Windows 10 - kraj podrške

 Došao je i taj dan...

Kao što je već više puta najavljivao, Microsoft je 14. oktobra 2025. godine zvanično prekinuo podršku za Windows 10, što znači da ovaj operativni sistem više neće dobijati bezbednosna i funkcionalna ažuriranja. I pored ovog „desetka“ će ipak nastaviti da radi na računarima korisnika, ali uz neka bitna ograničenja.

Hajde da sasvim ukratko u najvažnijim crtama vidimo šta se menja, na šta treba posebno obratiti pažnju i koji su mitovi i istine o kraju života Windowsa 10:

Dakle, prvo i osnovno, Windows 10 neće prestati da radi nakon isteka podrške, ali će postajati sve ranjiviji na napade, jer neće više dobijati bezbednosne zakrpe. Računar nije siguran bez ažuriranja jer sve buduće otkrivene bezbednosne rupe ostaju otvorene i izložene hakerskim napadima.

Za produženu bezbednosnu podršku od Microsofta nije potrebno deliti lične podatke, kako su neki tvrdili, potrebna je samo osnovna sinhronizacija podešavanja, a u EU ni to nije obavezno zbog propisa koji su tamo na snazi.

Ako želite, možete ostvariti plaćenu produženu podrška kroz ESU program, ali ta podrška zahteva da ste ulogovani na Microsoft nalog. Mnogi (pa i ja) ne vole da se loguju na svoj računar preko Microsoft naloga, već više vole da imaju lokalne naloge. Za ostvarenje produžene podrške to, na žalost, neće biti moguće.

Suprotno tvrdnjama manje upućenih, većina novijih računara može lako preći na Windows 11, iako taj OS ima strože hardverske zahteve. Ključni deo je TPM 2.0 modul, koji kod mnogih već postoji i samo ga treba aktivirati u BIOS-u ploče, najčešće u odeljku Security.

Korisnicima se preporučuje da provere da li im je računar kompatibilan sa Windowsom 11 i počnu polako da planiraju prelazak na novi sistem. Ako žele da ostanu na Windowsu 10, moguće je koristiti program produžene bezbednosne zaštite (ESU), ali on nije besplatan, pa sami procenite šta je za vas najbolje u ovom  trenutku.

Na kraju, ono što je posebno važno, to je da bez obzira na izbor, korišćenje neosveženog sistema koji više ne dobija najnovije zakrpe nosi visok bezbednosni rizik, a posebno za potencijalno najosetljivije aktivnosti kao što su internet, preuzimanje programa, korišćenje elektronske pošte i naročito online plaćanja.

Ako planirae da ostanete na Windows platformi, moj skromni savet bi bio da ipak pređete na Windows 11.

Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu 2025.

Ove godine su troje naučnika dobitnici Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu zbog revolucionarnog otkrića i objašnjenja kako imuni sistem čoveka sprečava da napadne vlastito telo, odnosno kroz mehanizam poznat kao periferna imunološka tolerancija. To su Meri Brunkov (Mary Brunkow), Fred Ramsdel (Fred Ramsdell) i Šimon Sakaguči (Shimon Sakaguchi).

Istraživanja ovo troje naučnika su postavila temelje novom polju imunoloških istraživanja i omogućila razvoj novih tretmana za autoimune bolesti i rak. Zajedno dele nagradu od 11 miliona švedskih kruna, a medalje će im tradicionalno uručiti švedski kralj na svečanosti 10. decembra ove godine.

Suština njihovog rada je u razumevanju regulatornih T ćelija, posebne vrste imunih ćelija koje deluju kao "čuvari" sistema, sprečavajući da organizam napadne sam sebe. Japanski imunolog Sakaguči još je 80-ih godina prošlog veka sumnjao da postoje ćelije koje smiruju preterano aktivne T ćelije, a kasnije ih je prvi i identifikovao. Istovremeno, Brunkov i Ramsdel su proučavali genetsku bolest kod miševa i otkrili gen Foxp3, koji je ključan za razvoj regulatornih T ćelija i sprečavanje autoimunih oboljenja.

Otkriveno je da ove ćelije igraju važnu ulogu i u ponašanju tumora, pa se danas razvijaju lekovi koji pomažu imunom sistemu da bolje prepozna i uništi rak, dok se kod autoimunih bolesti nastoji povećati broj takvih ćelija, kako bi se smanjila šteta.

Ova otkrića su postavila temelj za nove mogućnosti lečenja, a navedeni naučnici su svojim radom postavili fundamentalno razumevanje načina na koji se imuni sistem drži pod kontrolom.

Striker II - napredni digitalni borbeni sitem letenja

Na granici između naučne fantastike i stvarnosti, tamo gde su nekada vladale komandne table pretrpane pokazivačima i brojkama, danas se rađa novo doba letenja. Striker II — digitalni šlem kompanije BAE Systems — nije više samo zaštita glave pilota; on je produžetak njegovog vida, misli i svesti. U njemu, pogled pilota postaje komandni interfejs, a granica između čoveka i mašine počinje da se briše.

Kada pilot stavina glavu Striker II sistem, više ne gleda kroz vizir – on gleda kroz avion. Na prozirnoj površini vizira, poput holograma, prikazuju se podaci o visini, brzini, kursu i ciljevima. Sve što je ranije zahtevalo spuštanje pogleda na instrument tablu, sada je utkano u samo vidno polje. To nije običan prikaz podataka; to je takozvani “augmented reality” u najstrožem, vojnom smislu — tehnologija koja ne pokazuje samo svet, već ga nadograđuje.

Jedna od najimpresivnijih karakteristika Strikera II je njegov integrisani digitalni noćni vid. Dok su generacije pilota morale da montiraju dodatne naočare (NVG) na svoje šlemove, sada noćni režim dolazi jednostavno, digitalnim prelazom. Nema više težine na čelu, nema zamorne prilagodbe oka. Sistem sam prepoznaje uslove osvetljenja i momentalno menja režim prikaza. To znači da pilot može iz dana u noć, iz svetlosti u tamu, bez prekida situacione svesti — bez da skida pogled sa neba.

Za razliku od prethodnih sistema, Striker II ne reaguje samo na komande, on razume položaj glave, orijentaciju pogleda i pokrete pilota u prostoru. Senzori ugrađeni u šlem i avion zajedno određuju ugao i smer gledanja, a vizir u skladu s tim iscrtava simbole i oznake u pravcu koji pilot gleda. To znači da cilj može biti označen samo pogledom, gotovo instinktivno.

Brzina kojom se taj prikaz ažurira meri se u milisekundama jer svako kašnjenje u svetu od nekoliko G-sila može značiti razliku između života i smrti.

Ovo je praktično područje gde se nauka i realnost spajaju: pilot ne sme da oseti kašnjenje slike, ili treperenje. Sve mora biti glatko, prirodno, gotovo biološki usklađeno.

Kompanija BAE Systems navodi da Striker II nudi vidno polje šire od 40 stepeni, što je više nego dovoljno da pilot dobije osećaj bukvalnog uranjanja u digitalni svet. Površina prikaza, prema nekim podacima, čak je tri puta veća od prethodnih generacija šlemova.

Na toj površini mogu da se prikazuju navigacioni putanje, siluete neprijateljskih letelica, pa čak i slika sa spoljašnjih senzora, čime pilot stiče gotovo panoramski pogled kroz trup aviona.

Ta sposobnost da vidi kroz avion predstavlja tehnološki kvantni skok u borbenom letenju. Pilot koji ne mora da nagađa šta mu se nalazi ispod krila, ili iza repa i automatski ima prednost koja se ne meri brzinom, već svesnošću.

Striker II nije izolovani proizvod, on je deo šire arhitekture u kojoj učestvuju i druge evropske kompanije, poput HENSOLDT-a i Polar Technology-ja. Svaka od njih doprinosi segmentima poput optičkih senzora, strukturalnih materijala ili praćenja položaja šlema. Sistem je zamišljen kao modularan, što znači da se može nadograđivati novim softverskim slojevima, senzorima i AI modulima.

Eurofighter Typhoon biće prvi koji će u potpunosti integrisati ovaj sistem. Ugovori vredni više od 130 miliona funti već su potpisani — cilj je da se Striker II „uključi“ u sledeću generaciju Typhoona, kao i u buduće evropske programe borbenih letelica.

