Zašto je danas toliko komplikovano poslati ljude na Mesec? Ako su mogli sleteti na površinu našeg prirodnog satelita još pre 56 godina, sa ondašnjom tehnologijom, kako to da ne mogu danas, kada je tehnologija značajno napredovala? Odgovora je više, a ovu konstataciju da danas "ne mogu", shvatite samo figurativno. No, idemo redom...
O spuštanju ljudi na Mesec počelo se ozbiljno razmišljati još 1961. godine, kada su napravljeni prvi nacrti i planovi koje je javno objavio tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi. Ovde nikako ne treba smetnuti sa uma tadašnju globalnu politiku, kao i hladni blokovski rat koji se vodio između SAD i bivše SSSR, kao dve najveće nuklearne i vojne sile. U toj bipolarnoj podeli sveta, Amerikanci su pošto-poto želeli da dokažu svoju nadmoć i postave se kao vodeća svetska sila, ne samo u vojnom, već i u naučnom, tehnološkom i finansijskom smislu.
Upravo u tim finansijama leži jedan od odgovora na gore postavljeno pitanje. Kompletan Apolo program sletanja ljudi na Mesec, koštao je poreske obveznike SAD 25,8 milijardi dolara! Ako bismo tu cifru preračunali i prilagodili današnjem vremenu, to bi bilo neverovatnih 257 milijardi dolara! Ako ovoj cifri dodamo i Džemini program, koji je prethodio programu Apolo, dolazimo do cifre od 28 milijardi, odnosno 280 milijardi dolara!
Ako znamo da je kompletan godišnji budžet SAD za 2024. godinu iznosio 1200 milijardi dolara, onda shvatamo da je tih 280 milijardi čak četvrtina ukupnog budžeta. Danas ni jedan normalan kongresmen ne bi glasao za nešto ovako, ali u ono vreme prestiž je morao po svaku cenu biti ostvaren, pa se za cenu bukvalno nije pitalo.
Osim za cenu, u ono vreme se na drugačiji način brinulo o ljudskim životima nego danas. Mi danas znamo koliki rizik predstavljaju ovakve misije, ali u ono vreme se to nije moglo tačno znati. Zato se i dosta rizikovalo, odnosno sve bezbednosne mere su bile postavljane više na osnovu pretpostavki i teoretskih razmatranja, nego iz realnog i praktičnog iskustva. Tada se učilo na greškama, pa je misiji Apolo 11 prethodilo više pripremnih misija, od kojih je svaka imala određeni cilj i služila za prikupljenje rezultata i sticanje iskustva.
Zbog ogromne cene, danas se sve više poslova vezanih za raketni i svemirski program ustupa privatnim kompanijama koje su mahom relativno mlade i nemaju nikakvo praktično iskustvo, pogotovo sa slanjem ljudi i sletanjem na površinu Meseca. Takođe, nemoguće je koristiti tadašnju tehnologiju danas, jer je ona daleko prevaziđena, zastarela i (pre)skupa. Nove tehnologije zahtevaju ogromno vreme kako bi se sve zajedno usaglasilo, praktično se mora raditi sve ispočetka, a to zahteva ogromno vreme i novac. Sa druge strane, Mesec je već osvojen, pa danas nema potrebe za tom vrstom dokazivanja, pogotovo što danas veliki ceo posla obavljaju automatizovane sonde i lenderi, koji za znatno manje para donose značajne razultate. Ipak, želja za ponovnim sletanjem na Mesec postoji i danas, a razlog leži u tome da bi danas ovakva sletanja predstavljala odskočnu dasku za sledeći cilj čovečanstva, a to je slanje ljudi na Mars.
Pitanje bezbednosti sam već spomenuo na početku, a ovde bih samo dodao da su bezbednosni standardi tada i sada potpuno drugačiji. Pogledajte samo na primeru Formule 1 kako stoje stvari. Setite se kakva bezbednost vozača je bila 1969. godine, a kakva je danas. Neuporedivo. A ne možemo reći da se i tada nije vodilo računa o obezbednosti. Kada su u pitanju astronauti, kriterijumi moraju biti još mnogo stroži, jer su i izazovi neuporedivo veći.
