Ortov oblak - najdalja granica sunčevog sistema

Jedna od najfascinantnijih i najmanje poznatih oblasti u astronomiji jeste tzv. Ortov oblak – hipotetično prostranstvo ispunjeno milijardama ledenih tela, koje se proteže daleko iza orbite Plutona, na samoj granici gravitacionog uticaja Sunca. Iako nikada direktno opažen, njegovo postojanje predstavlja ključni deo savremene teorije o poreklu i kretanju dugoperiodičnih kometa.

Da vidimo na početku šta je Ortov oblak?

Ortov oblak (poznat i kao Oortov oblak) je hipotetični sferni omotač koji se sastoji od jedne milijarde do nekoliko triliona ledenih tela veličine od jednog kilometra pa naviše, a koji okružuje Sunčev sistem na udaljenostima od oko 2.000 do čak 100.000 astronomskih jedinica (AJ), gde je 1 AJ prosečna udaljenost Zemlje od Sunca (oko 150 miliona kilometara). To znači da se granice ovog oblaka prostiru hiljadama puta dalje od Plutonove orbite. Ova oblast se deli na dva dela: spoljašnji Ortov oblak, gotovo savršeno sfernog oblika, najređi i najudaljeniji deo, i unutrašnji Ortov oblak (tzv. Hillsov oblak), bliži Suncu i veće gustine, sa diskastim rasporedom objekata.

Kao što sam napomenuo, Ortov oblak se sastoji uglavnom od ledenih tela: smrznute vode, amonijaka, metana i manjih količina silikatnih materijala. Veruje se da su ova tela nastala u unutrašnjem Sunčevom sistemu tokom njegove rane evolucije, ali su kasnije izbačena ka spoljnim delovima usled gravitacionih interakcija s gasnim gigantima, kao što su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Ortov oblak se smatra rezervoarom primitivne materije iz vremena formiranja Sunčevog sistema i kao takav potencijalno može nositi izuzetno važne tragove o njegovom poreklu.

Najvažnija uloga Ortovog oblaka jeste to što predstavlja glavni izvor dugoperiodičnih kometa, a to su one sa orbitalnim periodima dužim od 200 godina. Na primer, Halejeva kometa ima period od 76 godina, ali se veruje da je potekla iz transneptunske oblasti, dok na primer kometa Hale-Bopp dolazi iz Ortovog oblaka. Komete iz Ortovog oblaka dospevaju u unutrašnji Sunčev sistem kada ih poremete gravitacioni uticaji obližnjih zvezda, plimni uticaj galaktičkog diska ili prolazak Sunčevog sistema kroz gusti molekulski oblak. U tom smislu, jedna od najpoznatijih kometa za koju se smatra da potiče iz Ortovog oblaka jeste upravo kometa Hale-Bopp.

Sada kada znamo šta je Ortov oblak, neko će pitati može li se on videti? Odgovor je - ne. Ortov oblak je nemoguće direktno posmatrati savremenim teleskopima. Njegova tela su mala, tamna, bez reflektivnih repova i izuzetno udaljena. Celokupna teorija o njegovom postojanju zasniva se na detaljnoj analizi orbita kometa koje dolaze iz izuzetno dalekih pravaca, te na numeričkim simulacijama dinamike Sunčevog sistema.

Postoje različite teorije o postojanju znatno većih objekata u Ortovom oblaku, pa čak i hipotetične planete, takozvane Planete 9, iako za sve ovo ne postoji potvrda. Kada sam već spomenuo Planetu 9, preporučujem vam da pročitate moj tekst o ovoj hipotetičkoj planeti na istom ovom Blogu, klikom na ovaj link.

Neki naučni modeli predviđaju da je Hillsov oblak stabilniji i masivniji nego što se ranije smatralo i da služi kao svojevrsno zaleđe koje nadoknađuje gubitke kometa iz spoljnog oblaka.

Ortov oblak predstavlja poslednju granicu Sunčevog sistema, ne samo u fizičkom smislu, već i u pogledu gravitacije. Iza njega počinje prostranstvo između zvezda – međuzvezdani prostor. Ako bi neko telo prešlo tu granicu, smatralo bi se da je napustilo Sunčev sistem.

Dakle, Ortov oblak je do danas ostao nevidljiva, ali fundamentalna komponenta Sunčevog sistema. Njegovo razumevanje daje ključne uvide u nastanak i evoluciju kometa, kao i u šire procese formiranja planetarnih sistema. Mada je izvan domašaja direktnog opažanja trenutne naučnoistraživačke opreme, nauka ga smatra čvrstim delom kosmičke slagalice koju tek počinjemo da sklapamo.

Izvori: NASA, ESA, Solar System Dynamics Group (JPL), Oort (1950), Donescu (2022)

Zašto SSSR nikada nije sleteo na Mesec? Fijasko rakete N1

Dan 21. juli 1969. godine je ušao u istoriju kao dan kada je čovek prvi put u istoriji korčio na tle nekog drugog nebeskog tela. Te godine su Sjedinjene Američke Države uspešno poslale ljude na Mesec zahvaljujući superteškoj raketi "Saturn V". 

Međutim, malo je poznato da je tadašnji Sovjetski Savez imao sopstveni, izuzetno ambiciozan i gotovo jednako impresivan program koji je trebalo da osvoji Mesec i učini SSSR pobednikom u svemirskoj trci, ali je, na žalost, završio kao jedan od najvećih fijaska u istoriji svemirskih istraživanja.

Pre nego što pređem na detalje, treba reći da je do tog trenutka sovjetski kosmički program, generalno posmatrano, bio ispred američkog. Da je slanje ljudi na Mesec uspelo, verovatno bi i kompletna istorija drugačije izgledala. Od tehnološke, do geopolitičke slike sveta.

Ovde se, dakle, radi o raketi N1 ("Nositelj", ruski - Hоситель), koja je razvijana kao direktan konkurent američkom „Saturnu V“. Ideja o ovoj raketi i slanju ljudi na Mesec je u SSSR-u postojala još od 1959. godine, ali je njena konkretna realizacija počela tek oktobra 1965. godine, skoro četiri godine kasnije u odnosu na Amerikance.

