Obrnuti/suprotni potisak - Reverse Thrust

Ovaj tekst će, nadam se, naročito zanimljiv biti ljubiteljima putničkih aviona, ali svakako i svi ostali mogu da pročitaju i upoznaju se sa jednom zanimljivom bezbednosnom procedurom koja se koristi prilikom sletanja.

Dakle, kada mlazni avion sleti, potrebno je da se brzo i bezbedno uspori nakon dodira sa pistom. Jedno od ključnih sredstava koje piloti koriste u tom trenutku je obrnuti/suprotni potisak (Reverse Thrust) – tehnika kojom se potisak motora usmerava unapred, umesto unazad, kako bi se avion efikasnije usporio.

Kod manje upućenih, ova tehnika može izazvati zabrinutost, jer primećuju da se oplata motora odjednom razdvaja, što neupućenima liči na nešto neuobičajeno.

Hajde da vidimo kako Reverse Thrust funkcioniše: Tokom uobičajenog leta, mlazni motori izbacuju vazduh unazad, stvarajući potisak koji avion gura napred. Međutim, nakon sletanja, pilot uključuje obrnuti potisak. Potisak motora se tada preusmerava ka napred, što dovodi so usporavnja letelice.

Kod turboventilatorskih motora (turbofan), pokretni delovi zvani thrust reversers (reverzeri potiska) se otvaraju i preusmeravaju vazduh koji izlazi iz ventilatora ili izduvnog dela motora. Preusmereni tok vazduha stvara silu koja se suprotstavlja kretanju aviona, pomažući mu da se zaustavi brže nego pomoću kočnica na točkovima.

Prednost obrnutog potiska je što smanjuje opterećenje i habanje kočnica, povećava bezbednost, a posebno je koristan pri sletanju na kratke ili klizave piste.

Na ovom YouTube videu može se videti avion koji po sletanju aktivira obrnuti potisak:

Evo, dakle, šta se na snimku konkretno dešava:

Nakon dodira sa pistom (touchdown), gas je na minimumu. Tada pilot uključuje obrnuti potisak, a zatim se pokretni paneli otvaraju. Nakon toga, vazduh iz ventilatora počinje da se usmerava unapred i u stranu, a ovako preusmereni vazduh pomaže avionu da se znatno brže zaustavi. Na kraju, kako brzina opadne, reverzeri se zatvaraju i avion prelazi na kočnice točkova.

Kao što vidimo, obrnuti potisak je jedan od ključnih bezbednosnih mehanizama u modernom vazduhoplovstvu. Iako glavni posao zaustavljanja i dalje obavljaju kočnice na točkovima, ova tehnologija značajno smanjuje habanje sistema i pruža dodatnu sigurnost, posebno u zahtevnim uslovima sletanja.

Koliko daleko vidimo pojedinačne zvezde - Od golog oka do teleskopa

Kada pogledamo noću nebo, vidimo hiljade zvezda. Ali koliko su one daleko i možemo li uopšte videti pojedinačne zvezde i u drugim galaksijama? Odgovor na ovo pitanje nas vodi od dometa ljudskog oka do impresivnih dostignuća modernih teleskopa.

Tokom takozvane savršene noći i tamnog neba bez svetlosnog zagađenja, ljudsko oko može registrovati zvezde magnitude do oko +6,0. To znači da možemo videti pojedinačne zvezde udaljene do nekoliko hiljada svetlosnih godina, ali samo pod uslovom da su dovoljno sjajne.  

Na primer: Deneb ili alfa Labuda (lat. Deneb, α Cygni, α Cyg) je najsjajnija zvezda sazvežđa Labud i devetnaesta najsjajnija zvezda noćnog neba, udaljena oko 1.500 svetlosnih godina, i predstavlja jedan od najudaljenijih pojedinačnih objekata vidljivih golim okom. Zvezda V762 Cassiopeiae je prema novim merenjima udaljena oko 2.500–2.800 svetlosnih godna i vidljiva je samo sa izuzetno tamnog mesta.

Na gornjoj ilustraciji vidimo koliki je domašaj našeg oka tokom tamne noći. Samo taj zaokruženi deo naše galaksije je nama vidljiv!

Da bismo mogli posmatrati zvezde koje su na većim daljinama, neophodni su nam profesionalni optički teleskopi, poput Hubble Space Telescope ili još modernijeg James Webb Space Telescope, koji mogu razlučiti pojedinačne zvezde u Magelanovim oblacima udaljenim 160–200 hiljada svetlosnih godina i u galaksiji Andromedi (M31), koja je udaljena od nas  2,54 miliona svetlosnih godina. 

