Sonda Vojadžer 1 - kako radi i gde je sada?

Sonda Vojadžer 1 (Voyager 1), luta već skoro 50 godina svemirom, ali ni za narednih milion godina i dalje neće preleteti i napustiti našu galaksiju.

Vojadžer 1 je lansiran daleke 1977. godine i danas predstavlja najdalji objekat u svemiru koji je čovek napravio. Trenutno je udaljen od nas preko 24,8 milijardi kilometara. U međuzvezdani prostor je ušao davne 2012. godine, putujući brzinom od 17 km/s.

Ali, čak i posle milion godina, on će i dalje  lutati, u galaktičkim razmerama posmatrano u našoj blizini, nedaleko od mesta odakle je krenuo. Biće mu potrebno oko 40.000 godina da prođe blizu nama druge najbliže zvezde (Glize 445), kao i više od 400 miliona godina da završi jednu orbitu oko naše galaksije Mlečnog puta.

Iako mu snaga slabi nakon skoro 50 godina, Vojadžer 1 ipak nastavlja da šalje signale nazad na Zemlju koristeći radioizotopski termoelektrični generator (RTG). 

Mnogi su se pitali kako je moguće da je Vojadžer i posle tolikih decenija i dalje operativan? Odgovor je upravo u RTG-u, pa hajde da vidimo kako taj izvor energije radi.

NASA/Getty Images/Hulton Archive

Dakle, ukratko i jednostavno, RTG (radioizotopski termoelektrični generator) na sondi Vojadžer 1, ali i njegovom nešto mlađem bratu Vojadžeru 2, je zapravo svojevrsna „baterija“ koja koristi radioaktivni raspad kako bi proizvodila struju.

Unutar RTG-a se nalazi plutonijum-238, koji se prirodno raspada i pri tome oslobađa toplotu. Ta toplota se pomoću posebnih termoelektričnih materijala direktno pretvara u električnu energiju. RTG nema pokretnih delova, što znači da je uređaj napravljen tako da bude pouzdan i dugovečan decenijama.

Zašto su inženjeri NASA odabrali baš ovakav vid napajanja? Zato što solarni paneli ne bi radili daleko od Sunca, pa je RTG jedini praktičan način da Vojadžeri imaju struju i na udaljenosti od desetina milijardi kilometara.

Na žalost, i pored svoje dugovečnosti, RTG polako gubi snagu (svake godine snaga mu opadne za nekoliko procenata), ali i danas, skoro 50 godina kasnije, još uvek daje dovoljno energije da sonda uspešno održava rad nekoliko instrumenata i glavne antene. U suštini, RTG je mala nuklearna „peć“ koja omogućava da Vojadžeri nastave svoje putovanje kroz međuzvezdani prostor. Ipak, NASA očekuje da će kontakt sa Vojadžerom biti izgubljen najkasnije do 2030. godine, jer decenije rada ipak čine svoje. Kada se to desi, Vojadžer 1 će nastaviti svoje usamljeno putovanje. Tiho, bez upravljanja, ali večno, noseći zlatnu ploču, vremensku kapsulu Zemljinih zvukova, slika i pozdrava, sve dublje i dublje u kosmički mrak.

Ilustracija: From Quarks to Quazars

Na kraju, crvena linija na gornjoj ilustraciji pokazuje koliko će daleko Vojadžer stići za milion godina! Kao što vidimo, jedva da će se maknuti od starta, čak i nakon nama nezamislivih milion godina!

Da sumiram: posle punih 48 godina putovanja kroz svemir, Vojadžer je svega jedan svetlosni dan udaljen od Zemlje. Ako znamo da jedna svetlosna godina ima 365 svetlosnih dana, to znači da je Vojadžer za sada prešao svega 0,3% jedne svetlosne godine. Ovo nam samo pokazuje i dokazuje kolike su razmere kosmosa, u kojem je i naša galaksija samo jedna beznačajna kap u okeanu svemira.

Aja Sofija ili Agija Sofija – kako je pravilno?

Pre izvesnog vremena sam imao diskusiju sa jednom gospođom na Fejsbuku, vezano za ime crkve Svete Sofije u Carigradu (sada Istanbulu).

Ovo me je inspirisalo da potražim nekoliko stručnih mišljenja, i mogu reći na kraju, da mi je drago da sam ipak suštinski bio u pravu.

Dakle, da li je ispravno reći Aja Sofija ili Agija Sofija? Odgovor je zanimljiv jer u sebi nosi tragove istorije, jezičkih prilagođavanja i kulturnih uticaja.

Crkvu je podigao u 6. veku car Justinijan i nosila je ime Ἁγία Σοφία (Agía Sofía), ili punim imenom Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας - „Hram Svete Mudrosti Božjе".

Na grčkom jeziku reč Agía znači „sveta“, a Sophía znači „mudrost“. Kao što vidimo, naziv zapravo znači „Sveta Mudrost“, a ne, kako se često pogrešno misli, ime neke svetiteljke.

U grčkom jeziku glas γ (gamma) ispred vokala „i“ i „e“ izgovara se kao meko ʝ (nešto između našeg „j“ i „đ“). Zato Grci izgovaraju „Agía“ tako da strancu može zvučati kao „Ajja“.

