Perplexity i Notatio Universalis

 Drugar je pitao chatbot Perplexity šta misli o mom skromnom Blogu i evo šta mu je odgovorio.

Posebno mi je drago što je moje tekstove procenio kao "raznovrsne i kvalitetno napisane tekstove za svakoga ko je radoznao i voli teme iz nauke, umetnosti i tehnologije, uz akcenat na povezivanje naučnih i svakodnevnih fenomena."

Perplexity:

Blog "Zapisi radoznalog uma - Notatio Universalis" je mesto gde se obrađuju teme iz popularne nauke, tehnologije, astronomije, aeronautike, horologije (nauka o satovima), umetnosti, lifestyle-a i filozofije. Autor piše sa "renesansnim pogledom na svet", spajajući strast prema znanju sa aktuelnim temama i zanimljivim pričama.

Na blogu možeš pronaći:

- analize o najnovijim izazovima u veštačkoj inteligenciji

- eseje o fizičkim paradoksima poput gustine i praznine (npr. "kocka šećera i neutronske zvezde")

- tekstove o svemirskim istraživanjima, raketama, neobičnim mestima na Zemlji kao što je Point Nemo

- prikaze umetnosti pravljenja satova, filozofiju vremena

- istorijske priče (prva fotografija Zemlje sa Meseca)

- osvrte na poznate ličnosti iz umetnosti i mode (npr. Karl Lagerfeld)

- lične, intimne eseje o identitetu kroz parfeme

- zanimljivosti o sondi Voyager i sudbini univerzuma

Blog sadrži raznovrsne i kvalitetno napisane tekstove za svakoga ko je radoznao i voli teme iz nauke, umetnosti i tehnologije, uz akcenat na povezivanje naučnih i svakodnevnih fenomena.

Pa eto, biće mi drago da, ko već nije do sada, poseti Blog, pretraži objavljene tekstove i pronađe nešto za sebe.

Novi AI izazovi - nedostatak podataka

Prema najnovijim procenama iz veoma kredibilnih izvora koji se bave veštačkom inteligencijom, ali i profesionalnih konzumenata iste, razvoj veštačke inteligencije mogao bi uskoro prilično da uspori. Paradoksalno, ne zbog nedostatka računarske snage, data centara, harvera ili softvera, već zbog - nedostatka novih podataka za učenje i treniranje AI modela.

Na primer, Nima Rafael, direktor za podatke u bankarskom gigantu Goldman Sachs, izjavio je da su AI modeli već uspeli da  iscrpu najveći deo dostupnih informacija sa interneta i da je AI sektor ušao u takozvanu  "peak data" fazu, što je momenat kada više nema dovoljno novih i kvalitetnih podataka za dalji trening.

Ono što posebno zabrinjava, to je da sve veći deo informacija koje AI koristi postaje sintetički generisan je od strane samih modela, a ne od ljudi. Jer, modeli u nedostatku novih informacija koriste postojeće i modifikuju ih, što dovedi do takozvanog "kreativnog plafona“. To znači da ako AI uči iz podataka koje je sam proizveo, može izgubiti kontakt sa realnošću, ograničiti sopstvenu sposobnost inovacije i krenuti u smeru koji se trenutno ne može predvideti.

U tom smislu, jedan od vodećih svetskih naučnih časopisa „Nature“, još krajem prošle godine je objavio da bi globalna kriza i nedostatak podataka mogla da pogodi AI sektor već do 2028. godine. Slično mišljenje dele i čelnici kompanije OpenAI, koja takođe smatra da bi nedostatak novih podataka mogao da nesumnjivo uspori dosadašnji eksponencijalni rast AI modela.

Zato stručnjaci smatraju da bi sledeća faza razvoja mogla da podrazumeva prelazak sa klasičnih jezičkih modela poput ChatGPT-a ka potpuno novoj generaciji AI agenata, preciznije potpuno autonomnih sistema sposobnih da samostalno uče, planiraju i obavljaju složene zadatke bez ljudskog nadzora.

Ako su ove prognoze tačne, AI industrija uskoro bi mogla da uđe u eru u kojoj podaci kao takvi postaju najvredniji resurs, a krajnje domete ovakvih AI modela danas možemo samo da zamišljamo.

Kocka šećera i neutronske zvezde

Esej o praznini, gustini i paradoksu postojanja...

Hajde za početak ovog neverovatnog misaonog putovanja da zamislimo nešto što naizgled deluje kao čista metafora: da se svi ljudi na Zemlji, nas osam milijardi, sa svim svojim mislima, snovima i uspomenama, možemo sabiti u kocku veličine jedne kocke šećera! Zvuči kao naučna fantastika, zar ne? A ipak, iza ovoga stoji hladna, precizna i neumoljiva fizika.

