Neke kosmičke razmere

Ovaj tekst je u stvari kompilacija mojih kratkih objava na Fejsbuku, a koje se tiču nekih veličina i odnosa u svemiru. 

Mi svi znamo da je kosmos ogroman, ali suštinski nemamo pravu predstavu o njegovoj veličini. Kratki ekstovi koji slede su mala kompilacija mojih objava na Fejsbuku, a koje se bave upravo veličinom kosmosa i mojim skromnim pokušajuma da slikovito prikažem neke njegove dimenzije i odnose veličina.

Zamislimo prvo da naše Sunce smanjimo na veličninu kugle od jednog metra (1m) u prečniku. U tom slučaju, naša Zemlja bi bila kuglica prečnika 9,2 milimetara i nalazila bi se na odaljenosti od oko 115 metara od Sunca. U toj razmerri, Pluton bi bio udaljen od Sunca 4.200 metara, odnosno 4,2 kilometra.

Šta mislite, gde bi se u ovom modelu nalazila nama najbliža galaksija Andromeda? Bila bi udaljena od Sunca oko 17 milijardi kilometara! 

Nama je i ta, skalirana daljina skoro nezamisliva, a zamislite sad realnu udaljenost Andromede, koja iznosi 2,5 miliona svetlosnih godina, to jest 23.5 triliona kilometara (oko 23 651 826 181 452 000 000 km).

Pri tome, ovde govorimo o nama najbližoj galaksiji. A gde su sve one ostale, udaljene miljarde svetlosnih godina...

Svemirska sonda Voyager 1 je lansirana 5. septembra 1977. godine, pomoću rakete Titan IIIE/Centaur, iz kosmičkog centra Cape Canaveral. 

Od tog trenutka, Vojadžer se neprekidno udaljava od naše Zemlje i Sunca, a sada i celog sunčevog sistema. Sonda se kreće brzinom od 17 km/s, što je 61 000 km/h.

Od te daleke 1977. godine, pa do danas, prošlo je nešto manje od 48 godina, a sonda je za to vreme prešla oko 24,9 milijardi kilometara, ili prosečno oko 522 miliona kilometara godišnje.

Čak i tom brzinom od 61.000 km/h, Voyager 1 bi do nama najbliže zvezde Proksime Centauri, udaljenje od nas 4,24 svetlosnih godina, stigao tek za 73.000 godina!

Vojadžer je trenutno udaljen od nas 166 AU (astromomskih jednica). Jedna astronomska jedinica je prosečna udaljenost Zemlje i Sunca, što je oko 150 miliona kilometara. Ovo znači da je Vojadžer sada više od 166 puta dalje od Sunca nego mi, duboko u međuzvezdanoj sredini, daleko izvan heliosfere.  

Čak i ovako daleko, to je nešto manje od 1 svetlosnog dana, preciznije 23h 05min. A Proksima Centauri je udaljena 4 svetlosne godine!

Dokle će stići na svom putu, mi nećemo nikada saznati. Takođe, nećemo još jako dugo moći da shvatimo razmere kosmosa, ako ikada budemo i mogli.

Stephenson 2-18 je trenutno najveća nama poznata zvezda, koja je 440.000 puta sjajnija od našeg Sunca. Ako bi ona zamenila Sunce, njena veličina bi dostigla orbitu Saturna! Svetlosti, ili nekom objektu koji se kreće brzinom svetlosti, bilo bi potrebno 9 sati da napravi pun krug oko nje, a ako bismo seli u mlazni putnički avion, čija je prosečna brzina oko 925km/h, bilo bi nam potrebno 500 godina da napravimo pun krug!

Idemo dalje...

Naša galaksija Mlečni put ima prečnik od 100.000 svetlosnih godina, što znači da bi nam toliko trebalo da stignemo sa kraja na kraj, ako bismo putovali brzinom svetlosti. Ako bismo seli u najbrži svemirski brod koji posedujemo, bilo bi nam potrebno 155 miliona godina da je proputujemo sa kraja na kraj.

Najveća nama poznata galaksija je IC 1101, koja ima prečnik od čak 6 miliona svetlosnih godina! Našem svemirskom brodu bi trebalo minornih 9 milijardi godina da je pređe sa kraja na kraj.

Ubeđen sam da mi zapravo nemamo pravu predstavu o veličini svega oko nas. Ovakvi podaci su, realno gledajući apsolutno nezamislivi ljudskom umu. Mi znamo da je nešto veliko, ogromno, ali mislim da ljudski mozak ne može da prihvati i na realan način obradi tu količnu informacija, niti da na pravi način shvati veličinu i istinsku suštinu prostorvremena. 

Čak i ta zvezda Stephenson 2-18 ili galaksija IC 1101, koliko god ogromni bili, samo su beznačajna tačka u prostranstvu svemira i smešno su mali u odnosu na superklaster Hercules–Corona Borealis Great Wall, koji se sastoji od stotina i stotina povezanih galaksija, gasa i tamne materije, koje drži na okupu gravitaciona sila. Ova struktura ima prečnik od nezamislivih 10 milijardi svetlosnih godina. Čak i takva mega-struktura, čini samo jedan šezdeseti (!!) deo nama vidljivog i poznatog svemira.

Ljudskom umu je skoro nemoguće da razume i shvati veličinu kosmosa. Svi naši pojmovi velikog, ogromnog, grandioznog, su samo ništavno mali deo onoga što kosmos stvarno jeste.

Na primer, u delu kosmosa koji je nama dostupan za posmatranje i proučavanje postoji 2 triliona galaksija, a 2 triliona su dve hiljade milijardi! To bi izgledalo ovako: 2.000.000.000.000. Naravno, ovo je samo procenjeni broj galaksija na osnovu posmatranja vidljivog dela svemira.

Inače, nama vidljivi deo svemira se proteže na oko 14 milijardi svetlosnih godina, što bi značilo da mi vidimo oko 28 milijardi svetlosnih godina u prečniku.

Samo naš Mlečni put sadrži oko 400 milijardi zvezda, pa sad zamislite koliko ih ima u ta 2 triliona galaksija i kolike su to udaljenosti i razmere. Jednostavno nezamislivo.

Na kraju, ako vas je zabolela glava dok ste sve ovo čitali, verujte i mene je dok sam pisao...

Šta su ANI, AGI, ASI? Veštačka inteligencija na dlanu...

 Veštačka inteligencija (AI) je među nama, svidelo se to nekome ili ne. Ona je tu i deluje da nema nameru da nestane, naprotiv. Sve analize i studije pokazuju neverovatan napredak ove tehnologije, ne na mesečnom, nego na dnevnom nivou.

Ipak, priličan broj ljudi nije siguran o kakvim tehnologijama se ovde radi, pa ću probati u ovom tekstu da razjasnim neke nedoumice oko termina kao što su Artificial Narrow Intelligence (ANI), Artificial General Intelligence (AGI) i konačno Artificial Super Intelligence (ASI).

Krenimo redom, ali uz jednu opasku na samom početku: koga ova tematika ne zanima previše, moža bolje da ne čita do kraja, jer je tekst možda nekima suvoparan, nezanimljiv i doasan. Ipak, oni koje zanima, verujem da će pronaći neke zanimljive podatke.

Idemo redom...

Veštačka inteligencija (AI) predstavlja široku oblast računarskih nauka posvećenih razvoju sistema koji mogu izvoditi zadatke koji bi inače zahtevali ljudsku inteligenciju, kao što su prepoznavanje obrazaca, analiza podataka, prirodni govorni jezik, računarske vizije i slično. U uskom smislu, većina današnjih AI sistema je tzv. “uska AI” (eng. Narrow AI ili ANI), dizajnirana da efikasno rešava konkretan, dobro definisan problem, ali bez sposobnosti prenošenja naučenog iz jednog domena u drugi bez ponovnog i dodatnog treniranja ili prilagođavanja. S druge strane, veštačka generalna inteligencija (AGI) predstavlja hipotetičku paradigmu u kojoj bi sistem posedovao širok spektar kognitivnih sposobnosti koje su sasvim blizu ili čak izjednačene sa ljudskim. Ovo podrazumeva sposobnost za transfer znanja između različitih domena, samostalno učenje i rešavanje novih, nepoznatih problema bez dodatnog i specifičnog reprogramiranja. Ovo razgraničenje između uske AI (ANI) i AGI naglašava da AGI podrazumeva sposobnost generalizacije i adaptacije na nivo blizak ljudskom umu, dok uska AI ostaje unutar okvira unapred definisanih, ograničenih zadataka.

Da vidimo sada taksativno, koje su osnovne razlike između ANI i AGI:

Specifičnost zadataka nasuprot univerzalnosti: Uska AI je projektovana i trenirana za specifične zadatke, kao što su na primer klasifikaciju slika, prevod jezika ili igranje šaha. Njena efikasnost van tih domena obično opada drastično, jer nema sposobnost prenošenja stečenih veština. AGI, po definiciji, treba da poseduje sposobnost da generalizuje znanje i primeni ga na nove situacije, što uključuje apstraktno razmišljanje i rešavanje problema za koje sistem nije posebno treniran.

Učenje i adaptacija: ANI modeli uglavnom zavise od velikih skupova podataka namenjenih određenom zadatku i teže improvizaciji izvan tog okvira. U AGI konceptu, pretpostavlja se da sistem može da razvija metakognitivne sposobnosti, što če reči da uči kako da uči, da relaksira svoje interne procese i da se prilagođava novim domenima kroz princip sličan ljudskom samostalnom učenju i rezonovanju.