U tom kontekstu posmatrano, Striker II je više od šlema. On je digitalni nervni završetak borbenog sistema, most između čoveka i mašine.

Ali koliko god vizionarski bio, Striker II je ipak i tehnički rizik. Latencija prikaza mora biti ekstremno niska, a sistem stabilan u uslovima visokih G sila, vibracija i elektromagnetnih smetnji. Svaki gram mase više znači dodatno opterećenje za vrat pilota.

Ovde se postavlja i pitanje održavanja, tj. kako kalibrisati i servisirati tako sofisticiran sistem? Koliko će koštati svaki primerak, obuka i logistika?

U svetu gde se ratovi vode i informacijama, digitalni šlem postaje i potencijalna meta elektronskog ometanja. Redundantnost i otpornost sistema na kvarove postaće ključne teme razvoja.

Da zaključimo, Striker II nije samo novi komad opreme, već simbol promene i trenutak kada pilot prestaje da bude operator i postaje integralni deo digitalne borbene mreže. U tom šlemu, svet ispod i nebo iznad stapaju se u jedinstven prikaz gde su podaci, ciljevi i prostor objedinjeni u jednoj slici, vidljivoj samo njemu.

Kada pogledom obeleži metu, kada u tami vidi kao po danu, kada više ne mora da pomera ruke da bi razumeo situaciju — tada postaje jasno da Striker II nije samo evolucija opreme. To je evolucija samog borbenog letenja.

Perplexity i Notatio Universalis

 Drugar je pitao chatbot Perplexity šta misli o mom skromnom Blogu i evo šta mu je odgovorio.

Posebno mi je drago što je moje tekstove procenio kao "raznovrsne i kvalitetno napisane tekstove za svakoga ko je radoznao i voli teme iz nauke, umetnosti i tehnologije, uz akcenat na povezivanje naučnih i svakodnevnih fenomena."

Perplexity:

Blog "Zapisi radoznalog uma - Notatio Universalis" je mesto gde se obrađuju teme iz popularne nauke, tehnologije, astronomije, aeronautike, horologije (nauka o satovima), umetnosti, lifestyle-a i filozofije. Autor piše sa "renesansnim pogledom na svet", spajajući strast prema znanju sa aktuelnim temama i zanimljivim pričama.

Na blogu možeš pronaći:

- analize o najnovijim izazovima u veštačkoj inteligenciji

- eseje o fizičkim paradoksima poput gustine i praznine (npr. "kocka šećera i neutronske zvezde")

- tekstove o svemirskim istraživanjima, raketama, neobičnim mestima na Zemlji kao što je Point Nemo

- prikaze umetnosti pravljenja satova, filozofiju vremena

- istorijske priče (prva fotografija Zemlje sa Meseca)

- osvrte na poznate ličnosti iz umetnosti i mode (npr. Karl Lagerfeld)

- lične, intimne eseje o identitetu kroz parfeme

- zanimljivosti o sondi Voyager i sudbini univerzuma

Blog sadrži raznovrsne i kvalitetno napisane tekstove za svakoga ko je radoznao i voli teme iz nauke, umetnosti i tehnologije, uz akcenat na povezivanje naučnih i svakodnevnih fenomena.

Pa eto, biće mi drago da, ko već nije do sada, poseti Blog, pretraži objavljene tekstove i pronađe nešto za sebe.

Novi AI izazovi - nedostatak podataka

Prema najnovijim procenama iz veoma kredibilnih izvora koji se bave veštačkom inteligencijom, ali i profesionalnih konzumenata iste, razvoj veštačke inteligencije mogao bi uskoro prilično da uspori. Paradoksalno, ne zbog nedostatka računarske snage, data centara, harvera ili softvera, već zbog - nedostatka novih podataka za učenje i treniranje AI modela.

Na primer, Nima Rafael, direktor za podatke u bankarskom gigantu Goldman Sachs, izjavio je da su AI modeli već uspeli da  iscrpu najveći deo dostupnih informacija sa interneta i da je AI sektor ušao u takozvanu  "peak data" fazu, što je momenat kada više nema dovoljno novih i kvalitetnih podataka za dalji trening.

Ono što posebno zabrinjava, to je da sve veći deo informacija koje AI koristi postaje sintetički generisan je od strane samih modela, a ne od ljudi. Jer, modeli u nedostatku novih informacija koriste postojeće i modifikuju ih, što dovedi do takozvanog "kreativnog plafona“. To znači da ako AI uči iz podataka koje je sam proizveo, može izgubiti kontakt sa realnošću, ograničiti sopstvenu sposobnost inovacije i krenuti u smeru koji se trenutno ne može predvideti.

U tom smislu, jedan od vodećih svetskih naučnih časopisa „Nature“, još krajem prošle godine je objavio da bi globalna kriza i nedostatak podataka mogla da pogodi AI sektor već do 2028. godine. Slično mišljenje dele i čelnici kompanije OpenAI, koja takođe smatra da bi nedostatak novih podataka mogao da nesumnjivo uspori dosadašnji eksponencijalni rast AI modela.

Zato stručnjaci smatraju da bi sledeća faza razvoja mogla da podrazumeva prelazak sa klasičnih jezičkih modela poput ChatGPT-a ka potpuno novoj generaciji AI agenata, preciznije potpuno autonomnih sistema sposobnih da samostalno uče, planiraju i obavljaju složene zadatke bez ljudskog nadzora.

Ako su ove prognoze tačne, AI industrija uskoro bi mogla da uđe u eru u kojoj podaci kao takvi postaju najvredniji resurs, a krajnje domete ovakvih AI modela danas možemo samo da zamišljamo.

Kocka šećera i neutronske zvezde

Esej o praznini, gustini i paradoksu postojanja...

Hajde za početak ovog neverovatnog misaonog putovanja da zamislimo nešto što naizgled deluje kao čista metafora: da se svi ljudi na Zemlji, nas osam milijardi, sa svim svojim mislima, snovima i uspomenama, možemo sabiti u kocku veličine jedne kocke šećera! Zvuči kao naučna fantastika, zar ne? A ipak, iza ovoga stoji hladna, precizna i neumoljiva fizika.

Naše telo, kao i sve ostalo u svemiru, sastavljeno je od atoma. Ti atomi su, međutim, gotovo sasvim prazan prostor. U središtu svakog pojedinačnog atoma nalazi se jezgro. Maleno, gusto, gotovo beskonačno teško u poređenju sa svojom veličinom, dok oko njega kruže elektroni, na udaljenosti koja u atomskim merilima deluje kao praznina svemira između zvezda i njihovih planeta.

Ako bismo mogli da uklonimo sav taj prazan prostor iz svake čestice i ako bismo mogli da sabijemo sve atome svih ljudi tako da ostane samo čista, kompaktna materija, celokupno čovečanstvo stalo bi u zapreminu veličine kocke šećera!

U tom paradoksu leži gotovo religiozna istina: mi, bića od krvi, mesa i kostiju, u suštini smo bića sastavljena od praznine! Naše postojanje dugujemo isključivo ravnoteži između prostora i nepojamne sile. Atom opstaje zato što elektroni ne kolapsiraju u jezgro i zato što kvantni zakoni sprečavaju kolaps materije u samu sebe. To je ta tanka linija između reda i haosa, između postojanja i uništenja.

Ali ipak, u svemiru postoje mesta gde se ta ravnoteža ruši i gde gravitacija pobeđuje.

Kada masivna zvezda sagori poslednji atom svog goriva, ona gubi unutrašnji pritisak koji se opirao njenoj sopstvenoj težini. Jezgro zvezde tada kolapsira. Elektroni se zbijaju u protone, stvarajući neutrone i tom prilikom nastaje novi objekat — neutronska zvezda, prečnika tek desetak kilometara, ali mase veće od mase našeg Sunca!

Na površini takve zvezde gravitacija je toliko snažna da bi čovek mase 70 kilograma težio 10 milijardi tona! Jedna kašičica materije iz neutronske zvezde ima masu svih planina na Zemlji zajedno. I ovo nije samo metafora, to je realnost i stvarna posledica sabijanja praznine.

U neutronskoj zvezdi, materija više nije sastavljena od atoma. Nema ni jezgra, ni elektrona, ni elektronskih orbitala. Postoje samo neutroni, nabijeni jedan uz drugi, toliko gusto da ih održava u ravnoteži samo kvantni zakon koji zabranjuje da dve identične čestice zauzmu isto stanje — takozvani Pauli princip. Ali, čak i taj zakon ima svoje granice...