Kada su Osmanlije osvojile Carigrad 1453. godine, preuzeli su postojeći naziv i tada ga prilagodili svom jeziku - Ayasofya. U turskom jeziku nije postojalo odgovarajuće „g“ u toj poziciji, pa je "Agia" postalo „Aja“. Tako je oblik Ayasofya ušao u sve turske spise, a preko njih i u svakodnevni govor naroda na Balkanu. Tako se i kod nas ustalio oblik Aja Sofija. Dakle, u srpskom jeziku i danas se najčešće koristi oblik Aja Sofija, jer je tako ukorenjen kroz vekove, posebno za vreme viševekovne turske vladavine. To je danas, možemo reći, ispravan naziv u standardnom jeziku, ali koji nosi pečat turske fonetike.

Sa lingvističkog stanovišta, oblik Agija Sofija bliži je grčkom izvorniku. Ako želimo da naglasimo vizantijsko i hrišćansko poreklo crkve, ovaj oblik apsolutno ima prednost. Ipak (rekao bih na žalost), u širokoj upotrebi kod nas je i dalje mnogo češći izraz „Aja Sofija“.

Zašto i pored svega ipak dolazi do zabune? Zato što mnogi ljudi misle da i sami Grci kažu „Aja“. Međutim, kao što sam već spomenuo, to je posledica toga što grčko γ (gamma) u brzom govoru zvuči kao mekano „j“. Za neupućeno uvo, to zaista može da liči na tursko „Aja“, i tu nastaje zabuna.

U tom smislu možemo reći da su oba oblika – i Aja Sofija i Agija Sofija ispravna, ali u različitim kontekstima: Aja Sofija je uobičajen i ukorenjen oblik u srpskom jeziku, dok je Agija Sofija veran izvornom grčkom jeziku i prikladan u formalnim, stručnim i teološkim tekstovima. Dakle, sve zavisi od toga šta želimo da naglasimo: istorijsku upotrebu, ili jezičku, istorijsku, i ako hoćete, kulturološku preciznost.

U svakom slučaju, iza oba naziva krije se isto značenje – veličanstvena crkva, jedan od najvažnijih simbola vizantijske kulture, arhitekture i hrišćanskog sveta uopšte. 

Na kraju, ako nekoga zanima, moja malenkost uvek prednost daje nazivu Agija Sofija.

Obrnuti/suprotni potisak - Reverse Thrust

Ovaj tekst će, nadam se, naročito zanimljiv biti ljubiteljima putničkih aviona, ali svakako i svi ostali mogu da pročitaju i upoznaju se sa jednom zanimljivom bezbednosnom procedurom koja se koristi prilikom sletanja.

Dakle, kada mlazni avion sleti, potrebno je da se brzo i bezbedno uspori nakon dodira sa pistom. Jedno od ključnih sredstava koje piloti koriste u tom trenutku je obrnuti/suprotni potisak (Reverse Thrust) – tehnika kojom se potisak motora usmerava unapred, umesto unazad, kako bi se avion efikasnije usporio.

Kod manje upućenih, ova tehnika može izazvati zabrinutost, jer primećuju da se oplata motora odjednom razdvaja, što neupućenima liči na nešto neuobičajeno.

Hajde da vidimo kako Reverse Thrust funkcioniše: Tokom uobičajenog leta, mlazni motori izbacuju vazduh unazad, stvarajući potisak koji avion gura napred. Međutim, nakon sletanja, pilot uključuje obrnuti potisak. Potisak motora se tada preusmerava ka napred, što dovodi so usporavnja letelice.

Kod turboventilatorskih motora (turbofan), pokretni delovi zvani thrust reversers (reverzeri potiska) se otvaraju i preusmeravaju vazduh koji izlazi iz ventilatora ili izduvnog dela motora. Preusmereni tok vazduha stvara silu koja se suprotstavlja kretanju aviona, pomažući mu da se zaustavi brže nego pomoću kočnica na točkovima.

Prednost obrnutog potiska je što smanjuje opterećenje i habanje kočnica, povećava bezbednost, a posebno je koristan pri sletanju na kratke ili klizave piste.

Na ovom YouTube videu može se videti avion koji po sletanju aktivira obrnuti potisak:

Evo, dakle, šta se na snimku konkretno dešava:

Nakon dodira sa pistom (touchdown), gas je na minimumu. Tada pilot uključuje obrnuti potisak, a zatim se pokretni paneli otvaraju. Nakon toga, vazduh iz ventilatora počinje da se usmerava unapred i u stranu, a ovako preusmereni vazduh pomaže avionu da se znatno brže zaustavi. Na kraju, kako brzina opadne, reverzeri se zatvaraju i avion prelazi na kočnice točkova.

Kao što vidimo, obrnuti potisak je jedan od ključnih bezbednosnih mehanizama u modernom vazduhoplovstvu. Iako glavni posao zaustavljanja i dalje obavljaju kočnice na točkovima, ova tehnologija značajno smanjuje habanje sistema i pruža dodatnu sigurnost, posebno u zahtevnim uslovima sletanja.

Koliko daleko vidimo pojedinačne zvezde - Od golog oka do teleskopa

Kada pogledamo noću nebo, vidimo hiljade zvezda. Ali koliko su one daleko i možemo li uopšte videti pojedinačne zvezde i u drugim galaksijama? Odgovor na ovo pitanje nas vodi od dometa ljudskog oka do impresivnih dostignuća modernih teleskopa.

