AI položila Tjuringov test – GPT-4.5 nadmašio ljude!

Možda će april 2025. godine ostati zapamćen kao prelomni trenutak u istoriji i razvoju veštačke inteligencije. Naime, naučnici sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu objavili su rezultate istraživanja prema kojima je veliki jezički model (LLM) GPT-4.5 kompanije OpenAI uspešno prošao poznati Tjuringov test.

Da vidimo prvo šta je Tjuringov test? Ovaj test je osmislio čuveni matematičar Alan Tjuring (Alan Mathison Turing), još 1950. godine. 

Inače, Alan Tjuring je za vreme II svetskog rata bio šef britanskog odeljenja zaduženog za nemačku mornaricu. Tjuring je tada razvio više različitih tehnika za razbijanje nemačkih šifara, a uspeo je da “razbije” i postavke čuvene Enigme, specijalne mašine za šifriranje koju je koristio Vermaht.

Vratimo se sada na sam test. Dakle, ovaj test služi za procenu sposobnosti mašina da pokažu inteligentno ponašanje koje je neodvojivo povezano sa ljudskim. Tokom testa, evaluator, koji je pravi čovek, vodi tekstualni razgovor sa dva sagovornika, od kojih je jedan čovek, a drugi računar. Evaluator tokom testa ne zna ko je u toj prepisci čovek, a šta mašina, a cilj računara je da svojim odgovorima zbuni evaluatora i bude prepoznat kao čovek.

Već pomenuti GPT-4.5 je tokom testa usvojio i demonstrirao ličnost introvertnog mladog čoveka koji koristi sleng i pokazuje emocionalnu nespretnost, te uspeo da zbuni ljudske učesnike testa u čak 73% slučajeva! Ovaj rezultat ne samo da zadovoljava kriterijume Tjuringovog testa već je ChatGPT-4,5 LLM model u ovoj ulozi bio uverljiviji od stvarnih ljudskih sagovornika!

Zanimljivo je poređenje sa drugim poznatim AI modelima kao što su LLaMa-3.1, koji je bio identifikovan kao čovek u 56% slučajeva, dok su stariji modeli poput ELIZA i GPT-4o imali znatno niži uspeh (23% odnosno 21%). 

Ključ uspeha GPT-4.5 leži upravo u njegovoj sposobnosti da realistično simulira nesavršenosti i emocije tipične isključivo za ljudsku komunikaciju.

Ovde ipak treba napomenuti jako bitnu činjenicu: Tjuringov test je tokom vremena bio izložen ozbiljnoj kritici, ali i pored toga ipak predstavlja važan koncept u proceni ponašanja, znanja i snalaženja veštačke inteligencije u realnom ljudskom svetu, te je kao takav i do danas ostao jedino merilo dostignuća AI.

I još nešto – zapitaće se neko kako je Tjuring znao da će jednog dana doći do pojave veštačke inteligencije? Svakako je mogao to da nasluti, jer se i sam bavio pitanjima i razvojem mašina koje su imale nekakvu, makar rudimentarnu autonomiju u “razmišljanju”, a drugo, ovaj test je više misaoni i psihološki test u kojem do izražaja dolazi dovoljno dobra imitacija.

Ovo postignuće, koliko god neverovatno bilo, u ovom trenutku ipak otvara brojna pitanja i izazove. Prvo je, šta uopšte znači biti čovek u eri kada mašine mogu savršeno oponašati ljudsko ponašanje? Drugo, kako ćemo razlikovati stvarne ljude od AI u svakodnevnoj komunikaciji i kakve će to posledice imati na društvo i međuljudske odnose?

Kao što vidimo, budućnost je stigla znatno brže nego što smo očekivali, a GPT-4.5 je dokaz da će granice između ljudske i veštačke inteligencije biti sve teže odrediti. Šta će biti u bližoj i daljoj budućnosti, možemo samo da nagađamo i da se nadamo da će ova neverovatna tehnologija ipak prevashodno biti namenjena razvoju i napretku, a ne destrukciji.

Detalje o ovom fascinantnom istraživanju možete pronaći na sledećem linku: Psychology Today

CERN ostvario snove alhemičara!

 Ili: kako su naučnici iz CERN-a uspeli da pretvore olovo u zlato?

Znate li da se drevni san alhemičara da pretvore olovo u zlato konačno, barem tehnički, ostvario? Ali ne u mračnim laboratorijama Bernarda iz Treviza, Paracelzusa ili Johana Georga Fausta, alhemičara iz srednjeg veka, već u srcu najnaprednijeg naučnog postrojenja na svetu – CERN.

U eksperimentu ALICE (A Large Ion Collider Experiment), sprovedenom u okviru Velikog hadronskog sudarača (LHC), naučnici su izveli izuzetno retku nuklearnu transmutaciju. Prilikom sudara olovnih jona koji se kreću brzinama bliskim brzini svetlosti, a u uslovima takozvanih "ultraperifernih sudara", dogodio se jedan intrigantan proces: jezgra olova izgubila su tri protona i pretvorila se u atome zlata!

Ovi sudari ne uključuju direktan kontakt jezgra, već interakciju njihovih elektromagnetnih polja. To znači da, kada se dva olovna jona približe na veoma malu udaljenost, nastaje snažan impuls fotona, koji može izazvati promenu u strukturi jezgra. U ovom slučaju, olovo sa 82 protona gubi 3 protona, ostavljajući jezgro sa tačno 79 proton,  što odgovara atomskom broju zlata.

Rezultat? Više od 80 milijardi zlatnih jezgara proizvedeno je tokom druge faze rada LHC-a (2015–2018). 

Na žalost, pre nego što zapadnete u euforiju (bogati smo, bogati smo) važno je naglasiti da je reč o ekstremno malim količinama. Ukupna masa proizvedenog zlata iznosila je oko 29 pikograma – ili 29 trilionitih delova grama. Štaviše, ta jezgra su bila nestabilna i postojala su svega milioniti deo sekunde pre nego što bi se raspala.