Naše telo, kao i sve ostalo u svemiru, sastavljeno je od atoma. Ti atomi su, međutim, gotovo sasvim prazan prostor. U središtu svakog pojedinačnog atoma nalazi se jezgro. Maleno, gusto, gotovo beskonačno teško u poređenju sa svojom veličinom, dok oko njega kruže elektroni, na udaljenosti koja u atomskim merilima deluje kao praznina svemira između zvezda i njihovih planeta.

Ako bismo mogli da uklonimo sav taj prazan prostor iz svake čestice i ako bismo mogli da sabijemo sve atome svih ljudi tako da ostane samo čista, kompaktna materija, celokupno čovečanstvo stalo bi u zapreminu veličine kocke šećera!

U tom paradoksu leži gotovo religiozna istina: mi, bića od krvi, mesa i kostiju, u suštini smo bića sastavljena od praznine! Naše postojanje dugujemo isključivo ravnoteži između prostora i nepojamne sile. Atom opstaje zato što elektroni ne kolapsiraju u jezgro i zato što kvantni zakoni sprečavaju kolaps materije u samu sebe. To je ta tanka linija između reda i haosa, između postojanja i uništenja.

Ali ipak, u svemiru postoje mesta gde se ta ravnoteža ruši i gde gravitacija pobeđuje.

Kada masivna zvezda sagori poslednji atom svog goriva, ona gubi unutrašnji pritisak koji se opirao njenoj sopstvenoj težini. Jezgro zvezde tada kolapsira. Elektroni se zbijaju u protone, stvarajući neutrone i tom prilikom nastaje novi objekat — neutronska zvezda, prečnika tek desetak kilometara, ali mase veće od mase našeg Sunca!

Na površini takve zvezde gravitacija je toliko snažna da bi čovek mase 70 kilograma težio 10 milijardi tona! Jedna kašičica materije iz neutronske zvezde ima masu svih planina na Zemlji zajedno. I ovo nije samo metafora, to je realnost i stvarna posledica sabijanja praznine.

U neutronskoj zvezdi, materija više nije sastavljena od atoma. Nema ni jezgra, ni elektrona, ni elektronskih orbitala. Postoje samo neutroni, nabijeni jedan uz drugi, toliko gusto da ih održava u ravnoteži samo kvantni zakon koji zabranjuje da dve identične čestice zauzmu isto stanje — takozvani Pauli princip. Ali, čak i taj zakon ima svoje granice...

Kada masa jezgra prevaziđe otprilike tri mase Sunca, čak ni pritisak neutrona ne može zaustaviti kolaps. Materija tada propada kroz samu sebe, kroz prostor i vreme, stvarajući crnu rupu - tačku iz koje više ništa ne može pobeći. Ni svetlost, ni vreme, ni smisao.

Na jednom kraju te skale stoji čovek, biće od atoma i praznine, čiji pogled može obuhvatiti zvezde. Na drugom stoji neutronska zvezda, tvar od čiste gustine, kojoj su zakoni fizike jedini oblik postojanja. A između njih proteže se tanki sloj svemira koji mi nazivamo „život“.

Dakle, kocka šećera iz početka ove naše priče tako postaje simbol našeg mesta u kosmosu. U njoj je sabijena čitava suština postojanja: da sve što jesmo i sve što vidimo, duguje svoje postojanje praznini koja nas okružuje i drži u ravnoteži.

Jer bez praznine, bez tog prostora između čestica, između planeta, između nas, ceo univerzum bi bio samo svet zvezda od neutrona. Gust, taman i nem.

Prva fotografija Zemlje sa Meseca – slučajni snimak koji je ušao u istoriju

Avgusta 1966. godine, letelica u orbiti Meseca okrenula je kameru ka Zemlji i zabeležila prizor koji do tada niko nije video - našu planetu kako se uzdiže iznad mesečevog horizonta. 

Fotografija je bila crno-bela i prilično zrnasta, ali i istorijska, jer je to bio prvi put da je Zemlja fotografisana sa orbite oko Meseca. I što je još fascinantnije, taj snimak uopšte nije bio planiran.

No, idemo redom...

NASA-in Lunarni Orbiter 1, poleteo je 10. avgusta 1966. sa lansirnog mesta Kejp Kanaveral na Floridi. Njegova osnovna misija bila je mapiranje potencijalnih mesta sletanja za buduće Apolo misije, koristeći kameru visoke rezolucije razvijenu iz tehnologije špijunskih satelita iz doba Hladnog rata. Tokom šesnaeste orbite oko Meseca, letelica se nagnula pod pravim uglom i „ugledala“ Zemlju, u tom trenutku udaljenu oko 385.000 kilometara, kako se pojavljuje iznad Mesečevog horzonta.