Kada masa jezgra prevaziđe otprilike tri mase Sunca, čak ni pritisak neutrona ne može zaustaviti kolaps. Materija tada propada kroz samu sebe, kroz prostor i vreme, stvarajući crnu rupu - tačku iz koje više ništa ne može pobeći. Ni svetlost, ni vreme, ni smisao.

Na jednom kraju te skale stoji čovek, biće od atoma i praznine, čiji pogled može obuhvatiti zvezde. Na drugom stoji neutronska zvezda, tvar od čiste gustine, kojoj su zakoni fizike jedini oblik postojanja. A između njih proteže se tanki sloj svemira koji mi nazivamo „život“.

Dakle, kocka šećera iz početka ove naše priče tako postaje simbol našeg mesta u kosmosu. U njoj je sabijena čitava suština postojanja: da sve što jesmo i sve što vidimo, duguje svoje postojanje praznini koja nas okružuje i drži u ravnoteži.

Jer bez praznine, bez tog prostora između čestica, između planeta, između nas, ceo univerzum bi bio samo svet zvezda od neutrona. Gust, taman i nem.

Prva fotografija Zemlje sa Meseca – slučajni snimak koji je ušao u istoriju

Avgusta 1966. godine, letelica u orbiti Meseca okrenula je kameru ka Zemlji i zabeležila prizor koji do tada niko nije video - našu planetu kako se uzdiže iznad mesečevog horizonta. 

Fotografija je bila crno-bela i prilično zrnasta, ali i istorijska, jer je to bio prvi put da je Zemlja fotografisana sa orbite oko Meseca. I što je još fascinantnije, taj snimak uopšte nije bio planiran.

No, idemo redom...

NASA-in Lunarni Orbiter 1, poleteo je 10. avgusta 1966. sa lansirnog mesta Kejp Kanaveral na Floridi. Njegova osnovna misija bila je mapiranje potencijalnih mesta sletanja za buduće Apolo misije, koristeći kameru visoke rezolucije razvijenu iz tehnologije špijunskih satelita iz doba Hladnog rata. Tokom šesnaeste orbite oko Meseca, letelica se nagnula pod pravim uglom i „ugledala“ Zemlju, u tom trenutku udaljenu oko 385.000 kilometara, kako se pojavljuje iznad Mesečevog horzonta.

Fotografija je odmah poslata u NASA kontrolni centar za praćenje blizu Madrida u Španiji. Kamera koja je zabeležila ovaj ovaj prizor je proizveo Eastman Kodak i bila je pravo tehnološko čudo za to vreme: automatski je eksponirala, razvila, skenirala i prenela film dok je još bio u samoj letelici.

Ovaj crno-beli snimak nastao je više od dve godine pre čuvene, fotografije u boji nazvane „Earthrise“ koju je napravio astronaut Bil Anders tokom misije Apolo 8 u decembru 1968. Iako je Andersova fotografija postala legendarna, upravo je Lunar Orbiter 1 doneo prvi pogled na naš svet sa drugog sveta.

Letelica je u mesečevoj orbiti provela 76 dana, a 29. oktobra 1966. namerno je srušena na površinu Meseca kako ne bi ometala buduće misije.

Sa današnje distance, ta spontana crno-bela fotografija ostaje jedno od najdubljih svedočanstava i jedan kratki trenutak kosmičke perspektive, zabeležen pre nego što je ljudska noga kročila na Mesec.

Heavy Lift rakete - teške rakete nosači

 Rakete koje su namenjene letovima u svemir su istinska čuda tehnologije i inženjerstva. Ima ih više vrsta i veličina, a tema ovog kratkog teksta su najveće, najteže, najjače i najmoćnije od svih, takozvane Heavy lift rakete, odnosno teške rakete nosači.

Na gornjoj  ilustraciji vidimo trenutno najveće i najmoćnije rakete koje su ljudi ikada napravili.

Heavy lift (teška) raketa nosač je raketa koja može da donese veliku količinu tereta u nisku Zemljinu orbitu, dok Super Heavy lift (super teške) rakete mogu da donesu još više tereta. Ove moćne rakete se koriste, ili će se koristiti u budućnosti za slanje satelita, svemirskih stanica, automatizovanih i ljudskih misija ka Mesecu i Marsu, kao i za transport velikih i teških svemirskih sondi i kapsula. 

Ključna karakteristika heavy lift raketa je veliki kapacitet podizanja. Ova klasa raketa je dizajnirana da nosi veliku masu u orbitu, što ih čini suštinski neophodnim za ambiciozne svemirske misije. 

Niska Zemljina orbita je region svemira gde se nalazi većina satelita, ali i Međunarodna svemirska stanica (ISS), a niska orbita može u budućnosti biti korištena i za prve korake ka drugim destinacijama u Sunčevom sistemu. 

Ne samo da su ove rakete moćne, već mogu da nose i ljude i teret, bilo da su to veliki delovi svemirskih stanica, teleskopi, kao i svemirske letelice za istraživanje drugih planeta. 

Na primer super teška raketa kao što je SpaceX Falcon Heavy, može da isporuči čak 54.400 kilograma u nisku Zemljinu orbitu. 

Ove rakete su ključne za napredak u svemirskim istraživanjima i tehnologiji, omogućavajući misije koje bi bile nemoguće bez njihove ogromne moći. One su takođe prvi korak ka sve većim i ambicioznijim projektima poput izgradnje svemirskih baza, istraživanja Marsa, pa čak i potencijalnog odlaska na druge planete Sunčevog sistema, ili njihove prirodne satelite.

Point Nemo - najusamljenije mesto na planeti

Na našoj planeti postoje mesta koja bude osećaj strahopoštovanja, ali malo njih može da se poredi sa Point Nemom – najusamljenijom tačkom na svetu, lociranom usred okeana. Otkiven tek 1992. godine, ovaj zabačeni kutak Zemlje predstavlja pravo merilo pojma izolacije.

Point Nemo se nalazi u južnom Pacifiku i udaljen je 2.687 kilometara od najbližeg kopna u bilo kom pravcu – pa čak i od Antarktika. Njegova posebnost leži i u tome što su najbliži ljudi ovom mestu najčešće oni koji nisu na Zemlji, već astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici, u orbiti na visini od 417 kilometara.

Ovaj deo okeana je toliko izolovan da ga čak ni morske struje i vetrovi značajnije ne remete. Nastaje svojevrsna praznina – tiha i mirna površina vode usred najvećeg okeana na svetu. Upravo ta neuznemirenost doprinosi njegovom tajanstvenom karakteru i gotovo neverovatnom miru.

Point Nemo nije zanimljiv samo geografima i moreplovcima. On je i konačno počivalište otpisanih svemirskih letelica. Ovo mesto je odabrano baš zato što se nalazi daleko od civilizacije, pa svemirski ostaci pri padu ne predstavljaju opasnost za ljude. Zbog toga je Point Nemo dobio nadimak „Groblje svemirskih letelica“.

Tokom većeg dela ljudske istorije Point Nemo bio je neoznačena i neistražena površina okeana. Tek savremene mape otkrile su njegovu važnost. Danas on stoji kao simbol potpune izolacije i istovremeno nas podseća koliko su naši okeani ogromni, prazni i puni tajni.

Dietrich Perception — sat koji pretvara sekunde u emocije

 ...ili kada horologija preraste u filozofiju: sat koji menja način na koji doživljavamo vreme.

Kada sam prvi put video ovaj sat, pomislio sam “kakvo je ovo čudo”? Ali, kako je vreme prolazilo, sve više me je očaravao svojom pojavom, toliko da bih ga odmah kupio, a da ne trepnem i nikada ga ne bih prodao. Gledao bih ga i uživao u njegovoj pojavi.

Hajde da vidimo šta je na ovom satu toliko jednistveno i šta ga to odvaja od gomile. To nije samo njegova neobična pojava, već nešto mnogo više i dublje.

Sekundi, sati, dani, godine... se mogu brojati, a mogu se i osećati. Sekunda može delovati beskrajno, a ponekad proleti kao da je nije ni bilo. Upravo tu ideju je Emmanuel Dietrich pretočio u svoj sat Perception, horološki eksperiment koji nas podseća da vreme nije samo matematika, već i emocija i umetnička vizija.