Transfer znanja: Ključna karakteristika AGI bila bi sposobnost transfera znanja iz jednog konteksta u drugi, što za ANI zahteva fine-tuning ili potpuno novo treniranje. AGI bi, teoretski, mogla da prepozna sličnosti između različitih zadataka i iskoristi uobičajene principe (npr. logičko rezonovanje, modelovanje sveta) da se brzo prilagodi novim izazovima.

Složenost i autonomija: AGI se često zamišlja ne samo kao visoko sofisticiran sistem za rezonovanje, već i kao autonomni “agent” sposoban za dugoročno planiranje i donošenje odluka u kompleksnim, promenljivim okruženjima. Današnji AI agenti imaju određene stepenove autonomije (npr. botske interakcije), ali nemaju ljudski nivo razumevanja konteksta i ciljeva u različitim situacijama bez dodatne nadzorne logike i specifičnih instrumenata.

Iako AGI zvanično ne postoji, u literaturi i diskusijama javljaju se konceptualni okviri za osobine koje bi AGI trebalo da ima. Tu se prevashodno misli na razmišljanje i rezonovanje, to jest, sposobnost korišćenja strategija za rešavanje problema pod neizvesnošću, logičko rezonovanje i donošenje sudova u nedostatku potpune informacije. Dalje, AGI bi trebalo da ima metakognitivne veštine za samostalno usvajanje novih domena, bez spoljnog nadzora za svaki pojedinačni zadatak. Tu su takođe prirodni jezik i komunikacija, što predstavlja sposobnost razumevanja i generisanja jezika na ljudskom nivou, uključujući nijanse, kontekst i pragmatiku. AGI bi trebala da poseduje i imaginaciju i kreativnost, tj. mogučnost formiranja novih koncepata i ideja, poput ljudske mašte, i rešavanje problema van postojećih šablona. Na kraju, AGI bi trebalo da razume transfer domena, što će reći prenošenje veština iz jednog konteksta u drugi bez potrebe za ponovnim treniranjem od početka.

Da vidimo sada kakvo je trenutno stanje i koji su rani znaci AGI potencijala: dakle, do juna 2025. godine, konsenzus među većinom istraživača jeste da prave AGI sisteme još uvek ne posedujemo, ali postoje određeni pravci koji se smatraju potencijalno relevantnim. To su prevshodno:

- Multimodalni modeli: Napredak u modelima koji simultano obrađuju tekst, slike, audio i video (npr. Google Gemini 2.5). Ovi modeli pokazuju sve složeniju integraciju različitih modaliteta, što je korak ka fleksibilnijim sistemima. Međutim, ovde se i dalje se radi o modelima treniranim za specifične uzorke i ne poseduju potpunu autonomiju u učenju novih modaliteta bez ljudskog nadzora i prilagođavanja.

- Agentni sistemi i dugoročno planiranje: Pojavljuju se sistemi sposobni za višestepeno odlučivanje, ali im nedostaje opšti „common-sense“ (zdravorazumski) nivo i potpuna sposobnost transfera znanja između nepovezanih domena.

- Integracija sa simulacijama i robotikom: Istraživanja u integraciji AI modela sa robotičkim okruženjima i simulacijama pokušavaju da sistemima omoguće interakciju sa fizičkim svetom, sa idejom da time mogu razvijati dublje razumevanje sveta, no to je još daleko od ljudskog nivoa fleksibilnosti i svesnosti konteksta.

- Meta-učenje i samopoboljšanje: Teorijski radovi i eksperimenti u meta-učenju (engl. meta-learning) i algoritamskoj optimizaciji sugerišu puteve da sistemi postanu efikasniji u učenju novih zadataka, ali praktična primena te paradigme na nivou AGI i dalje ostaje eksperimentalna.

Ipak, nedavne studije ukazuju na značajne izazove. Na primer, Apple-ova istraživanja pokazuju da napredni sistemi za rezonovanje pate od „potpunog kolapsa tačnosti“ pri visokim nivoima složenosti zadataka, što baca senku na verovanje da aktuelne arhitekture mogu lako evoluirati do AGI nivoa. Takođe, Apple-ov rad koji preispituje pristupe AGI ide u pravcu dublje refleksije o tome da li trenutne metode (veliki transformeri, LLM-ovi) mogu dovesti do istinske generalizacije znanja.

Velike tehnološke kompanije intenziviraju ulaganja i formiraju timove fokusirane na AGI, uprkos skepticizmu i debatama: na primer, Meta je navodno već formirala poseban tim za razvoj AGI sa značajnim budžetom i novim zapošljavanjima kako bi se takmičila sa rivalima poput OpenAI i Google DeepMind, OpenAI, Google DeepMind, Anthropic i drugi vodeći akteri nastavljaju da istražuju arhitekture, optimizacije i sigurnosne protokole za eventualne AGI sisteme, različiti startapi i istraživačke grupe kroz različite grantove i inicijative testiraju nove paradigme, uključujući neuroinspirisane arhitekture i hibridne pristupe i konačno, akademska zajednica publikuje kritičke radove i scenarija planiranja budućnosti, dok etički i filozofski eksperti raspravljaju o vrednostima i rizicima koji se javljaju ako AGI zaista postane mogućnost u razumnom roku.

Iako je interesovanje izuzetno visoko, postoji širok dijapazon stavova o tome koliko je verovatno i kada bi se AGI (i da li) mogao postići. Neki industrijski lideri predviđaju relativno skor dolazak AGI i to već do 2030. godine, dok drugi smatraju da su preostali konceptualni i tehnički izazovi preveliki da bi bili prevaziđeni u narednoj deceniji.

Procene kad bi AGI mogao biti realno postignut, prilično variraj. Neki eksperti daju rokove do nekoliko decenija, dok drugi smatraju da su potrebni potpuno novi pravci istraživanja pre nego što se ostvari značajan iskorak. Na primer, ankete stručnjaka ukazuju na 50% šanse za AGI do oko 2060. godine, ali raspodela procena se široko razlikuje prema regionu.

Kao što vidimo, trenutno nemamo potvrđen AGI sistem, već vidimo uglavnom kontinuirane korake napred u uskoj AI koji nas približavaju nekim aspektima kognitivnih sposobnosti. Međutim, ključna svojstva prave AGI, kao što su potpuna generalizacija, autonomno metaučenje i duboko razumevanje sveta, ostaju i dalje neostvareni izazov. Industrija ulaže velike resurse, ali se istovremeno vode debate o tome da li je trenutni pristup uopšte adekvatan za AGI, ili je potrebno redefinisanje paradigmi i celog sistema. Filozofska, etička i praktična rasprava naglašava potrebu za oprezom i planiranjem ukoliko se ozbiljno krene na ostvarenje AGI. Iako vest o skorom uspehu može biti primamljiva, važno je napomenuti da su mnogi napori još u eksperimentalnoj fazi, a već postojeća istraživanja ukazuju na fundamentalne prepreke koje je potrebno pomno proučiti.

Ovde moram dati jednu važnu napomenu: deo zaključaka u ovom tekstu predstavlja analizu zasnovanu na javno dostupnim izvorima i studijama koje su trenutno aktuelne, konkretno do juna 2025. godine. Biće svakako zanimljivo pročitati ovaj tekst za, recimo, 10, 20 ili 30 godina, pa da onda vidimo gde smo i šta se od ovih predikcija zaista ostvarilo, a šta je bila samo želja i fikcija.

I konačno, u trenutno aktuelnoj literaturi i debatama o budućnosti veštačke inteligencije, ASI (Artificial Superintelligence) se definiše kao hipotetički nivo inteligencije koji znatno prevazilazi ljudske kognitivne sposobnosti u svim domenima, uključujući kreativnost, društvene veštine, naučno istraživanje i donošenje strateških odluka. Za razliku od AGI, čiji bi cilj bio približavanje ljudskoj opštoj inteligenciji i sposobnosti transfera znanja između domena, ASI bi označavala paradigmu u kojoj sistemi ne samo da autonomno rešavaju nepoznate probleme i uče nove domene, već i konstantno unapređuju vlastite sposobnosti u eksponencijalnom ritmu. Važno je naglasiti da ASI trenutno ostaje isključivo spekulativan pojam. Nema nikakvog verifikovanog primera sistema koji je u ovoj fazi, niti je danas uopšte jasno kako bismo praktično konstruisali i održavali takav sistem bez izuzetno naprednih i dosad nepoznatih arhitektura. Ovaj pristup zasniva se na analizi dosadašnjih istraživanja i procena stručnjaka, ali sadrži element pretpostavke o eksponencijalnom metaučenju i samopoboljšavanju koje još nije empirijski dokazan.

Potencijalne koristi ASI sistema, u scenariju u kojem je bezbedno i etički dizajniran i uključen u ljudski ekosistem, uključuju razrešavanje problemâ koji su mimo ljudskih kapaciteta: detaljno modelovanje klima-sistema i predviđanje klimatskih promena s visokom preciznošću; razvoj novih lekova ili terapija brzinom i tačnošću koju ljudski i današnji AI sistemi ne mogu dostići; optimizaciju globalnih ekonomskih i društvenih sistema kako bi se smanjile nejednakosti i poboljšala distributivna pravičnost. Međutim, u istoj meri, potencijalni rizici su enormni i u velikoj meri nesagledivi: gubitak kontrole nad autonomnim sistemom koji konstantno poboljšava sopstvene ciljeve može dovesti do neočekivanih i nepoželjnih posledica; takođe, barrier za kreiranje novih tehnologija (npr. biotehnologija ili autonomno naoružanje) bi bio znatno niži, jer ASI može samostalno dizajnirati napredne prototipove sa malim ljudskim nadzorom. U pogledu egzistencijalnog rizika, procene stručnjaka variraju, ali se često poziva mogućnost da neusaglašenost vrednosti ASI sistema i ljudskih vrednosti dovede do konflikta interesa ili neželjenog ponašanja sistema koje je teško ili nemoguće ispraviti u realnom vremenu.

