Svemir koji poznajemo je, kao što znamo, star približno 13,8 milijardi godina, Zemlja postoji oko 4,5 milijardi godina, moderni čovek se pojavio pre oko 300.000 godina, dok je nauka, u obliku u kojem je danas poznajemo, stara svega nekoliko vekova. U tom kontekstu posmatrano, pitanje „da li smo sami u svemiru“ tek je nedavno postalo predmet ozbiljnog naučnog istraživanja.
Kada danas govorimo o mogućnosti postojanja inteligentnog života u svemiru, često zaboravljamo jednu važnu činjenicu: čovečanstvo se tim pitanjem ozbiljno bavi veoma kratko. Toliko kratko da je čitava istorija naše potrage za drugim civilizacijama tek treptaj oka u odnosu na starost kosmosa. I upravo tu počinje jedna fascinantna priča kojoj sam skromno dao naslov: „Od bogova na nebu do svetova među zvezdama“.
Ljudi su od najranijih vremena gledali u nebo i pokušavali da razumeju šta se tamo nalazi. Međutim, tokom najvećeg dela ljudske istorije, zvezde nisu bile zamišljane kao mesta na kojima bi mogao postojati život sličan našem. Za drevne narode nebesa su bila dom bogova, anđela, duhova ili mitskih bića. Nebo je predstavljalo natprirodni, božanski svet, a ne skup udaljenih sunaca okruženih planetama.
Ipak, bilo je izuzetaka. Još u antičkoj Grčkoj filozofi poput Demokrita i Epikura razmišljali su o mogućnosti postojanja bezbrojnih kosmičkih svetova. Njihove ideje nisu bile zasnovane na posmatranjima već na filozofskim zaključcima, ali predstavljaju jedan od prvih poznatih pokušaja da se zamisli život izvan Zemlje. Te zamisli su, na žalost, ostale usamljene i vekovima nisu značajnije uticale na opštu sliku sveta.
Prava promena nastupila je tek u doba renesanse, kada je Nikola Kopernik pokazao da Zemlja nije centar svemira, već samo jedna planeta koja kruži oko Sunca. Time je Kopernik otvorio vrata potpuno novom načinu razmišljanja.
Ovu ideju hrabro je zastupao i Đordano Bruno krajem 16. veka. On je smatrao da su zvezde druga Sunca i da oko njih možda kruže naseljeni svetovi. Danas znamo da je u tome bio zapanjujuće blizu istine, iako Bruno za svoje tvrdnje nije imao nikakve dokaze. Naprotiv, svojim učenjem je dodatno navukao gnev inkvizicije koja je konačno naložila da se Bruno spali na lomači, jer je u presudi iste te inkvizicije pisalo: „kazniti, dakle, brata Đordana blago i bez prolivanja krvi“.
Ipak, tokom narednih vekova astronomija je napredovala velikim koracima, ali samo pitanje života izvan Zemlje i dalje je ostajalo više predmet filozofskih rasprava nego istinskih naučnih istraživanja.
Tek krajem 19. veka dogodilo se nešto što je snažno podstaklo maštu javnosti. Astronomi su na Marsu uočili strukture koje su nazvali „kanalima“, a američki astronom Persival Louel verovao je da su to ogromni veštački građevinski poduhvati koje je izgradila neka napredna marsovska civilizacija kako bi dopremala vodu sa polarnih kapa. Mi danas znamo da su kanali bili optička varka i pogrešno tumačenje ograničenih teleskopskih posmatranja. Ali, u to vreme ideja je izazvala pravu senzaciju. Po prvi put veliki broj ljudi počeo je ozbiljno da razmatra mogućnost postojanja tehnološki razvijenih civilizacija van Zemlje. To je bio trenutak kada je pitanje vanzemaljskog života počelo da izlazi iz domena filozofije i ulazi u domen nauke. Ipak, čak ni tada nismo mogli da na pravi način tražimo druge civilizacije, jer je za to bila potrebna sasvim drugačija tehnologija od tada postojeće. Tek sredinom 20. veka razvoj radio-astronomije omogućio je naučnicima da počnu da osluškuju svemir u potrazi za mogućim veštačkim signalima.