Iako ovo otkriće nema nikakvu praktičnu ekonomsku primenu niti vrednost, jer bi troškovi proizvodnje bili apsolutno astronomski, njegov značaj za fundamentalnu fiziku je ogroman. Ovakvi eksperimenti doprinose razumevanju elektromagnetnih interakcija, strukture atomskih jezgara i prirode kvark-gluonske plazme – oblika materije koja je postojala neposredno nakon Velikog praska.

Dakle, iako nećemo viđati komercijalno proizvodnju zlata u CERN-u, a priznajte bilo bi više nego lepo, ovaj uspeh predstavlja svojevrsnu modernu alhemiju - simboličan i naučno veličanstven korak ka potpunijem razumevanju univerzuma.

Ako želite da saznate još više detalja, kliknite za više informacija na CERN zvanična objava

AI u službi zdravlja - neograničene mogućnosti

Od kako je veštačka inteligencija (AI) ušla u širu upotrebu, prate je brojne kontroverze. Reakcije se kreću od rezolutnog odbijanja i protivljenja, do oduševljenog prihvatanja.

Uz sve potencijalne probleme koje sa sobom nodi svakako nova tehnologija, mora se shvatiti da AI ima ogroman potencijal i da je njeno apriori odbacivanje velika greška. Kao i svaka tehnologija, ako se pravilno koristi, AI može značajno pomoći u mnogim oblastima života.

U tom smislu, u Velikoj Britaniji se trenutno sprovodi jedno od najvećih i najambicioznijih kliničkih ispitivanja u oblasti primene veštačke inteligencije u medicini. U pitanju je projekat pod nazivom EDITH (Early Detection using Information Technology in Health).

Da vidimo sada kakvo je ovo istraživanje i koji su mu ciljevi.

Cilj ovog ispitivanja je da se proceni  može li AI pouzdano zameniti jednog od dva radiologa koji nezavisno pregledaju mamografske snimke u okviru nacionalnog programa za skrining raka dojke. Projekat je finansiran sa 11 miliona funti od strane NIHR-a (National Institute for Health and Care Research), a deo je strategije britanske vlade za modernizaciju dijagnostike i tretmana karcinoma.

Do februara 2025. godine, projekat EDITH je već obuhvatio oko 700.000 žena koje su pozvane na redovan skrining dojki širom zemlje. Učesnice ispitivanja dolaze u 30 centara opremljenih najsavremenijom digitalnom tehnologijom i AI sistemima za analizu mamograma.

Ovo ispitivanje se ne sprovodi kao paralelna analiza, već kao deo regularne skrining prakse NHS-a – što znači da su rezultati direktno primenljivi u svakodnevnoj kliničkoj praksi.

Sistem koji se koristi u ovom istraživanju nazvan je „Mia“ (Mammography Intelligent Assessment) i koristi algoritme dubokog učenja i velikih jezičkih modela za analizu digitalnih mamografskih slika.

Da vidimo sada kako ovaj sistem funkcioniše: sve počinje od učitavanja snimka, gde se digitalni mamogram automatski preuzima i učitava u AI sistem. Zatim se slika preprocesira, poboljšava se, uklanjaju se šumovi i podešava kontrast. Nakon toga AI identifikuje obrasce koji ukazuju na moguće prisustvo karcinoma. Detektovane promene se klasifikuju kao promene niskog, srednjeg ili visokog rizika. Zatim Mia generiše sažetak sa označenim regijama interesa i procenom rizika. Na kraju sledi verifikacija od strane radiologa, kada ljudski stručnjak pregleda AI nalaz i donosi konačnu odluku.

Dosadašnji rezultati su impresivni. U prethodnoj pilot-studiji NHS-a, Mia je analizirala preko 10.000 mamografskih snimaka i uspela da identifikuje sve slučajeve sa simptomatskim promenama, otkrila 11 slučajeva raka koje su radiolozi propustili, nije dala nijedan lažno negativan nalaz, što ukazuje na izuzetno visoku osetljivost i pouzdanost.

Ako se pokaže uspešnim, EDITH može postati model za: uvođenje AI u rutinsku dijagnostiku širom sveta, smanjenje ljudskih grešaka u očitavanju snimaka, brže dijagnostikovanje raka u ranoj fazi, a takođe može dovesti do značajnih ušteda u zdravstvenom sistemu, povećati dostupnost dijagnostike u opterećenim i udaljenim sredinama, itd.

Na osnovu najnovijih informacija u proleće 2025. godine, projekat je i dalje potpuno aktivan, sa planiranim završetkom glavne analize u drugoj polovini 2025. godine. Vlada UK i NHS prate ispitivanje sa velikim očekivanjima, s obzirom na potencijalnu transformaciju nacionalne dijagnostike raka dojke.

Šta reči na kraju? Zamislite da u budućnosti veštačka inteligencija spase hiljade i hiljade života? Šta bi tada rekli protivnici AI i skeptici? 

Prema nekim drugim izveštajima, veštačka inteligencija (AI) je već u ovom trenutku sposobna da prepozna kancer dojke čak pet godina pre nego što se razviju simptomi. Treba li uopšte reći koliko ovakva dijagnostika može spasiti života?

Prema tome, svaku novu tehnologiju prvo treba shvatiti i primeniti za dobrobit ljudi, a onda gledati kako izbeći negativne strane, koje se uvek mogu pronaći, a ne odbacivati je zbog neracionalnog skepticizma, neznanja ili neshvatanja suštine same tehnologije.

Za pisanje ovog teksta, koristio sam sledeće izvore:

Gov.uk – zvanično saopštenje

The Guardian – vest iz februara 2025.