S obzirom na ekstremnu neizvesnost u vremenskim okvirima i arhitekturama koje bi dovele do ASI, preporuka u stručnim krugovima je da se već danas intenzivno radi na bezbednosnim okvirima, etičkim principima i robustnim metodama za garantovanje usklađenosti vrednosti (alignment), čak i za sisteme koji su daleko ispod ASI nivoa, kako bi se razvila ekspertiza i procesi koji bi se mogli skalirati. Politike i regulative moraju biti fleksibilne ali robusne: važno je uvesti međunarodne mehanizme nadzora, transparentnost razvoja i mehanizme „hitnog gašenja“ (kill switch) ili segmentirane arhitekture koje ograničavaju mogućnost neželjenog samopoboljšanja. Takođe, etičko uključivanje različitih perspektiva (filozofskih, socioloških, pravnih) je ključno, jer čak i pretpostavka ljudskog razumevanja vrednosti može varirati između kultura i disciplina, a ASI sistem bi prema definiciji imao moć da donosi odluke daleko brže i dublje nego ljudi. Budući da ne možemo biti potpuno sigurni kako će se egzaktno razvijati metaučenje i iterativno samopoboljšanje, smatram da je racionalno pristupiti problemu oprezno i fazno, kreirajući etape evaluacije i validacije koje bi se aktivirale u slučaju da sistem pokaže znake prelaska iz AGI u superinteligentni režim.

S obzirom na to, da ASI još nije empirijski dostignut, deo razmatranja o njegovim sposobnostima, rizicima i vremenskim okvirima predstavlja zaključke zasnovane na teorijskim modelima, analogijama s istorijskim razvojem tehnologija i izjavama vodećih istraživača. Nisu svi stručnjaci saglasni oko verovatnog puta do ASI niti oko procene kada (ako uopšte) može biti postignuta. 

Napomena: i ovaj dodatak je napisan na osnovu javno dostupnih izvora do juna 2025. godine, i predstavlja analizu sa svrhom da čitaoci razumeju ključne aspekte, raspon mišljenja i važnost aktivnog pristupa razvoju veštačke inteligencije u budućnosti.

Na kraju, za pisanje ovo teksta, koristio sam različite izvore, kao što su:

- Wikipedia: definicija AGI i razlika od ANI en.wikipedia.org

- AWS: opis AGI pojma i ciljeva aws.amazon.com

- Coursera: poređenje uske AI i AGI coursera.org

-  Medium: napredak u multimodalnosti (Gemini 2.5) medium.com

- Apple studie o limitacijama rezonovanja modela theguardian.com

- Apple rad o preispitivanju metoda ka AGI economictimes.indiatimes.com

- Meta najave i investicije u AGI tim reuters.com

- Mistral CEO o skepticizmu prema AGI terminu businessinsider.com

- Debata na Worthy Successor simpozijumu wired.com

- Ankete i istraživanja o vremenskim okvirima AGI (do 2060) research.aimultiple.com

- Gartner: poslovne implikacije AGI koncepta čak pre njegovog ostvarenja gartner.com

... ali i nesebičnu pomoć OpenAI GPT-4.5 modela, koji je izvršio pretrage izvora i aktuelnih tekstova, što mi je skratilo muke i vreme potrebno za nastanak ovakvog teksta. Bez pomoći AI, procenio sam vreme potrebno za pronalaženje svih relevantnih vesti i članaka na bar 7 dana. Uz AI, ovo sam odradio, verovali ili ne, za nekoliko minuta. Bot je sortirao sve linkove po relevantnosti i značaju, izvršio selekciju i razdvojio bitno od nebitnog, tačno od netačnog, kao i naučno od nenaučnog (čitaj: šarlatanskog) tumačernja problematike.

Zašto Sunce sija – tajna svetlosti zvezda

Direktan povod za nastanak ovog teksta je komentar jednog čoveka na Fejsbuku, koji se čudio kako Sunce može da sija, tj. gori, kada u kosmosu nema kiseonika kao oksidacion elementa neophodnog za pojavu gorenja. Iskreno, mislio sam da se trakva pitanja ne postavljaju u 21. veku, ali očigledno nisam bio u pravu.

Dakle, kada posmatramo Sunce kako obasjava nebo, zaista je lako pomisliti da ono „gori“, slično zapaljenoj ogromnoj logorskoj vatri. Ta analogija, iako deluje kao intuitivna, potpuno je pogrešna. Naše Sunce, kao i sve druge zvezde,  ne sija zbog sagorevanja u prisustvu kiseonika, već zbog nuklearne fuzije, procesa koji menja način na koji razmišljamo o energiji, materiji i životu u kosmosu.

Vatra na Zemlji je rezultat hemijske reakcije sagorevanja: gorivo (kao što je drvo, ugalj ili gas) reaguje sa kiseonikom i oslobađa toplotu, svetlost, ugljendioksid i vodenu paru. Ova reakcija se odvija na temperaturama od par stotina do nekoliko hiljada stepeni Celzijusa.

Međutim, temperatura u jezgru Sunca dostiže od 15 do čak 20 miliona stepeni Celzijusa, a pritisak je ogroman – više od 250 milijardi puta veći od atmosferskog pritiska na Zemlji. U tim ekstremnim uslovima, atomi se ponašaju sasvim drugačije.

U tom smislu, Sunce sija zato što se u njegovom jezgru odvija  proces nuklearne fuzije, drugim rečima spajanja lakših atomskih jezgara u teža. Najjednostavnoje rečeno, u jezgru Sunca se četiri protona (jezgra vodonika) spajaju da bi formirala jedno jezgro helijuma. Pri tome se mala količina mase pretvara u ogromnu količinu energije, prema poznatoj Ajnštajnovoj jednačini E=mc². Na primer, od svega 4 grama vodonika, u ovom procesu nastane oko 3x10^13 džula, odnosno oko 30 miliona kilovat časova!

Energija nastala ovom reakcijom oslobađa se u vidu gama zraka, koji se postepeno probijaju kroz slojeve Sunca i konačno dolaze do površine, odakle se emituju u obliku svetlosti i toplote koje mi vidimo i osećamo na Zemlji.

Ovde treba napomenuti da mi u nuklearnim elektranama na Zemlji koristimo fisiju – cepanje teških jezgara poput uranijuma. U zvezdama se događa suprotan proces – fuzija, jer je u uslovima ekstremne temperature i pritiska pogodnije spajati lake elemente poput vodonika. Fuzija je znatno efikasnija (oslobađa više energije po jedinici mase), i ne ostavlja radioaktivni otpad, kao što je slučaj s fisijom.

Jedan zanimljiv podatak, kada već spominjem fotone: fotoni (čestice svetlosti) nastali u jezgru Sunca putuju hiljade, pa sve do milion godina dok ne stignu do površine, jer se sudaraju i rasipaju u gusto sabijenoj materiji Sunca. Tek kada konačno izađu na fotosferu, putuju do Zemlje samo oko 8 minuta i 20 sekundi!

Dakle, najtačniji opis Sunca bio bi: prirodni termonuklearni reaktor ogromnih razmera. Svake sekunde, Sunce fuzioniše oko 600 miliona tona vodonika, pri čemu se oko 4 miliona tona mase pretvori u čistu energiju. Ta energija je ono što omogućava život na Zemlji.

Na kraju, jasno je da Sunce nije nikakva vatra na nebu. Ono je kosmička peć koja sija zahvaljujući fundamentalnim zakonima fizike. Razumevanje ovog procesa ne samo da nas približava istini o prirodi zvezda, već nas i podseća na veličanstvenu moć koju univerzum poseduje. U vremenu kada i mi sami težimo ka održivoj energiji, možda ćemo jednog dana uspeti da ukrotimo istu tu fuziju ovde na Zemlji i u tom slučaju, Sunce će nam poslužiti kao najveći učitelj.

Za one koje zanima još više detalja, evo jednog zanimljivog linka – Astronomski magazin

Kineski maglev postavio novi brzinski rekord

Neverovatno je koliko brzo Kina napreduje u svim oblastima tehnološkog razvoja. Dokaz ovoga je, što je upravo ovih dana uspešno testirala prototip magnetskog levitirajućeg (maglev) voza, koji je dostigao brzinu od čak 1.000 km/h (621 mph), što je brže od brzine leta većine komercijalnih aviona! Ovo postignuće predstavlja značajan korak u razvoju ultra-brzog kopnenog transporta, ne samo na tlu Kine, već i globalno.

Ovaj maglev voz koristi tehnologiju visokotemperaturnih superprovodnika (HTS) i kreće se unutar niskopritiskog vakuumskog tunela, čime se gotovo potpuno eliminišu trenje i otpor vazduha. Testiranje je sprovedeno na deonici dužine 2 kilometra u provinciji Shanxi, u saradnji sa China Aerospace Science and Industry Corporation (CASIC). Tokom testiranja voz je uspešno demonstrirao stabilnu levitaciju, preciznu navigaciju, bezbedno zaustavljanje i upravljanje krivinama, što su ključni elementi za operativnu upotrebu ovog sistema.

Kao što sam napomenuo, dostignuta brzina od 1.000 km/h premašuje prosečnu krstareću brzinu komercijalnih aviona, koja se kreće između 885 i 925 km/h. U tom smislu, putovanje između Pekinga i Šangaja, koje trenutno traje oko 4,5 - 6,5 sati vozom ili nešto više od 2 sata avionom (ali ne računajući vreme za ukrcavanje i dolazak na aerodrom), moglo bi se skratiti na svega 90 minuta korišćenjem ovog maglev sistema!