Tako je 1960. godine pokrenut prvi moderni SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) eksperiment. To znači da aktivno traganje za inteligentnim vanzemaljskim civilizacijama traje svega nešto više od šest decenija, što je manje od jednog prosečnog ljudskog životnog veka. Kada se ova činjenica sagleda iz te perspektive, postaje jasno koliko je naša potraga zapravo mlada.
Još fascinantnija činjenica jeste da praktično, čak do 20. veka, nismo imali nijedan zvanično potvrđen dokaz da oko drugih zvezda uopšte postoje planete! Danas nama to zvuči gotovo neverovatno, jer je prva potvrđena planeta koja kruži oko zvezde slične našem Suncu otkrivena je tek 1995. godine! Od tada, pa do danas, je pronađeno više hiljada egzoplaneta. Neke su džinovski gasoviti svetovi, neke vrele pustinje, neke ledene kugle, a neke se nalaze u takozvanoj nastanjivoj zoni svojih zvezda. Drugim rečima, tek poslednjih tridesetak godina sa sigurnošću znamo da planete nisu retkost već pravilo u našoj galaksiji. Zapravo, današnje procene sugerišu da samo u Mlečnom putu može postojati stotine milijardi planeta.
Sredinom prošlog veka fizičar Enriko Fermi postavio je čuveno pitanje: „Gde su svi?“ Ako je svemir toliko star i toliko veliki, a planete toliko brojne, zašto ne vidimo tragove drugih civilizacija? To pitanje i danas predstavlja jednu od najvećih naučnih misterija, a koga zanima može pročitati tekst baš na ovu temu na istom ovom blogu - Sami u svemiru? Fermi paradoks i Drejkova jednačina
Međutim, postoji i drugačiji način da se na ovo pitanje pogleda. Možda je problem u tome što očekujemo odgovor previše brzo. Zamislimo da je čitava istorija Zemlje predstavljena jednom kalendarskom godinom. U tom slučaju moderna nauka pojavila bi se tek u poslednjim sekundama 31. decembra. Radio-astronomija i SETI zauzimali bi samo delić poslednjeg trenutka pre ponoći. A upravo tokom tog gotovo neprimetnog trenutka pokušavamo da zaključimo da li smo sami u čitavom svemiru. To bi bilo, slikovito rečeno, isto kao kada bismo zagnjurili glavu u vodu negde nasred okeana, pogledali nekoliko sekundi i zaključili da u njemu nema riba.
Ipak, možda će se jednog dana ispostaviti da je inteligentan život izuzetno redak. Možda smo zaista jedina tehnološka civilizacija u galaksiji. Nauka ne može unapred isključiti ni tu mogućnost, ali jednako je moguće da smo jednostavno na samom početku potrage. Možda su naši teleskopi još uvek previše slabi, možda ne osluškujemo prave frekvencije, možda tražimo pogrešne vrste signala, a možda druge civilizacije koriste tehnologije koje još ne umemo ni da zamislimo. Uostalom, tek smo nedavno saznali da su planete oko drugih zvezda uobičajena pojava, tek smo počeli da analiziramo atmosfere udaljenih svetova i tek učimo kako da prepoznamo moguće tragove života na njima. Posmatrano iz te perspektive, možda najveća greška nije verovanje da negde postoje druge civilizacije. Možda je najveća greška pomisao da smo već dovoljno dugo tražili da bismo znali odgovor. Jer kada je reč o kosmosu, moguće je da se čovečanstvo još uvek nalazi na samom početku svog prvog poglavlja. A prve stranice retko kada i retko kome otkrivaju kraj priče.
Konačno, možda jednog dana zaista otkrijemo da smo sami. Ali ako se to ikada dogodi, takav zaključak neće biti donet nakon nekoliko decenija osluškivanja kosmosa. Za odgovor na jedno od najvećih pitanja u istoriji čovečanstva možda će biti potrebni vekovi istraživanja. Za sada, svemir nam nije rekao ni „da“ ni „ne“. On jednostavno još uvek mudro ćuti...