Tokom porodičnog odmora na Korzici, Emmanuel Dietrich je došao na ideju da stvori sat koji će prikazivati relativne sekunde, trenutke koji se ne mere uvek jednako. Tako je nastao Perception, premijerno predstavljen 2017. godine na sajmu Baselworld. Njegov cilj nije bio da izmeri vreme preciznije od drugih, već da nas podseti i uveri da ga svi doživljavamo različito.

Inspiraciju je pronašao u „biomorfnoj“ industrijskoj estetici, želeći da mehaničkom obliku da organski izraz. Ali pravi izazov bio je kako pretočiti subjektivnu emociju u precizan satni mehanizam, a polazna premisa je bila komplikovana jednostavnost.

Perception je Dietrichov prvi sat sa komplikacijom i ujedno najfilozofskiji u njegovoj kolekciji. Najveća prepreka u razvoju bila je realizacija ideje „relativnih sekundi“ u stvarnom mehanizmu. Posle nekoliko godina pokušaja i usavršavanja, projekat je uspešno završen i postao svojevrsna prekretnica u horologiji.

Ovaj sat je dokaz da komplikacija ne mora uvek biti samo tehničko postignuće, ona može biti i umetnički komentar o prirodi vremena.

Da vidimo sada njegove tehničke karakteristike:

Kućište: 50 mm, polirani čelik

Mehanizam: Automatski, modifikovani ETA 2824

Komplikacije: Retrogradni prikaz sekundi, 24-časovni indikator

Brojčanik: Višeslojna struktura, organski i futuristički oblici

Staklo: Safirno, antirefleksni premaz

Vodootpornost: 30 m

Perception nije običan časovnik. To je sat za ljude drugačijeg ukusa. On traži posmatrača spremnog da razmišlja drugačije. Zamišljen je kao „conversation piece“ — predmet koji ne meri samo vreme, već izaziva razgovor i pokreće misao.

Namenjen je kolekcionarima i ljubiteljima horologije koji traže nešto izvan konvencionalnih i tradicionalnih komplikacija. Ovo je sat koji ruši pravila i vodi u potpuno novu dimenziju doživljaja vremena.

Brojčanik sa složenim slojevima, biomorfnim oblicima i organskim linijama podseća na arhitektonske i biološke forme. Vizuelno, sat balansira između futurističkog i skulpturalnog — kao da je jednako kod kuće u muzeju moderne umetnosti i na zglobu strastvenog kolekcionara. Zato i njegova pojava jasno poručuje: ovo nije sat za svakoga.

Dakle, Dietrich Perception je više od sata, on je filozofska poruka pretočena u mehaniku i čelik. Podseća nas da vreme nije linearna i hladna mera, već lični i emotivni doživljaj. Uz to, ovaj sat je svojevrsno delo primenjene umetnosti, slično skulpturi. osnovni oblik prožet ličnom imaginacijom i idejama. U tom smislu, Perception nas uči da vreme nije samo broj, već i emocija.

I na kraju, ostao sam dužan cenu: 11.650 britanskih funti.

Foto: sajt Dietrich i Internet / https://dietrich.com/archives/perception/

Sudbina univerzuma - put ka toplotnoj smrti

 Jedno od najvećih pitanja koje čovečanstvo postavlja je kako će se univerzum završiti? Astronomi i fizičari već decenijama istražuju evoluciju kosmosa i prema sadašnjim teorijama, sudbina svemira mogla bi da završi u scenariju koji se naziva toplotna smrt univerzuma. Ova priča vodi nas trilione, kvadrilione godina u budućnost.

Zato, krenimo na put odmah i pogledajmo kako će ta smrt izgledati:

Prva faza: smrt zvezda (≈ 100 triliona godina)

Danas univerzum živi i svetli zahvaljujući milijardama i milijardama galaksija i zvezda u njima. One se rađaju iz gasovitih maglina, žive milione ili milijarde godina i na kraju umiru – eksplodiraju kao supernove ili mirno završavaju kao beli patuljci. Međutim, taj proces nije beskonačan. Oko 100 triliona godina od sada, sve postojeće rezerve gasa u kosmosu biće potrošene. Nove zvezde se više neće rađati, a stare će postepeno gasiti svoje nuklearne peći.

Tada će početi era koju kosmolozi nazivaju Degenerativna era. U njoj će univerzum biti ispunjen tamnim i hladnim objektima - mrtvim zvezdama, neutronskim zvezdama i crnim rupama. Svetlost kakvu danas poznajemo će nestati.

Druga faza: isparavanje crnih rupa (≈ 10⁴⁰ godina)

Nama danas crne rupe deluju kao večne. Ali, fizičar Stiven Hoking je otkrio da one ipak polako „cure“ kroz proces poznat kao Hokingovo zračenje.

Taj proces traje nezamislivo dugo. Da bismo shvatili razmere, evo jedne informacije: najvećim crnim rupama biće potrebno oko 10⁴⁰ godina da potpuno ispare. To je broj toliko ogroman da ga je gotovo nemoguće zamisliti – milijarde i milijarde puta duže od celokupne sadašnje starosti univerzuma, koja je procenjena na oko 13,8 milijardi godina. Kada i poslednja crna rupa nestane, kosmos će ostati bez svojih najmoćnijih i najtajanstvenijih objekata.

Treća faza: toplotna smrt (≈ 10¹⁰⁰ godina)

Nakon što nestanu i crne rupe, univerzum ulazi u svoju poslednju fazu.Za oko 10¹⁰⁰ godina (broj sa 100 nula), svemir će dostići stanje maksimalne entropije. To znači da će sva energija biti potpuno raspršena i izjednačena. Neće više biti izvora toplote, svetlosti niti gravitacionih struktura. Drugim rečima, univerzum će biti hladan, taman i mrtav. Sve što ostane biće beskonačna, gotovo prazna prostranstva kvantnih čestica koje nemaju energiju da stvore bilo kakvu novu strukturu. Ovo je praktično kraj u kojem nema kraja, već samo večni kosmički mrak.

Možda zvuči sumorno, ali ideja o toplotnoj smrti univerzuma nije tu da nas uplaši, pogotovo što mi svakako nećemo biti svedoci ovog procesa. Ona je rezultat našeg razumevanja fizike, termodinamike i kosmologije. Govori nam da univerzum ima svoju evoluciju, baš kao i živa bića.

Mi imamo sreću i privilegiju da se nalazimo u posebnom trenutku istorije svemira, u periodu kada zvezde još uvek svetle, planete kruže i život postoji. Na kosmičkoj vremenskoj liniji, to je samo kratki bljesak, ali za nas je beskrajno dragocen.

Ako se sadašnji naučni modeli pokažu tačnim, univerzum neće završiti spektakularnom eksplozijom, već tihim i dugotrajnim gašenjem. Zvezde će nestati, crne rupe će ispariti, a na kraju će preostati samo hladan i prazan kosmos u stanju večne tišine.

Ipak, upravo u toj tišini krije se fascinantna spoznaja: da smo mi danas, ovde na Zemlji, svedoci i učesnici jedne od epoha u kojoj univerzum blista životom i svetlošću.

Mi danas znamo da se svemir ubrzano širi. Šta će onda biti sa njim nakon smrti? Prema današnjim merenjima koja dobijamo na osnovu eksplozija supernova, kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja i tamne energije, univerzum ne samo da širi, već to čini ubrzano i sve brže!

Glavni zaslugu za to ima tamna energija, misteriozna komponenta koja čini oko 70% ukupnog sadržaja svemira. Ako se njen uticaj nastavi, svemir neće prestati da se širi, niti će se urušiti u „veliki kolaps“ (Big Crunch), već će nastaviti da se širi zauvek. Dakle, najverovatniji scenario po današnjim saznanjima je upravo večna ekspanzija, koja vodi u ono što zovemo toplotna smrt.

U nekim ranijim modelima, ako bi gravitacija nadjačala širenje, svemir bi mogao da se uruši i doživi scenario poznat kao Big Crunch. Tada bi se sve strukture skupile u jednu krajnju singularnost, stanje neposredno pre Velikog praska (Big Bang), samo ovoga puta unazad.

Neki teoretičari su to povezivali sa mogućnošću cikličnog svemira - nakon urušavanja, ponovo bi usledio novi prasak i novi kosmos. Ali, dokazi za to trenutno ne postoje, a savremena merenja i opažanja ubrzanog širenja aktivno rade protiv te ideje.