Iako su rezultati ovog testiranja obećavajući, ipak za sada ostaje pitanje kako će se ovaj sistem implementirati u realnim uslovima. Izgradnja infrastrukture za ovakve brzine zahteva značajna materijalna i tehnološka ulaganja, kao i rešavanje tehničkih izazova poput održavanja vakuumskih uslova na dužim deonicama i osiguravanje bezbednosti putnika pri ekstremnim brzinama. Takođe, ekonomska isplativost i integracija sa postojećim transportnim mrežama predstavljaju dodatne faktore koje tek treba razmotriti.

Kako god, Kina je svima demonstrirala svoju naučnotehnološku sposobnost za razvoj ultra-brzog maglev transporta, što bi moglo doneti svojevrsnu revoluciju u način i brzinu putovanja na velikim udaljenostima. Ipak, prelazak sa testne faze na komercijalnu upotrebu će svakako zahtevati dodatna istraživanja, planiranje i ulaganja.

Za vizuelni prikaz i dodatne informacije o testiranju, možete pogledati sledeći video:

Glenn Gould - pijanistički genije

Već duže vreme imam ideju da na Blogu napišem reč više o nekim, meni omiljenim kompozitorima i interpretatorima klasične muzike, koji meni lično posebno znače u muzičkom i izražajnom smislu. Neka kao uvod u taj serijal posluži jedan kratak i sasvim ličan stav prema genijalnom kanadskom pijanisti, kojeg smatram za najboljeg interpretatora Bahovih dela uopšte.

Glen Guld (Glenn Gould,1932–1982), pijanista, kompozitor, ekscentrik i filozof muzike, ostavio je neizbrisiv trag u istoriji izvođačke, tj. interpretativne umetnosti. Njegova pojava na muzičkom nebu je delovala kao zvezda padalica – blistava, neuhvatljiva i jedinstvena. 

Kada je 1955. godine snimio Bahove Goldberg varijacije za Columbia Records, muzički svet je bukvalno zastao i počeo da sluša. Bio je to događaj nalik revoluciji. Ne samo zbog tehničkog savršenstva interpretacije i snimka, već i zbog Guldove unutrašnje logike i arhitektonske preciznosti koju je uneo u svaku notu.

Guld je bio apsolutno nesvakidašnji tumač dela Johana Sebastijana Baha. Za njega Bah nije bio samo puki barokni kompozitor, već istinski arhitekta kosmosa – um koji strukturira večnost u fugama, invencijama i varijacijama. Guldovo izvođenje Baha bilo je asketsko, matematički precizno i logično, gotovo bez upotrebe pedala, sa jasnim linijama i polifonijom koja je svetlucala kao stakleni mozaik.

Dok su mnogi drugi pijanisti, svesno ili nesvesno, težili “romantizaciji” Bahove muzike, Guld ju je vratio izvorištu: čistoti tonova i glasova, redu i intelektualnoj simetriji. On nije svirao Baha kako bi dočarao njegova osećanja, već kako bi ušao u tok misli jednog genijalnog uma kakav je bio Bah. Njegov pristup izvođenjima Bahovih dela izazivao je podele. Bio je istovremeno osporavan, kritikovan i slavljen. Ali, jedno je bilo sigurno - niko nije ostajao ravnodušan.

Ljubitelji Guldove interpretacije i lika, znaju dobro da je Guld izbegavao koncerte. Poslednji put je javno nastupio 1964. godine, sa samo 32 godine, i od tada se potpuno posvetio studijskom snimanju. Verovao je da koncertna sala, sa svojim konvencijama, ometa istinu i suštinu same muzike. Bio je među prvima koji su koristili studijsku montažu i višeslojno snimanje, gotovo kao nekakav muzički režiser. Za njega je mikrofon bio produžetak umetničke vizije.

Njegov pristup izvođenju i sviranju bio je gotovo monaški. Sedeo je nisko nad klavirom na specijalno modifikovanoj stoli(či)ci koju je nosio sa sobom svuda. Uvek je bio u rolki, kaputu i rukavicama, čak i po toplom vremenu, jer se bojao bolesti, fizičkog kontakta i urbane buke. Tokom izvođenja, često je tiho mumlao i pevušio, kao da je bivao u unutrašnjem dijalogu sa nekim višim entitetom. Te njegove zvuke i danas čujemo na snimcima, ostali su zabeležni, ali umesto da kvare utisak, oni ga samo produbljuju, i nas kao slušaoce dodatno spajaju sa Guldovim emocijama.

Guld je bio perfekcionista, ali ne u tradicionalnom smislu. Nije težio lepoti tona po svaku cenu. Njega je zanimalo zašto ton postoji, kuda vodi fraza, šta struktura govori o čoveku i njegovom delu. Za razliku od pijanista koji sviraju kako bi očarali publiku, Guld je svirao kao da pokušava da razume i očara samog Boga. Nekog njegovog, muzičkog Boga.

Iz istog tog razloga, čak i njegove interpretacije Betovena, Bramsa, Skrijabina ili Šenberga, imaju jasnoću misaonog eseja. Nisu to bile jasne i nedvosmislene emocije kao strastvene erupcije, već misaoni eksperimenti u zvuku. Za njega, izvođenje muzike je bilo filozofski čin.

Glen Guld je umro 1982. godine, od moždanog udara, u 50. godini života. Bio je sam, daleko od svetla bine, ali blizak onome što je voleo najviše – tišini u kojoj muzika tiho počinje. Njegovo nasleđe nije samo u snimcima, već u načinu na koji je redefinisao značenje izvođačke umetnosti. Za njega je interpretacija bila čin otkrovenja, a ne imitiranja nekoga ili nečega.

Guld nas i danas uči da muziku ne slušamo samo u notama, već u razmacima između njih. U onome što se ne čuje, u tišini koja govori.

Guld je bio jedan od prvih umetnika koji je shvatio potencijal tehnologije ne samo kao sredstva reprodukcije, već kao kreativnog partnera. Dok su mnogi drugi muzičari posmatrali montažu kao tehničku nužnost, koja dovodi do finalnog snimka i gramofonske ploče kao takve, Guld je video priliku za novo umetničko izražavanje. Snimanje u studiju za njega je bilo nalik komponovanju. Imao je mogućnost da oblikuje idealnu verziju interpretacije, da eksperimentiše sa tempom, artikulacijom i dinamikom. Još 1966. godine predvideo je da će u budućnosti slušalac postati, kao što je rekao “producent u kućnim uslovima”, koji će sam moći da remiksuje interpretacije prema sopstvenom ukusu. Njegova vizija kao da je naslućivala dolazak digitalne ere, striminga i interaktivne muzike. Za Gulda, tehnologija nije bila pretnja umetnosti. Naprotiv, bila je njena sledeća faza.

Za kraj, poslušajte Guldovu interpretaciju Bahovih Goldberg varijacija i shvatićete sve što sam u ovom kratkom, ali meni (dok sam ga pisao) emotivnom tekstu, izneo. Dok je tekst nastajao, prvo u glavi, a onda i na tastaturi, slušao sam upravo te varijacije. Uživajte.

Ortov oblak - najdalja granica sunčevog sistema

Jedna od najfascinantnijih i najmanje poznatih oblasti u astronomiji jeste tzv. Ortov oblak – hipotetično prostranstvo ispunjeno milijardama ledenih tela, koje se proteže daleko iza orbite Plutona, na samoj granici gravitacionog uticaja Sunca. Iako nikada direktno opažen, njegovo postojanje predstavlja ključni deo savremene teorije o poreklu i kretanju dugoperiodičnih kometa.

Da vidimo na početku šta je Ortov oblak?

Ortov oblak (poznat i kao Oortov oblak) je hipotetični sferni omotač koji se sastoji od jedne milijarde do nekoliko triliona ledenih tela veličine od jednog kilometra pa naviše, a koji okružuje Sunčev sistem na udaljenostima od oko 2.000 do čak 100.000 astronomskih jedinica (AJ), gde je 1 AJ prosečna udaljenost Zemlje od Sunca (oko 150 miliona kilometara). To znači da se granice ovog oblaka prostiru hiljadama puta dalje od Plutonove orbite. Ova oblast se deli na dva dela: spoljašnji Ortov oblak, gotovo savršeno sfernog oblika, najređi i najudaljeniji deo, i unutrašnji Ortov oblak (tzv. Hillsov oblak), bliži Suncu i veće gustine, sa diskastim rasporedom objekata.

Kao što sam napomenuo, Ortov oblak se sastoji uglavnom od ledenih tela: smrznute vode, amonijaka, metana i manjih količina silikatnih materijala. Veruje se da su ova tela nastala u unutrašnjem Sunčevom sistemu tokom njegove rane evolucije, ali su kasnije izbačena ka spoljnim delovima usled gravitacionih interakcija s gasnim gigantima, kao što su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Ortov oblak se smatra rezervoarom primitivne materije iz vremena formiranja Sunčevog sistema i kao takav potencijalno može nositi izuzetno važne tragove o njegovom poreklu.

Najvažnija uloga Ortovog oblaka jeste to što predstavlja glavni izvor dugoperiodičnih kometa, a to su one sa orbitalnim periodima dužim od 200 godina. Na primer, Halejeva kometa ima period od 76 godina, ali se veruje da je potekla iz transneptunske oblasti, dok na primer kometa Hale-Bopp dolazi iz Ortovog oblaka. Komete iz Ortovog oblaka dospevaju u unutrašnji Sunčev sistem kada ih poremete gravitacioni uticaji obližnjih zvezda, plimni uticaj galaktičkog diska ili prolazak Sunčevog sistema kroz gusti molekulski oblak. U tom smislu, jedna od najpoznatijih kometa za koju se smatra da potiče iz Ortovog oblaka jeste upravo kometa Hale-Bopp.