ITV News – analiza ciljeva ispitivanja

BBC News – uspeh AI u ranijoj pilot-studiji

F-47 - novi predator američkog neba

U svetu vojne avijacije, svaki novi model borbenog aviona predstavlja više od pukog tehnološkog napretka – to je manifest strateške moći i inženjerske ambicije. Takav je slučaj i sa F-47, najnovijim projektom kompanije Boeing, razvijenim u okviru američkog programa Next Generation Air Dominance (NGAD).

Ovaj avion je već danas klasifikovan kao šesta generacija, osmišljen je da preuzme primat od modela F-22 Raptor i da postane nosilac američke vazdušne doktrine u decenijama koje dolaze.

Za razliku od svojih prethodnika, čiji su razvoj pratile otvorene medijske kampanje, F-47 je razvijan daleko od očiju javnosti. Prototip je, navodno, ušao u testnu fazu još 2020. godine u strogo poverljivim uslovima.

Zanimljivo je da je Boeing pobedio u trci sa Lockheed Martinom i Northrop Grummanom iako su ovi giganti već imali iskustva sa stealth tehnologijama. Očigledno je da je Boeing predstavio rešenje koje ne samo da nadmašuje trenutne standarde, već redefiniše samu paradigmu borbene avijacije.

Da vidimo sada kakve su tehničke karakteristike ovog aviona, preciznije ono što je trenutno dostupno javnosti:

Kao prvo, primetan je Stealth dizajn bez repa. F-47 koristi konfiguraciju bez vertikalnih stabilizatora, sa naglaskom na maksimalnu radarsku nevidljivost. Površine su glatke, sa integrisanim senzorima i bez uobičajenih zakrivljenja.

Dalje, tu su adaptivni motori nove generacije, poput GE XA102 i P&W XA103, koji omogućavaju prilagodljivo sagorevanje, čime se avion može ponašati štedljivo na dugim misijama, a eksplozivno kada je potrebno izvesti brzi manevar ili superkrstarenje.

Treće i nešto potuno novo je revolucionarni element F-47, a to je njegova sposobnost da upravlja bespilotnim pratnjama (tzv. loyal wingmen). Ove letelice deluju kao produžene ruke aviona – za izviđanje, ometanje neprijateljske elektronike ili direktne udare.

F-47 je u skladu sa modernim trendovima, pun veštačke inteligencije u kokpitu. AI sistemi asistiraju pilotu u donošenju odluka, analiziraju podataka i upravljaju sa više ciljeva istovremeno. Prema dostupnim informacijama AI može izvršiti taktičku selekciju ciljeva brže nego ljudski refleks.

Senzorski paket sledeće generacije, takozvani sistem DAS (Distributed Aperture System) obezbeđuje 360° pregled bojišta u realnom vremenu. Pored toga, F-47 je opremljen naprednim elektrooptičkim i radarskim sistemima visoke rezolucije.

F-47 nije zamišljen kao samostalan strelac. On je svojevrsna komandna platforma u digitalizovanom ratu, sposobna da vodi čitavu mini eskadrilu autonomnih sistema u misijama koje zadiru duboko u neprijateljsku teritoriju.

Uloga mu nije samo nadmoć u vazdušnim borbama, već i prodor kroz sofisticirane protivvazdušne sisteme kao što su S-400 i potencijalno S-500, što ga čini ključnim u hipotetičkim sukobima sa tehnološki naprednim protivnicima poput Kine ili Rusije.

Prema dostupnim informacijama, cena po avionu mogla bi dostići 300 miliona dolara, a ukupni trošak programa se procenjuje na preko 50 milijardi. Iako je to veliki iznos, američko ratno vazduhoplovstvo smatra da će nova filozofija borbene avijacije – sa manjim brojem, ali moćnijih aviona – doneti dugoročnu održivost i efikasnost.

Na osnovu trenutno dostupnih informacija koje su dospele u javnost, potencijalnim vizualizacijama i informacijama iz vojno-analitičkih izvora (TheAviationist, DefenseXP, Air & Space Forces Magazine), F-47 najverovatnije neće imati klasične vertikalne stabilizatore.

Zašto? Vertikalni repni stabilizatori su jedni od glavnih "izdajničkih" elemenata na radaru jer oni odbijaju elektromagnetne talase u pravcu izvora. NGAD platforme, uključujući i F-47, koriste "tailless" dizajn s digitalnim upravljanjem leta i vektorisanjem potiska, čime zadržavaju upravljivost bez potrebe za repnim površinama.

Iako konačna konfiguracija još nije zvanično potvrđena od strane USAF-a, gotovo svi prikazi i analize ukazuju da F-47 koristi "tailless stealth" konfiguraciju, dakle bez vertikalnih stabilizatora, što će potencijalno biti jedan od najvažnijih znakova njegovog 6-generacijskog identiteta.

U ovom trenutku, potvrđeno je postojanje najmanje jednog prototipa. Operativna upotreba planira se za 2030. godinu, što bi značilo da ćemo ovu letelicu videti u aktivnoj službi do kraja ove decenije.

F-47 nije samo novi avion – to je paradigma ratovanja u 21. veku. Hoće li ovaj koncept opravdati očekivanja i promeniti pravila igre, ostaje da vidimo. Ali jedno je sigurno: ako ovaj koncept zaživi i uđe u aktivnu upotrebu,  nebo skoro sigurno više neće biti isto. 

Energija Sunca - neograničeno bogatstvo

Pročitao sam nedavno vest koja mi je privukla pažnju svojom genijalnošću i koja, ako uđe u široku primenu, može suštinski promeniti način na koji čovečanstvo koristi i upravlja energijom.

Dakle, Japan (a ko drugi) je počeo da pretvara naučnu fantastiku u stvarnost ambicioznim planom da sakuplja i šalje solarnu energiju u snopovima mikrotalasa iz svemira na Zemlju. U okviru projekta OHISAMA, japanski naučnici planiraju da tokom ove 2025.  godine lansiraju specijalan satelit težak oko 180 kilograma u nisku orbitu oko Zemlje.