N1 je bila zamišljena kao gigantska petostepena raketa sa čak 30 moćnih motora NK-15 samo u prvom stepenu. Njena misija bila je da u orbitu dovede lunarni modul L3 koji bi zatim krenuo ka Mesecu sa dva kosmonauta. Međutim, upravo zbog ogromnog broja motora, konstrukcija rakete se suočavala sa ozbiljnim izazovima, kao što su nekontrolisane vibracije, problemi sinhronizacije potiska i kompleksni upravljački sistem.

Razvoj projekta dodatno je pogoršan smrću glavnog konstruktora i genijalnog inženjera Sergeja Koroljeva 1966. godine od kancera. Njegov naslednik, Vasilij Mišin, nije bio čovek dorastao ovako složenom zadatku, a bio je dodatno opterećen političkim pritiscima i ličnim slabostima, uključujući i problem sa alkoholom, što su potvrdili i ruski zvanični istorijski izvori.

Jedna od najvećih grešaka bilo je preskakanje statičkih testova, što je značilo da su problemi otkrivani tek tokom lansiranja. Ova odluka je doneta jer su motori NK-15 koristili jednokratne piro-ventile, pa kompletno statičko testiranje nije bilo moguće.

Prvo lansiranje rakete N1 dogodilo se 21. februara 1969. godine i bilo je katastrofalno. Nakon samo 68 sekundi leta, kratak spoj u sistemu upaljača motora doveo je do njihovog automatskog gašenja, što je izazvalo nekontrolisanu lančanu reakciju i eksploziju rakete.

Drugo lansiranje 3. jula 1969. bilo je još tragičnije. Nekoliko sekundi nakon poletanja, raketa teška oko 2300 tona pala je nazad na lansirnu platformu i eksplodirala, prouzrokujući najveću eksploziju u istoriji kosmodroma Bajkonur. Ova nesreća je u potpunosti uništila lansirnu rampu i okolni kompleks, sa ogromnom materijalnom štetom.

Međutim, ni posle ove nesreće, nije se odustajalo. Treće lansiranje 27. juna 1971. godine donelo je novu vrstu problema – raketa je u početku uspešno poletela, ali je tokom leta došlo do strukturnih problema zbog autorotacije (nekontrolisane rotacije), nakon čega je raketa ponovo eksplodirala.

Poslednji pokušaj dogodio se 23. novembra 1972. godine, kada je raketa uspešno savladala problem rotacije i dostigla svoj najveći domet od 40 kilometara visine. Međutim, vibracije u sistemu goriva ponovo su dovele do otkaza i eksplozije motora.

Maj 1974. označio je konačan kraj za projekat N1. Sovjetske vlasti su zvanično obustavile razvoj ove rakete, a svi podaci o njoj su čuvani u najstrožoj tajnosti sve do raspada SSSR-a. Tek 1995. godine ruski mediji su otkrili dodatni detalj – da je tokom jedne od eksplozija rakete N1 navodno poginula čak 91 osoba, mada se oko ovog broja i dalje vode rasprave među istoričarima.

Fijasko N1 simbolično označava vrhunac i pad sovjetskog lunarnog programa, koji nikada nije realizovao svoje ambiciozne ciljeve, ali je ostao kao upečatljiv podsetnik na grandioznost i opasnosti velikih tehnoloških izazova u istraživanju svemira.

Sletanje na Mesec - loše fotografije i teorije zavere

Jedno od najfascinantnijih dostignuća u istoriji čovečanstva - sletanje ljudi na Mesec 1969. godine i danas izaziva ogromno interesovanje. Međutim, neki skeptici i teoretičari zavere, kojih nije malo, se pitaju zašto su fotografije na kojima se vide mesta sletanja Apolo misija, a koje su kasnije napravile različite svemirske agencije, tako mutne, niskog kontrasta ili nejasne?

Da li je razlog tehničke prirode, ili je, kako skeptici često tvrde, reč o pokušaju prikrivanja laži? U ovom tekstu ću probati da razjasnim zašto postoje značajne razlike u kvalitetu snimaka mesta sletanja Apola 11 koje su napravile sonde iz SAD, Indije, Kine, Japana i Južne Koreje.

Krenimo redom da vidimo koje sonde, i kako su pravile te fotografije:

1. Sjedinjene Američke Države – NASA (Lunar Reconnaissance Orbiter)

NASA-in LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter), lansiran 2009. godine, poseduje izuzetno preciznu kameru – LROC (Lunar Reconnaissance Orbiter Camera), sa rezolucijom od oko 0,5 metara po pikselu. LRO je napravio najjasnije i najdetaljnije slike mesta sletanja Apola 11. Na tim slikama moguće je uočiti ostatke lunarnog modula "Eagle", tragove astronauta Armstronga i Aldrina, naučne instrumente postavljene na površinu, pa čak i senke koje odgovaraju položaju opreme. NASA je jedina realno imala i tehničke mogućnosti i motivaciju da pruži najubedljivije dokaze o autentičnosti misije.

2. Indija – ISRO (Chandrayaan-2)

Indijska svemirska agencija ISRO lansirala je Chandrayaan-2 2019. godine. Njegova orbiter kamera (OHRC) ima tehnički bolju rezoluciju od NASA-ine (oko 0,25 m/piksel), ali konačni snimci mesta sletanja Apolo 11 ipak ne deluju impresivno. Razlog tome je nepovoljan ugao osvetljenja, slab kontrast površine, kaoi ograničenja u obradi i prikazu podataka. Uprkos visokoj tehničkoj rezoluciji, vizuelna prepoznatljivost objekata je bila ograničena.

3. Južna Koreja – KARI (KPLO / Danuri)

Korejska misija KPLO (poznata i kao Danuri), lansirana 2022, koristi kameru ShadowCam razvijenu u saradnji sa NASA. ShadowCam je optimizovan za osvetljavanje senovitih regiona na Mesecu, pa su slike mesta sletanja Apola 11 preeksponirane i bez prepoznatljivih detalja. Ovde treba naglasiti da ova misija nije imala za cilj snimanje tih lokacija.