Tokom takozvane savršene noći i tamnog neba bez svetlosnog zagađenja, ljudsko oko može registrovati zvezde magnitude do oko +6,0. To znači da možemo videti pojedinačne zvezde udaljene do nekoliko hiljada svetlosnih godina, ali samo pod uslovom da su dovoljno sjajne.  

Na primer: Deneb ili alfa Labuda (lat. Deneb, α Cygni, α Cyg) je najsjajnija zvezda sazvežđa Labud i devetnaesta najsjajnija zvezda noćnog neba, udaljena oko 1.500 svetlosnih godina, i predstavlja jedan od najudaljenijih pojedinačnih objekata vidljivih golim okom. Zvezda V762 Cassiopeiae je prema novim merenjima udaljena oko 2.500–2.800 svetlosnih godna i vidljiva je samo sa izuzetno tamnog mesta.

Na gornjoj ilustraciji vidimo koliki je domašaj našeg oka tokom tamne noći. Samo taj zaokruženi deo naše galaksije je nama vidljiv!

Da bismo mogli posmatrati zvezde koje su na većim daljinama, neophodni su nam profesionalni optički teleskopi, poput Hubble Space Telescope ili još modernijeg James Webb Space Telescope, koji mogu razlučiti pojedinačne zvezde u Magelanovim oblacima udaljenim 160–200 hiljada svetlosnih godina i u galaksiji Andromedi (M31), koja je udaljena od nas  2,54 miliona svetlosnih godina. 

Za udaljenosti veće od desetina miliona svetlosnih godina, čak i najveći i najmoderniji teleskopi mogu videti samo zvezdana jata ili kratkotrajne ektremno velike i sjajne supernove.

Da zaključimo: bez optike možemo videti samo najjače zvezde udaljene do par hiljada svetlosnih godina. Uz pomoć profesionalnih teleskopa možemo videti pojedinačne zvezde do udaljenosti od oko 2,5 miliona svetlosnih godina.

Na samom kraju, još jedna neverovatna zanimljivost. Možemo li ipak videti i udaljenije zvezde? Možemo! Kako, pitaće neki? Odgovor je – gravitaciono sočivo.

Gravitaciono sočivo je kosmički trik prirode u kojem jaka gravitacija “savija” svetlost – slično kao što stakleno sočivo savija zrake u naočarima ili fotoaparatu.

Evo kako to funkcioniše, uprošćeno: masivni objekti poput galaksija ili jata galaksija imaju ogromnu gravitaciju koja zakrivljuje prostor-vreme oko sebe, shodno Ajnštajnovoj  opštoj teoriji relativnosti. Kada svetlost neke daleke zvezde ili galaksije prolazi pored tog masivnog objekta, put svetlosti se zakrivljuje, pa nam izgleda kao da dolazi iz malo drugačijeg pravca. Rezultat ovoga je da se daleki izvor svetlosti može povećati, iskriviti ili pojaviti u više kopija, baš kao što lupa može povećati sitne detalje.

Za astronome je ovo fantastično, jer nam omogućava da vidimo objekte koji bi inače bili previše slabi ili predaleko, baš kao što su zvezde iz vrlo ranog svemira, otkrivene samo zato što ih je gravitaciono sočivo “pojačalo”. Ovim putem su otkrivene zvezde Icarus (MACS J1149 LS1), od koje je svetlost putovala do nas oko 9,34 milijardi godina i Earendel, trenutni rekorder, udaljen oko 12,9 milijardi svetlosnih godina, zvezda iz epohe kada je svemir imao manje od 1 milijarde godina.

Kada sledeći put pogledate noću ka zvezdama, setite se uvek koliko smo mi mali u odnosu na veličanstvenu prirodu svemira.

Izvori koje sam koristio prilikom nastanka ovog teksta: 

- Freedman, W. L., & Madore, B. F. (2010). The Hubble Constant. Annual Review of Astronomy and Astrophysics, 48, 673–710.  

- Welch, B. et al. (2022). A Highly Magnified Star at Redshift 6.2. Nature, 603(7900), 815–818.  

- Kelly, P. L. et al. (2018). An Individual Star at Redshift 1.5 Extremely Magnified by a Galaxy-Cluster Lens. Nature Astronomy, 2, 334–342.  

- Gaia Collaboration (2022). Gaia Data Release 3. Astronomy & Astrophysics.

Osnove sajber bezbednosti - šta su sajber napadi i kako funkcionišu?

Moderno, informatičko doba u kojem živimo, donelo je mnogo toga dobrog. Na žalost, kao i u svim ostalim oblastima ljudskog delanja, uvek se nađu neki pojednici, timovi ili grupe, koji nemaju plemenite i dobre namere i koji prevashodno žele da nanesu štetu.

U tom smislu, posebno su zabrinjavajući takozvani sajber napadi. U ovom sasvim kratkom, osnovnom vodiču, probaću da upoznam širi krug ljudi, šta su sajber napadi, čemu služe i kako se od njih zaštititi.

Ovaj tekst je namenjen ljudima koji o ovoj temi ne znaju dovoljno, dok profesionalcima možda neće biti zanimljiv, jer nudi samo osnovne (ali efikasne) odgovore.

