Kada ga prvi put udahnete, pred vama se ne pojavljuje razglednica sa plavim nebom, belim jedrima i sunčanom plažom. Ne, Megamare je more pre nego što je postalo turistička razglednica. More koje je tamno, hladno i beskrajno. More koje miriše na so, vlažne stene, alge i dubinu. I to nije miris obale, to je miris ponora ispod površine.
Ako klasičan „aquatic“ parfem zamišljate kao miris čistog mora, Megamare je nešto sasvim drugo. Na primer, zamislite da ste na stenovitoj obali, daleko od turističke plaže. Vazduh je hladan i vlažan, talasi udaraju o stene, osećaju se so, mokar kamen, alge, morska voda i nešto gotovo životinjski sirovo što je ostalo na obali posle plime. E, to je Megamare.
I upravo zato ga ljudi opisuju potpuno suprotnim terminima. Jedni ga doživljavaju kao veličanstveni, mračni i realistični morski pejzaž; drugi kao „miris ribe“, hemijski aquatic ili čak nešto neprijatno. Ta polarizacija nije slučajna.
Ono što je posebno kod njega je Calone, jedna od ključnih komponenti. To je sintetički mirisni materijal koji se koristi za stvaranje morskih, vodenih i melonastih efekata. U Megamareu nije upotrebljen da napravi tipičan „blue fragrance“, već mnogo agresivniji morski akord. Ambroxan zatim daje ogromnu difuziju, mineralnoslan karakter i praktično „zakucava“ parfem za kožu. A morske alge daju onu karakterističnu organsku komponentu.
Zato bih ga stavio veoma daleko od recimo Acqua di Giò, Dylan Blue, Bleu de Chanel ili sličnih parfema. Oni predstavljaju ideju svežine. Megamare pokušava da predstavi tamnu materiju mora. Megamare nije tradicionalno lagan i transparentan aquatic, već gust, slan i imerzivan miris koji treba da prizove dubinu i snagu okeana.
A sada ono najvažnije — performanse. E, tu Megamare postaje pomalo lud. Njegova reputacija „beast mode“ parfema nije nastala ni iz čega. Korisnici veoma često spominju ogromnu trajnost i projekciju, pa čak i oni kojima se ne dopada, često priznaju njegovu ogromnu postojanost. Kod mnogih parfema dva-tri spreja znače „malo jači miris“. Kod Megamarea dva-tri spreja mogu značiti da ste upravo objavili pomorsku blokadu celooj floti!
Otvaranje je oštro, hladno i veoma morsko. Bergamot i limun su prisutni, ali ne očekujte citrusnu svežinu u klasičnom smislu. Zatim dolazi ono zbog čega se Megamare voli ili mrzi: slana, algasta, vlažna, ozonska morska masa. Kasnije se pojavljuju mošus, Ambroxan i kedar. Tada postaje suvljiji, mineralniji i topliji, ali morski karakter ostaje veoma dugo.
Zanimljivo je da parfemski poznavalac i novinar Sergej Borisov opisuje otvaranje mnogo kompleksnije nego što zvanična piramida sugeriše. On spominje čak utiske ruma, zelene jabuke, lavande, celera, žalfije, slatkih začina i duvansko-smolastih nijansi. Međutim, on ipak izričito naglašava da su to njegove olfaktivne asocijacije, a ne deklarisane note parfema.
Da vidimo sada šta korisnici najviše hvale. Najčešće se pojavljuju ove četiri stvari:
- Originalnost: ne miriše kao još jedan generički „blue“.
- Realističan morski karakter: ljudi koji vole slanu, algastu i mineralnu stranu mora često ga obožavaju.
- Projekcija: ogromna.
- Trajnost: ogromna.
A šta mu zameraju?
Tu je spisak gotovo obrnut. Neki ga smatraju: previše sintetičkim, previše ambroksanskim, agresivnim, „ribljim“, linearnim, napornim, precenjenim, itd...
I to nisu samo slučajni komentari. Dakle, Megamare nije parfem kod kojeg možemo reći „ako volite neki drugi akvatični parfem, sigurno ćete voleti Megamare“. Kod njega nos odlučuje.