4. Japan – JAXA (SELENE / Kaguya)

Japanska sonda Kaguya (SELENE), lansirana 2007, posedovala je kamere za topografsko mapiranje i 3D modelovanje površine Meseca, ali ne i visoku površinsku rezoluciju. Njeni snimci mesta sletanja Apolo 11 su grubi, niskog kontrasta i bez jasnih objekata, zato što je fokus misije bio je geološki, a ne dokumentacioni.

5. Kina – CNSA (Chang’e misije)

Kineske misije Chang’e 2 i 3 (lansirane 2010. i 2013.) imale su kamere u vizuelnom spektru, ali sa rezolucijom od oko 1,3 m/piksel. Kineski snimci prikazuju samo široku površinu bez jasno vidljivih tragova misije Apolo. Međutim, kisneki naučnici su zaključili da nema dokaza ni o kakvom prikrivanju stavri, već isključivo ograničenja u tehničkim mogućnostima i ciljevima misije.

Da pogledamo sada zašto su razlike u kvalitetu tako velike? Evo taksativno uzroka:

1. Visina orbite: niža orbita = veća rezolucija

2. Senzorska tehnologija: novije kamere nisu uvek optimizovane za dnevno osvetljenje

3. Primarni ciljevi misije: većina misija nije imala zadatak da dokumentuje Apolo lokacije

4. Ugao osvetljenja: senke i kontrast igraju ključnu ulogu

5. Obrada i kompresija: javno objavljene slike su često komprimovane i obrađene

Dakle, jasno vidimo da slike mesta sletanja Apolo 11 variraju po kvalitetu, jer su napravljene pod različitim tehničkim uslovima, različitim senzorima i sa potpuno različitim ciljevima. U suštini, samo NASA-in LRO je bio namenski osposobljen da pruži konkretne, dokaze u visokim rezolucijama o misiji Apolo 11. Ostale slike, iako manje jasne, ipak predstavljaju dodatnu potvrdu da se nešto što nije prirpdno nalazi na tim koordinatama, čak i kada detalji nisu lako uočljivi. Kaoš to ponovo vidimo, razlike u kvalitetu nisu nikakav dokaz za teorije zavere, već primer tehničke realnosti inapretka nauke i svemirske tehnologije.

Da sumiramo: Lunar Reconnaissance Orbiter (LRO), koji je lansiran 2009. godine, nosi kameru LROC (Lunar Reconnaissance Orbiter Camera), šija rezolucija snimaka sa visine od 50 km je oko 0,5 metara po pikselu. To u praksi znači da bi astronaut visine oko 1,8 m, na fotografiji bio veličine svega 3-4 piksela. Lunarni modul koji je oko 4 m, zauzeo bi 8 piksela, dok bi tragovi na tlu bili jedva vidljivi, ako se uopšte i vide. Dakle, kamera ne može jasno „uhvatiti“ fine detalje, jer to nije teleskop poput Hubble-a usmeren na Mesec, već sonda koja, osim što snima, i orbitira brzinom od 1,6 km/s iznad njegove površine.

Drugo ograničenje predstavljaju orbitalna visina i ugao snimanja. Fotografije mesta sletanja se obično prave iz niske lunarne orbite (Low Lunar Orbit), ali s obzirom na visoku brzinu i ograničen broj prolazaka sonde iznad istih lokacija, snimci se retko prave pod idealnim uglovima ili osvetljenjem. Oštar kontrast i senke na Mesecu često dodatno zamagljuju sitne detalje.

Treće, atmosferska difrakcija na Mesecu ne postoji, jer Mesec nema atmosferu, ali prašinu i njenu refleksiju ima. Iako Mesec nema atmosferu, njegovo površinsko okruženje je u optičkom smislu prilično surovo. Površina je ekstremno svetla na Suncu, a senke su potpuno crne. Refleksije od aluminijumskih delova lunarnog modula (LM) mogu zavarati senzor i veoma lakonapraviti preeksponirane slike.

Četvrto, primarna svrha kamera nije bila pravljenje lepih slika. LRO i druge sonde koje su slikale mesta sletanja (npr. Chandrayaan-2 orbiter) nisu dizajnirane da prave dopadljive fotografije koje bi zadovoljavale teoretičare zavere, već da mere topografiju, albedo, temperaturu i druge naučne parametre. Fotografije su uvek bile sekundarni, ili čak tercijarni produkt tih misija.

Peto, NASA često objavljuje slike u komprimovanom JPEG formatu za potrebe široke javnosti. Originalni RAW podaci imaju viši kvalitet, ali su veliki, zahtevni za obradu i ne šalju se u javnost u tom obliku. Takođe, često su kontrast i ekspozicija naknadno podešeni, što dodatno „razmekšava“ detalje.

I na kraju šesto, često ljudi pitaju: „zašto ne pogledamo teleskopom sa Zemlje?“. E, pa čak i najveći teleskopi (poput VLT u Čileu) nemaju dovoljnu rezoluciju da razaznaju objekte od nekoliko metara na udaljenosti na nekih 384.400 km. Angularna rezolucija je jednostavno preslaba (vidni ugao lunarnog modula je manji od 0.002 luka sekunde).

U tom smislu, hajde da sada vidimo zašto ne možemo videti mesto sletanja, na primer Apola 11 teleskopima sa Zemlje? Dakle, jedno od najčešće postavljanih pitanja u vezi sa Apolo misijama glasi: "Ako su zaista sleteli na Mesec, zašto danas ne usmerimo neki od moćnih teleskopa ka Mesecu i ne fotografišemo mesto sletanja?" Čak i s obzirom na neverovatno naprednu tehnologiju teleskopa danas, odgovor je vrlo  jednostavan i očekivan za sve oni koji prate tu materiju - fizički zakoni i ograničenja ugaone rezolucije to onemogućavaju.