Fotografija je odmah poslata u NASA kontrolni centar za praćenje blizu Madrida u Španiji. Kamera koja je zabeležila ovaj ovaj prizor je proizveo Eastman Kodak i bila je pravo tehnološko čudo za to vreme: automatski je eksponirala, razvila, skenirala i prenela film dok je još bio u samoj letelici.

Ovaj crno-beli snimak nastao je više od dve godine pre čuvene, fotografije u boji nazvane „Earthrise“ koju je napravio astronaut Bil Anders tokom misije Apolo 8 u decembru 1968. Iako je Andersova fotografija postala legendarna, upravo je Lunar Orbiter 1 doneo prvi pogled na naš svet sa drugog sveta.

Letelica je u mesečevoj orbiti provela 76 dana, a 29. oktobra 1966. namerno je srušena na površinu Meseca kako ne bi ometala buduće misije.

Sa današnje distance, ta spontana crno-bela fotografija ostaje jedno od najdubljih svedočanstava i jedan kratki trenutak kosmičke perspektive, zabeležen pre nego što je ljudska noga kročila na Mesec.

Heavy Lift rakete - teške rakete nosači

 Rakete koje su namenjene letovima u svemir su istinska čuda tehnologije i inženjerstva. Ima ih više vrsta i veličina, a tema ovog kratkog teksta su najveće, najteže, najjače i najmoćnije od svih, takozvane Heavy lift rakete, odnosno teške rakete nosači.

Na gornjoj  ilustraciji vidimo trenutno najveće i najmoćnije rakete koje su ljudi ikada napravili.

Heavy lift (teška) raketa nosač je raketa koja može da donese veliku količinu tereta u nisku Zemljinu orbitu, dok Super Heavy lift (super teške) rakete mogu da donesu još više tereta. Ove moćne rakete se koriste, ili će se koristiti u budućnosti za slanje satelita, svemirskih stanica, automatizovanih i ljudskih misija ka Mesecu i Marsu, kao i za transport velikih i teških svemirskih sondi i kapsula. 

Ključna karakteristika heavy lift raketa je veliki kapacitet podizanja. Ova klasa raketa je dizajnirana da nosi veliku masu u orbitu, što ih čini suštinski neophodnim za ambiciozne svemirske misije. 

Niska Zemljina orbita je region svemira gde se nalazi većina satelita, ali i Međunarodna svemirska stanica (ISS), a niska orbita može u budućnosti biti korištena i za prve korake ka drugim destinacijama u Sunčevom sistemu. 

Ne samo da su ove rakete moćne, već mogu da nose i ljude i teret, bilo da su to veliki delovi svemirskih stanica, teleskopi, kao i svemirske letelice za istraživanje drugih planeta. 

Na primer super teška raketa kao što je SpaceX Falcon Heavy, može da isporuči čak 54.400 kilograma u nisku Zemljinu orbitu. 

Ove rakete su ključne za napredak u svemirskim istraživanjima i tehnologiji, omogućavajući misije koje bi bile nemoguće bez njihove ogromne moći. One su takođe prvi korak ka sve većim i ambicioznijim projektima poput izgradnje svemirskih baza, istraživanja Marsa, pa čak i potencijalnog odlaska na druge planete Sunčevog sistema, ili njihove prirodne satelite.

Point Nemo - najusamljenije mesto na planeti

Na našoj planeti postoje mesta koja bude osećaj strahopoštovanja, ali malo njih može da se poredi sa Point Nemom – najusamljenijom tačkom na svetu, lociranom usred okeana. Otkiven tek 1992. godine, ovaj zabačeni kutak Zemlje predstavlja pravo merilo pojma izolacije.

Point Nemo se nalazi u južnom Pacifiku i udaljen je 2.687 kilometara od najbližeg kopna u bilo kom pravcu – pa čak i od Antarktika. Njegova posebnost leži i u tome što su najbliži ljudi ovom mestu najčešće oni koji nisu na Zemlji, već astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici, u orbiti na visini od 417 kilometara.

Ovaj deo okeana je toliko izolovan da ga čak ni morske struje i vetrovi značajnije ne remete. Nastaje svojevrsna praznina – tiha i mirna površina vode usred najvećeg okeana na svetu. Upravo ta neuznemirenost doprinosi njegovom tajanstvenom karakteru i gotovo neverovatnom miru.

Point Nemo nije zanimljiv samo geografima i moreplovcima. On je i konačno počivalište otpisanih svemirskih letelica. Ovo mesto je odabrano baš zato što se nalazi daleko od civilizacije, pa svemirski ostaci pri padu ne predstavljaju opasnost za ljude. Zbog toga je Point Nemo dobio nadimak „Groblje svemirskih letelica“.