Alessandro Gualtieri, autor parfema i osnivač kuće Orto Parisi, nije pokušao da napravi još jedan prijatan „aquatic“ parfem. Megamare je nastao kao svojevrsna olfaktivna interpretacija mora u njegovoj sirovoj snazi. Bergamot i limun donose prvi bljesak svetlosti, ali ubrzo preko njih nailazi nešto mnogo dublje — morski akordi, alge, mineralnost i karakteristična hladna, gotovo metalna svežina.
A onda more počinje da govori svojim pravim glasom. Ne čujemo ga u prvom talasu, čujemo ga u onom trenutku kada se talas povuče i ostavi iza sebe mokar kamen. U tragovima pene između stena, u mirisu soli koji ostaje na koži, u algama koje je voda donela na obalu, u vazduhu koji je toliko zasićen vlagom da gotovo možemo da ga dodirnemo. Megamare je upravo takav. Hladan, ali ne sterilan, svež, ali ne bezličan, morski, ali ne nužno prijatan u klasičnom smislu te reči. On je istovremeno lep i pomalo uznemirujući. I možda je upravo zato toliko privlačan.
More ima osobinu koju malo šta drugo na ovom svetu poseduje - ono istovremeno poziva i upozorava. Sa obale izgleda mirno, ali dovoljno je prići mu noću, kada se izgubi horizont, pa shvatiti da ispod tamne površine postoji čitav svet koji ne poznajemo. Talasi dolaze i odlaze, vekovima ponavljajući isti pokret. Jedan udarac o stenu, pa drugi. I još jedan. Nikada isti, a ipak zauvek isti. Megamare miriše upravo na taj paradoks. Na večnost koja se kreće, na vodu koja nema memoriju, a ipak čuva tragove svega što je dodirnula, na dubinu koja ćuti. Možda je zato teško opisati ga običnim parfemskim rečnikom. Kao što sam već napomenuo, njegove note jesu bergamot, limun, morske alge, Calone, Hedione, mošus, Ambroxan i kedar, ali takav spisak zapravo ne govori mnogo. To je kao kada biste pokušali okean da opišete njegovim hemijskim sastavom. Jer more nije samo voda i so, more je osećaj.
Megamare je izuzetno snažan parfem. Njegova prisutnost nije diskretna i ne pokušava da se dopadne svakome. On ulazi u prostoriju kao talas koji je pronašao otvoren prozor. Na koži može trajati satima, a njegov trag ostaje u vazduhu dugo nakon što se osoba udalji. Ali prava snaga Megamarea nije samo u njegovoj postojanosti. Ona je u atmosferi. On ne pokušava da vas učini svežijim, on vas na trenutak postavlja pored mora. I to ne pored letnjeg mora u podne, već pored mora pred oluju kada je vazduh hladan, kada su stene mokre, kada nebo postane gotovo isto tako tamno kao voda i kada se poslednja svetlost dana izgubi iza horizonta.
Postoje parfemi koje nosimo zbog drugih, da bi se dopali drugima, E, Megamare je, barem meni lično, mnogo više parfem koji nosim samo zbog sebe, jer on govori jezikom talasa, a talasi nikada nisu pitali obalu da li smeju da je dodirnu, već je često udaraju u gotovo divljem plesu. Zato Megamare nije parfem koji bih opisao kao „lep“ u klasičnom smislu te reči. Pre bih rekao da je fascinantan, jer lepota ponekad počinje tamo gde prestaje udobnost. Tamo gde miris više ne predstavlja samo nešto što želimo da pomirišemo, već nešto što želimo da razumemo.
Kada ga nosim, ja zamišljam obalu posle zalaska sunca. Kada više nema ljudi, nema muzike, nema svetala hotela, već samo vetar, more mi talasi. Talasi koji dolaze sa pučine i razbijaju se o stene, ostavljajući za sobom tanku, srebrnastu penu. U daljini nema ničega osim tame. A onda novi talas, pa još jedan. I tada shvatamo da je more bilo ovde mnogo pre nas i da će ostati mnogo posle nas. Možda je upravo u tome njegova najveća privlačnost. More nas podseća da smo prolazni, ali nas istovremeno podseća da postoji nešto beskrajno. Megamare miriše na taj trenutak. Na hladan vazduh iznad beskrajne vode, na so na koži, na mokre stene, na tamnu dubinu ispod površine, na talas koji se podigne, zablista na poslednjem svetlu dana i nestane u tami. I zato je Megamare miris mora koje ne poznaje obalu...