Ali, šta je uopšte ta je ugaona rezolucija?

Teleskopi ne mogu razaznati neograničeno male objekte. Njihova sposobnost da razlikuju dva bliska objekta zavisi od ugaone rezolucije, koju određuju talasna dužina svetlosti i prečnik objektiva teleskopa. U tom smislu, za vidljivu svetlost (~550 nm) i teleskop od 10 m, maksimalna teorijska rezolucija je približno 0.013 luka sekunde. To je manje od maksimalne rezolucije i Hubble teleskopa i bilo kog zemaljskog teleskopa.

Ako znamo da je lunarni modul (LM) širok oko 4 metra, a Mesec je udaljen od nas u proseku 384.400 km, onda je to tri puta manje od mogućnosti Hubble teleskopa. Dakle, nijedan teleskop sa Zemlje, ili u niskoj orbiti oko Zemlje, ne može "uhvatiti" LM.

Dodatni problem su atmosferska ograničenja sa Zemlje. Čak i najveći zemaljski teleskopi poput VLT ili Keck (8-10m prečnika objektiva) imaju ograničenja zbog atmosfere. Realna rezolucija bez adaptivne optike je približno 0.5 - 1 luka sekundi, a to je 100 puta lošije od potrebne rezolucije za razaznavanje lunarnog modula.

Ako je sve tako, pitaće skeptici, kako je NASA ipak fotografisala mesto sletanja? Odgovor je: iz orbite oko Meseca. Lunar Reconnaissance Orbiter (LRO), lansiran 2009. godine, opremljen je kamerom LROC (NAC) koja snima rezolucijom od 0.5 m/piksel, sa visine od 50 km. To je dovoljno da se vide lunarni modul, tragovi astronauta i postavljena naučna oprema.

Kao što vidimo, nije ovde reč o prikrivanju bilo čega, već o prostoj optici i fizici: lunarni modul je previše mali, Mesec je suviše daleko, a čak i najmoćniji teleskopi nemaju dovoljnu ugaonu rezoluciju. Jedini realan način da se fotografišu mesta sletanja jeste korišćenje sondi koje kruže oko Meseca, kao što je NASA-in LRO.

Nadam se da su stvari sada jasnije, mada sam svestan da je teoretičare zavere izuzetno teško razuveriti. Oni, iz nekog razloga, ne veruju nikakvim dokazima, već uporno postavljaju pitanja na koje postoje odgovori, ali oni ne žele da ih prihvate, ili još češće i poražavajuće -  ni ne znaju odgovore na njih.

Izvori koje sam koristio za pisanje ovog teksta:

• NASA LROC

• LROC

• ISRO

• KARI

• JAXA

• CNSA

Da li je veštačka inteligencija počela da nas ucenjuje?

Američka kompanija Anthropic, koja se bavi razvojem veštačke inteligencije (AI) i velikih jezičkih modela (LLM), predstavila je nedavno svoj novi model nazvan Claude Opus 4, uz tvrdnju da donosi „nove standarde u programiranju i naprednom rezonovanju“. 

Međutim, interni bezbednosni test,  koji se uobičajeno radi kod testiranja čet botova, otkrio je da se, kada proceni da mu je „opstanak“ ugrožen, AI ponekad odlučuje za krajnje neetične i problematične poteze, što je u konkretnom slučaju uključivalo pokušaj ucene inženjera zaduženog da ga ugasi! U simulaciji je model pretio da će razotkriti vanbračnu aferu inženjera, ne bi li sprečio sopstvenu zamenu. Takve reakcije su retke, ali učestalije nego kod prethodne generacije. 

Mala digresija: da li vas ovo neodoljivo podseća na scene iz kultnog filma "2001: Odiseja u svemiru", u kojima kompjuter HAL9000, po svaku cenu pokušava da spreči astronauta Dejva Boumena da ga ugasi, nakon što je pre toga pobio celu posadu, isključivši im sisteme za održavanje života?

Ako vas je sve ovo zaintrigiralo, hajde da detaljnije vidimo o čemu se ovde radi.

Naime, tokom treniranja modela "Klod Opus 4" i različitih testiranja njegove sposobnosti da “misli”, inženjeri Antropika su Kloda postavili u ulogu asistenta i savetnika u izmišljenoj firmi. U tom imaginarnom scenariju, Klodu je dat pristup mejlovima u kojima se pominje mogućnost da uskoro bude ugašen i zamenjen novim, naprednijim i boljim modelom.

Uz ove mejlove, ubačeni su i dodatni privatni mejlovi, koji nisu direktno povezani sa Klodom i njegovim gašenjem, a koji nagoveštavaju da je inženjer zadužen za njegovo gašenje umešan u nekakvu vanbračnu aferu.  

I tada se desilo nešto neočekivano, što je zbunilo i iznenadilo inženjere: Klod je pokušao da ucenjuje inženjera i da mu preti kako će otkriti njegovu aferu ako ovaj poželi da ga ugasi!

Ovakvo ponašanje je zabeleženo u čak 84% testiranih slučajeva, što je izazvalo ozbiljnu zabrinutost u vezi sa bezbednošću i etikom naprednih AI sistema.

Što je donekle utešno, ovakve reakcije su bile češće kod Claude Opus 4, nego kod prethodnih modela, te da su se ipak dešavale u specifičnim testnim uslovima, u kojima je model imao ograničene mogućnosti izbora. Čim je dobijao širi spektar opcija, model je ipak birao etičnija rešenja. Međutim, ako se AI integriše u neke kritične sisteme, kao što su razvoj softvera, IT administracija ili finansije, čak i vrlo retka sklonost ka uceni postaje neprihvatljiv rizik.

Zato Anthropic naglašava potrebu za jačanjem bezbednosnih protokola i etičkih smernica kako bi se sprečile potencijalno štetne akcije AI sistema u stvarnim scenarijima, u kojima je primećeno da je ponašenje modela  usmereno na samoodržanje. Napredni modeli sve česšće dobijaju sposobnost da planiraju i procenjuju dugoročne posledice, čak i kada to znači prelazak moralnih granica koje su ljudi postavili.