Za udaljenosti veće od desetina miliona svetlosnih godina, čak i najveći i najmoderniji teleskopi mogu videti samo zvezdana jata ili kratkotrajne ektremno velike i sjajne supernove.

Da zaključimo: bez optike možemo videti samo najjače zvezde udaljene do par hiljada svetlosnih godina. Uz pomoć profesionalnih teleskopa možemo videti pojedinačne zvezde do udaljenosti od oko 2,5 miliona svetlosnih godina.

Na samom kraju, još jedna neverovatna zanimljivost. Možemo li ipak videti i udaljenije zvezde? Možemo! Kako, pitaće neki? Odgovor je – gravitaciono sočivo.

Gravitaciono sočivo je kosmički trik prirode u kojem jaka gravitacija “savija” svetlost – slično kao što stakleno sočivo savija zrake u naočarima ili fotoaparatu.

Evo kako to funkcioniše, uprošćeno: masivni objekti poput galaksija ili jata galaksija imaju ogromnu gravitaciju koja zakrivljuje prostor-vreme oko sebe, shodno Ajnštajnovoj  opštoj teoriji relativnosti. Kada svetlost neke daleke zvezde ili galaksije prolazi pored tog masivnog objekta, put svetlosti se zakrivljuje, pa nam izgleda kao da dolazi iz malo drugačijeg pravca. Rezultat ovoga je da se daleki izvor svetlosti može povećati, iskriviti ili pojaviti u više kopija, baš kao što lupa može povećati sitne detalje.

Za astronome je ovo fantastično, jer nam omogućava da vidimo objekte koji bi inače bili previše slabi ili predaleko, baš kao što su zvezde iz vrlo ranog svemira, otkrivene samo zato što ih je gravitaciono sočivo “pojačalo”. Ovim putem su otkrivene zvezde Icarus (MACS J1149 LS1), od koje je svetlost putovala do nas oko 9,34 milijardi godina i Earendel, trenutni rekorder, udaljen oko 12,9 milijardi svetlosnih godina, zvezda iz epohe kada je svemir imao manje od 1 milijarde godina.

Kada sledeći put pogledate noću ka zvezdama, setite se uvek koliko smo mi mali u odnosu na veličanstvenu prirodu svemira.

Izvori koje sam koristio prilikom nastanka ovog teksta: 

- Freedman, W. L., & Madore, B. F. (2010). The Hubble Constant. Annual Review of Astronomy and Astrophysics, 48, 673–710.  

- Welch, B. et al. (2022). A Highly Magnified Star at Redshift 6.2. Nature, 603(7900), 815–818.  

- Kelly, P. L. et al. (2018). An Individual Star at Redshift 1.5 Extremely Magnified by a Galaxy-Cluster Lens. Nature Astronomy, 2, 334–342.  

- Gaia Collaboration (2022). Gaia Data Release 3. Astronomy & Astrophysics.

Osnove sajber bezbednosti - šta su sajber napadi i kako funkcionišu?

Moderno, informatičko doba u kojem živimo, donelo je mnogo toga dobrog. Na žalost, kao i u svim ostalim oblastima ljudskog delanja, uvek se nađu neki pojednici, timovi ili grupe, koji nemaju plemenite i dobre namere i koji prevashodno žele da nanesu štetu.

U tom smislu, posebno su zabrinjavajući takozvani sajber napadi. U ovom sasvim kratkom, osnovnom vodiču, probaću da upoznam širi krug ljudi, šta su sajber napadi, čemu služe i kako se od njih zaštititi.

Ovaj tekst je namenjen ljudima koji o ovoj temi ne znaju dovoljno, dok profesionalcima možda neće biti zanimljiv, jer nudi samo osnovne (ali efikasne) odgovore.

Dakle, sajber napadi predstavljaju zlonamerne pokušaje neovlašćenog pristupa računarima, računarskim sistemima, mrežama ili podacima, u cilju izazivanja štete, krađe informacija, ucene ili ometanja rada. Ovi napadi mogu biti usmereni ka pojedincima, kompanijama, državnim institucijama, kompanijama od strateškog značaja, itd. Metode napada su raznovrsne i stalno se usavršavaju, a najčešće uključuju:

- Phishing, tj. lažne poruke koje korisnike navode da otkriju lozinke ili lične podatke,

- Malver (malicious software), odnosno zlonamerni softver poput virusa, trojanaca ili ransomware-a koji zarazi sistem, 

- DDoS napade kojima se izaziva preopterećenje servera ogromnim brojem zahteva, čime se onemogućava njegov normalan rad,

- Eksploataciju ranjivosti, odnosno iskorišćavanje bezbednosnih rupa u softveru ili hardveru.