Tokom većeg dela ljudske istorije Point Nemo bio je neoznačena i neistražena površina okeana. Tek savremene mape otkrile su njegovu važnost. Danas on stoji kao simbol potpune izolacije i istovremeno nas podseća koliko su naši okeani ogromni, prazni i puni tajni.

Dietrich Perception — sat koji pretvara sekunde u emocije

 ...ili kada horologija preraste u filozofiju: sat koji menja način na koji doživljavamo vreme.

Kada sam prvi put video ovaj sat, pomislio sam “kakvo je ovo čudo”? Ali, kako je vreme prolazilo, sve više me je očaravao svojom pojavom, toliko da bih ga odmah kupio, a da ne trepnem i nikada ga ne bih prodao. Gledao bih ga i uživao u njegovoj pojavi.

Hajde da vidimo šta je na ovom satu toliko jednistveno i šta ga to odvaja od gomile. To nije samo njegova neobična pojava, već nešto mnogo više i dublje.

Sekundi, sati, dani, godine... se mogu brojati, a mogu se i osećati. Sekunda može delovati beskrajno, a ponekad proleti kao da je nije ni bilo. Upravo tu ideju je Emmanuel Dietrich pretočio u svoj sat Perception, horološki eksperiment koji nas podseća da vreme nije samo matematika, već i emocija i umetnička vizija.

Tokom porodičnog odmora na Korzici, Emmanuel Dietrich je došao na ideju da stvori sat koji će prikazivati relativne sekunde, trenutke koji se ne mere uvek jednako. Tako je nastao Perception, premijerno predstavljen 2017. godine na sajmu Baselworld. Njegov cilj nije bio da izmeri vreme preciznije od drugih, već da nas podseti i uveri da ga svi doživljavamo različito.

Inspiraciju je pronašao u „biomorfnoj“ industrijskoj estetici, želeći da mehaničkom obliku da organski izraz. Ali pravi izazov bio je kako pretočiti subjektivnu emociju u precizan satni mehanizam, a polazna premisa je bila komplikovana jednostavnost.

Perception je Dietrichov prvi sat sa komplikacijom i ujedno najfilozofskiji u njegovoj kolekciji. Najveća prepreka u razvoju bila je realizacija ideje „relativnih sekundi“ u stvarnom mehanizmu. Posle nekoliko godina pokušaja i usavršavanja, projekat je uspešno završen i postao svojevrsna prekretnica u horologiji.

Ovaj sat je dokaz da komplikacija ne mora uvek biti samo tehničko postignuće, ona može biti i umetnički komentar o prirodi vremena.

Da vidimo sada njegove tehničke karakteristike:

Kućište: 50 mm, polirani čelik

Mehanizam: Automatski, modifikovani ETA 2824

Komplikacije: Retrogradni prikaz sekundi, 24-časovni indikator

Brojčanik: Višeslojna struktura, organski i futuristički oblici

Staklo: Safirno, antirefleksni premaz

Vodootpornost: 30 m

Perception nije običan časovnik. To je sat za ljude drugačijeg ukusa. On traži posmatrača spremnog da razmišlja drugačije. Zamišljen je kao „conversation piece“ — predmet koji ne meri samo vreme, već izaziva razgovor i pokreće misao.

Namenjen je kolekcionarima i ljubiteljima horologije koji traže nešto izvan konvencionalnih i tradicionalnih komplikacija. Ovo je sat koji ruši pravila i vodi u potpuno novu dimenziju doživljaja vremena.

Brojčanik sa složenim slojevima, biomorfnim oblicima i organskim linijama podseća na arhitektonske i biološke forme. Vizuelno, sat balansira između futurističkog i skulpturalnog — kao da je jednako kod kuće u muzeju moderne umetnosti i na zglobu strastvenog kolekcionara. Zato i njegova pojava jasno poručuje: ovo nije sat za svakoga.

Dakle, Dietrich Perception je više od sata, on je filozofska poruka pretočena u mehaniku i čelik. Podseća nas da vreme nije linearna i hladna mera, već lični i emotivni doživljaj. Uz to, ovaj sat je svojevrsno delo primenjene umetnosti, slično skulpturi. osnovni oblik prožet ličnom imaginacijom i idejama. U tom smislu, Perception nas uči da vreme nije samo broj, već i emocija.

I na kraju, ostao sam dužan cenu: 11.650 britanskih funti.