Dakle, sajber napadi predstavljaju zlonamerne pokušaje neovlašćenog pristupa računarima, računarskim sistemima, mrežama ili podacima, u cilju izazivanja štete, krađe informacija, ucene ili ometanja rada. Ovi napadi mogu biti usmereni ka pojedincima, kompanijama, državnim institucijama, kompanijama od strateškog značaja, itd. Metode napada su raznovrsne i stalno se usavršavaju, a najčešće uključuju:

- Phishing, tj. lažne poruke koje korisnike navode da otkriju lozinke ili lične podatke,

- Malver (malicious software), odnosno zlonamerni softver poput virusa, trojanaca ili ransomware-a koji zarazi sistem, 

- DDoS napade kojima se izaziva preopterećenje servera ogromnim brojem zahteva, čime se onemogućava njegov normalan rad,

- Eksploataciju ranjivosti, odnosno iskorišćavanje bezbednosnih rupa u softveru ili hardveru.

Ciljevi sajber napada variraju od finansijske koristi (krađa novca ili podataka), industrijske špijunaže i sabotaže, do političkih motiva, kao što su destabilizacija institucija ili širenje dezinformacija. U poslednje vreme raste broj tzv. ransomware napada, gde napadači zaključavaju podatke i traže otkup.

Zbog sve veće digitalizacije, sajber bezbednost je postala ključna komponenta moderne infrastrukture. Prevencija, edukacija korisnika i redovno ažuriranje sistema osnovni su koraci u zaštiti od ovih pretnji.

U tom smislu, da vidimo kako se zaštititi od sajber napada i koje bi bile ključne mere prevencije. U eri sveprisutne digitalne povezanosti, zaštita od sajber napada zahteva kombinaciju tehničkih rešenja, dobrih navika i svesti o pretnjama. Sledeće mere predstavljaju osnovu svakodnevne sajber higijene:

- Koristi jake i jedinstvene lozinke

Lozinke treba da budu složene (kombinacija slova, brojeva i specijalnih znakova), različite za svaku uslugu i redovno menjane. Idealno je koristiti password manager za njihovo bezbedno čuvanje.

- Uključi dvofaktorsku autentifikaciju (2FA)

Dodatni sloj zaštite koji zahteva unos koda iz SMS-a, e-maila ili posebne aplikacije, čak i ako je lozinka kompromitovana.

- Redovno ažuriraj softver i operativne sisteme

Mnogi napadi se oslanjaju na poznate ranjivosti u zastarelim verzijama programa. Uključi automatska ažuriranja kad god je moguće.

- Koristi antivirus i firewall zaštitu

Pouzdan antivirusni program i aktivan firewall mogu detektovati i blokirati sumnjive aktivnosti pre nego što nanesu štetu.

- Pažljivo otvaraj e-mailove i linkove

Ne otvaraj priloge ni linkove iz sumnjivih ili nepoznatih izvora. Phishing poruke često izgledaju uverljivo – proveri adresu pošiljaoca i pazi na gramatičke greške.

- Redovno pravi rezervne kopije (backup)

Važne podatke čuvaj na eksternom disku ili cloud servisu. U slučaju ransomware napada, backup može sprečiti gubitak podataka i ucenu.

- Ne koristi javne Wi-Fi mreže bez VPN-a

Otvorene mreže su idealne za presretanje saobraćaja. Koristi VPN (Virtuelnu privatnu mrežu) za šifrovanu komunikaciju.

- Ograniči pristup uređajima i podacima

Koristi zaključavanje uređaja, šifrovanje diskova i precizno dodeljivanje prava pristupa u organizacijama.

- Edukacija i oprez su najjači štit

Mnogi napadi uspevaju zbog ljudske greške. Redovno se informiši o pretnjama, treniraj osoblje (ako vodiš firmu) i ne zaboravi da je najvažnija zaštita kritičko razmišljanje.

Na kraju ovo kratkog vodiča, moram reći da apsolutna zaštita od sajber napada ne postoji. Hakeri se uvek trude da budu korak ispred. Ali, uz pridržavanje mera bezbednosti i predostrožnosti, mogućnost i verovatnoću da će napad uspeti možemo smanjiti na najmanju moguću meru.

Džejms Bond - agent 007 koji je postao mit

Malo je reći da volim serijal filmova o tajnom agentu Džejmsu Bondu (James Bond). Možda bih čak mogao reći da obožavam te filmove i svaki od njih sam pojedinačno odgledao bar po tri puta. Zato, hajde da u ovom tekstu vidimo šta je to (meni) toliko privlačno u tom liku...

Džejms Bond, agent 007, daleko je više od lika iz špijunskih romana i filmova. On je simbol elegancije, hladnokrvne efikasnosti, muževnosti i britanske imperijalne samouverenosti, upakovan u smokinge, luksuzne automobile, opasnosti i zavodljivosti. Njegova pojava oblikovala je popularnu kulturu druge polovine 20. veka, i ostala snažno prisutna do danas.

No, manje je poznato da se iza ovog fiktivnog agenta krije stvarni svet, njegova istorija, politika i špijunaža u svom najzanimljivijem obliku.