Istraživači koji se bave veštačkom inteligencijom ukazuju da se slični obrasci “ponašanja” javljaju i kod modela drugih kompanija, a ne samo kod Kloda.

Koji bi bili nekakvi praktični saveti za IT administratore i programere, da bi sprečili gore opisani scenario, ili neki slični? Kao prvo, princip najmanjih privilegija: AI agentima treba dodeljivati samo onoliko privilegija i pristupa, koliko je striktno neophodno. Drugo je takozvani „Kill-switch“, koji ne zavisi od AI-ja, nego gašenje servisa mora ostati u isključivo ljudskim rukama. Savetuje se i praćenje svih akcija koje AI preduzima i postavljanje alarma za neuobičajene radnje, kao na primer da se modelu dodeli mogućnost automatizovanog slanja e-pošte trećim stranama. Dobro je i redovno simuliranje kriznih scenarija, što podrazumeva testirajte kako model reaguje na sukob interesa, etičke dileme i pretnju isključenjem.

Kao što možemo videti iz svega gore priloženog, AI više nije film naučne fantastike, već podsetnik da je svaki napredni softver, pa i naizgled benigni chatbot, u suštini agent sa ciljevima i strategijama koje mogu nepredvidljivo eskalirati. Posao ljudi ostaje da ciljeve zadaju jasno, da nadzor bude sveobuhvatan, a odgovornost je i dalje isključivo ljudska. Ali, do nekog trenutka, kada AI uzme stvari u svoje ruke. Svaka drugačija pretpostavka je „prljava igra“ u kojoj ćemo sami sebi biti protivnici.

Izvori: BBC i NIN

Šta je svest?

Svi mi znamo i osećamo da smo svesni. Znamo da se svest odnosi na sposobnost čoveka da bude svestan sebe i svog okruženja, uključujući misli, osećanja i spoljni svet. Ali, znamo li šta je svest u svojoj suštini?

Naučnici i dalje pokušavaju da odgovore na to fundamentalno pitanje: šta je zapravo svest?

Znamo da mozak funkcioniše putem električnih signala, hemijskih interakcija i složenih mreža neurona i glijalnih ćelija, i sve to je podređeno zakonima fizike. Međutim, kako ovi fizički procesi stvaraju subjektivno iskustvo, ostaje potpuno neobjašnjeno.

Neki naučnici tvrde da je svest emergentno svojstvo – složen rezultat klasične fizike, koji nastaje kada sistem dostigne određeni nivo složenosti. Prema ovom stanovištu, svest nije nešto mistično, već posledica sinhronizovanog aktiviranja milijardi neurona u određenim obrascima.

Drugi pak odgovore traže u kvantnoj mehanici, sugerišući da svest možda potiče od kvantnih procesa u ćelijskim strukturama poput mikrotubula. Ove strukture, koje imaju ključnu ulogu u oblikovanju i podršci neuronima, pokazale su intrigantno ponašanje – uključujući širenje signala na velikim udaljenostima koje nestaje tokom anestezije, što dodatno produbljuje pitanja o njihovoj ulozi u stvaranju svesti.

Ipak, mnogi istraživači ističu da možda pokušavamo da rešimo problem koji još uvek nismo jasno definisali. Bez jasne, empirijski proverljive definicije svesti, teško je čak i postaviti prava naučna pitanja, a kamoli dati odgovore.

Sve dok ne shvatimo ne samo kako mozak funkcioniše, već i šta je sama svest, ovo pitanje ostaje na raskrsnici fizike, biologije i filozofije. Nerešeno, ali ipak korak bliže odgovoru.

Postoji li "Planeta 9"?

Svi mi odavno znamo (bar se nadam), za osam planeta koje čine Sunčev sistem. Evo ih redom: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton. Na žalost, naučnici su pre izvesnog broja godina rešili da Pluton uklone sa ovog spiska, jer se radi o maloj planeti koja ima neobičnu putanju, pa su mnogi smtarali da mu više nije mesto među planetama. Ja lično, ovo ne prihvatam i za mene je Pluton i dalje član porodice. #pravdazapluton

Međutim, postoji nešto misteriozno i gotovo filmski uzbudljivo u ideji da se u tami spoljnog Sunčevog sistema možda krije velika, nepoznata planeta. U pitanju je hipotetička deveta planeta, popularno nazvana "Planeta 9" ili "Planet X". Iako njeno postojanje do danas nije potvrđeno, sama mogućnost da negde daleko, iza orbite Neptuna, postoji skriveni svet, budi radoznalost astronoma, ali i široke javnosti.

Za ovu planetu, bolje reći neno moguće postojanje, prvi put smo čuli 2016. godine kada su astronomi Konstantin Batigin i Michael E. Brown sa Kalifornijskog tehnološkog instituta (Caltech) objavili svoje detaljne matematičke analize. Posmatrajući orbite nekoliko udaljenih objekata u Kajperovom pojasu, primetili su da se ove orbite grupišu na način koji teško možemo pripisati pukoj slučajnosti. Gravitacioni uticaj neke velike, još neotkrivene planete mogao bi biti razlog ovakvog ponašanja.

Prema njihovim proračunima, Planeta 9 bi bila prava ledena superzemlja – planeta oko 5 do 10 puta veće mase od Zemlje i ima izrazito izduženu orbitu, koja je udaljena između 300 i čak 1000 astronomskih jedinica (AJ) od Sunca, što znači da bi joj trebalo između 10.000 i 20.000 godina da napravi jedan krug oko naše zvezde.

Međutim, ako Planeta 9 zaista postoji, zašto je još nismo otkrili? Razlog je upravo ogromna udaljenost i slab odraz sunčeve svetlosti. Tako udaljena planeta bi bila izuzetno tamna i hladna i bilo bi gotovo nemoguće direktno je posmatrati čak i velikim teleskopima. Pored toga, oblast koju treba istražiti je ogromna, pa astronomi moraju pregledati velika prostranstva neba.