Nakon postavljanja u orbitu, satelit će prikupljati solarnu energiju putem ugrađenih fotonaponskih panela, pretvarati je u mikrotalase i potom bežično je prenositi do prijemnika na Zemlji. Cilj svega ovoga je čista, neprekidna energija — čak i tokom oblačnih dana i noću.

Ako zaživi, ovaj projekat bi mogao da revolucionarizuje način na koji proizvodimo i isporučujemo električnu energiju, nudeći održiv pravac ka napajanju naše planete energijom iz svemira. Japan bi na ovaj način mogao da napravi suštinski iskorak u energetskim inovacijama i koji bi mogao da redefiniše globalnu energetsku mrežu.

Da vidimo sada detaljnije kako se mikrotalasi pretvaraju u električnu energiju na Zemlji: na Zemlji se nalazi specijalna prijemna stanica poznata kao rectenna (rectifying antenna). To je u suštini  niz antena koje su u stanju da hvataju mikrotalase koji dolaze iz svemira. One izgledaju slično kao moderni radio-teleskopi, dakle kao mreže ili rešetke koje prekrivaju velike površine, često i po nekoliko kvadratnih kilometara.

Mikrotalasi koje šalje satelit su oblika elektromagnetnih talasa. Kada ih rectenna primi, posebne diode (najčešće Schottky diode) ih pretvaraju iz naizmenične energije visoke frekvencije u jednosmernu struju (DC). Jednosmerna struja se zatim može direktno koristiti za napajanje različitih lokalnih sistema, ili se dalje pretvara u naizmeničnu struju (AC), koja se potom distribuira kroz klasičnu elektroenergetsku mrežu. Kada već spominjem jednosmernu i naizmeničnu struju, ovde moram napraviti jednu malu digresiju i setiti se našeg genijalnog Nikole Tesle, bez kojeg svega ovoga ne bilo.

Da vidimo sada koje bi bile prednosti ovog pristupa.  Prvo, nema štetne emisije CO₂, sistem radi i noću i po oblačnom vremenu, a energija se može slati na bilo koje mesto na planeti koje ima prijemnik.

Mikrotalasna zračenja koja se koriste za ove prenose nisu opasna po ljude, jer su precizno usmerena i snaga u centru snopa je projektovana da bude unutar bezbednih granica. Oblasti oko rectenna stanice bi bile obezbeđene iz predostrožnosti.

Evo sada i nekih bitnih ehničkih detalja ovih sistema:

- najčešće korišćena frekvencija za prenos mikrotalasne energije je oko 2.45 GHz, što omogućava efikasan prenos kroz atmosferu uz minimalne gubitke,

- eksperimentalni sistemi su postigli efikasnost konverzije mikrotalasne energije u električnu energiju od preko 80% !

- snaga mikrotalasnog zračenja na površini Zemlje je dizajnirana da bude unutar bezbednih granica za ljude i okolinu.

Na kraju, treba reći da projekat predviđa slanje satelita u nisku zemljinu orbitu na oko 400 km udaljenosti, koji ce slati usmerenu mikrotalasnu energiju snage jednog kilovata zemaljskim prijemnicima rasporedjenim u radijusu od 40 kilometara, pri cemu je rastojanje izmedju prijemnika oko 5 km. Ovo je pionirski projekat koji bi trebao da potvrdi da je bežično slanje energije iz zemljine orbite izvodljivo. Ultimativni cilj je pozicioniranje satelita u geostacionarnu orbitu koja je na mnogo većoj udaljenosti od niske zemljine orbite, na otprilike 35.000 km. Naravno, sa rastojanjem rastu i problemi kao što su: veća izloženost radioaktivnom zračenju, veći gubici, veća cena, itd. U nižoj orbiti satelit kruzi oko zemlje tako da slanje energije ka određenoj konstalaciji antena mora da se obavlja u vremenskim intervalima kada je satelit optimalno pozicioniran. Zbog toga, prikupljena solarna energija mora da se skladišti u baterije pre nego što se satelit nađe u zoni pogodnoj za transfer, pri čemu transfer traje samo par minuta. U geostacionarnoj orbiti satelit bi mogao permanentno da usmerava energiju ka jednoj oblasti, čime bi se smanjio zahtev za skladištenjem energije. 

Osim ovog, postoji i projekat SOLARIS koji finansira ESA, a koji je još ambiciozniji i predviđa konstrukciju solarne farme u geostacionarnoj orbiti koja bi imala mnogo veću snagu i samim tim bi mogla permanentno da napaja određenu oblast mikrotalasnom energijom. Konstrukcija solarne farme u svemiru je problem za sebe, jer je potrebno poslati robote i panele u orbitu gde bi roboti spajali stotine panela u jednu vrstu umrežene solarne farme.

Na kraju, preostaje nam da vidimo hoće li ova genijalna tehnologija zaživeti. Ako uspe, to če biti ogroman pomak napred, ne samo u smislu skoro neogračičene količine čiste, nepatvorene energije, nego i čiste i zelene planete na kojoj živimo.

Misija Gemini VII - život u kutiji šibica

Zamislite da vam neko kaže da ćete naredne dve nedelje provesti zatvoreni u prostoru veličine prednjih sedišta jednog malog automobila. Bez ikakve mogućnosti da za svo to vreme ustanete, protegnete noge, prošetate ili makar sednete u drugačiji položaj.

E, upravo tako je izgledalo 14 nezaboravnih dana koje su astronauti Frenk Borman (Frank Borman) i Džejms Lovel (James Lovell) proveli u orbiti tokom misije Gemini VII, lansirane 4. decembra 1965. godine.

Ova misija nije bila luksuzno putovanje – bila je eksperiment izdržljivosti. Cilj je bio da se utvrdi da li ljudsko telo i psiha mogu da podnesu 14 dana u bestežinskom stanju, što je u tom trenutku bilo ključno pitanje za planirane misije ka Mesecu. Misija Gemini je bila svojevrsni uvod u misiju Apollo i dala je neke od najvažnijih naučnih saznanja vrezanih za boravak čoveka u kosmosu.