Foto: sajt Dietrich i Internet / https://dietrich.com/archives/perception/

Sudbina univerzuma - put ka toplotnoj smrti

 Jedno od najvećih pitanja koje čovečanstvo postavlja je kako će se univerzum završiti? Astronomi i fizičari već decenijama istražuju evoluciju kosmosa i prema sadašnjim teorijama, sudbina svemira mogla bi da završi u scenariju koji se naziva toplotna smrt univerzuma. Ova priča vodi nas trilione, kvadrilione godina u budućnost.

Zato, krenimo na put odmah i pogledajmo kako će ta smrt izgledati:

Prva faza: smrt zvezda (≈ 100 triliona godina)

Danas univerzum živi i svetli zahvaljujući milijardama i milijardama galaksija i zvezda u njima. One se rađaju iz gasovitih maglina, žive milione ili milijarde godina i na kraju umiru – eksplodiraju kao supernove ili mirno završavaju kao beli patuljci. Međutim, taj proces nije beskonačan. Oko 100 triliona godina od sada, sve postojeće rezerve gasa u kosmosu biće potrošene. Nove zvezde se više neće rađati, a stare će postepeno gasiti svoje nuklearne peći.

Tada će početi era koju kosmolozi nazivaju Degenerativna era. U njoj će univerzum biti ispunjen tamnim i hladnim objektima - mrtvim zvezdama, neutronskim zvezdama i crnim rupama. Svetlost kakvu danas poznajemo će nestati.

Druga faza: isparavanje crnih rupa (≈ 10⁴⁰ godina)

Nama danas crne rupe deluju kao večne. Ali, fizičar Stiven Hoking je otkrio da one ipak polako „cure“ kroz proces poznat kao Hokingovo zračenje.

Taj proces traje nezamislivo dugo. Da bismo shvatili razmere, evo jedne informacije: najvećim crnim rupama biće potrebno oko 10⁴⁰ godina da potpuno ispare. To je broj toliko ogroman da ga je gotovo nemoguće zamisliti – milijarde i milijarde puta duže od celokupne sadašnje starosti univerzuma, koja je procenjena na oko 13,8 milijardi godina. Kada i poslednja crna rupa nestane, kosmos će ostati bez svojih najmoćnijih i najtajanstvenijih objekata.

Treća faza: toplotna smrt (≈ 10¹⁰⁰ godina)

Nakon što nestanu i crne rupe, univerzum ulazi u svoju poslednju fazu.Za oko 10¹⁰⁰ godina (broj sa 100 nula), svemir će dostići stanje maksimalne entropije. To znači da će sva energija biti potpuno raspršena i izjednačena. Neće više biti izvora toplote, svetlosti niti gravitacionih struktura. Drugim rečima, univerzum će biti hladan, taman i mrtav. Sve što ostane biće beskonačna, gotovo prazna prostranstva kvantnih čestica koje nemaju energiju da stvore bilo kakvu novu strukturu. Ovo je praktično kraj u kojem nema kraja, već samo večni kosmički mrak.

Možda zvuči sumorno, ali ideja o toplotnoj smrti univerzuma nije tu da nas uplaši, pogotovo što mi svakako nećemo biti svedoci ovog procesa. Ona je rezultat našeg razumevanja fizike, termodinamike i kosmologije. Govori nam da univerzum ima svoju evoluciju, baš kao i živa bića.

Mi imamo sreću i privilegiju da se nalazimo u posebnom trenutku istorije svemira, u periodu kada zvezde još uvek svetle, planete kruže i život postoji. Na kosmičkoj vremenskoj liniji, to je samo kratki bljesak, ali za nas je beskrajno dragocen.

Ako se sadašnji naučni modeli pokažu tačnim, univerzum neće završiti spektakularnom eksplozijom, već tihim i dugotrajnim gašenjem. Zvezde će nestati, crne rupe će ispariti, a na kraju će preostati samo hladan i prazan kosmos u stanju večne tišine.

Ipak, upravo u toj tišini krije se fascinantna spoznaja: da smo mi danas, ovde na Zemlji, svedoci i učesnici jedne od epoha u kojoj univerzum blista životom i svetlošću.

Mi danas znamo da se svemir ubrzano širi. Šta će onda biti sa njim nakon smrti? Prema današnjim merenjima koja dobijamo na osnovu eksplozija supernova, kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja i tamne energije, univerzum ne samo da širi, već to čini ubrzano i sve brže!

Glavni zaslugu za to ima tamna energija, misteriozna komponenta koja čini oko 70% ukupnog sadržaja svemira. Ako se njen uticaj nastavi, svemir neće prestati da se širi, niti će se urušiti u „veliki kolaps“ (Big Crunch), već će nastaviti da se širi zauvek. Dakle, najverovatniji scenario po današnjim saznanjima je upravo večna ekspanzija, koja vodi u ono što zovemo toplotna smrt.