Na ovoj tački dolazimo do zamke. Kao što znamo, zakon o očuvanju energije važi u zatvorenim sistemima, ali ceo univerzum nije jednostavan zatvoren sistem u smislu koji važi u klasičnoj fizici. U kosmologiji, zbog širenja prostora i prisustva tamne energije, klasično očuvanje energije nije strogo primenljivo na klasičnoj kosmičkoj skali. 

Primera radi, energija fotona se smanjuje kako se prostor širi (tzv. crveni pomak). Ta energija ne nestaje, već se razliva u geometriju samog prostorvremena. Ako tamna energija zaista postoji kao osobina prostora, onda ukupna energija univerzuma raste kako prostor raste, što bi u klasičnom smislu izgledalo kao kršenje zakona koje mi poznajemo.

Drugim rečima, zakon očuvanja energije i dalje važi u lokalnim procesima, ali na nivou celog univerzuma moramo koristiti opštiju formu iz Ajnštajnove opšte relativnosti. Tu se stvari više ne svode na frazu „energija je neuništiva“, već na „energija i prostorvreme su međusobno povezani i zavise od geometrije univerzuma“.

Sada nam ostaje da sumiramo sve gore izneto: najverovatniji scenario je da će se univerzum širiti zauvek, do ulaska u stanje toplotne smrti. Singularni kolaps (Big Crunch) danas izgleda malo verovatan jer opažanja pokazuju ubrzano širenje. Energija neće biti uništena, ali na kosmičkoj skali ne ponaša se uvek po našoj intuitivnoj verziji zakona očuvanja, jer širenje prostora menja način na koji energiju računamo.

Na samom kraju, kao što vidimo, u kosmologiji Bog se ne spominje. Nauka opisuje kako svemir funkcioniše, ali ne i zašto postoji. Zakoni fizike predviđaju procese poput širenja svemira, entropije, smrti zvezda i eventualnog kraja univerzuma. Nauka je u tom smislu metodološki naturalistička. 

Ali, mnogi filozofi, naučnici i duhovnici smatraju da sama činjenica da postoje zakoni prirode, da je kosmos uređen i matematički razumljiv, može upućivati na um iznad samog univerzuma. To je mesto gde počinje religijska i filozofska interpretacija, koja, po mom skromnom mišljenju, nikako ne sme biti zaobiđena. Ali, o tome u sledećem nastavku ove male sage o univerzumu, čiji smo i sami deo...

Karl Lagerfeld – modni genije sa belim okovratnikom

Kada pomislimo na modnu siluetu koja je jednako ikonična kao i kreacije koje potpisuje, Karl Lagerfeld neizostavno zauzima tron. Sa svojim prepoznatljivim konjskim repom, tamnim naočarima, belim košuljama sa visokim belim okovratnikom i rukavicama bez prstiju, Lagerfeld nije samo bio modni dizajner, on je bio hodajući brend. 

Estetski provokator, radni fanatik i hronični perfekcionista, Karl Lagerfeld je izgradio karijeru koja se proteže kroz više od šest decenija, ostavljajući neizbrisiv trag na modnoj industriji.

Od Hamburga do Pariza: Početak jednog stila

Rođen 1933. godine u Hamburgu kao Karl Otto Lagerfeldt, Karl je vrlo rano napustio Nemačku i preselio se u Pariz, tadašnje svetsko središte mode. Već kao tinejdžer pobedio je na prestižnom dizajnerskom takmičenju International Wool Secretariat 1954. godine, zajedno sa tada nepoznatim Ivom Sen Loranom )Yves Saint Laurent), što mu je otvorilo vrata modne kuće Pierre Balmain. Bio je to početak njegovog profesionalnog uspona, koji ga je odveo do Jean Patoua, Chloéa, a kasnije i do stvaranja sopstvenog brenda.

Međutim, ono što ga je lansiralo u modnu orbitu bio je trenutak kada ga je 1983. godine angažovao Chanel, francuski modni gigant koji je do tada bio, blago rečeno uspavana lepotica.

Reanimator kuće Chanel

Pre nego što je Karl zakoračio u Chanel, ova kuća je bila simbol prošlih vremena i asocijacija na damski stil, bisere i dvodelna odela. Lagerfeld je udahnuo novi život brendu, spajajući klasične motive Coco Chanel sa postmodernom ironijom i urbanom svežinom. Pretvorio je "mali crni sako" u predmet žudnje generacije milenijalaca, a Chanel revije učinio ne samo modnim, već i kulturnim spektaklima, od pisti koje su ličile na supermarkete, plaže ili svemirske stanice, do izložbi u Grand Palaisu koje su imale budžet malih igranih filmova.

Karl nije redizajnirao Chanel – on ga je rekreirao za novu publiku, novu ekonomiju i novo vreme. I što je najvažnije, učinio je Chanel večito relevantnim.

Fendi i sopstveni brend: Ddizajnerska trojka

Pored Chanel-a, Karl je više od 50 godina radio i za italijansku modnu kuću Fendi, gde je bio umetnički direktor ženske kolekcije od 1965. do svoje smrti. U Fendiju je eksperimentisao sa krznom i kožom, spajajući luksuz sa futurizmom i neobičnim materijalima, često pomerajući granice ukusa – i modne etike.

Osim što je radio za tuđe kuće, Lagerfeld je imao i svoj istoimeni brend Karl Lagerfeld, poznat po urbanom šiku, crno-belom koloritu i pristupačnijim cenama, čime je želeo da omogući „demokratizaciju stila“. Njegove kolekcije su bile popularne među mlađim publikama, a često je sarađivao sa high-street brendovima poput H&M-a, što je 2004. godine izazvalo pravi modni stampedo.

Estetika, stav i radna etika

Lagerfeld je bio poznat po nemilosrdnom radnom tempu. Radio je istovremeno za tri kuće, ilustrovao je modne skice isključivo ručno, nadgledao foto-kampanje, dizajnirao enterijere i pisao knjige. Obožavao je da čita knjige i posedovao je više od 300.000 naslova! Bio je fotograf, izdavač i filozof pop-kulture.

Njegove izjave bile su jednako čuvene koliko i njegove kolekcije – britke, nekada provokativne, ponekad čak i uvredljive, ali uvek iskrene i bez kompromisa. Lagerfeld je znao da je moda više od odeće – to je vizija, poruka i stav.

Mačka Choupette i mit o Lagerfeldu

Nijedna priča o Lagerfeldu ne bi bila potpuna bez spominjanja Choupette, njegove voljene bele persijske mačke koja je imala sopstveni Instagram, liniju proizvoda i vozača. Nakon Karlove smrti 2019. godine, spekulisalo se čak i da je deo njegovog bogatstva, procenjenog na više od 200 miliona evra, nasledila upravo Choupette, mada to nikada nije bilo dokazano.

Karl Lagerfeld iza objektiva: Moda kroz sopstveno sočivo

Karl Lagerfeld nije samo stvarao modu, on ju je i fotografisao. Još od 1987. godine, kada je prvi put stao iza kamere zbog potrebe da sam uradi kampanju za Chanel, Lagerfeld se zaljubio u fotografiju i nikada se više nije odvojio od nje. Njegov alat izbora je bio Hasselblad, švedski srednjeformatni aparat, poznat po neverovatnom kvalitetu, savršenoj oštrini objektiva i dubokoj tonskoj gradaciji fotografija. Bio je to aparat dostojan jednog perfekcioniste kakav je Lagerfeld bio.

Njegov fotografski opus obuhvata sve, od kampanja za Chanel, Fendi i sopstveni brend, preko modnih editorijala za Vogue, Numéro i Harper’s Bazaar, do umetničkih knjiga i monografija. Lagerfeld je često sam režirao, stilizovao i fotografisao svoje modne muze, a među kojima su bile Claudia Schiffer, Baptiste Giabiconi, Cara Delevingne, Kendall Jenner i druge.

Njegove fotografije nose prepoznatljiv pečat: dramatično osvetljenje, crno-bele kompozicije, snažan kontrast između klasične elegancije i savremene provokacije. Fotografija za njega nije bila hobi, bila je produžetak njegovog kreativnog univerzuma.