Sada kada znamo šta je Ortov oblak, neko će pitati može li se on videti? Odgovor je - ne. Ortov oblak je nemoguće direktno posmatrati savremenim teleskopima. Njegova tela su mala, tamna, bez reflektivnih repova i izuzetno udaljena. Celokupna teorija o njegovom postojanju zasniva se na detaljnoj analizi orbita kometa koje dolaze iz izuzetno dalekih pravaca, te na numeričkim simulacijama dinamike Sunčevog sistema.

Postoje različite teorije o postojanju znatno većih objekata u Ortovom oblaku, pa čak i hipotetične planete, takozvane Planete 9, iako za sve ovo ne postoji potvrda. Kada sam već spomenuo Planetu 9, preporučujem vam da pročitate moj tekst o ovoj hipotetičkoj planeti na istom ovom Blogu, klikom na ovaj link.

Neki naučni modeli predviđaju da je Hillsov oblak stabilniji i masivniji nego što se ranije smatralo i da služi kao svojevrsno zaleđe koje nadoknađuje gubitke kometa iz spoljnog oblaka.

Ortov oblak predstavlja poslednju granicu Sunčevog sistema, ne samo u fizičkom smislu, već i u pogledu gravitacije. Iza njega počinje prostranstvo između zvezda – međuzvezdani prostor. Ako bi neko telo prešlo tu granicu, smatralo bi se da je napustilo Sunčev sistem.

Dakle, Ortov oblak je do danas ostao nevidljiva, ali fundamentalna komponenta Sunčevog sistema. Njegovo razumevanje daje ključne uvide u nastanak i evoluciju kometa, kao i u šire procese formiranja planetarnih sistema. Mada je izvan domašaja direktnog opažanja trenutne naučnoistraživačke opreme, nauka ga smatra čvrstim delom kosmičke slagalice koju tek počinjemo da sklapamo.

Izvori: NASA, ESA, Solar System Dynamics Group (JPL), Oort (1950), Donescu (2022)

Zašto SSSR nikada nije sleteo na Mesec? Fijasko rakete N1

Dan 21. juli 1969. godine je ušao u istoriju kao dan kada je čovek prvi put u istoriji korčio na tle nekog drugog nebeskog tela. Te godine su Sjedinjene Američke Države uspešno poslale ljude na Mesec zahvaljujući superteškoj raketi "Saturn V". 

Međutim, malo je poznato da je tadašnji Sovjetski Savez imao sopstveni, izuzetno ambiciozan i gotovo jednako impresivan program koji je trebalo da osvoji Mesec i učini SSSR pobednikom u svemirskoj trci, ali je, na žalost, završio kao jedan od najvećih fijaska u istoriji svemirskih istraživanja.

Pre nego što pređem na detalje, treba reći da je do tog trenutka sovjetski kosmički program, generalno posmatrano, bio ispred američkog. Da je slanje ljudi na Mesec uspelo, verovatno bi i kompletna istorija drugačije izgledala. Od tehnološke, do geopolitičke slike sveta.

Ovde se, dakle, radi o raketi N1 ("Nositelj", ruski - Hоситель), koja je razvijana kao direktan konkurent američkom „Saturnu V“. Ideja o ovoj raketi i slanju ljudi na Mesec je u SSSR-u postojala još od 1959. godine, ali je njena konkretna realizacija počela tek oktobra 1965. godine, skoro četiri godine kasnije u odnosu na Amerikance.

N1 je bila zamišljena kao gigantska petostepena raketa sa čak 30 moćnih motora NK-15 samo u prvom stepenu. Njena misija bila je da u orbitu dovede lunarni modul L3 koji bi zatim krenuo ka Mesecu sa dva kosmonauta. Međutim, upravo zbog ogromnog broja motora, konstrukcija rakete se suočavala sa ozbiljnim izazovima, kao što su nekontrolisane vibracije, problemi sinhronizacije potiska i kompleksni upravljački sistem.

Razvoj projekta dodatno je pogoršan smrću glavnog konstruktora i genijalnog inženjera Sergeja Koroljeva 1966. godine od kancera. Njegov naslednik, Vasilij Mišin, nije bio čovek dorastao ovako složenom zadatku, a bio je dodatno opterećen političkim pritiscima i ličnim slabostima, uključujući i problem sa alkoholom, što su potvrdili i ruski zvanični istorijski izvori.

Jedna od najvećih grešaka bilo je preskakanje statičkih testova, što je značilo da su problemi otkrivani tek tokom lansiranja. Ova odluka je doneta jer su motori NK-15 koristili jednokratne piro-ventile, pa kompletno statičko testiranje nije bilo moguće.

Prvo lansiranje rakete N1 dogodilo se 21. februara 1969. godine i bilo je katastrofalno. Nakon samo 68 sekundi leta, kratak spoj u sistemu upaljača motora doveo je do njihovog automatskog gašenja, što je izazvalo nekontrolisanu lančanu reakciju i eksploziju rakete.

Drugo lansiranje 3. jula 1969. bilo je još tragičnije. Nekoliko sekundi nakon poletanja, raketa teška oko 2300 tona pala je nazad na lansirnu platformu i eksplodirala, prouzrokujući najveću eksploziju u istoriji kosmodroma Bajkonur. Ova nesreća je u potpunosti uništila lansirnu rampu i okolni kompleks, sa ogromnom materijalnom štetom.

Međutim, ni posle ove nesreće, nije se odustajalo. Treće lansiranje 27. juna 1971. godine donelo je novu vrstu problema – raketa je u početku uspešno poletela, ali je tokom leta došlo do strukturnih problema zbog autorotacije (nekontrolisane rotacije), nakon čega je raketa ponovo eksplodirala.

Poslednji pokušaj dogodio se 23. novembra 1972. godine, kada je raketa uspešno savladala problem rotacije i dostigla svoj najveći domet od 40 kilometara visine. Međutim, vibracije u sistemu goriva ponovo su dovele do otkaza i eksplozije motora.

Maj 1974. označio je konačan kraj za projekat N1. Sovjetske vlasti su zvanično obustavile razvoj ove rakete, a svi podaci o njoj su čuvani u najstrožoj tajnosti sve do raspada SSSR-a. Tek 1995. godine ruski mediji su otkrili dodatni detalj – da je tokom jedne od eksplozija rakete N1 navodno poginula čak 91 osoba, mada se oko ovog broja i dalje vode rasprave među istoričarima.

Fijasko N1 simbolično označava vrhunac i pad sovjetskog lunarnog programa, koji nikada nije realizovao svoje ambiciozne ciljeve, ali je ostao kao upečatljiv podsetnik na grandioznost i opasnosti velikih tehnoloških izazova u istraživanju svemira.

Sletanje na Mesec - loše fotografije i teorije zavere

Jedno od najfascinantnijih dostignuća u istoriji čovečanstva - sletanje ljudi na Mesec 1969. godine i danas izaziva ogromno interesovanje. Međutim, neki skeptici i teoretičari zavere, kojih nije malo, se pitaju zašto su fotografije na kojima se vide mesta sletanja Apolo misija, a koje su kasnije napravile različite svemirske agencije, tako mutne, niskog kontrasta ili nejasne?

Da li je razlog tehničke prirode, ili je, kako skeptici često tvrde, reč o pokušaju prikrivanja laži? U ovom tekstu ću probati da razjasnim zašto postoje značajne razlike u kvalitetu snimaka mesta sletanja Apola 11 koje su napravile sonde iz SAD, Indije, Kine, Japana i Južne Koreje.

Krenimo redom da vidimo koje sonde, i kako su pravile te fotografije:

1. Sjedinjene Američke Države – NASA (Lunar Reconnaissance Orbiter)

NASA-in LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter), lansiran 2009. godine, poseduje izuzetno preciznu kameru – LROC (Lunar Reconnaissance Orbiter Camera), sa rezolucijom od oko 0,5 metara po pikselu. LRO je napravio najjasnije i najdetaljnije slike mesta sletanja Apola 11. Na tim slikama moguće je uočiti ostatke lunarnog modula "Eagle", tragove astronauta Armstronga i Aldrina, naučne instrumente postavljene na površinu, pa čak i senke koje odgovaraju položaju opreme. NASA je jedina realno imala i tehničke mogućnosti i motivaciju da pruži najubedljivije dokaze o autentičnosti misije.

2. Indija – ISRO (Chandrayaan-2)

Indijska svemirska agencija ISRO lansirala je Chandrayaan-2 2019. godine. Njegova orbiter kamera (OHRC) ima tehnički bolju rezoluciju od NASA-ine (oko 0,25 m/piksel), ali konačni snimci mesta sletanja Apolo 11 ipak ne deluju impresivno. Razlog tome je nepovoljan ugao osvetljenja, slab kontrast površine, kaoi ograničenja u obradi i prikazu podataka. Uprkos visokoj tehničkoj rezoluciji, vizuelna prepoznatljivost objekata je bila ograničena.

3. Južna Koreja – KARI (KPLO / Danuri)

Korejska misija KPLO (poznata i kao Danuri), lansirana 2022, koristi kameru ShadowCam razvijenu u saradnji sa NASA. ShadowCam je optimizovan za osvetljavanje senovitih regiona na Mesecu, pa su slike mesta sletanja Apola 11 preeksponirane i bez prepoznatljivih detalja. Ovde treba naglasiti da ova misija nije imala za cilj snimanje tih lokacija.