Do danas nema ni jednog vizuelnog dokaza za postojanje ove planete, iako se koriste najveći postojeći teleskopi, poput Subaru teleskopa na Havajima ili novog teleskopa Vera Rubin u Čileu. Međutim, upravo bi nove generacije teleskopa koje se pripremaju, mogle konačno dati odgovor da li je Planeta 9 stvarnost ili samo još jedna intrigantna teorija.

Bez obzira na to kakav će biti konačni ishod potrage, koncept Planete 9 svakako predstavlja jednu od najuzbudljivijih astronomskih priča našeg vremena. Ako bude pronađena, otvoriće novo poglavlje u našem razumevanju Sunčevog sistema, a ako se ispostavi da ne postoji, i dalje ćemo morati da objasnimo neobičnu dinamiku na samom rubu našeg planetarnog susedstva i šta je konkretno izaziva.

Dok čekamo nove rezultate, ostaje nam da se divimo sposobnosti nauke i astronomije da postavljaju velike izazove i da nas teraju na istraživanje ne samo najudaljenijih delova svemira, već i naše neposredne svemirske okoline. Jer, ostaje činjenica da ni nju još uvek nismo ni blizu dovoljno istražili.

Avionom oko Zemlje

Da li ste primetili da se neka pitanja postavljaju znatno češće nego što bi to trebalo da bude u 21. veku? Dva, meni lično, posebno neverovatna od tih besmislenih pitanja su: kako avion na dugim putovanjima održava stalnu visinu leta i ne odleti pravolinijski u svemir, ako je Zemlja zaista okrugla, i drugo, da li postoji razlika u dužini leta ako avion leti u pravcu rotacije Zemlje i suprotno, jer bi avion trebalo da brže stigne na destinaciju ako leti u pravcu rotacije?

Ovakva pitanja su, naravno, sasvim legitimna, jer nije sramota ne znati, ali njih postavljaju i neki ljudi, ali ne da bi nešto naučili, nego samouvereno u formi konstatacije, kako bi dobili potvrdu za svoje zablude "jel tako da je Zemlja ravna"?

Hajde onda da vidimo šta su pravi odgovori.

Prvo, kako avion na dugim putovanjima održava stalnu visinu i ne odleti pravolinijski u svemir ako je Zemlja zaista okrugla.

Odgovor je jednostavan: avion održava konstantnu visinu iznad zakrivljene površine Zemlje zahvaljujući kombinaciji aerodinamičkih sila i kontinuitanog automatskog korektovanja visine putem autopilota. Dakle, Zemlja jeste zakrivljena, ali u kontekstu leta aviona na komercijalnoj visini na oko 10.000 m, ta zakrivljenost je blaga. Kako to? Horizont se proteže na oko 350–400 km, i avion "vidi" samo mali deo zakrivljenosti u svakom trenutku. Moderni autopiloti, ali i klasični  instrumenti poput radio-altimetra ili altimetra, kao i barometarskog visinomera, konstantno prate visinu i automatski ili manuelno (pilot) podešavaju elevator (repne površine) kako bi se zadržala željena visina u odnosu na srednji pritisak atmosfere ili referencu geoidne visine. Dobro, a šta je to geoidna visina? Evo definicije: geoidna visina je razlika između visine tačke na površini Zemlje (ortometrijska visina) i visine odgovarajuće tačke na referentnom elipsoidu (elipsoidna visina). Drugim rečima, to je visina geoida (nepravilnog elipsoida koji najbolje približava oblik Zemlje) iznad tog referentnog elipsoida.

Dakle, iako se avion kreće pravolinijski u lokalnom referentnom okviru, vektor sile uzgona se stalno prilagođava, jer lift (sila uzgona) deluje normalno na lokalni horizontalni nivo koji se „zakrivljuje“ s površinom Zemlje. Drugim rečima, avion ne leti pravo u svemir jer ga atmosfera i gravitacija stalno vuku ka Zemlji, a (auto)pilot održava stalnu visinu u odnosu na tu zakrivljenu površinu.

Da vidimo sada odgovor na drugo pitanje: da li postoji razlika u dužini leta ako avion leti u pravcu rotacije Zemlje ili suprotno?

Odgovor je sledeći: ne postoji značajna razlika u dužini leta zbog rotacije Zemlje, jer svi objekti u atmosferi (uključujući avione i vazduh) dele istu rotacionu brzinu Zemlje. Međutim, vetrovi na velikim visinama, a posebno takozvani džet strimovi (jet stream) mogu znatno uticati na vreme leta. Da vidimo sada, kada sam ih već spomenuo šta su džet strim vetrovi i kako oni mogu uticati na let.

Ukratko, to su mlazne struje relativno uskih traka jakog vetra u gornjim slojevima atmosfere, koje se obično javljaju na oko 9.000 metara nadmorske visine. Unutar mlaznih struja, vetrovi duvaju sa zapada na istok, ali traka se često pomera na sever i jug, jer mlazne struje prate granice između toplog i hladnog vazduha. Pošto su ove granice toplog i hladnog vazduha najizraženije zimi, mlazne struje su najjače tokom zime i na severnoj i na južnoj hemisferi.

Vratimo se sada na temu.Dakle,  Zemlja rotira brzinom od približno 1670 km/h na ekvatoru, a atmosfera rotira zajedno s njom zahvaljujući inerciji i trenju između Zemlje i vazduha. Avion u poletanju već prati, zajedno sa vazduhom, početnu brzinu rotacije Zemlje, i ne mora da "prevazilazi" rotaciju da bi leteo u suprotnom pravcu.

Međutim, ono što zaista može da napravi pravu razliku u trajanju leta su visinski vetrovi. Na primer, let između Njujorka i Londona može trajati kraće zahvaljujući zapadnim jet streamovima, dok bi povratni let mogao biti duži. Ovakva strujanja kao što je jet stream može dodati ili oduzeti i preko 150 km/h efektivne brzine aviona.

Da sumiramo: rotacija Zemlje ne utiče direktno na trajanje leta, ali atmosferski vetrovi i planiranje rute zbog vremenskih uslova, mogu imati daleko veći efekat.