Lagerfeld je jednom izjavio: "za mene je kamera kao beležnica. Ne pravim razliku između crtanja, fotografisanja i dizajniranja. Sve je to deo istog čina."

U svetu mode, retko se dešava da neko istovremeno stvara odeću i sliku o njoj, a Lagerfeld je to činio svakodnevno.

Lagerfeld je od sebe stvorio mit, brend, ikonu. Bio je i dizajner i filozof i  arbitar ukusa i provokator. Iako je fizički napustio svet mode, njegova estetika, radna etika i filozofija ostali su večni deo modne industrije.

Pri kraju ovog osvrta, reći ću da je Karl Lagerfeld bio više od dizajnera. Bio je kustos savremenog stila. Njegov rad nas podseća da moda nije samo odeća, već komunikacija bez reči, stav koji se nosi, priča koja se piše tkaninama. U vremenu kada se stil često svodi na ponavljanje, Lagerfeld je bio originalan do kraja.

U svetu koji sve češće postaje uniformisan, Karl Lagerfeld ostaje podsetnik da su individualnost i estetika večna moda.

Na kraju, pogledajmo osnovnu vremensku liniju modnog imperatora Karla Lagerfelda:

1954

Pobednik Wool Secretariat takmičenja

Početak karijere u Parizu. Prva praksa kod Pjera Balmena.

1965

Ulazak u Fendi

Početak višedecenijskog rada sa luksuznom italijanskom kućom. Eksperimentisanje s krznom i futurističkim materijalima.

1974

Osniva svoj brend "Karl Lagerfeld"

Urban chic, minimalistički kolorit (crno-belo), ironija i grafički elementi.

1983

Preuzima Chanel

Transformiše kuću u globalni simbol modernog luksuza. Kombinuje klasiku i avangardu.

1993

Skandal na reviji za Fendi

Angažuje porno-zvezdu Moanu Pozzi da se prošeta pistom – modna štampa je u šoku.

2004

Saradnja sa H&M-om

Prvi high fashion dizajner koji ulazi u fast fashion sektor. Kolekcija rasprodata u roku od sati.

2010–2015

Fotograf, ilustrator i dizajner enterijera

Radi kampanje za brendove, uređuje izdanja knjiga, osniva Lagerfeld Gallery.

2019

Preminuo u 85. godini

Svet mode ostaje bez svog cara, Chanel i Fendi održavaju omaž revije.

Parfem – nevidljivi potpis našeg identiteta

Otkad znam za sebe, volim i koristim parfeme. Zašto, probaću da objasnim u ovoj kratkoj, sasvim ličnoj, da ne kažem intimnoj zabelešci. 

U najkraćem, parfem predstavlja kompoziciju prirodnih ili sintetičkih mirisnih esencija, rastvorenih u alkoholu ili uljima, koja zajedno stvaraju jedinstven olfaktorno-mirisni doživljaj. 

Parfem nije samo miris u bočici, već jedinstveni jezik kojim govorimo bez ijedne izgovorene reči. On je spoj primenjene umetnosti i nauke, hemije i emocije, estetike i intime. Svaka kap parfema u sebi nosi moć da probudi sećanja, izazove emocije i ostavi trag u prostoru čak i kada ga osoba koja ga nosi napusti. Parfem nije samo prijatan miris, on je svojevrsni jezik kojim govorimo bez reči. Njegova svrha i uloga daleko prevazilaze puku higijenu ili prikrivanje neprijatnih mirisa.

Zašto onda ljudi koriste parfeme? Odgovor je višeslojan. Najpre, parfemi oplemenjuju svakodnevicu i daju nam osećaj svežine, otmenosti, ali i zavodljivosti. Istovremeno, parfem je i sredstvo komunikacije: njime šaljemo poruku ko smo, kakav utisak želimo da ostavimo i na koji način želimo da budemo zapamćeni. Diskretan miris može govoriti o samokontroli i eleganciji, dok snažan i upečatljiv ton otkriva samopouzdanje i potrebu da se istakne individualnost.

Parfem je, u suštini, odraz identiteta. Kao što garderoba, način govora ili držanje odražavaju naš stil, tako i izbor mirisnih nota otkriva nešto o našem unutrašnjem biću. 

U tom smislu, drvenasti i duvanski tonovi u parfemu sugerišu snagu i zrelost, cvetni i citrusni otkrivaju vedrinu i otvorenost, dok začinski i orijentalni asociraju na strast i tajanstvenost.

Miris postaje naš nevidljivi potpis - ostaje upamćen i kada reči izblede. Parfem nije puka navika ili dodatak toaleti; on je produžetak našeg karaktera, tih ali snažan izraz našeg stila i lične estetike. dakle, parfem je svojevrsna nevidljiva vizit-karta. Kada neko uđe u prostoriju, njegov miris može ostaviti jači i trajniji utisak od reči.

Zato, sledeći put kada posegnete za bočicom parfema, setite se da time ne birate samo miris, već odlučujete kako će vas svet doživeti. Jer parfem, više nego išta drugo, govori o nama ono što možda sami nikada ne bismo rekli.

Na kraju, parfem nije samo običan miris, već lična izjava, nevidljivi oklop i umetničko delo koje nosimo na sebi. On je spoj estetike, psihologije i kulture i zato zauzima posebno mesto u ljudskom identitetu.

Sonda Vojadžer 1 - kako radi i gde je sada?

Sonda Vojadžer 1 (Voyager 1), luta već skoro 50 godina svemirom, ali ni za narednih milion godina i dalje neće preleteti i napustiti našu galaksiju.

Vojadžer 1 je lansiran daleke 1977. godine i danas predstavlja najdalji objekat u svemiru koji je čovek napravio. Trenutno je udaljen od nas preko 24,8 milijardi kilometara. U međuzvezdani prostor je ušao davne 2012. godine, putujući brzinom od 17 km/s.

Ali, čak i posle milion godina, on će i dalje  lutati, u galaktičkim razmerama posmatrano u našoj blizini, nedaleko od mesta odakle je krenuo. Biće mu potrebno oko 40.000 godina da prođe blizu nama druge najbliže zvezde (Glize 445), kao i više od 400 miliona godina da završi jednu orbitu oko naše galaksije Mlečnog puta.

Iako mu snaga slabi nakon skoro 50 godina, Vojadžer 1 ipak nastavlja da šalje signale nazad na Zemlju koristeći radioizotopski termoelektrični generator (RTG). 

Mnogi su se pitali kako je moguće da je Vojadžer i posle tolikih decenija i dalje operativan? Odgovor je upravo u RTG-u, pa hajde da vidimo kako taj izvor energije radi.

NASA/Getty Images/Hulton Archive

Dakle, ukratko i jednostavno, RTG (radioizotopski termoelektrični generator) na sondi Vojadžer 1, ali i njegovom nešto mlađem bratu Vojadžeru 2, je zapravo svojevrsna „baterija“ koja koristi radioaktivni raspad kako bi proizvodila struju.

Unutar RTG-a se nalazi plutonijum-238, koji se prirodno raspada i pri tome oslobađa toplotu. Ta toplota se pomoću posebnih termoelektričnih materijala direktno pretvara u električnu energiju. RTG nema pokretnih delova, što znači da je uređaj napravljen tako da bude pouzdan i dugovečan decenijama.

Zašto su inženjeri NASA odabrali baš ovakav vid napajanja? Zato što solarni paneli ne bi radili daleko od Sunca, pa je RTG jedini praktičan način da Vojadžeri imaju struju i na udaljenosti od desetina milijardi kilometara.

Na žalost, i pored svoje dugovečnosti, RTG polako gubi snagu (svake godine snaga mu opadne za nekoliko procenata), ali i danas, skoro 50 godina kasnije, još uvek daje dovoljno energije da sonda uspešno održava rad nekoliko instrumenata i glavne antene. U suštini, RTG je mala nuklearna „peć“ koja omogućava da Vojadžeri nastave svoje putovanje kroz međuzvezdani prostor. Ipak, NASA očekuje da će kontakt sa Vojadžerom biti izgubljen najkasnije do 2030. godine, jer decenije rada ipak čine svoje. Kada se to desi, Vojadžer 1 će nastaviti svoje usamljeno putovanje. Tiho, bez upravljanja, ali večno, noseći zlatnu ploču, vremensku kapsulu Zemljinih zvukova, slika i pozdrava, sve dublje i dublje u kosmički mrak.