U nekim ranijim modelima, ako bi gravitacija nadjačala širenje, svemir bi mogao da se uruši i doživi scenario poznat kao Big Crunch. Tada bi se sve strukture skupile u jednu krajnju singularnost, stanje neposredno pre Velikog praska (Big Bang), samo ovoga puta unazad.

Neki teoretičari su to povezivali sa mogućnošću cikličnog svemira - nakon urušavanja, ponovo bi usledio novi prasak i novi kosmos. Ali, dokazi za to trenutno ne postoje, a savremena merenja i opažanja ubrzanog širenja aktivno rade protiv te ideje.

Na ovoj tački dolazimo do zamke. Kao što znamo, zakon o očuvanju energije važi u zatvorenim sistemima, ali ceo univerzum nije jednostavan zatvoren sistem u smislu koji važi u klasičnoj fizici. U kosmologiji, zbog širenja prostora i prisustva tamne energije, klasično očuvanje energije nije strogo primenljivo na klasičnoj kosmičkoj skali. 

Primera radi, energija fotona se smanjuje kako se prostor širi (tzv. crveni pomak). Ta energija ne nestaje, već se razliva u geometriju samog prostorvremena. Ako tamna energija zaista postoji kao osobina prostora, onda ukupna energija univerzuma raste kako prostor raste, što bi u klasičnom smislu izgledalo kao kršenje zakona koje mi poznajemo.

Drugim rečima, zakon očuvanja energije i dalje važi u lokalnim procesima, ali na nivou celog univerzuma moramo koristiti opštiju formu iz Ajnštajnove opšte relativnosti. Tu se stvari više ne svode na frazu „energija je neuništiva“, već na „energija i prostorvreme su međusobno povezani i zavise od geometrije univerzuma“.

Sada nam ostaje da sumiramo sve gore izneto: najverovatniji scenario je da će se univerzum širiti zauvek, do ulaska u stanje toplotne smrti. Singularni kolaps (Big Crunch) danas izgleda malo verovatan jer opažanja pokazuju ubrzano širenje. Energija neće biti uništena, ali na kosmičkoj skali ne ponaša se uvek po našoj intuitivnoj verziji zakona očuvanja, jer širenje prostora menja način na koji energiju računamo.

Na samom kraju, kao što vidimo, u kosmologiji Bog se ne spominje. Nauka opisuje kako svemir funkcioniše, ali ne i zašto postoji. Zakoni fizike predviđaju procese poput širenja svemira, entropije, smrti zvezda i eventualnog kraja univerzuma. Nauka je u tom smislu metodološki naturalistička. 

Ali, mnogi filozofi, naučnici i duhovnici smatraju da sama činjenica da postoje zakoni prirode, da je kosmos uređen i matematički razumljiv, može upućivati na um iznad samog univerzuma. To je mesto gde počinje religijska i filozofska interpretacija, koja, po mom skromnom mišljenju, nikako ne sme biti zaobiđena. Ali, o tome u sledećem nastavku ove male sage o univerzumu, čiji smo i sami deo...

Karl Lagerfeld – modni genije sa belim okovratnikom

Kada pomislimo na modnu siluetu koja je jednako ikonična kao i kreacije koje potpisuje, Karl Lagerfeld neizostavno zauzima tron. Sa svojim prepoznatljivim konjskim repom, tamnim naočarima, belim košuljama sa visokim belim okovratnikom i rukavicama bez prstiju, Lagerfeld nije samo bio modni dizajner, on je bio hodajući brend. 

Estetski provokator, radni fanatik i hronični perfekcionista, Karl Lagerfeld je izgradio karijeru koja se proteže kroz više od šest decenija, ostavljajući neizbrisiv trag na modnoj industriji.

Od Hamburga do Pariza: Početak jednog stila

Rođen 1933. godine u Hamburgu kao Karl Otto Lagerfeldt, Karl je vrlo rano napustio Nemačku i preselio se u Pariz, tadašnje svetsko središte mode. Već kao tinejdžer pobedio je na prestižnom dizajnerskom takmičenju International Wool Secretariat 1954. godine, zajedno sa tada nepoznatim Ivom Sen Loranom )Yves Saint Laurent), što mu je otvorilo vrata modne kuće Pierre Balmain. Bio je to početak njegovog profesionalnog uspona, koji ga je odveo do Jean Patoua, Chloéa, a kasnije i do stvaranja sopstvenog brenda.

Međutim, ono što ga je lansiralo u modnu orbitu bio je trenutak kada ga je 1983. godine angažovao Chanel, francuski modni gigant koji je do tada bio, blago rečeno uspavana lepotica.