Lik Džejmsa Bonda stvorio je pisac i bivši britanski mornarički obaveštajac Ian Fleming. Prvi roman, Kazino Rojal (Casino Royale), objavljen je 1953. godine, u doba kada je hladni rat tek počinjao da definiše novu globalnu podelu moći. Fleming je u Bondu utkao sopstvena iskustva iz Drugog svetskog rata, tokom kojeg je radio za britansku mornaricu i sarađivao s obaveštajnim službama. Mnogi veruju da je Bond delimično zasnovan na nekoliko stvarnih špijuna koje je Fleming poznavao, a najčešće se spominje Duško Popov, srpski agent iz Jugoslavije (!), koji je radio kao dvostruki agent za MI6 i FBI. Popov je bio poznat po svom hedonističkom stilu života, sposobnosti da zavede žene, hazarderskim sklonostima i neustrašivosti. Fleming je sreo Popova tokom rata, a njihov susret u hotelu Casino Estoril u Portugalu, očigledno je ostavio snažan utisak na Fleminga, jer je upravo ta lokacija poslužila kao inspiracija za prvi roman o Bondu.

Bond nije samo špijun, on je moderna bajka za odrasle. U svakom filmu i romanu Bond se suočava s egzistencijalnim pretnjama po svet, globalnih razmera: megalomanskim zlikovcima, teroristima, nuklearnim krizama, ubicama i korumpiranim moćnicima. Ali, način na koji to čini razlikuje ga od drugih. Hladnokrva efikasnost, gotovo nadljudska kontrola, čuvena rečenica "My name is Bond, James Bond", i nezaobilazna čaša martinija "shaken, not stirred", sve su to elementi koji su ga pretvorili u kulturni arhetip.

Filmovi o Bondu obuhvataju više od 25 naslova i traju već preko 60 godina. Svaki glumac koji ga je tumačio uneo je sopstveni pečat: Šon Koneri je doneo surovu muževnost, Rodžer Mur šarm i ironiju, Timoti Dalton mračnu ozbiljnost, Pirs Brosnan tehničku eleganciju, a Danijel Krejg ranjivu brutalnost i psihološku dubinu. Uprkos promenama u tonu i vremenu, određene konstante ostaju: zavodljive Bond devojke, stilizovana akcija, egzotične lokacije, high-tech gedžeti, prepoznatljiva muzika i nezaobilazna rečenica na početku uvodne špijunske sekvence.

Osim samog lika Džejmsa Bonda, jedan od najprepoznatljivijih elemenata Bondovog univerzuma su uvek i Bond devojke, žene koje su istovremeno simboli seksualne privlačnosti, nezavisnosti i opasnosti. Od legendarne Hani Rajder (Ursula Andress) koja izlazi iz mora u filmu Dr. No, preko sofisticirane Vesper Lind (Eva Green) u Casino Royale, do kompleksne Madeleine Swann (Léa Seydoux) u novijim filmovima, Bond devojke su se razvijale u skladu s vremenom. U početku su bile često samo dekorativne figure, ali su vremenom postajale ravnopravne akterke, pa čak i kontrapunkti Bondu. Veza između Bonda i žene gotovo uvek nosi notu tragičnog - zavodljive, fatalne i često smrtno ugrožene.

Drugi stub Bondove mitologije su gedžeti — sofisticirane i ponekad apsurdno domišljate naprave koje mu omogućavaju da se izvuče iz gotovo svake situacije. Od automobila sa sedištima za katapultiranje, do štapa za skijanje sa raketnim pogonom, ručnog sata s laserom, mini podmornice u koferu ili mobilnog telefona koji može daljinski upravljati BMW-om, Bondovi gedžeti su neraskidivo vezani za izume ekscentričnog Q-a (Quartermaster), šefa odeljenja za istraživanje i razvoj u MI6. Gedžeti nisu samo funkcionalni, već često služe kao metafora tehnološke nadmoći Zapada, ali i kao humoristički ventil u napetom narativu.

A uz devojke i gedžete, tu su naravno i automobili. Bondovi automobili nisu samo prevozna sredstva, već pokretne tvrđave stila i tehnologije. Najslavniji među njima je Aston Martin DB5, prvi put viđen u Goldfingeru (1964), opremljen rotirajućim tablicama, mitraljezima, oklopom i katapult-sedištem. Tokom godina, Bond je vozio i Lotus Esprit koji se transformiše u podmornicu, BMW Z8, pa čak i futurističke električne modele. Automobili simbolizuju spoj muškosti, moći i sofisticiranosti, ali i britanske inženjerske superiornosti. Uvek elegantni, uvek brzi, uvek smrtonosni.

Bondova popularnost nije samo rezultat veštog pripovedanja i filmskog spektakla — on je simbol epohe. U vreme kada je Zapad bio uplašen sovjetskom pretnjom, i obrnuto, Bond je bio kontra narativ: čovek koji sam rešava krize, neustrašivo brani slobodni svet i čini to sa stilom. Kritičari su ga optuživali za seksizam, kolonijalnu nostalgiju i pojednostavljenu moralnost, ali upravo ta polarizacija njegovog lika doprinosi njegovoj dugovečnosti. Jednostavno, Bond provocira, zabavlja i fascinira.

Bond je takođe i svojevrsni brend. Od Aston Martina i Omega satova, do parfema, odela i video igara, ime James Bond je postalo sinonim za luksuz, sofisticiranost i privlačnost. Iako su se vremena promenila, a špijunski svet danas više podseća na sajber ratove nego na elegantne obračune u kazinima Monte Karla, Bond se prilagođava. U poslednjim filmovima postaje ranjiviji, humaniji, suočen s ličnim gubicima i etičkim dilemama. U tome je i njegova snaga, jer uprkos svemu, ostaje veran sebi.