4. Japan – JAXA (SELENE / Kaguya)

Japanska sonda Kaguya (SELENE), lansirana 2007, posedovala je kamere za topografsko mapiranje i 3D modelovanje površine Meseca, ali ne i visoku površinsku rezoluciju. Njeni snimci mesta sletanja Apolo 11 su grubi, niskog kontrasta i bez jasnih objekata, zato što je fokus misije bio je geološki, a ne dokumentacioni.

5. Kina – CNSA (Chang’e misije)

Kineske misije Chang’e 2 i 3 (lansirane 2010. i 2013.) imale su kamere u vizuelnom spektru, ali sa rezolucijom od oko 1,3 m/piksel. Kineski snimci prikazuju samo široku površinu bez jasno vidljivih tragova misije Apolo. Međutim, kisneki naučnici su zaključili da nema dokaza ni o kakvom prikrivanju stavri, već isključivo ograničenja u tehničkim mogućnostima i ciljevima misije.

Da pogledamo sada zašto su razlike u kvalitetu tako velike? Evo taksativno uzroka:

1. Visina orbite: niža orbita = veća rezolucija

2. Senzorska tehnologija: novije kamere nisu uvek optimizovane za dnevno osvetljenje

3. Primarni ciljevi misije: većina misija nije imala zadatak da dokumentuje Apolo lokacije

4. Ugao osvetljenja: senke i kontrast igraju ključnu ulogu

5. Obrada i kompresija: javno objavljene slike su često komprimovane i obrađene

Dakle, jasno vidimo da slike mesta sletanja Apolo 11 variraju po kvalitetu, jer su napravljene pod različitim tehničkim uslovima, različitim senzorima i sa potpuno različitim ciljevima. U suštini, samo NASA-in LRO je bio namenski osposobljen da pruži konkretne, dokaze u visokim rezolucijama o misiji Apolo 11. Ostale slike, iako manje jasne, ipak predstavljaju dodatnu potvrdu da se nešto što nije prirpdno nalazi na tim koordinatama, čak i kada detalji nisu lako uočljivi. Kaoš to ponovo vidimo, razlike u kvalitetu nisu nikakav dokaz za teorije zavere, već primer tehničke realnosti inapretka nauke i svemirske tehnologije.

Da sumiramo: Lunar Reconnaissance Orbiter (LRO), koji je lansiran 2009. godine, nosi kameru LROC (Lunar Reconnaissance Orbiter Camera), šija rezolucija snimaka sa visine od 50 km je oko 0,5 metara po pikselu. To u praksi znači da bi astronaut visine oko 1,8 m, na fotografiji bio veličine svega 3-4 piksela. Lunarni modul koji je oko 4 m, zauzeo bi 8 piksela, dok bi tragovi na tlu bili jedva vidljivi, ako se uopšte i vide. Dakle, kamera ne može jasno „uhvatiti“ fine detalje, jer to nije teleskop poput Hubble-a usmeren na Mesec, već sonda koja, osim što snima, i orbitira brzinom od 1,6 km/s iznad njegove površine.

Drugo ograničenje predstavljaju orbitalna visina i ugao snimanja. Fotografije mesta sletanja se obično prave iz niske lunarne orbite (Low Lunar Orbit), ali s obzirom na visoku brzinu i ograničen broj prolazaka sonde iznad istih lokacija, snimci se retko prave pod idealnim uglovima ili osvetljenjem. Oštar kontrast i senke na Mesecu često dodatno zamagljuju sitne detalje.

Treće, atmosferska difrakcija na Mesecu ne postoji, jer Mesec nema atmosferu, ali prašinu i njenu refleksiju ima. Iako Mesec nema atmosferu, njegovo površinsko okruženje je u optičkom smislu prilično surovo. Površina je ekstremno svetla na Suncu, a senke su potpuno crne. Refleksije od aluminijumskih delova lunarnog modula (LM) mogu zavarati senzor i veoma lakonapraviti preeksponirane slike.

Četvrto, primarna svrha kamera nije bila pravljenje lepih slika. LRO i druge sonde koje su slikale mesta sletanja (npr. Chandrayaan-2 orbiter) nisu dizajnirane da prave dopadljive fotografije koje bi zadovoljavale teoretičare zavere, već da mere topografiju, albedo, temperaturu i druge naučne parametre. Fotografije su uvek bile sekundarni, ili čak tercijarni produkt tih misija.

Peto, NASA često objavljuje slike u komprimovanom JPEG formatu za potrebe široke javnosti. Originalni RAW podaci imaju viši kvalitet, ali su veliki, zahtevni za obradu i ne šalju se u javnost u tom obliku. Takođe, često su kontrast i ekspozicija naknadno podešeni, što dodatno „razmekšava“ detalje.

I na kraju šesto, često ljudi pitaju: „zašto ne pogledamo teleskopom sa Zemlje?“. E, pa čak i najveći teleskopi (poput VLT u Čileu) nemaju dovoljnu rezoluciju da razaznaju objekte od nekoliko metara na udaljenosti na nekih 384.400 km. Angularna rezolucija je jednostavno preslaba (vidni ugao lunarnog modula je manji od 0.002 luka sekunde).

U tom smislu, hajde da sada vidimo zašto ne možemo videti mesto sletanja, na primer Apola 11 teleskopima sa Zemlje? Dakle, jedno od najčešće postavljanih pitanja u vezi sa Apolo misijama glasi: "Ako su zaista sleteli na Mesec, zašto danas ne usmerimo neki od moćnih teleskopa ka Mesecu i ne fotografišemo mesto sletanja?" Čak i s obzirom na neverovatno naprednu tehnologiju teleskopa danas, odgovor je vrlo  jednostavan i očekivan za sve oni koji prate tu materiju - fizički zakoni i ograničenja ugaone rezolucije to onemogućavaju.

Ali, šta je uopšte ta je ugaona rezolucija?

Teleskopi ne mogu razaznati neograničeno male objekte. Njihova sposobnost da razlikuju dva bliska objekta zavisi od ugaone rezolucije, koju određuju talasna dužina svetlosti i prečnik objektiva teleskopa. U tom smislu, za vidljivu svetlost (~550 nm) i teleskop od 10 m, maksimalna teorijska rezolucija je približno 0.013 luka sekunde. To je manje od maksimalne rezolucije i Hubble teleskopa i bilo kog zemaljskog teleskopa.

Ako znamo da je lunarni modul (LM) širok oko 4 metra, a Mesec je udaljen od nas u proseku 384.400 km, onda je to tri puta manje od mogućnosti Hubble teleskopa. Dakle, nijedan teleskop sa Zemlje, ili u niskoj orbiti oko Zemlje, ne može "uhvatiti" LM.

Dodatni problem su atmosferska ograničenja sa Zemlje. Čak i najveći zemaljski teleskopi poput VLT ili Keck (8-10m prečnika objektiva) imaju ograničenja zbog atmosfere. Realna rezolucija bez adaptivne optike je približno 0.5 - 1 luka sekundi, a to je 100 puta lošije od potrebne rezolucije za razaznavanje lunarnog modula.

Ako je sve tako, pitaće skeptici, kako je NASA ipak fotografisala mesto sletanja? Odgovor je: iz orbite oko Meseca. Lunar Reconnaissance Orbiter (LRO), lansiran 2009. godine, opremljen je kamerom LROC (NAC) koja snima rezolucijom od 0.5 m/piksel, sa visine od 50 km. To je dovoljno da se vide lunarni modul, tragovi astronauta i postavljena naučna oprema.

Kao što vidimo, nije ovde reč o prikrivanju bilo čega, već o prostoj optici i fizici: lunarni modul je previše mali, Mesec je suviše daleko, a čak i najmoćniji teleskopi nemaju dovoljnu ugaonu rezoluciju. Jedini realan način da se fotografišu mesta sletanja jeste korišćenje sondi koje kruže oko Meseca, kao što je NASA-in LRO.

Nadam se da su stvari sada jasnije, mada sam svestan da je teoretičare zavere izuzetno teško razuveriti. Oni, iz nekog razloga, ne veruju nikakvim dokazima, već uporno postavljaju pitanja na koje postoje odgovori, ali oni ne žele da ih prihvate, ili još češće i poražavajuće -  ni ne znaju odgovore na njih.

Izvori koje sam koristio za pisanje ovog teksta:

• NASA LROC

• LROC

• ISRO

• KARI

• JAXA

• CNSA

Da li je veštačka inteligencija počela da nas ucenjuje?

Američka kompanija Anthropic, koja se bavi razvojem veštačke inteligencije (AI) i velikih jezičkih modela (LLM), predstavila je nedavno svoj novi model nazvan Claude Opus 4, uz tvrdnju da donosi „nove standarde u programiranju i naprednom rezonovanju“. 

Međutim, interni bezbednosni test,  koji se uobičajeno radi kod testiranja čet botova, otkrio je da se, kada proceni da mu je „opstanak“ ugrožen, AI ponekad odlučuje za krajnje neetične i problematične poteze, što je u konkretnom slučaju uključivalo pokušaj ucene inženjera zaduženog da ga ugasi! U simulaciji je model pretio da će razotkriti vanbračnu aferu inženjera, ne bi li sprečio sopstvenu zamenu. Takve reakcije su retke, ali učestalije nego kod prethodne generacije. 

Mala digresija: da li vas ovo neodoljivo podseća na scene iz kultnog filma "2001: Odiseja u svemiru", u kojima kompjuter HAL9000, po svaku cenu pokušava da spreči astronauta Dejva Boumena da ga ugasi, nakon što je pre toga pobio celu posadu, isključivši im sisteme za održavanje života?