Reanimator kuće Chanel

Pre nego što je Karl zakoračio u Chanel, ova kuća je bila simbol prošlih vremena i asocijacija na damski stil, bisere i dvodelna odela. Lagerfeld je udahnuo novi život brendu, spajajući klasične motive Coco Chanel sa postmodernom ironijom i urbanom svežinom. Pretvorio je "mali crni sako" u predmet žudnje generacije milenijalaca, a Chanel revije učinio ne samo modnim, već i kulturnim spektaklima, od pisti koje su ličile na supermarkete, plaže ili svemirske stanice, do izložbi u Grand Palaisu koje su imale budžet malih igranih filmova.

Karl nije redizajnirao Chanel – on ga je rekreirao za novu publiku, novu ekonomiju i novo vreme. I što je najvažnije, učinio je Chanel večito relevantnim.

Fendi i sopstveni brend: Ddizajnerska trojka

Pored Chanel-a, Karl je više od 50 godina radio i za italijansku modnu kuću Fendi, gde je bio umetnički direktor ženske kolekcije od 1965. do svoje smrti. U Fendiju je eksperimentisao sa krznom i kožom, spajajući luksuz sa futurizmom i neobičnim materijalima, često pomerajući granice ukusa – i modne etike.

Osim što je radio za tuđe kuće, Lagerfeld je imao i svoj istoimeni brend Karl Lagerfeld, poznat po urbanom šiku, crno-belom koloritu i pristupačnijim cenama, čime je želeo da omogući „demokratizaciju stila“. Njegove kolekcije su bile popularne među mlađim publikama, a često je sarađivao sa high-street brendovima poput H&M-a, što je 2004. godine izazvalo pravi modni stampedo.

Estetika, stav i radna etika

Lagerfeld je bio poznat po nemilosrdnom radnom tempu. Radio je istovremeno za tri kuće, ilustrovao je modne skice isključivo ručno, nadgledao foto-kampanje, dizajnirao enterijere i pisao knjige. Obožavao je da čita knjige i posedovao je više od 300.000 naslova! Bio je fotograf, izdavač i filozof pop-kulture.

Njegove izjave bile su jednako čuvene koliko i njegove kolekcije – britke, nekada provokativne, ponekad čak i uvredljive, ali uvek iskrene i bez kompromisa. Lagerfeld je znao da je moda više od odeće – to je vizija, poruka i stav.

Mačka Choupette i mit o Lagerfeldu

Nijedna priča o Lagerfeldu ne bi bila potpuna bez spominjanja Choupette, njegove voljene bele persijske mačke koja je imala sopstveni Instagram, liniju proizvoda i vozača. Nakon Karlove smrti 2019. godine, spekulisalo se čak i da je deo njegovog bogatstva, procenjenog na više od 200 miliona evra, nasledila upravo Choupette, mada to nikada nije bilo dokazano.

Karl Lagerfeld iza objektiva: Moda kroz sopstveno sočivo

Karl Lagerfeld nije samo stvarao modu, on ju je i fotografisao. Još od 1987. godine, kada je prvi put stao iza kamere zbog potrebe da sam uradi kampanju za Chanel, Lagerfeld se zaljubio u fotografiju i nikada se više nije odvojio od nje. Njegov alat izbora je bio Hasselblad, švedski srednjeformatni aparat, poznat po neverovatnom kvalitetu, savršenoj oštrini objektiva i dubokoj tonskoj gradaciji fotografija. Bio je to aparat dostojan jednog perfekcioniste kakav je Lagerfeld bio.

Njegov fotografski opus obuhvata sve, od kampanja za Chanel, Fendi i sopstveni brend, preko modnih editorijala za Vogue, Numéro i Harper’s Bazaar, do umetničkih knjiga i monografija. Lagerfeld je često sam režirao, stilizovao i fotografisao svoje modne muze, a među kojima su bile Claudia Schiffer, Baptiste Giabiconi, Cara Delevingne, Kendall Jenner i druge.

Njegove fotografije nose prepoznatljiv pečat: dramatično osvetljenje, crno-bele kompozicije, snažan kontrast između klasične elegancije i savremene provokacije. Fotografija za njega nije bila hobi, bila je produžetak njegovog kreativnog univerzuma.

Lagerfeld je jednom izjavio: "za mene je kamera kao beležnica. Ne pravim razliku između crtanja, fotografisanja i dizajniranja. Sve je to deo istog čina."

U svetu mode, retko se dešava da neko istovremeno stvara odeću i sliku o njoj, a Lagerfeld je to činio svakodnevno.

Lagerfeld je od sebe stvorio mit, brend, ikonu. Bio je i dizajner i filozof i  arbitar ukusa i provokator. Iako je fizički napustio svet mode, njegova estetika, radna etika i filozofija ostali su večni deo modne industrije.