Džejms Bond je mit koji se obnavlja sa svakom generacijom. On je moderna figura antičkog heroja: individualac koji sam staje pred sile koje prete svetu. U Bondu se ogleda i naša žudnja za kontrolom, naš strah od haosa i naša nada da negde ipak postoji neko, makar u smokingu, ko će stvari srediti i rešiti ih u našu korist.

Rusija i Kina osvajaju Mesec

Kina i Rusija potpisale su u maju ove, 2025. godine, memorandum o zajedničkoj izgradnji nuklearne elektrane na Mesecu, kao deo ambicioznog projekta Međunarodne lunarne istraživačke stanice (International Lunar Research Station - ILRS). Ova stanica, čija izgradnja bi trebalo da bude završena do 2036. godine, predstavljaće prvu stalnu ljudsku bazu na površini Meseca, lociranu u oblasti južnog lunarnog pola.

Centralni deo infrastrukture ILRS-a biće nuklearni reaktor, čija je izgradnja planirana kao potpuno autonomna operacija, bez potrebe za prisustvom ljudi na samom mestu instalacije. Ovaj pristup predstavlja veliki tehnološki iskorak, jer podrazumeva korišćenje napredne robotike i autonomnih sistema koji će sastavljati i aktivirati složenu energetsku infrastrukturu u lunarnim uslovima. Nuklearni reaktor će biti ključan izvor energije, posebno tokom dugih lunarnih noći kada solarni paneli ne mogu generisati dovoljno struje.

Zajednička stanica zamišljena je kao platforma otvorena za međunarodnu saradnju. Do sada je svoje učešće u projektu potvrdilo između trinaest i sedamnaest zemalja, u zavisnosti od izvora. Kina i Rusija planiraju slanje astronauta u sklopu ovog programa oko 2030. godine, što bi označilo značajan napredak za kineski svemirski program i prvi korak ka dugoročnom prisustvu ljudi na površini Meseca.

U tom smislu, South China Morning Post je izvestio da će reaktor služiti trajnoj bazi na južnom polu Meseca sa autonomnom izgradnjom i da je do sada 13 nacija priključeno, dok Reuters navodi planove u prezentaciji iz aprila 2025. godine da će reaktor koristiti i solarnu i nuklearnu energiju, a rok je između 2035. i 2036. godine, dok Kina planira prvo slanje astronauta do 2030 

Ovaj projekat već sada privlači veliku pažnju javnosti, ali i celog sveta, ne samo zbog svojih tehnoloških izazova, već i zbog potencijalnog uticaja na geopolitičku ravnotežu u istraživanju svemira. Objavljen je u trenutku kada NASA razmatra promene i moguće smanjenje budžeta za svoj Lunar Gateway projekat, što je dodatno podstaklo diskusiju o tome da li bi SAD mogle izgubiti korak u novoj svemirskoj trci.

Realizacija ove inicijative mogla bi imati dubok uticaj na budućnost istraživanja i kolonizacije Meseca, ali i postaviti nove standarde u korišćenju nuklearne energije u svemirskim misijama. Istovremeno, ostaje otvoreno pitanje koliko će ova baza biti otvorena za globalnu saradnju i da li će se razviti paralelno ili u konkurenciji sa američkim Artemis programom.

U svakom slučaju, saradnja Kine i Rusije na nuklearnom postrojenju na Mesecu označava novi korak u evoluciji svemirskih tehnologija, ali i podseća na kompleksnu dinamiku koja danas vlada između velikih svemirskih sila. Očekivanja su visoka, a naredna decenija će nesumnjivo doneti značajne promene u načinima na koje ljudi istražuju i naseljavaju naš prirodni satelit.

Quantas Project Sunrise - najduži let u istoriji

Australijska avio kompanija Qantas priprema se da 2027. godine ispiše novu stranicu u istoriji civilnog vazduhoplovstva tako što će obaviti najduži direktni putnički let na svetu između Londona i Sidneja. Ovaj impresivni neprekidni let trajaće oko 22 sata i pokrivaće udaljenost veću od 16.800 kilometara, što ga čini pravim tehnološkim i logističkim podvigom.

Projekat nosi naziv „Project Sunrise“ („Izlazak sunca“) i predstavlja jedan od najambicioznijih poduhvata u istoriji kompanije Qantas, koja je odavno poznata po inovacijama i postavljanju novih standarda u avioindustriji. Direktni let između Londona i Sidneja imaće ogroman značaj, ne samo zbog svoje dužine, već i zbog promena koje će doneti globalnom putničkom saobraćaju.

Za ovaj podvig Qantas je odabrao novi model aviona – Airbus A350-1000, specijalno prilagođen za ultra duge letove. Ovaj avion posedovaće smanjen broj sedišta u odnosu na standardne konfiguracije, što će putnicima omogućiti znatno veći komfor i komoditet. U tom smislu, posebno se projektuju luksuzni apartmani prve klase, opremljeni vrhunskim materijalima, ergonomskim dizajnom i privatnošću koja će biti na nivou najboljih svetskih hotela.

Osim povećane udobnosti u kabini, Airbus A350-1000 će sadržati i posebne wellness zone namenjene borbi protiv zamora i dosade putnika, koji se neminovno javljaju na dugotrajnim letovima. Ove wellness zone će imati prostor za istezanje, vežbanje, kao i posebnu osvetljenost koja simulira prirodne cikluse dana i noći, čime se ublažava efekat takozvanog džet-lega.