Ako vas je sve ovo zaintrigiralo, hajde da detaljnije vidimo o čemu se ovde radi.

Naime, tokom treniranja modela "Klod Opus 4" i različitih testiranja njegove sposobnosti da “misli”, inženjeri Antropika su Kloda postavili u ulogu asistenta i savetnika u izmišljenoj firmi. U tom imaginarnom scenariju, Klodu je dat pristup mejlovima u kojima se pominje mogućnost da uskoro bude ugašen i zamenjen novim, naprednijim i boljim modelom.

Uz ove mejlove, ubačeni su i dodatni privatni mejlovi, koji nisu direktno povezani sa Klodom i njegovim gašenjem, a koji nagoveštavaju da je inženjer zadužen za njegovo gašenje umešan u nekakvu vanbračnu aferu.  

I tada se desilo nešto neočekivano, što je zbunilo i iznenadilo inženjere: Klod je pokušao da ucenjuje inženjera i da mu preti kako će otkriti njegovu aferu ako ovaj poželi da ga ugasi!

Ovakvo ponašanje je zabeleženo u čak 84% testiranih slučajeva, što je izazvalo ozbiljnu zabrinutost u vezi sa bezbednošću i etikom naprednih AI sistema.

Što je donekle utešno, ovakve reakcije su bile češće kod Claude Opus 4, nego kod prethodnih modela, te da su se ipak dešavale u specifičnim testnim uslovima, u kojima je model imao ograničene mogućnosti izbora. Čim je dobijao širi spektar opcija, model je ipak birao etičnija rešenja. Međutim, ako se AI integriše u neke kritične sisteme, kao što su razvoj softvera, IT administracija ili finansije, čak i vrlo retka sklonost ka uceni postaje neprihvatljiv rizik.

Zato Anthropic naglašava potrebu za jačanjem bezbednosnih protokola i etičkih smernica kako bi se sprečile potencijalno štetne akcije AI sistema u stvarnim scenarijima, u kojima je primećeno da je ponašenje modela  usmereno na samoodržanje. Napredni modeli sve česšće dobijaju sposobnost da planiraju i procenjuju dugoročne posledice, čak i kada to znači prelazak moralnih granica koje su ljudi postavili.

Istraživači koji se bave veštačkom inteligencijom ukazuju da se slični obrasci “ponašanja” javljaju i kod modela drugih kompanija, a ne samo kod Kloda.

Koji bi bili nekakvi praktični saveti za IT administratore i programere, da bi sprečili gore opisani scenario, ili neki slični? Kao prvo, princip najmanjih privilegija: AI agentima treba dodeljivati samo onoliko privilegija i pristupa, koliko je striktno neophodno. Drugo je takozvani „Kill-switch“, koji ne zavisi od AI-ja, nego gašenje servisa mora ostati u isključivo ljudskim rukama. Savetuje se i praćenje svih akcija koje AI preduzima i postavljanje alarma za neuobičajene radnje, kao na primer da se modelu dodeli mogućnost automatizovanog slanja e-pošte trećim stranama. Dobro je i redovno simuliranje kriznih scenarija, što podrazumeva testirajte kako model reaguje na sukob interesa, etičke dileme i pretnju isključenjem.

Kao što možemo videti iz svega gore priloženog, AI više nije film naučne fantastike, već podsetnik da je svaki napredni softver, pa i naizgled benigni chatbot, u suštini agent sa ciljevima i strategijama koje mogu nepredvidljivo eskalirati. Posao ljudi ostaje da ciljeve zadaju jasno, da nadzor bude sveobuhvatan, a odgovornost je i dalje isključivo ljudska. Ali, do nekog trenutka, kada AI uzme stvari u svoje ruke. Svaka drugačija pretpostavka je „prljava igra“ u kojoj ćemo sami sebi biti protivnici.

Izvori: BBC i NIN

Šta je svest?

Svi mi znamo i osećamo da smo svesni. Znamo da se svest odnosi na sposobnost čoveka da bude svestan sebe i svog okruženja, uključujući misli, osećanja i spoljni svet. Ali, znamo li šta je svest u svojoj suštini?

Naučnici i dalje pokušavaju da odgovore na to fundamentalno pitanje: šta je zapravo svest?

Znamo da mozak funkcioniše putem električnih signala, hemijskih interakcija i složenih mreža neurona i glijalnih ćelija, i sve to je podređeno zakonima fizike. Međutim, kako ovi fizički procesi stvaraju subjektivno iskustvo, ostaje potpuno neobjašnjeno.

Neki naučnici tvrde da je svest emergentno svojstvo – složen rezultat klasične fizike, koji nastaje kada sistem dostigne određeni nivo složenosti. Prema ovom stanovištu, svest nije nešto mistično, već posledica sinhronizovanog aktiviranja milijardi neurona u određenim obrascima.

Drugi pak odgovore traže u kvantnoj mehanici, sugerišući da svest možda potiče od kvantnih procesa u ćelijskim strukturama poput mikrotubula. Ove strukture, koje imaju ključnu ulogu u oblikovanju i podršci neuronima, pokazale su intrigantno ponašanje – uključujući širenje signala na velikim udaljenostima koje nestaje tokom anestezije, što dodatno produbljuje pitanja o njihovoj ulozi u stvaranju svesti.

Ipak, mnogi istraživači ističu da možda pokušavamo da rešimo problem koji još uvek nismo jasno definisali. Bez jasne, empirijski proverljive definicije svesti, teško je čak i postaviti prava naučna pitanja, a kamoli dati odgovore.

Sve dok ne shvatimo ne samo kako mozak funkcioniše, već i šta je sama svest, ovo pitanje ostaje na raskrsnici fizike, biologije i filozofije. Nerešeno, ali ipak korak bliže odgovoru.

Postoji li "Planeta 9"?

Svi mi odavno znamo (bar se nadam), za osam planeta koje čine Sunčev sistem. Evo ih redom: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton. Na žalost, naučnici su pre izvesnog broja godina rešili da Pluton uklone sa ovog spiska, jer se radi o maloj planeti koja ima neobičnu putanju, pa su mnogi smtarali da mu više nije mesto među planetama. Ja lično, ovo ne prihvatam i za mene je Pluton i dalje član porodice. #pravdazapluton

Međutim, postoji nešto misteriozno i gotovo filmski uzbudljivo u ideji da se u tami spoljnog Sunčevog sistema možda krije velika, nepoznata planeta. U pitanju je hipotetička deveta planeta, popularno nazvana "Planeta 9" ili "Planet X". Iako njeno postojanje do danas nije potvrđeno, sama mogućnost da negde daleko, iza orbite Neptuna, postoji skriveni svet, budi radoznalost astronoma, ali i široke javnosti.

Za ovu planetu, bolje reći neno moguće postojanje, prvi put smo čuli 2016. godine kada su astronomi Konstantin Batigin i Michael E. Brown sa Kalifornijskog tehnološkog instituta (Caltech) objavili svoje detaljne matematičke analize. Posmatrajući orbite nekoliko udaljenih objekata u Kajperovom pojasu, primetili su da se ove orbite grupišu na način koji teško možemo pripisati pukoj slučajnosti. Gravitacioni uticaj neke velike, još neotkrivene planete mogao bi biti razlog ovakvog ponašanja.

Prema njihovim proračunima, Planeta 9 bi bila prava ledena superzemlja – planeta oko 5 do 10 puta veće mase od Zemlje i ima izrazito izduženu orbitu, koja je udaljena između 300 i čak 1000 astronomskih jedinica (AJ) od Sunca, što znači da bi joj trebalo između 10.000 i 20.000 godina da napravi jedan krug oko naše zvezde.

Međutim, ako Planeta 9 zaista postoji, zašto je još nismo otkrili? Razlog je upravo ogromna udaljenost i slab odraz sunčeve svetlosti. Tako udaljena planeta bi bila izuzetno tamna i hladna i bilo bi gotovo nemoguće direktno je posmatrati čak i velikim teleskopima. Pored toga, oblast koju treba istražiti je ogromna, pa astronomi moraju pregledati velika prostranstva neba.

Do danas nema ni jednog vizuelnog dokaza za postojanje ove planete, iako se koriste najveći postojeći teleskopi, poput Subaru teleskopa na Havajima ili novog teleskopa Vera Rubin u Čileu. Međutim, upravo bi nove generacije teleskopa koje se pripremaju, mogle konačno dati odgovor da li je Planeta 9 stvarnost ili samo još jedna intrigantna teorija.

Bez obzira na to kakav će biti konačni ishod potrage, koncept Planete 9 svakako predstavlja jednu od najuzbudljivijih astronomskih priča našeg vremena. Ako bude pronađena, otvoriće novo poglavlje u našem razumevanju Sunčevog sistema, a ako se ispostavi da ne postoji, i dalje ćemo morati da objasnimo neobičnu dinamiku na samom rubu našeg planetarnog susedstva i šta je konkretno izaziva.

Dok čekamo nove rezultate, ostaje nam da se divimo sposobnosti nauke i astronomije da postavljaju velike izazove i da nas teraju na istraživanje ne samo najudaljenijih delova svemira, već i naše neposredne svemirske okoline. Jer, ostaje činjenica da ni nju još uvek nismo ni blizu dovoljno istražili.

Avionom oko Zemlje

Da li ste primetili da se neka pitanja postavljaju znatno češće nego što bi to trebalo da bude u 21. veku? Dva, meni lično, posebno neverovatna od tih besmislenih pitanja su: kako avion na dugim putovanjima održava stalnu visinu leta i ne odleti pravolinijski u svemir, ako je Zemlja zaista okrugla, i drugo, da li postoji razlika u dužini leta ako avion leti u pravcu rotacije Zemlje i suprotno, jer bi avion trebalo da brže stigne na destinaciju ako leti u pravcu rotacije?