Pri kraju ovog osvrta, reći ću da je Karl Lagerfeld bio više od dizajnera. Bio je kustos savremenog stila. Njegov rad nas podseća da moda nije samo odeća, već komunikacija bez reči, stav koji se nosi, priča koja se piše tkaninama. U vremenu kada se stil često svodi na ponavljanje, Lagerfeld je bio originalan do kraja.

U svetu koji sve češće postaje uniformisan, Karl Lagerfeld ostaje podsetnik da su individualnost i estetika večna moda.

Na kraju, pogledajmo osnovnu vremensku liniju modnog imperatora Karla Lagerfelda:

1954

Pobednik Wool Secretariat takmičenja

Početak karijere u Parizu. Prva praksa kod Pjera Balmena.

1965

Ulazak u Fendi

Početak višedecenijskog rada sa luksuznom italijanskom kućom. Eksperimentisanje s krznom i futurističkim materijalima.

1974

Osniva svoj brend "Karl Lagerfeld"

Urban chic, minimalistički kolorit (crno-belo), ironija i grafički elementi.

1983

Preuzima Chanel

Transformiše kuću u globalni simbol modernog luksuza. Kombinuje klasiku i avangardu.

1993

Skandal na reviji za Fendi

Angažuje porno-zvezdu Moanu Pozzi da se prošeta pistom – modna štampa je u šoku.

2004

Saradnja sa H&M-om

Prvi high fashion dizajner koji ulazi u fast fashion sektor. Kolekcija rasprodata u roku od sati.

2010–2015

Fotograf, ilustrator i dizajner enterijera

Radi kampanje za brendove, uređuje izdanja knjiga, osniva Lagerfeld Gallery.

2019

Preminuo u 85. godini

Svet mode ostaje bez svog cara, Chanel i Fendi održavaju omaž revije.

Parfem – nevidljivi potpis našeg identiteta

Otkad znam za sebe, volim i koristim parfeme. Zašto, probaću da objasnim u ovoj kratkoj, sasvim ličnoj, da ne kažem intimnoj zabelešci. 

U najkraćem, parfem predstavlja kompoziciju prirodnih ili sintetičkih mirisnih esencija, rastvorenih u alkoholu ili uljima, koja zajedno stvaraju jedinstven olfaktorno-mirisni doživljaj. 

Parfem nije samo miris u bočici, već jedinstveni jezik kojim govorimo bez ijedne izgovorene reči. On je spoj primenjene umetnosti i nauke, hemije i emocije, estetike i intime. Svaka kap parfema u sebi nosi moć da probudi sećanja, izazove emocije i ostavi trag u prostoru čak i kada ga osoba koja ga nosi napusti. Parfem nije samo prijatan miris, on je svojevrsni jezik kojim govorimo bez reči. Njegova svrha i uloga daleko prevazilaze puku higijenu ili prikrivanje neprijatnih mirisa.

Zašto onda ljudi koriste parfeme? Odgovor je višeslojan. Najpre, parfemi oplemenjuju svakodnevicu i daju nam osećaj svežine, otmenosti, ali i zavodljivosti. Istovremeno, parfem je i sredstvo komunikacije: njime šaljemo poruku ko smo, kakav utisak želimo da ostavimo i na koji način želimo da budemo zapamćeni. Diskretan miris može govoriti o samokontroli i eleganciji, dok snažan i upečatljiv ton otkriva samopouzdanje i potrebu da se istakne individualnost.

Parfem je, u suštini, odraz identiteta. Kao što garderoba, način govora ili držanje odražavaju naš stil, tako i izbor mirisnih nota otkriva nešto o našem unutrašnjem biću. 

U tom smislu, drvenasti i duvanski tonovi u parfemu sugerišu snagu i zrelost, cvetni i citrusni otkrivaju vedrinu i otvorenost, dok začinski i orijentalni asociraju na strast i tajanstvenost.

Miris postaje naš nevidljivi potpis - ostaje upamćen i kada reči izblede. Parfem nije puka navika ili dodatak toaleti; on je produžetak našeg karaktera, tih ali snažan izraz našeg stila i lične estetike. dakle, parfem je svojevrsna nevidljiva vizit-karta. Kada neko uđe u prostoriju, njegov miris može ostaviti jači i trajniji utisak od reči.

Zato, sledeći put kada posegnete za bočicom parfema, setite se da time ne birate samo miris, već odlučujete kako će vas svet doživeti. Jer parfem, više nego išta drugo, govori o nama ono što možda sami nikada ne bismo rekli.

Na kraju, parfem nije samo običan miris, već lična izjava, nevidljivi oklop i umetničko delo koje nosimo na sebi. On je spoj estetike, psihologije i kulture i zato zauzima posebno mesto u ljudskom identitetu.