Kapsula Gemini bila je mala, klaustrofobična metalna školjka. U njoj nije bilo mesta ni za stajanje, ni za ležanje. Astronauti su spavali u sedećem položaju zavezani za sedišta, okruženi kablovima, instrumentima i zalihama hrane. Svaka akcija, od jela do presvlačenja, zahtevala je strpljenje, savršenu koordinaciju i mnogo improvizacije.

Disanje u kapsuli se odvijalo normalno zahvaljujući atmosferi pod pritiskom, ali vlažnost, mirisi i nedostatak privatnosti činili su život vrlo neprijatnim. Samo zamislite da 14 dana delite prostor od 2 kubna metra sa još jednom osobom, bez mogućnosti da se odvojite makar na nekoliko minuta.

Jedan od najvećih izazova sa kojima su se astronauti susretali je bilo obavljanje fizioloških potreba. Mokrenje se obavljalo pomoću takozvane „relief tube“ – posebne cevi spojene sa spoljnim rezervoarom koji se potom praznio direktno u svemir. Izbacivanje mokraće napolje stvaralo je zamrznute kristale koji bi se razleteli oko kapsule i to je bila scena koja je istovremeno i fascinantna i zastrašujuća.

Još je nezgodnije bilo obavljanje velike nužde. Sadržina je morala da se skuplja u specijalne kese koje su se hermetički zatvarale i čuvale unutar kapsule do povratka na Zemlju. Bez gravitacije, taj proces bio je izuzetno komplikovan i neprijatan. Sve je moralo da se obavlja jako pažljivo jer je  svaka greška mogla značiti kontaminaciju celog prostora.

Hrana koju su konzumirali astronauti je bila dehidrirana i pakovana u kesice koje su se otvarale specijalnim makazama. Ukus takve hrane je bio ograničeni, a jedenje je bilo dodatno otežano nedostatkom gravitacije, jer su potencijalne mrvice i kapljice mogle su da izazovu kvarove ako dospeju u uređaje. San je dolazio još teže, jer je buka ventilatora i instrumenata, kao i neprekidno osećanje skučenosti, često  prekidali odmor.

Borman i Lovel nisu imali luksuz, ali su mali - zadatak. Oni su dugo bili trenirani baš za ovakve situacije. Oni su u kapsuli svakodnevno proveravali medicinske parametre, obavljali različite eksperimente i pripremali put za buduće misije Apollo. Uprkos neverovatnoj neudobnosti, pokazali su i dokazali da ljudi mogu izdržati duži boravak u svemiru.

Ova izuzetno važna misija otvorila je vrata ka Mesecu, ali i šire. Bila je to lekcija o granicama ljudske fizičke, ali što je možda još važnije  i mentalne izdržljivosti, ali i o odlučnosti da se pomeraju granice poznatog.

Na kraju, da li biste vi mogli da provedete 14 dana u kapsuli bez prozora koji se mogu otvoriti, bez kreveta i bez bilo kakve lične privatnosti? Zato, ako vam sledeći put padne na pamet da se požalite na uslove u automobilu, autobusu, vozu, avionu... setite se uvek Frenka Bormana i Džejmsa Lovela.

Tourbillon: majstorija u borbi protiv gravitacije

 Na samom početku da vidimo šta je tourbillon mehanizam, čemu sliuži i kako funkcioniše.

Turbijon (Tourbillon - fr. „vrtlog“) sam prvi put imao priliku da vidim uživo u jednom bečkom servisu-prodavnici i od tada sam impresioniran tom časovničarskom komplikacijom.

Dakle, turbijon je složena mehanička komplikacija u časovniku, osmišljen kako bi kompenzovao negativan uticaj gravitacije na tačnost mehanizma. U suštini, to je rotirajuća platforma (kavez) koja drži regulatorni sklop: točak izbijanja (escape wheel), sidro (pallet fork) i balansnu oprugu (balance wheel). Ceo taj sklop se okreće oko svoje ose, najčešće jednom u minuti.

Časovničari su odavno shvatili da gravitacija može izazvati minimalna odstupanja u ritmu rada balansnog točka kada je časovnik u vertikalnom položaju. Turbijon  to rešava tako što stalno rotira regulator, čime se efekti gravitacije potencijalno neutrališu.

U klasičnom dizajnu, ceo mehanizam se vrti oko svoje ose na svakih 60 sekundi, mada postoje varijante sa bržim ili višestrukim rotacijama, pa čak i višestrukim turbijonima (multi-axis ili double/triple tourbillons).

Izum turbijona pripisuje se Abrahamu-Louis Breguetu, genijalnom časovničaru švajcarskog porekla, koji je 1801. godine patentirao ovaj mehanizam u Francuskoj. Bregeova ideja i motiv su bili krajnje praktični: džepni časovnici tog doba bili su uglavnom nošeni vertikalno u džepu, što je dovodilo do konstantnih grešaka u radu mehanizma usled gravitacionog uticaja. Turbijon je trebao da bude rešenje za tu nepreciznost.

Naravno, prvi turbijon časovnici su bili izrađivani isključivo ručno i u veoma ograničenom broju. Često su se proizvodili i sklapali mesecima. Zahtevali su vrhunsku preciznost izrade i bile su to isključivo unikatne narudžbine za aristokratiju, nedostupne prosečnoj klijenteli.

I pored ove ekskluzive, zanimljivo je napomenuti da u prvim decenijama turbijon nije imao veliki komercijalni uspeh. Bio je skup, komplikovan za proizvodnju i ne naročito estetski atraktivan, jer se mehanizam retko kada mogao videti, što je umanjivalo njegovu ekskluzivnost.