Svet i danas pamti tragedije spejs šatlova Čelindžer 1986. godine i Kolumbija 2003. godine, kada su letelice ubrzo posle lansiranja eksplodirale, kojom prilikom su poginuli svi članovi posade, njih četrnaest ukupno. Ovde se radilo o letu u Zemljinoj orbiti, a mi govorimo o letu do Meseca. U to vreme šezdesetih i sedamdestih godina standardi bezbednosti su bili sasvim drugačiji. Danas se vrši neuporedivo više najrigoroznijih provera, pa je i to razlog što se niko ne odlučuje da pošalje ljude put Meseca olako.
Spadam u generaciju koja je prvo sletanje na Mesec 1969. godine, ali i sva ostala, pratila uživo, kao i većina tadašnjeg sveta. Imao sam tada šest i po godina i trebao sam da krenem u školu, tako da prilično dobro pamtim sve što je tada bilo najznačajnije.
Tadašnja SFRJ je očigledno bila dovoljno značajna zemlja, da su 1970. godine na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića) u Beogradu, bili izloženi komandni i lunarni modul misije Apolo 10, koja je predstavljala svojevrsnu generalnu probu za misiju Apolo 11, osim što u misiji Apolo 10 nije došlo do spuštanja lunarnog modula i astronauta na tlo Meseca. I danas odlično pamtim obilazak ovih modula sa svojim ocem i posetu pratećoj izložbi koja je kasnije bila organizovana na beogradskom sajmištu.
Da li znate da je u misiji Apolo 11 učestvovalo i sedam naših naučnika? Svi oni redom ne dovode u pitanje da li je bilo sletanja, jer su lično bili angažovani. O tome sam već pisao na svom blogu u tekstu Srpski Apollo 7 - 50 godina kasnije, pa ko želi, može da pročita, ako već nije.
Dodao bih ovde i sledeće, jako bitno: kompletne misije Apolo su sa velikom pažnjom pratili i ruski naučnici, inženjeri, vojska, ali i političari. Zar bilo ko veruje da oni ne bi istog časa izašli u javnost i rekli da je sve samo američka laž? Pa oni bi to jedva dočekali, jer bi na taj način ismejali i ponizili SAD, pogotovo u vreme strahovite podele i međusobnog animoziteta. Međutim, bukvalno niko od sovjetskih naučnika, ni tada ni sada, nije porekao istinu o američkom putu na Mesec. Šta više, Amerikanci su slali u SSSR više puta uzorke Mesečevog tla, kako bi ih sovjetski naučnici detaljno analizirali, a bilo je i više razmena naučnika između dve zemlje.
I još nešto na kraju: u misijama Apolo bilo je angažovano ukupno čak 400.000 ljudi i neverovatnih 20.000 kompanija različitih profila, naučnih instituta i univerziteta. Zar bilo ko veruje da bukvalno niko od tih ljudi ili institucija ne bi tokom vremena progovorio i razotkrio laž, nego svi oni mudro ćute decenijama?
U međuvremenu, pojavile su se silne teorije zavere o tome kako je sve bilo lažirano i kako ljudi zapravo nikada nisu odmakli dalje od orbite oko naše Zemlje. Naravno, internet je pun „dokaza“ o lažiranju, ali sve te teorije su odavno i mnogo puta demistifikovane i odbačene. Danas postoji puno ozbiljnih fact checking sajtova na kojima se mogu naći jasni dokazi o sletanju ljudi na Mesec, a sve teorije zavere su odavno objašnjene i opovrgnute čvrstim dokazima.
Tema sletanja ljudi na Mesec je toliko obimna da je o njoj napisano desetine knjiga, tako da je nemoguće očekivati da jednim malim tekstom pokrijem sve, ali potrudio sam se da makar u osnovnim crtama objasnim zašto je sletanje ljudi na površinu Meseca stvarno i zašto nije samo teorija zavere. Ko posle svega i dalje ne veruje, njegov problem.