Ilustracija: From Quarks to Quazars

Na kraju, crvena linija na gornjoj ilustraciji pokazuje koliko će daleko Vojadžer stići za milion godina! Kao što vidimo, jedva da će se maknuti od starta, čak i nakon nama nezamislivih milion godina!

Da sumiram: posle punih 48 godina putovanja kroz svemir, Vojadžer je svega jedan svetlosni dan udaljen od Zemlje. Ako znamo da jedna svetlosna godina ima 365 svetlosnih dana, to znači da je Vojadžer za sada prešao svega 0,3% jedne svetlosne godine. Ovo nam samo pokazuje i dokazuje kolike su razmere kosmosa, u kojem je i naša galaksija samo jedna beznačajna kap u okeanu svemira.

Aja Sofija ili Agija Sofija – kako je pravilno?

Pre izvesnog vremena sam imao diskusiju sa jednom gospođom na Fejsbuku, vezano za ime crkve Svete Sofije u Carigradu (sada Istanbulu).

Ovo me je inspirisalo da potražim nekoliko stručnih mišljenja, i mogu reći na kraju, da mi je drago da sam ipak suštinski bio u pravu.

Dakle, da li je ispravno reći Aja Sofija ili Agija Sofija? Odgovor je zanimljiv jer u sebi nosi tragove istorije, jezičkih prilagođavanja i kulturnih uticaja.

Crkvu je podigao u 6. veku car Justinijan i nosila je ime Ἁγία Σοφία (Agía Sofía), ili punim imenom Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας - „Hram Svete Mudrosti Božjе".

Na grčkom jeziku reč Agía znači „sveta“, a Sophía znači „mudrost“. Kao što vidimo, naziv zapravo znači „Sveta Mudrost“, a ne, kako se često pogrešno misli, ime neke svetiteljke.

U grčkom jeziku glas γ (gamma) ispred vokala „i“ i „e“ izgovara se kao meko ʝ (nešto između našeg „j“ i „đ“). Zato Grci izgovaraju „Agía“ tako da strancu može zvučati kao „Ajja“.

Kada su Osmanlije osvojile Carigrad 1453. godine, preuzeli su postojeći naziv i tada ga prilagodili svom jeziku - Ayasofya. U turskom jeziku nije postojalo odgovarajuće „g“ u toj poziciji, pa je "Agia" postalo „Aja“. Tako je oblik Ayasofya ušao u sve turske spise, a preko njih i u svakodnevni govor naroda na Balkanu. Tako se i kod nas ustalio oblik Aja Sofija. Dakle, u srpskom jeziku i danas se najčešće koristi oblik Aja Sofija, jer je tako ukorenjen kroz vekove, posebno za vreme viševekovne turske vladavine. To je danas, možemo reći, ispravan naziv u standardnom jeziku, ali koji nosi pečat turske fonetike.

Sa lingvističkog stanovišta, oblik Agija Sofija bliži je grčkom izvorniku. Ako želimo da naglasimo vizantijsko i hrišćansko poreklo crkve, ovaj oblik apsolutno ima prednost. Ipak (rekao bih na žalost), u širokoj upotrebi kod nas je i dalje mnogo češći izraz „Aja Sofija“.

Zašto i pored svega ipak dolazi do zabune? Zato što mnogi ljudi misle da i sami Grci kažu „Aja“. Međutim, kao što sam već spomenuo, to je posledica toga što grčko γ (gamma) u brzom govoru zvuči kao mekano „j“. Za neupućeno uvo, to zaista može da liči na tursko „Aja“, i tu nastaje zabuna.

U tom smislu možemo reći da su oba oblika – i Aja Sofija i Agija Sofija ispravna, ali u različitim kontekstima: Aja Sofija je uobičajen i ukorenjen oblik u srpskom jeziku, dok je Agija Sofija veran izvornom grčkom jeziku i prikladan u formalnim, stručnim i teološkim tekstovima. Dakle, sve zavisi od toga šta želimo da naglasimo: istorijsku upotrebu, ili jezičku, istorijsku, i ako hoćete, kulturološku preciznost.

U svakom slučaju, iza oba naziva krije se isto značenje – veličanstvena crkva, jedan od najvažnijih simbola vizantijske kulture, arhitekture i hrišćanskog sveta uopšte. 

Na kraju, ako nekoga zanima, moja malenkost uvek prednost daje nazivu Agija Sofija.

Obrnuti/suprotni potisak - Reverse Thrust

Ovaj tekst će, nadam se, naročito zanimljiv biti ljubiteljima putničkih aviona, ali svakako i svi ostali mogu da pročitaju i upoznaju se sa jednom zanimljivom bezbednosnom procedurom koja se koristi prilikom sletanja.

Dakle, kada mlazni avion sleti, potrebno je da se brzo i bezbedno uspori nakon dodira sa pistom. Jedno od ključnih sredstava koje piloti koriste u tom trenutku je obrnuti/suprotni potisak (Reverse Thrust) – tehnika kojom se potisak motora usmerava unapred, umesto unazad, kako bi se avion efikasnije usporio.

Kod manje upućenih, ova tehnika može izazvati zabrinutost, jer primećuju da se oplata motora odjednom razdvaja, što neupućenima liči na nešto neuobičajeno.

Hajde da vidimo kako Reverse Thrust funkcioniše: Tokom uobičajenog leta, mlazni motori izbacuju vazduh unazad, stvarajući potisak koji avion gura napred. Međutim, nakon sletanja, pilot uključuje obrnuti potisak. Potisak motora se tada preusmerava ka napred, što dovodi so usporavnja letelice.

Kod turboventilatorskih motora (turbofan), pokretni delovi zvani thrust reversers (reverzeri potiska) se otvaraju i preusmeravaju vazduh koji izlazi iz ventilatora ili izduvnog dela motora. Preusmereni tok vazduha stvara silu koja se suprotstavlja kretanju aviona, pomažući mu da se zaustavi brže nego pomoću kočnica na točkovima.

Prednost obrnutog potiska je što smanjuje opterećenje i habanje kočnica, povećava bezbednost, a posebno je koristan pri sletanju na kratke ili klizave piste.

Na ovom YouTube videu može se videti avion koji po sletanju aktivira obrnuti potisak:

Evo, dakle, šta se na snimku konkretno dešava:

Nakon dodira sa pistom (touchdown), gas je na minimumu. Tada pilot uključuje obrnuti potisak, a zatim se pokretni paneli otvaraju. Nakon toga, vazduh iz ventilatora počinje da se usmerava unapred i u stranu, a ovako preusmereni vazduh pomaže avionu da se znatno brže zaustavi. Na kraju, kako brzina opadne, reverzeri se zatvaraju i avion prelazi na kočnice točkova.

Kao što vidimo, obrnuti potisak je jedan od ključnih bezbednosnih mehanizama u modernom vazduhoplovstvu. Iako glavni posao zaustavljanja i dalje obavljaju kočnice na točkovima, ova tehnologija značajno smanjuje habanje sistema i pruža dodatnu sigurnost, posebno u zahtevnim uslovima sletanja.

Koliko daleko vidimo pojedinačne zvezde - Od golog oka do teleskopa

Kada pogledamo noću nebo, vidimo hiljade zvezda. Ali koliko su one daleko i možemo li uopšte videti pojedinačne zvezde i u drugim galaksijama? Odgovor na ovo pitanje nas vodi od dometa ljudskog oka do impresivnih dostignuća modernih teleskopa.

Tokom takozvane savršene noći i tamnog neba bez svetlosnog zagađenja, ljudsko oko može registrovati zvezde magnitude do oko +6,0. To znači da možemo videti pojedinačne zvezde udaljene do nekoliko hiljada svetlosnih godina, ali samo pod uslovom da su dovoljno sjajne.  

Na primer: Deneb ili alfa Labuda (lat. Deneb, α Cygni, α Cyg) je najsjajnija zvezda sazvežđa Labud i devetnaesta najsjajnija zvezda noćnog neba, udaljena oko 1.500 svetlosnih godina, i predstavlja jedan od najudaljenijih pojedinačnih objekata vidljivih golim okom. Zvezda V762 Cassiopeiae je prema novim merenjima udaljena oko 2.500–2.800 svetlosnih godna i vidljiva je samo sa izuzetno tamnog mesta.

Na gornjoj ilustraciji vidimo koliki je domašaj našeg oka tokom tamne noći. Samo taj zaokruženi deo naše galaksije je nama vidljiv!