U današnje vreme turbijon više nema ulogu funkcionalne korekcije gravitacije u meri u kojoj je to nekada bilo važno, naročito zato što se ručni časovnici danas stalno pomeraju u različite položaje. Međutim, on je i dalje ostao simbol horološkog prestiža, majstorstva i inženjerskog savršenstva.

U savremenim mehaničkim satovima, naročito u svetu takozvane “haute horlogerie” (visoke časovničarske umetnosti), turbijon jei dalje siguran pokazatelj najvišeg ranga izrade. Kompanije poput Patek Philippe, Audemars Piguet, Vacheron Constantin, Greubel Forsey, i naravno Breguet, izrađuju turbijone koji dostižu cene i do nekoliko stotina hiljada evra i više.

Osim standardnog turbijona, danas postoje i ekstremne varijante:

- Double-axis tourbillon (Jaeger-LeCoultre, Greubel Forsey),

- Flying tourbillon (bez gornjeg mosta, kao kod Glashütte Original),

- Gyrotourbillon (trodimenzionalni multi-axis tourbillon),

- Spherotourbillon, Tri-axial, pa i tourbillon sa repeticijama minute ili perpetual kalendarom.

Za kolekcionare, turbijon je dokaz da sat nije samo običan instrument za merenje vremena, već minijaturna skulptura mehanike i umetnički izraz inženjerske genijalnosti.

Na slici levo: Breguet Classique Tourbillon Extra-Plat Squelette 5395

Dakle, kao što vidimo, Turbijon nije nužnost, on je zaveštanje. Zaveštanje znanja, umeća i ljubavi prema preciznosti. Iako više nema neku posebnu praktičnu prednost u svakodnevnoj upotrebi, njegova vrednost leži u njegovoj složenosti, istoriji i sposobnosti da impresionira svakog ljubitelja horologije. U današnjem svetu u kojem kvarc dominira preciznošću, turbijon ostaje poetski otpor - tehnička suština satova pretvorena u umetničku formu.

PS. ja nisam časovničar, već samo običan posvećeni zaljubljenik u horologiju, pa sam možda neke stručne termine i nazive delova mehanizma preveo donekle rogobatno i neprecizno, pa se unapred izvinjavam svim stručnjacima.

Horologija Crvene planete: Koji će satovi meriti vreme na Marsu?

Svi zaljubljenici u satove i foto-aparate znaju da su Omega - prvi sat i Hasselblad - prvi foto-aparat bili na Mesecu. Za sada su na neko drugo nebesko telo, van naše Zemlje, nošeni samo Omega i Hasselblad, a za dalje ćemo videti.

Pošto na svom Blogu pratim tematiku aeronautike, a koliko se za sada zna, za buduće ljudske misije na Mars je skoro sigurno predviđena za nošenje Omega Speedmaster X-33 Skywalker.

Što se tiče budućih ljudskih sletanja na Mesec u okviru misije Artemis, za sada je skoro siguran kandidat Omega Speedmaster Moonwatch Professional.

U ovom trenutku u nekim neformalnim, testnim ili pripremnim misijama astronauti koriste i određene komercijalne satove, kao što su Garmin Fenix 7 i Apple Watch Ultra. Ove satove koriste tokom obuke i vežbi, ali ti satovi (za sada) nisu sertifikovani za EVA (extravehicular activity), tj, aktivnosti u otvorenom kosmosu.

Pošto se o istorijatu letova do Meseca već puno toga zna, hajde da vidimo u ovom tekstu koji i kakvi satovi će se nositi na Mars...

Kada ljudi za nekoliko godina konačno kroče na tlo Marsa, što više nije pitanje hoće li, nego kada će — postaviće se mnoga svakodnevna, ali i neka fundamentalna pitanja. Jedno od njih je: kako ćemo meriti vreme na planeti čiji dan traje duže od zemaljskog?

Šta je sol?

Na Marsu, dan traje 24 sata, 39 minuta i 35 sekundi. Taj marsovski dan se zove sol. Astronauti koji budu živeli i radili na Marsu moraće da koriste uređaje sinhronizovane sa sol-vremenom, što odmah postavlja pitanje: da li su današnji satovi spremni za to?

Ko prati tematiku, svakako zna da je Omega, koja već decenijama snabdeva astronaute satovima, razvila model Speedmaster X-33 Skywalker, napredni kvarcni digitalno-analogni hibrtidni sat, koji uz odgovarajući softver, može da prikazuje vreme u solovima. Ovaj sat je razvijen u saradnji sa Evropskom svemirskom agencijom ESA i korišćen je od strane naučnih timova koji upravljaju marsovskim roverima poput Curiosity i Perseverance.

X-33 se već dokazao u svemiru, ali bi za Mars misije mogao dobiti unapređenu verziju sa marsovskim lokalnim vremenom, automatskom konverzijom iz UTC u sol i specijalnim tajmerima za EVA aktivnosti na Marsu.

Paralelno sa ovim trenutno se razvija i ideja inteligentnog AI sata,  uređaja koji će biti sinhronizovan sa orbiterskim vremenskim serverima i koji će se sam prilagođavati lokaciji na Marsu (ekvivalent GPS vremenu na Zemlji). 

Takođe su mogući su i hibridni model koji predstavljaju kombinaciju mehaničkog i digitalnog sata, sol-kalendari kao novi koncept kalendara u kojem bi godina sadržala oko 668 sola, pa čak i u telo ugrađeni uređaji, tj. satovi u formi pametnog implantata, ali ovo ipak spada u domen dalje budućnosti.

Ukoliko Mars postane trajno naseljen, postavlja se pitanje da li će sol-vreme postati standardno vreme za sve vanzemaljske misije? Možda će jednog dana vreme na Zemlji biti samo „regionalno“, dok će Mars imati svoje „globalno vreme“. Ostaje da se vidi, jer na ovo pitanje još uvek ne postoji definitivni odgovor i zavisi od mnogo činilaca koji se moraju međusobno uskladiti.