Tehnički gledano, Airbus A350-1000 predstavlja jedan od najnaprednijih vazduhoplova danas. Opremljen je najmodernijim Rolls-Royce Trent XWB motorima koji su optimizovani za efikasnost i smanjenu potrošnju goriva, omogućavajući avionu dolet od skoro 18.000 kilometara. Takođe, ovaj avion poseduje specijalno dizajnirana kompozitna krila koja povećavaju aerodinamičnost i efikasnost, kao i kabinu sa unapređenim sistemima za održavanje optimalnog pritiska i vlažnosti vazduha, što dodatno povećava udobnost na ultra dugim letovima.

Qantas je već naručio ukupno 12 ovih aviona, a prva isporuka očekuje se krajem 2026. godine, čime će sve biti spremno za istorijski prvi let naredne godine.

„Direktni letovi poput ovog potpuno će promeniti globalno putovanje,“ izjavio je Alan Joyce, izvršni direktor kompanije Qantas, ističući značaj i dalekosežne efekte ovog projekta. Planirano je da „Project Sunrise“ prvobitno krene 2025. godine, ali su pandemija COVID-19 i zastoji u proizvodnji aviona uzrokovali odlaganje. Uprkos tome, odbrojavanje je zvanično počelo, a interesovanje globalne javnosti za ovaj revolucionarni let raste iz dana u dan.

Realizacija ovog projekta ne samo da će povezati dva kontinenta bez potrebe za presedanjem, već će i postaviti nove standarde u udobnosti i inovacijama u avioindustriji budućnosti.

Još je preostalo samo da nabavimo karte i krenemo na let...

Vacheron Constantin Les Cabinotiers Solaria Ultra Grand Complication

Švajcarska časovničarska manufaktura Vacheron Constantin, jedna od najstarijih i najuglednijih časovničarskih kuća na svetu, predstavila je sat koji prevazilazi pojam komplikovanog mehanizma. Sa 41 komplikacijom, 1521 komponentom i čak 13 patentnih prijava, ovaj unikatni model pomera granice mogućeg u savremenoj časovničarskoj mikromehanici. Ovo je ručni sat koji po svemu daleko prevazilazi jednostavno merenje i pokazivanje vremena. Ovo je remek delo časovničarstva koje po svojim karakteristikama prelazi  u domen primenjene umetnosti.

Sat koji su predstavili nosi puno ime "Vacheron Constantin Les Cabinotiers Solaria Ultra Grand Complication" i on predstavlja sami vrhunac takozvanog visokog časovničarstva (Haute Horlogerie). Sat je zvanično proglašen za ručni sat sa najviše komplikacija koji je ikada napravljen. Ovaj sat poseduje čak 41 komplikaciju, kao i 13 izuma koji mogu biti potencijalno patentirani.

Dimenzije ovog sata su nestvarno male za sve ono što se u njemu nalazi. Kućište je izrađeno od 18k belog zlata i ima 45mm u prečniku, kao i 14.99mm debljine.

Međutim, to je samo deo nestvarnih karakteristika. Tek kada pogledamo komplikacije, možemo reći da će nam od njih zastati dah. 

U tom smislu, ovaj sat ima čak dva brojčanika, pa tako gornji (prednji) brojčanik ima crnu “sunray” boju, a i na njemu se nalaze čak 4 podbrojčanika: Prvi  pokazuje godinu i nedelju, drugi svetsko vreme, treći plimu, godišnja doba, ravnodnevice i solsticije. Astronomske funkcije Sunca su isprepletene na još jednom podbrojčaniku sa informacijama o stvarnoj poziciji Meseca, izlasku, zalasku, kulminaciji i deklinaciji. Tu je i jedna stražnja komplikacija: kombinacija hronografa i pokretne nebeske karte koja omogućava izračunavanje kada će određena zvezda ili sazvežđe biti u sredini vidnog polja. Na pozadini se, uz satne tastere, krije okidač koji aktivira Westminster minute repeater (četvorogongovni), perpetual calendar koji je postavljen na 12 sati, “world time” i GMT sa 24-časovnim prikazom na poziciji 3 sata, zatim solarni indikator postavljen na 6 sati koji prikazuje položaj Sunca, ravnodnevice, solsticija, ali i znakova zodijaka, kao i vremena izlaska/zalaska sunca i dužine dana. Tu je i “moon phase” koji pokazuje Mesečeve mene sa prikazom prolećne plime i oseke i nalazi se na 9 sati.

Idemo sad na donji (zadnji) brojčanik. On je zapravo sivo obojeni safirni kristal sa prikazom nebeskog svoda na kojem se, osim prikaza lunarnih meseci i sazvežđa, nalazi i prikaz “split second” hronografa.

Mehanizam koji pokreće ovaj sat je ručno navijajući mehanizam u kalibaru 3655, koji se sastoji iz dva povezana dela: osnovni mehanizam kombinuje vreme, hronograf i zvučna obaveštenja, dok je dodatni mehanizam zadužen za astronomske prikaze. Sat se sastoji od ukupno 1521 komponente (!), radi na 21.600 vibracija po satu i pri tome obezbeđuje sa punim navijanjem čak 72 sata rezervne snage.

Kad sam već spomenuo zvučna obaveštrenja, ovaj sat poseduje četvorogongovni Westminsterov repetitor sa muzičkim zvonom i zaista može da zvoni!