Da bismo mogli posmatrati zvezde koje su na većim daljinama, neophodni su nam profesionalni optički teleskopi, poput Hubble Space Telescope ili još modernijeg James Webb Space Telescope, koji mogu razlučiti pojedinačne zvezde u Magelanovim oblacima udaljenim 160–200 hiljada svetlosnih godina i u galaksiji Andromedi (M31), koja je udaljena od nas  2,54 miliona svetlosnih godina. 

Za udaljenosti veće od desetina miliona svetlosnih godina, čak i najveći i najmoderniji teleskopi mogu videti samo zvezdana jata ili kratkotrajne ektremno velike i sjajne supernove.

Da zaključimo: bez optike možemo videti samo najjače zvezde udaljene do par hiljada svetlosnih godina. Uz pomoć profesionalnih teleskopa možemo videti pojedinačne zvezde do udaljenosti od oko 2,5 miliona svetlosnih godina.

Na samom kraju, još jedna neverovatna zanimljivost. Možemo li ipak videti i udaljenije zvezde? Možemo! Kako, pitaće neki? Odgovor je – gravitaciono sočivo.

Gravitaciono sočivo je kosmički trik prirode u kojem jaka gravitacija “savija” svetlost – slično kao što stakleno sočivo savija zrake u naočarima ili fotoaparatu.

Evo kako to funkcioniše, uprošćeno: masivni objekti poput galaksija ili jata galaksija imaju ogromnu gravitaciju koja zakrivljuje prostor-vreme oko sebe, shodno Ajnštajnovoj  opštoj teoriji relativnosti. Kada svetlost neke daleke zvezde ili galaksije prolazi pored tog masivnog objekta, put svetlosti se zakrivljuje, pa nam izgleda kao da dolazi iz malo drugačijeg pravca. Rezultat ovoga je da se daleki izvor svetlosti može povećati, iskriviti ili pojaviti u više kopija, baš kao što lupa može povećati sitne detalje.

Za astronome je ovo fantastično, jer nam omogućava da vidimo objekte koji bi inače bili previše slabi ili predaleko, baš kao što su zvezde iz vrlo ranog svemira, otkrivene samo zato što ih je gravitaciono sočivo “pojačalo”. Ovim putem su otkrivene zvezde Icarus (MACS J1149 LS1), od koje je svetlost putovala do nas oko 9,34 milijardi godina i Earendel, trenutni rekorder, udaljen oko 12,9 milijardi svetlosnih godina, zvezda iz epohe kada je svemir imao manje od 1 milijarde godina.

Kada sledeći put pogledate noću ka zvezdama, setite se uvek koliko smo mi mali u odnosu na veličanstvenu prirodu svemira.

Izvori koje sam koristio prilikom nastanka ovog teksta: 

- Freedman, W. L., & Madore, B. F. (2010). The Hubble Constant. Annual Review of Astronomy and Astrophysics, 48, 673–710.  

- Welch, B. et al. (2022). A Highly Magnified Star at Redshift 6.2. Nature, 603(7900), 815–818.  

- Kelly, P. L. et al. (2018). An Individual Star at Redshift 1.5 Extremely Magnified by a Galaxy-Cluster Lens. Nature Astronomy, 2, 334–342.  

- Gaia Collaboration (2022). Gaia Data Release 3. Astronomy & Astrophysics.

Osnove sajber bezbednosti - šta su sajber napadi i kako funkcionišu?

Moderno, informatičko doba u kojem živimo, donelo je mnogo toga dobrog. Na žalost, kao i u svim ostalim oblastima ljudskog delanja, uvek se nađu neki pojednici, timovi ili grupe, koji nemaju plemenite i dobre namere i koji prevashodno žele da nanesu štetu.

U tom smislu, posebno su zabrinjavajući takozvani sajber napadi. U ovom sasvim kratkom, osnovnom vodiču, probaću da upoznam širi krug ljudi, šta su sajber napadi, čemu služe i kako se od njih zaštititi.

Ovaj tekst je namenjen ljudima koji o ovoj temi ne znaju dovoljno, dok profesionalcima možda neće biti zanimljiv, jer nudi samo osnovne (ali efikasne) odgovore.

Dakle, sajber napadi predstavljaju zlonamerne pokušaje neovlašćenog pristupa računarima, računarskim sistemima, mrežama ili podacima, u cilju izazivanja štete, krađe informacija, ucene ili ometanja rada. Ovi napadi mogu biti usmereni ka pojedincima, kompanijama, državnim institucijama, kompanijama od strateškog značaja, itd. Metode napada su raznovrsne i stalno se usavršavaju, a najčešće uključuju:

- Phishing, tj. lažne poruke koje korisnike navode da otkriju lozinke ili lične podatke,

- Malver (malicious software), odnosno zlonamerni softver poput virusa, trojanaca ili ransomware-a koji zarazi sistem, 

- DDoS napade kojima se izaziva preopterećenje servera ogromnim brojem zahteva, čime se onemogućava njegov normalan rad,

- Eksploataciju ranjivosti, odnosno iskorišćavanje bezbednosnih rupa u softveru ili hardveru.

Ciljevi sajber napada variraju od finansijske koristi (krađa novca ili podataka), industrijske špijunaže i sabotaže, do političkih motiva, kao što su destabilizacija institucija ili širenje dezinformacija. U poslednje vreme raste broj tzv. ransomware napada, gde napadači zaključavaju podatke i traže otkup.

Zbog sve veće digitalizacije, sajber bezbednost je postala ključna komponenta moderne infrastrukture. Prevencija, edukacija korisnika i redovno ažuriranje sistema osnovni su koraci u zaštiti od ovih pretnji.

U tom smislu, da vidimo kako se zaštititi od sajber napada i koje bi bile ključne mere prevencije. U eri sveprisutne digitalne povezanosti, zaštita od sajber napada zahteva kombinaciju tehničkih rešenja, dobrih navika i svesti o pretnjama. Sledeće mere predstavljaju osnovu svakodnevne sajber higijene:

- Koristi jake i jedinstvene lozinke

Lozinke treba da budu složene (kombinacija slova, brojeva i specijalnih znakova), različite za svaku uslugu i redovno menjane. Idealno je koristiti password manager za njihovo bezbedno čuvanje.

- Uključi dvofaktorsku autentifikaciju (2FA)

Dodatni sloj zaštite koji zahteva unos koda iz SMS-a, e-maila ili posebne aplikacije, čak i ako je lozinka kompromitovana.

- Redovno ažuriraj softver i operativne sisteme

Mnogi napadi se oslanjaju na poznate ranjivosti u zastarelim verzijama programa. Uključi automatska ažuriranja kad god je moguće.

- Koristi antivirus i firewall zaštitu

Pouzdan antivirusni program i aktivan firewall mogu detektovati i blokirati sumnjive aktivnosti pre nego što nanesu štetu.

- Pažljivo otvaraj e-mailove i linkove

Ne otvaraj priloge ni linkove iz sumnjivih ili nepoznatih izvora. Phishing poruke često izgledaju uverljivo – proveri adresu pošiljaoca i pazi na gramatičke greške.

- Redovno pravi rezervne kopije (backup)

Važne podatke čuvaj na eksternom disku ili cloud servisu. U slučaju ransomware napada, backup može sprečiti gubitak podataka i ucenu.

- Ne koristi javne Wi-Fi mreže bez VPN-a

Otvorene mreže su idealne za presretanje saobraćaja. Koristi VPN (Virtuelnu privatnu mrežu) za šifrovanu komunikaciju.

- Ograniči pristup uređajima i podacima

Koristi zaključavanje uređaja, šifrovanje diskova i precizno dodeljivanje prava pristupa u organizacijama.

- Edukacija i oprez su najjači štit

Mnogi napadi uspevaju zbog ljudske greške. Redovno se informiši o pretnjama, treniraj osoblje (ako vodiš firmu) i ne zaboravi da je najvažnija zaštita kritičko razmišljanje.

Na kraju ovo kratkog vodiča, moram reći da apsolutna zaštita od sajber napada ne postoji. Hakeri se uvek trude da budu korak ispred. Ali, uz pridržavanje mera bezbednosti i predostrožnosti, mogućnost i verovatnoću da će napad uspeti možemo smanjiti na najmanju moguću meru.