neko ima te pare, skoro nikako ne bi mogao nabaviti, kupiti, niti prići takvom računaru. Naravno, za sada.

2. Simulacija molekula i materijala

Klasični računari ne mogu efikasno simulirati kvantna ponašanja molekula. Kvantni računari to rade „prirodno“ – što otvara vrata revolucionarnim otkrićima u farmaciji, hemiji i tehnologiji.

3. Optimizacija

Od rasporeda voznog parka, organizovanja morskog, vazdušnog, železničkog i drumskog saobraćaja, do pravljenja i organizovanja strategija u lancima snabdevanja – kvantni algoritmi mogu ispitivati i ponuditi više mogućih rešenja istovremeno, umesto da idu jedno po jedno.

4. Monte Carlo simulacije

U modelima koji uključuju velike količine verovatnoće i nasumičnosti (npr. finansijska tržišta, vremenska prognoza), kvantni računari imaju potencijal da daju preciznije i brže predikcije.

Da vidimo sada kako izgledaju kvantni računari? Oni ne liče na obične desktop mašine. Većina kvantnih računara za svoj rad zahteva temperaturu blisku apsolutnoj nuli (−273.15 °C), vakuumske komore i superprovodna kola, kao i izuzetno osetljive sisteme za očuvanje koherencije. Zato kvantni računari trenutno postoje samo u laboratorijama i institutima i još nisu dostupni za masovnu upotrebu. 

Ali, kao što obično biva u doba tehnološke eksplozije, svet u koji vode nije daleko, tako da je sasvim moguće da kvantne računare ubuduće vidimo i u našim domovima.

Današnje kvantne platforme dolaze u raznim oblicima: od supravodničkih kola (kao što koristi Zuchongzhi-3 i Google Sycamore), do jonskih zamki, fotonskih sistema i čak topoloških pristupa koje još uvek razvija Microsoft. Mi živimo u trenutku u kome matematika, fizika i inženjering stapaju granice stvarnog i naučno-fantastičnog. Kvantni računari ne rešavaju sve probleme, ali tamo gde jesu primenjivi otvaraju vrata koje do sada niko nije mogao ni da otključa, a kamo li otvori.

U našoj eri, kada svet digitalne tehnologije već liči na magiju, kvantni svet tek ulazi na scenu i verujte, tek ćemo ga upoznati kako vreme protiče, jer mnogi misle da je budućnost računarstva upravo u kvantnim računarima.

PS. u pripremi ovog teksta, tražio sam pomoć veštačke inteligencije oko nekih nedoumica, jer kao što sam napomenuo na početku teksta, kvantnim računarima se ne bavim profesionalno kao standardnim hardverom i softverom. Nemam ni jedan razlog da ovo krijem, naprotiv. AI već sada može prilično pomoći, pa zašto ne iskoristiti tu mogućnost? Za tekstualna objašnjenja sam koristio Qwen 2.5-Max, a za generisanje nekih slika i ilustracija OpenAI DALL-E.