Vacheron Constantin Les Cabinotiers Solaria Ultra Grand Complication dolazi na crnom kožnom kaišu i prodavaće se kao takozvani "piece unique" (po specijalnoj porudžbini).

Kao pasionirani ljubitelj mehaničkih satova, moram priznati da je Solaria istovremeno fascinantan i, rekao bih paradoksalan proizvod. Sa jedne strane, predstavlja trijumf ljudskog i časovničarskog znanja, umeća i strpljenja, kao i gotovo opsesivnu posvećenost detaljima. Sa druge strane, ovaj sat je i metafora - u vremenu kada su nam tačne informacije dostupne klikom, Solaria pokazuje da pravo majstorstvo i danas ima cenu i vrednost daleko iznad puke funkcionalnosti pokativanja vremena.

Lično, smatram ga više umetničkim delom i dostizanjem vrhunca, nego praktičnim predmetom. On je svojevrsna horološka skulptura. Nešto što vlasnik poseduje, ali, budimo iskreni neće često koristi, kao remek-delo koje ne nosimo na ruci, već nam stoji u sefu, vitrini na postolju.

Da budem sasvim iskren, kad bih mogao da ga sebi priuštim, nisam siguran da bih ga nosio, ali bih ga svakako kupio.

Da li je cena ovog sata poznata? Na žalost nije. Vacheron Constantin cenu čuva u tajnosti i znaće je samo kupci koji ga budu kupili, ali poznavaoci prilika, časovničari i stručnjaci procenjuju da bi cena mogla dostići do neverovatnih 10 miliona švajcarskih franaka

ChatGPT za početnike - osnovni pojmovi u najkraćim crtama

Verovatno je svako od vas bar jednom do sada tražio uslugu od veštačke inteligencije. Čet botova koji odgovaraju na upite ima sve više i više, ali nekako je ChatGPT i dalje ostao neka vrsta sinonima za veštačku inteligenciju i možda je najkorišćenija alatka tog tipa. Ipak, manji broj prosečnih korisnika zna šta ChatGPT suštinski predstavlja i kako radi.

U ovom sasvim kratkom tekstu probaću da na najkraći i najpopularniji način objasnim šta je veliki jezički model (LLM) i šta konkretno znači ChatGPT.

Veliki jezički model (Large Language Model, LLM) predstavlja izuzetno veliki transformer obučen na milijardama tokena, a koji je sposoban da razume i generiše koherentan tekst na više jezika i domena. Token inače predstavlja najmanju jedinicu teksta koju model obrađuje. Token može biti i reč, deo reči ili znak.

Neizbežni pojmovi kada je veštačka inteligencija u pitanju su i:

- Mašinsko učenje (Machine Learning, ML), koje predstavlja granu veštačke inteligencije u kojoj se algoritmi uče iz podataka umesto da budu eksplicitno programirani i tako poboljšavaju performanse u predviđanju ili klasifikaciji podataka,

- Duboko učenje (Deep Learning), koje predstavlja podskup ML-a koji koristi duboke (višeslojne) neuronske mreže za modelovanje veoma složenih obrazaca u tekstu, slikama, zvuku ili tabelarnim podacima. 

U tom smislu, a radi lakšeg razumevanja, ChatGPT ćemo sada raščlaniti slovo po slovo, a to znači sledeće:

GPT ili Generative Pre-trained Transformer, doslovno možemo prevesti kao „generativni unapred (prethodno) obučeni transformator“.

“Generativni” znači da model ne „klasifikuje“ nego stvara (generiše) sadržaj, kao što su tekst, kod, slike, čak zvuk.

“Unapred obučeni” znači da pre nego što se primeni na konkretan zadatak, model se uči na ogromnom, raznovrsnom korpusu javno dostupnih podataka.

“Transformator” predstavlja arhitekturu zasnovanu na mehanizmu samopozornosti (self-attention); eliminiše rekurziju i omogućava paralelnu obradu nizova, a ovo stoji iza svih modernih LLM-ova.

Da postavimo sada, radi još lakšeg razumevanja stvari ovako: zamislite jednog univerzalnog poliglotu, koji prvo pročita kompletnu biblioteku celokupnog ljudskog znanja (pre-trening), a zatim ga zaposlite kao stručnog prevodioca i tumača tog znanja (fine-tuning). Kada takvoj sveznalici postavite pitanje, on crpi podatke iz svog znanja i formuliše originalan odgovor.

Razumevanje ovih osnovnih termina nije samo nekakva akademska vežba i bubanje pojmova, već praktična pismenost za svet u kome AI brzo prelazi iz data centara u svakodnevne poslovne procese. Ukoliko ih savladate, mnogo lakše ćete proceniti realne mogućnosti i ograničenja svake “pametne” platforme koja vam se ponudi.

Možemo slobodno reči da je GPT je zaista uneo revoluciju u  veštačku inteligenciju jer je pokazao da jedna jedinstvena arhitektura, dobro “nahranjena” podacima, može da savlada gotovo sve zadatke koje je donedavno radio samo čovek. 

Zato, lično smatram da će generativni unapred obučeni transformatori ostati stub AI-sistema bar narednu deceniju, a svaki praktičan IT profesionalac ili IT entuzijasta bi trebalo da razume osnovne principe, makar na nivou ovog kratkog i jednostavnog objašnjenja.