 Na kraju, satovi koje ćemo nositi na Marsu neće biti samo instrumenti. Oni će biti simboli prisustva čovečanstva na drugom svetu. Bilo da je to unapređeni Omega X-33, AI-sat nove generacije, ili nešto sasvim treće, jedno je sigurno - vreme više nikada neće biti isto.

Dajsonova sfera - ukroćena zvezda

U jednom prethodnom tekstu na Blogu, u kojem sam skromno pokušao da se bavim vanzemaljskim civilizacijama i njihovom mogućom tehnologijom, spomenuo sam takozvanu Dajsonovu (Dyson) sferu, pa bi pre čitanja ovog teksta bilo dobro pročitati i taj navedeni tekst - NLO i skala Kardaševa (klik)

Dakle, Dajsonova sfera je hipotetička megastruktura koja u potpunosti okružuje jednu zvezdu, upijajući veliku većinu ili čak svu njenu energiju. Ovu megastrukturu je osmislio i opisao Friman Dajson (Freeman Dyson), britansko-američki fizičar i matematičar. Takva sfera predstavlja sistem satelita koji orbitiraju oko neke zvezde, tako da u potpunosti okružuju tu zvezdu i konzumiraju, čuvaju i koriste energiju koju ta zvezda zrači. Ovaj napredni koncept često se povezuje sa Tipom II ili Tipom III civilizacija na Kardaševoj skali, koja meri nivo tehnološkog napretka civilizacije na osnovu njene potrošnje energije.

Ideja celog ovog koncepta je da se iskoristi ogromna energija zvezde kako bi se zadovoljile energetske potrebe jedne  izuzetno napredne vanzemaljske civilizacije. 

Sateliti ili formacije koje okružuju zvezdu bi morali  biti neverovatno složeni i raznoliki, jer bi morali biti dizajnirani da efikasno prikupljaju energiju, štiteći pritom svoje unutrašnje sisteme od ekstremnih temperatura i radijacije. 

Da vidimo sada nekoliko mogućih scenarija za formacije koje bi mogle okruživati zvezdu:

1. Satelliti u orbitama (Sferična Dajsonova striktura)

U ovoj verziji, sateliti bi bili u stabilnim orbitama oko zvezde, formirajući sferu koja bi pokrivala gotovo celu površinu zvezde. Ovi sateliti mogli bi biti ogromni reflektori ili solarni paneli koji sakupljaju energiju i šalju je natrag na planetu ili kolonije u sistemu. Takvi objekti bi morali biti veoma stabilni, sa visokom preciznošću u praćenju orbita kako bi se obezbedilo da pokriju celu zvezdu bez sudara.

2. Sateliti kao moduli za prikupljanje energije:

Sateliti bi mogli biti postavljeni u različite orbitalne položaje, a svaki bi funkcionisao kao energetski kolektor – na primer, solarne ploče ili ogromni reflektori. Takvi moduli bi bili postavljeni u blizini zvezde, prikupljajući sunčevu energiju i slanjem je natrag ka planeti ili kolonijama putem laserskih zraka ili mikrotalasnih zračenja. Ovi sateliti mogli bi biti autonomni, ili bi radili u koordinaciji, formirajući ogromnu "mrežu" za prikupljanje energije.

3. Sateliti u formi megastruktura:

Mogli bi postojati sateliti u formi ogromnih, stacionarnih platformi ili kugli, koje bi bile raspoređene oko zvezde. Svaka od tih formacija bi imala sopstvene energetske kolektore, kao i sisteme za održavanje, zaštitu i upravljanje resursima. Moguće je da bi ovakve strukture bile "fabrike" koje ne samo da prikupljaju energiju, već i koriste materijale koji se nalaze u okolini zvezde za proizvodnju naprednih tehnologija.

4. Kompleksni prostorni pločasti sistemi (torus ili disk):

Alternativna mogućnost je da Dysonova sfera nije zaista sferična, već da ima oblik torusa (prstenastog sistema) ili diska koji bi bio postavljen oko zvezde. Ovaj oblik bi mogao omogućiti bolje kontrolisane temperature i energiju, kao i lakšu distribuciju resursa unutar sistema. Ovakvi objekti bi mogli biti u formaciji oko zvezde, uz ravnotežu između gravitacije i prikupljanja energije.

5. Sistemi sa energetskim prikupljačima i transmiterskim stanicama:

U ovom scenariju, sateliti ne bi bili samo reflektori, već bi imali sposobnost da direktno prikupljaju energiju zvezde putem solarnih panela na velikim površinama, kao i putem stacionarnih lasera ili mikrovalnih emitera. Svi ovi sistemi bi mogli biti povezani mrežom koja omogućava distribuciju energije ne samo unutar sistema, već i prema vanjskim kolonijama ili planetama.

6. Sateliti za prikupljanje energije i skladištenje:

Formacije koje bi okruživale zvezdu mogle bi biti dizajnirane tako da ne samo da prikupljaju energiju, već i da je skladište. To bi moglo podrazumevati formiranje ogromnih energetskih baterija koje bi čuvale energiju za kasniju upotrebu ili distribuciju. Takve formacije bi mogle biti smještene u blizini zvezde, na mestima gde bi energija mogla biti efikasno skladištena.

7. Kombinacija prirodnih i veštačkih satelita:

Ako bi neka civilizacija bila dovoljno napredna, možda bi mogli koristiti prirodne objekte, poput asteroida i kometa, i preoblikovati ih u energetske kolektore ili zaštitne sisteme. Ovi prirodni objekti bi bili promenjeni i opremljeni za prikupljanje energije ili zaštitu struktura, čime bi se stvorila hibridna formacija koja se bazira na veštačkoj i prirodnoj kombinaciji.