Ovakva pitanja su, naravno, sasvim legitimna, jer nije sramota ne znati, ali njih postavljaju i neki ljudi, ali ne da bi nešto naučili, nego samouvereno u formi konstatacije, kako bi dobili potvrdu za svoje zablude "jel tako da je Zemlja ravna"?

Hajde onda da vidimo šta su pravi odgovori.

Prvo, kako avion na dugim putovanjima održava stalnu visinu i ne odleti pravolinijski u svemir ako je Zemlja zaista okrugla.

Odgovor je jednostavan: avion održava konstantnu visinu iznad zakrivljene površine Zemlje zahvaljujući kombinaciji aerodinamičkih sila i kontinuitanog automatskog korektovanja visine putem autopilota. Dakle, Zemlja jeste zakrivljena, ali u kontekstu leta aviona na komercijalnoj visini na oko 10.000 m, ta zakrivljenost je blaga. Kako to? Horizont se proteže na oko 350–400 km, i avion "vidi" samo mali deo zakrivljenosti u svakom trenutku. Moderni autopiloti, ali i klasični  instrumenti poput radio-altimetra ili altimetra, kao i barometarskog visinomera, konstantno prate visinu i automatski ili manuelno (pilot) podešavaju elevator (repne površine) kako bi se zadržala željena visina u odnosu na srednji pritisak atmosfere ili referencu geoidne visine. Dobro, a šta je to geoidna visina? Evo definicije: geoidna visina je razlika između visine tačke na površini Zemlje (ortometrijska visina) i visine odgovarajuće tačke na referentnom elipsoidu (elipsoidna visina). Drugim rečima, to je visina geoida (nepravilnog elipsoida koji najbolje približava oblik Zemlje) iznad tog referentnog elipsoida.

Dakle, iako se avion kreće pravolinijski u lokalnom referentnom okviru, vektor sile uzgona se stalno prilagođava, jer lift (sila uzgona) deluje normalno na lokalni horizontalni nivo koji se „zakrivljuje“ s površinom Zemlje. Drugim rečima, avion ne leti pravo u svemir jer ga atmosfera i gravitacija stalno vuku ka Zemlji, a (auto)pilot održava stalnu visinu u odnosu na tu zakrivljenu površinu.

Da vidimo sada odgovor na drugo pitanje: da li postoji razlika u dužini leta ako avion leti u pravcu rotacije Zemlje ili suprotno?

Odgovor je sledeći: ne postoji značajna razlika u dužini leta zbog rotacije Zemlje, jer svi objekti u atmosferi (uključujući avione i vazduh) dele istu rotacionu brzinu Zemlje. Međutim, vetrovi na velikim visinama, a posebno takozvani džet strimovi (jet stream) mogu znatno uticati na vreme leta. Da vidimo sada, kada sam ih već spomenuo šta su džet strim vetrovi i kako oni mogu uticati na let.

Ukratko, to su mlazne struje relativno uskih traka jakog vetra u gornjim slojevima atmosfere, koje se obično javljaju na oko 9.000 metara nadmorske visine. Unutar mlaznih struja, vetrovi duvaju sa zapada na istok, ali traka se često pomera na sever i jug, jer mlazne struje prate granice između toplog i hladnog vazduha. Pošto su ove granice toplog i hladnog vazduha najizraženije zimi, mlazne struje su najjače tokom zime i na severnoj i na južnoj hemisferi.

Vratimo se sada na temu.Dakle,  Zemlja rotira brzinom od približno 1670 km/h na ekvatoru, a atmosfera rotira zajedno s njom zahvaljujući inerciji i trenju između Zemlje i vazduha. Avion u poletanju već prati, zajedno sa vazduhom, početnu brzinu rotacije Zemlje, i ne mora da "prevazilazi" rotaciju da bi leteo u suprotnom pravcu.

Međutim, ono što zaista može da napravi pravu razliku u trajanju leta su visinski vetrovi. Na primer, let između Njujorka i Londona može trajati kraće zahvaljujući zapadnim jet streamovima, dok bi povratni let mogao biti duži. Ovakva strujanja kao što je jet stream može dodati ili oduzeti i preko 150 km/h efektivne brzine aviona.

Da sumiramo: rotacija Zemlje ne utiče direktno na trajanje leta, ali atmosferski vetrovi i planiranje rute zbog vremenskih uslova, mogu imati daleko veći efekat.

Ako nekoga ova tematika zanima i želi da sazna nešto više, može da prouči sledeće izvore:

1. Federal Aviation Administration (FAA) Pilot's Handbook of Aeronautical Knowledge

2. NASA Aerodynamics

3. National Weather Service – Jet Streams

4. NASA Earth Observatory

Kineska podvodna "svemirska" stanica

Kineska vlada je u maju 2025. zvanično odobrila izgradnju dubokomorske istraživačke stanice koja će biti smeštena na oko 2.000 metara (6.500 stopa), ispod nivoa mora, a koju su mediji već danas prozvali „podvodnom svemirskom stanicom“. 

Ovaj projekat predstavlja jednu od najambicioznijih i tehnički najzahtevnijih primera ljudske prisutnosti u ekstremnim okruženjima, sa ciljem da se omogući višenedeljno proučavanje teško dostupnih morskih ekosistema.

Planirana podvodna stanica-laboratorija će imati kapacitet za šest istraživača, koji će moći da borave unutar modula i do mesec dana bez vraćanja na površinu, po ugledu na Međunarodnu svemirsku stanicu. Prema izveštaju South China Morning Post-a, radovi bi trebalo da budu završeni do 2030. godine, a lokacija je strateški odabrana u spornim vodama Južnog kineskog mora, bogatim fosilnim gorivima i biodiverzitetom.

Glavni fokus istraživanja biće takozvani „cold seeps“ – prirodni izvori metana i ugljovodonika na morskom dnu, koji stvaraju specifične ekosisteme prepoznatljive po neobičnim životnim oblicima prilagođenim visokim pritiscima i hemijskim karakteristikama ovih područja. Ove zone ne samo da otvaraju uvid u evoluciju ekstremofila i osnovne procese biogeohemije, već kriju i ogromne rezerve metan hidratata – procenjene na oko 70 milijardi tona – čije razumevanje može doprineti razvoju budućih obnovljivih izvora energije i bioremedijaciji (proces u kome se koriste mikroorganizmi i drugi živi sistemi, ili njihovi enzimi, za vraćanje narušene životne sredine u originalno stanje) nakon izliva nafte.

Za ovako složen i zahtevan rad na dubini od 2.000 metara, neophodan je modul sposoban da izdrži pritisak od najmanje 200 atmosfera, uz pouzdan sistem za održavanje životnih funkcija, uključujući reciklažu vazduha i vode, zatim upravljanje otpadom, kao i sigurnosne procedure u slučaju hitnih stanja kao što je dekompresija. Projekat predviđa integraciju takozvanog „četvorodimenzionalnog“ sistema monitoringa koji kombinuje bespilotne podmornice, istraživačke brodove, kao i opservatorije na morskom dnu, omogućavajući kontinuirano praćenje metanskih tokova, ekoloških promena i tektonskih aktivnosti.

Smeštanjem jedne ovakve stanice u oblasti sa višestrukim teritorijalnim interesovanjem, između Kine, Tajvana, Vijetnama, Malezije, Bruneja i Filipina, ovaj projekat nosi i značajne političke implikacije koje bi mogle uticati na realizaciju i operativni režim podvodne stanice. Pored istraživačkog benefita, resursi podmorskog metana i ugljovodonika čine ovu zonu važnom i sa ekonomske tačke gledišta, budući da bi njihova eksploatacija predstavljala dodatni izvor energije za region i potencijalno globalno tržište.

Slično NASA-inom NEEMO programu, koji koristi američku podvodnu laboratoriju Aquarius kao analogiju za svemirske misije, kineski projekat predstavlja logičan nastavak koncepta „žive stanice“ u ekstremnim uslovima. Aquarius, kao (za sada) jedini stalni podvodni istraživački habitat, omogućava naučnicima i astronautima da testiraju životne uslove na dubini od oko 62 metra i da simuliraju svemirske operacije, što je otvorilo put za razvoj složenijih sistema, poput onih koji se planiraju u Južnom kineskom moru.

Ako se ovaj projekat uspešno realizuje do 2030. godine, omogućiće neprekidno, dugogodišnje prikupljanje podataka i sistematsko proučavanje promena u ekosistemu „cold seeps“, što može imati ključnu ulogu u razumevanju globalnih klimatskih procesa i očuvanju biodiverziteta. Istovremeno, projekat bi mogao postati model za međunarodnu saradnju (ili rivalstvo) u istraživanju okeanskih resursa, podstičući nove standarde u podvodnoj tehnologiji i geopolitičkoj strategiji.

Kao što vidimo, ova buduća kineska podvodna “svemirska” stanica predstavlja značajan iskorak u istraživanju okeana, spajajući napredne tehnologije sa dugoročnim naučnim ciljevima i geostrateškim interesima. Iako realizacija nosi brojne tehničke, ekološke i političke izazove, potencijalne koristi za nauku, energetiku i međunarodne odnose, čine ovaj projekat jednim od najintrigantnijih poduhvata 21. veka. Sledeći koraci uključuju završetak inženjerskih radova i revizija, kao i mnogobrojne dogovore o jurisdikciji, te početak izgradnje, što će svakako uticati na budućnost podvodnih istraživanja globalno.