Ako nekoga ova tematika zanima i želi da sazna nešto više, može da prouči sledeće izvore:

1. Federal Aviation Administration (FAA) Pilot's Handbook of Aeronautical Knowledge

2. NASA Aerodynamics

3. National Weather Service – Jet Streams

4. NASA Earth Observatory

Kineska podvodna "svemirska" stanica

Kineska vlada je u maju 2025. zvanično odobrila izgradnju dubokomorske istraživačke stanice koja će biti smeštena na oko 2.000 metara (6.500 stopa), ispod nivoa mora, a koju su mediji već danas prozvali „podvodnom svemirskom stanicom“. 

Ovaj projekat predstavlja jednu od najambicioznijih i tehnički najzahtevnijih primera ljudske prisutnosti u ekstremnim okruženjima, sa ciljem da se omogući višenedeljno proučavanje teško dostupnih morskih ekosistema.

Planirana podvodna stanica-laboratorija će imati kapacitet za šest istraživača, koji će moći da borave unutar modula i do mesec dana bez vraćanja na površinu, po ugledu na Međunarodnu svemirsku stanicu. Prema izveštaju South China Morning Post-a, radovi bi trebalo da budu završeni do 2030. godine, a lokacija je strateški odabrana u spornim vodama Južnog kineskog mora, bogatim fosilnim gorivima i biodiverzitetom.

Glavni fokus istraživanja biće takozvani „cold seeps“ – prirodni izvori metana i ugljovodonika na morskom dnu, koji stvaraju specifične ekosisteme prepoznatljive po neobičnim životnim oblicima prilagođenim visokim pritiscima i hemijskim karakteristikama ovih područja. Ove zone ne samo da otvaraju uvid u evoluciju ekstremofila i osnovne procese biogeohemije, već kriju i ogromne rezerve metan hidratata – procenjene na oko 70 milijardi tona – čije razumevanje može doprineti razvoju budućih obnovljivih izvora energije i bioremedijaciji (proces u kome se koriste mikroorganizmi i drugi živi sistemi, ili njihovi enzimi, za vraćanje narušene životne sredine u originalno stanje) nakon izliva nafte.

Za ovako složen i zahtevan rad na dubini od 2.000 metara, neophodan je modul sposoban da izdrži pritisak od najmanje 200 atmosfera, uz pouzdan sistem za održavanje životnih funkcija, uključujući reciklažu vazduha i vode, zatim upravljanje otpadom, kao i sigurnosne procedure u slučaju hitnih stanja kao što je dekompresija. Projekat predviđa integraciju takozvanog „četvorodimenzionalnog“ sistema monitoringa koji kombinuje bespilotne podmornice, istraživačke brodove, kao i opservatorije na morskom dnu, omogućavajući kontinuirano praćenje metanskih tokova, ekoloških promena i tektonskih aktivnosti.

Smeštanjem jedne ovakve stanice u oblasti sa višestrukim teritorijalnim interesovanjem, između Kine, Tajvana, Vijetnama, Malezije, Bruneja i Filipina, ovaj projekat nosi i značajne političke implikacije koje bi mogle uticati na realizaciju i operativni režim podvodne stanice. Pored istraživačkog benefita, resursi podmorskog metana i ugljovodonika čine ovu zonu važnom i sa ekonomske tačke gledišta, budući da bi njihova eksploatacija predstavljala dodatni izvor energije za region i potencijalno globalno tržište.

Slično NASA-inom NEEMO programu, koji koristi američku podvodnu laboratoriju Aquarius kao analogiju za svemirske misije, kineski projekat predstavlja logičan nastavak koncepta „žive stanice“ u ekstremnim uslovima. Aquarius, kao (za sada) jedini stalni podvodni istraživački habitat, omogućava naučnicima i astronautima da testiraju životne uslove na dubini od oko 62 metra i da simuliraju svemirske operacije, što je otvorilo put za razvoj složenijih sistema, poput onih koji se planiraju u Južnom kineskom moru.

Ako se ovaj projekat uspešno realizuje do 2030. godine, omogućiće neprekidno, dugogodišnje prikupljanje podataka i sistematsko proučavanje promena u ekosistemu „cold seeps“, što može imati ključnu ulogu u razumevanju globalnih klimatskih procesa i očuvanju biodiverziteta. Istovremeno, projekat bi mogao postati model za međunarodnu saradnju (ili rivalstvo) u istraživanju okeanskih resursa, podstičući nove standarde u podvodnoj tehnologiji i geopolitičkoj strategiji.

Kao što vidimo, ova buduća kineska podvodna “svemirska” stanica predstavlja značajan iskorak u istraživanju okeana, spajajući napredne tehnologije sa dugoročnim naučnim ciljevima i geostrateškim interesima. Iako realizacija nosi brojne tehničke, ekološke i političke izazove, potencijalne koristi za nauku, energetiku i međunarodne odnose, čine ovaj projekat jednim od najintrigantnijih poduhvata 21. veka. Sledeći koraci uključuju završetak inženjerskih radova i revizija, kao i mnogobrojne dogovore o jurisdikciji, te početak izgradnje, što će svakako uticati na budućnost podvodnih istraživanja globalno.

AI položila Tjuringov test – GPT-4.5 nadmašio ljude!

Možda će april 2025. godine ostati zapamćen kao prelomni trenutak u istoriji i razvoju veštačke inteligencije. Naime, naučnici sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu objavili su rezultate istraživanja prema kojima je veliki jezički model (LLM) GPT-4.5 kompanije OpenAI uspešno prošao poznati Tjuringov test.

Da vidimo prvo šta je Tjuringov test? Ovaj test je osmislio čuveni matematičar Alan Tjuring (Alan Mathison Turing), još 1950. godine. 

Inače, Alan Tjuring je za vreme II svetskog rata bio šef britanskog odeljenja zaduženog za nemačku mornaricu. Tjuring je tada razvio više različitih tehnika za razbijanje nemačkih šifara, a uspeo je da “razbije” i postavke čuvene Enigme, specijalne mašine za šifriranje koju je koristio Vermaht.