8. Prostorne zastave (Beacon-satelliti):

Još jedan mogući pristup uključuje formacije koje bi služile kao orijentiri ili "zastave" koje bi signalizovale prisutnost napredne civilizacije. Ovi objekti možda ne bi direktno prikupljali energiju, ali bi služili kao pokazatelji tehnologije i postignuća, što bi bilo od interesa za vanzemaljske istraživače ili kao signal u potrazi za naprednim civilizacijama.

Sateliti ili formacije koje bi okruživale zvezdu u sklopu Dysonove sfere bile bi napredni inženjerski poduhvati, verovatno korišćenjem tehnologija koje danas ne možemo ni da zamislimo. Ovo bi podrazumevalo ne samo sofisticirane energetske sisteme, već i napredne metode zaštite od ekstremnih uslova, kao i sposobnost za održavanje životnih uslova i dugoročnu stabilnost. Bez obzira na oblik, svi ovi sistemi bi zahtevali neverovatne resurse i savršeno koordinirane napore za implementaciju i funkcionisanje.

Nedavno su naučnici, nakon što su proučili stotine hiljada zvezda određenog tipa, identifikovali šezdeset zvezda oko kojih bi mogle postojati Dajsonove sfere. Ove zvezde su pokazale neobične obrasce smanjivanja svetlosti koji se nisu mogli lako objasniti prirodnim fenomenima. Takođe, diferencijalne vibracije primećene oko tih zvezda pružile su dodatne dokaze koji sugerišu moguću prisutnost ovakvih struktura.

Iako postojanje Dajsonovih sfera ostaje spekulativno, ničimn dokazano i zasnovano isključivo na našem poimanju tehnologije, potraga za ovim megastrukturama i dalje izaziva veliku pažnju astronoma i naučnika, jer pomera granice našeg razumevanja naprednih vanzemaljskih civilizacija, ali služi i kao mogući pravac u kojem bi trebalo ići kada tragamo za naprednim vanzemaljskim civilizacijama.

Solarne železnice Švajcarske

Verovali ili ne, Švajcarska je započela pionirski projekat postavljanja uklonjivih solarnih panela  na svoje aktivne železničke pruge. Ova inicijativa je prva takve vrste u svetu i predstavlja značajan korak ka inovativnom korišćenju postojeće infrastrukture za proizvodnju obnovljive energije.

Ovaj pilot-projekat upravo počinje da se osvaruje, za sada u delu kantona Nešatel (Neuchâtel) u zapadnoj Švajcarskoj. Izradu projekta je dobila startap kompanija Sun-Ways iz kantona Vo (Vaud), u saradnji sa EPFL (Švajcarski federalni tehnološki institut u Lozani)

Za sada je predviđeno postavljanje panela u dužini od 100m i ukupno 48 solarnih panela instalirane snage od 18 kW, dok se očekuje godišnja proizvodnja od 16.000 kWh. Ukupna vrednost projekta je 585.000 švajcarskih franaka.

Posle ovih uvodnih napomena, da vidimo sada i tehnološke karakteristike ovog projekta.

Solarni paneli se postavljaju između šina i mogu se brzo ukloniti radi održavanja pruge. Instalacija se vrši pomoću specijalno dizajniranog voza kompanije Scheuchzer SA, koji može postaviti do 1.000 m² panela dnevno. Paneli su opremljeni antirefleksnim premazom i sistemom za čišćenje kako bi se održala njihova efikasnost.

Sun-Ways procenjuje da bi postavljanjem ovih panela duž celokupne švajcarske železničke mreže u dužini od 5.317 km, moglo da se proizvede do 1 TWh solarne energije godišnje, što bi pokrilo 2% ukupne potrošnje električne energije u zemlji .

Ova kompanija takože sarađuje sa partnerima u Francuskoj (SNCF), Španiji, Rumuniji, Južnoj Koreji i Australiji, što ukazuje na globalni interes za ovu tehnologiju. 

Primarna svrha ove tehnološke inovacije biće napajanje železničkog sistema, jer energija proizvedena iz solarnih panela postavljenih između šina može direktno napajati električne vozove, koji su već dominantni u švajcarskom železničkom sistemu (preko 90% mreže je elektrifikovano), zatim železničku signalizaciju i osvetljenje pruga, kao i automatske sisteme za kontrolu saobraćaja.

Eventualni višak proizvedene energije, pogotovo tokom dana i van špica železničkog saobraćaja, može biti predat nacionalnoj elektroenergetskoj mreži (Swissgrid), iskorišćen za napajanje infrastrukture oko pruge: železničke stanice, svetiljke duž pruge, punjači za električna vozila, a može biti i skladišten u baterije u okviru “smart grid” sistema za kasniju upotrebu (što je trenutno u razvoju kao dodatak projektu).

Procenjuje se da bi, kada bi se solarni paneli postavili duž cele mreže mogli proizvoditi do 1 teravat-čas (TWh) godišnje — što je, kao što sam napomenuo, dovoljno da napaja oko 2% ukupne potrošnje električne energije u Švajcarskoj, ili snabdeva 200.000 domaćinstava.

Iako je ovaj projekat dobio odobrenje od Švajcarske federalne kancelarije za transport (FOT), postoje i određene zabrinutosti u vezi sa potencijalnim problemima kao što je stvaranje mogućih mikro pukotina na panelima, povećan rizik od požara i odsjaj koji bi mogao ometati mašinovođe. Međutim, Sun-Ways tvrdi da su paneli znatno otporniji od konvencionalnih i da imaju antirefleksni premaz koji eliminiše refleksije.

Ovaj projekat predstavlja inovativan pristup korišćenju postojeće infrastrukture za proizvodnju obnovljive energije. Ako se pokaže uspešnim, mogao bi poslužiti kao model za slične inicijative širom sveta, što bi donelo ogromne koristi zemljama koje usvoje ovu tehnologiju.

Koliko ćemo morati da čekamo da ovakvi projekti počnu da se realizuju i kod nas, pitanje je od milion dolara.