Esej o praznini, gustini i paradoksu postojanja...
Hajde za početak ovog neverovatnog misaonog putovanja da zamislimo nešto što naizgled deluje kao čista metafora: da se svi ljudi na Zemlji, nas osam milijardi, sa svim svojim mislima, snovima i uspomenama, možemo sabiti u kocku veličine jedne kocke šećera! Zvuči kao naučna fantastika, zar ne? A ipak, iza ovoga stoji hladna, precizna i neumoljiva fizika.
Naše telo, kao i sve ostalo u svemiru, sastavljeno je od atoma. Ti atomi su, međutim, gotovo sasvim prazan prostor. U središtu svakog pojedinačnog atoma nalazi se jezgro. Maleno, gusto, gotovo beskonačno teško u poređenju sa svojom veličinom, dok oko njega kruže elektroni, na udaljenosti koja u atomskim merilima deluje kao praznina svemira između zvezda i njihovih planeta.
Ako bismo mogli da uklonimo sav taj prazan prostor iz svake čestice i ako bismo mogli da sabijemo sve atome svih ljudi tako da ostane samo čista, kompaktna materija, celokupno čovečanstvo stalo bi u zapreminu veličine kocke šećera!
U tom paradoksu leži gotovo religiozna istina: mi, bića od krvi, mesa i kostiju, u suštini smo bića sastavljena od praznine! Naše postojanje dugujemo isključivo ravnoteži između prostora i nepojamne sile. Atom opstaje zato što elektroni ne kolapsiraju u jezgro i zato što kvantni zakoni sprečavaju kolaps materije u samu sebe. To je ta tanka linija između reda i haosa, između postojanja i uništenja.
Ali ipak, u svemiru postoje mesta gde se ta ravnoteža ruši i gde gravitacija pobeđuje.
Kada masivna zvezda sagori poslednji atom svog goriva, ona gubi unutrašnji pritisak koji se opirao njenoj sopstvenoj težini. Jezgro zvezde tada kolapsira. Elektroni se zbijaju u protone, stvarajući neutrone i tom prilikom nastaje novi objekat — neutronska zvezda, prečnika tek desetak kilometara, ali mase veće od mase našeg Sunca!
Na površini takve zvezde gravitacija je toliko snažna da bi čovek mase 70 kilograma težio 10 milijardi tona! Jedna kašičica materije iz neutronske zvezde ima masu svih planina na Zemlji zajedno. I ovo nije samo metafora, to je realnost i stvarna posledica sabijanja praznine.
U neutronskoj zvezdi, materija više nije sastavljena od atoma. Nema ni jezgra, ni elektrona, ni elektronskih orbitala. Postoje samo neutroni, nabijeni jedan uz drugi, toliko gusto da ih održava u ravnoteži samo kvantni zakon koji zabranjuje da dve identične čestice zauzmu isto stanje — takozvani Pauli princip. Ali, čak i taj zakon ima svoje granice...
Kada masa jezgra prevaziđe otprilike tri mase Sunca, čak ni pritisak neutrona ne može zaustaviti kolaps. Materija tada propada kroz samu sebe, kroz prostor i vreme, stvarajući crnu rupu - tačku iz koje više ništa ne može pobeći. Ni svetlost, ni vreme, ni smisao.
Na jednom kraju te skale stoji čovek, biće od atoma i praznine, čiji pogled može obuhvatiti zvezde. Na drugom stoji neutronska zvezda, tvar od čiste gustine, kojoj su zakoni fizike jedini oblik postojanja. A između njih proteže se tanki sloj svemira koji mi nazivamo „život“.
Dakle, kocka šećera iz početka ove naše priče tako postaje simbol našeg mesta u kosmosu. U njoj je sabijena čitava suština postojanja: da sve što jesmo i sve što vidimo, duguje svoje postojanje praznini koja nas okružuje i drži u ravnoteži.
Jer bez praznine, bez tog prostora između čestica, između planeta, između nas, ceo univerzum bi bio samo svet zvezda od neutrona. Gust, taman i nem.