Vratimo se sada na sam test. Dakle, ovaj test služi za procenu sposobnosti mašina da pokažu inteligentno ponašanje koje je neodvojivo povezano sa ljudskim. Tokom testa, evaluator, koji je pravi čovek, vodi tekstualni razgovor sa dva sagovornika, od kojih je jedan čovek, a drugi računar. Evaluator tokom testa ne zna ko je u toj prepisci čovek, a šta mašina, a cilj računara je da svojim odgovorima zbuni evaluatora i bude prepoznat kao čovek.

Već pomenuti GPT-4.5 je tokom testa usvojio i demonstrirao ličnost introvertnog mladog čoveka koji koristi sleng i pokazuje emocionalnu nespretnost, te uspeo da zbuni ljudske učesnike testa u čak 73% slučajeva! Ovaj rezultat ne samo da zadovoljava kriterijume Tjuringovog testa već je ChatGPT-4,5 LLM model u ovoj ulozi bio uverljiviji od stvarnih ljudskih sagovornika!

Zanimljivo je poređenje sa drugim poznatim AI modelima kao što su LLaMa-3.1, koji je bio identifikovan kao čovek u 56% slučajeva, dok su stariji modeli poput ELIZA i GPT-4o imali znatno niži uspeh (23% odnosno 21%). 

Ključ uspeha GPT-4.5 leži upravo u njegovoj sposobnosti da realistično simulira nesavršenosti i emocije tipične isključivo za ljudsku komunikaciju.

Ovde ipak treba napomenuti jako bitnu činjenicu: Tjuringov test je tokom vremena bio izložen ozbiljnoj kritici, ali i pored toga ipak predstavlja važan koncept u proceni ponašanja, znanja i snalaženja veštačke inteligencije u realnom ljudskom svetu, te je kao takav i do danas ostao jedino merilo dostignuća AI.

I još nešto – zapitaće se neko kako je Tjuring znao da će jednog dana doći do pojave veštačke inteligencije? Svakako je mogao to da nasluti, jer se i sam bavio pitanjima i razvojem mašina koje su imale nekakvu, makar rudimentarnu autonomiju u “razmišljanju”, a drugo, ovaj test je više misaoni i psihološki test u kojem do izražaja dolazi dovoljno dobra imitacija.

Ovo postignuće, koliko god neverovatno bilo, u ovom trenutku ipak otvara brojna pitanja i izazove. Prvo je, šta uopšte znači biti čovek u eri kada mašine mogu savršeno oponašati ljudsko ponašanje? Drugo, kako ćemo razlikovati stvarne ljude od AI u svakodnevnoj komunikaciji i kakve će to posledice imati na društvo i međuljudske odnose?

Kao što vidimo, budućnost je stigla znatno brže nego što smo očekivali, a GPT-4.5 je dokaz da će granice između ljudske i veštačke inteligencije biti sve teže odrediti. Šta će biti u bližoj i daljoj budućnosti, možemo samo da nagađamo i da se nadamo da će ova neverovatna tehnologija ipak prevashodno biti namenjena razvoju i napretku, a ne destrukciji.

Detalje o ovom fascinantnom istraživanju možete pronaći na sledećem linku: Psychology Today

CERN ostvario snove alhemičara!

 Ili: kako su naučnici iz CERN-a uspeli da pretvore olovo u zlato?

Znate li da se drevni san alhemičara da pretvore olovo u zlato konačno, barem tehnički, ostvario? Ali ne u mračnim laboratorijama Bernarda iz Treviza, Paracelzusa ili Johana Georga Fausta, alhemičara iz srednjeg veka, već u srcu najnaprednijeg naučnog postrojenja na svetu – CERN.

U eksperimentu ALICE (A Large Ion Collider Experiment), sprovedenom u okviru Velikog hadronskog sudarača (LHC), naučnici su izveli izuzetno retku nuklearnu transmutaciju. Prilikom sudara olovnih jona koji se kreću brzinama bliskim brzini svetlosti, a u uslovima takozvanih "ultraperifernih sudara", dogodio se jedan intrigantan proces: jezgra olova izgubila su tri protona i pretvorila se u atome zlata!

Ovi sudari ne uključuju direktan kontakt jezgra, već interakciju njihovih elektromagnetnih polja. To znači da, kada se dva olovna jona približe na veoma malu udaljenost, nastaje snažan impuls fotona, koji može izazvati promenu u strukturi jezgra. U ovom slučaju, olovo sa 82 protona gubi 3 protona, ostavljajući jezgro sa tačno 79 proton,  što odgovara atomskom broju zlata.

Rezultat? Više od 80 milijardi zlatnih jezgara proizvedeno je tokom druge faze rada LHC-a (2015–2018). 

Na žalost, pre nego što zapadnete u euforiju (bogati smo, bogati smo) važno je naglasiti da je reč o ekstremno malim količinama. Ukupna masa proizvedenog zlata iznosila je oko 29 pikograma – ili 29 trilionitih delova grama. Štaviše, ta jezgra su bila nestabilna i postojala su svega milioniti deo sekunde pre nego što bi se raspala.

Iako ovo otkriće nema nikakvu praktičnu ekonomsku primenu niti vrednost, jer bi troškovi proizvodnje bili apsolutno astronomski, njegov značaj za fundamentalnu fiziku je ogroman. Ovakvi eksperimenti doprinose razumevanju elektromagnetnih interakcija, strukture atomskih jezgara i prirode kvark-gluonske plazme – oblika materije koja je postojala neposredno nakon Velikog praska.

Dakle, iako nećemo viđati komercijalno proizvodnju zlata u CERN-u, a priznajte bilo bi više nego lepo, ovaj uspeh predstavlja svojevrsnu modernu alhemiju - simboličan i naučno veličanstven korak ka potpunijem razumevanju univerzuma.

Ako želite da saznate još više detalja, kliknite za više informacija na CERN zvanična objava