Ciljevi sajber napada variraju od finansijske koristi (krađa novca ili podataka), industrijske špijunaže i sabotaže, do političkih motiva, kao što su destabilizacija institucija ili širenje dezinformacija. U poslednje vreme raste broj tzv. ransomware napada, gde napadači zaključavaju podatke i traže otkup.

Zbog sve veće digitalizacije, sajber bezbednost je postala ključna komponenta moderne infrastrukture. Prevencija, edukacija korisnika i redovno ažuriranje sistema osnovni su koraci u zaštiti od ovih pretnji.

U tom smislu, da vidimo kako se zaštititi od sajber napada i koje bi bile ključne mere prevencije. U eri sveprisutne digitalne povezanosti, zaštita od sajber napada zahteva kombinaciju tehničkih rešenja, dobrih navika i svesti o pretnjama. Sledeće mere predstavljaju osnovu svakodnevne sajber higijene:

- Koristi jake i jedinstvene lozinke

Lozinke treba da budu složene (kombinacija slova, brojeva i specijalnih znakova), različite za svaku uslugu i redovno menjane. Idealno je koristiti password manager za njihovo bezbedno čuvanje.

- Uključi dvofaktorsku autentifikaciju (2FA)

Dodatni sloj zaštite koji zahteva unos koda iz SMS-a, e-maila ili posebne aplikacije, čak i ako je lozinka kompromitovana.

- Redovno ažuriraj softver i operativne sisteme

Mnogi napadi se oslanjaju na poznate ranjivosti u zastarelim verzijama programa. Uključi automatska ažuriranja kad god je moguće.

- Koristi antivirus i firewall zaštitu

Pouzdan antivirusni program i aktivan firewall mogu detektovati i blokirati sumnjive aktivnosti pre nego što nanesu štetu.

- Pažljivo otvaraj e-mailove i linkove

Ne otvaraj priloge ni linkove iz sumnjivih ili nepoznatih izvora. Phishing poruke često izgledaju uverljivo – proveri adresu pošiljaoca i pazi na gramatičke greške.

- Redovno pravi rezervne kopije (backup)

Važne podatke čuvaj na eksternom disku ili cloud servisu. U slučaju ransomware napada, backup može sprečiti gubitak podataka i ucenu.

- Ne koristi javne Wi-Fi mreže bez VPN-a

Otvorene mreže su idealne za presretanje saobraćaja. Koristi VPN (Virtuelnu privatnu mrežu) za šifrovanu komunikaciju.

- Ograniči pristup uređajima i podacima

Koristi zaključavanje uređaja, šifrovanje diskova i precizno dodeljivanje prava pristupa u organizacijama.

- Edukacija i oprez su najjači štit

Mnogi napadi uspevaju zbog ljudske greške. Redovno se informiši o pretnjama, treniraj osoblje (ako vodiš firmu) i ne zaboravi da je najvažnija zaštita kritičko razmišljanje.

Na kraju ovo kratkog vodiča, moram reći da apsolutna zaštita od sajber napada ne postoji. Hakeri se uvek trude da budu korak ispred. Ali, uz pridržavanje mera bezbednosti i predostrožnosti, mogućnost i verovatnoću da će napad uspeti možemo smanjiti na najmanju moguću meru.

Džejms Bond - agent 007 koji je postao mit

Malo je reći da volim serijal filmova o tajnom agentu Džejmsu Bondu (James Bond). Možda bih čak mogao reći da obožavam te filmove i svaki od njih sam pojedinačno odgledao bar po tri puta. Zato, hajde da u ovom tekstu vidimo šta je to (meni) toliko privlačno u tom liku...

Džejms Bond, agent 007, daleko je više od lika iz špijunskih romana i filmova. On je simbol elegancije, hladnokrvne efikasnosti, muževnosti i britanske imperijalne samouverenosti, upakovan u smokinge, luksuzne automobile, opasnosti i zavodljivosti. Njegova pojava oblikovala je popularnu kulturu druge polovine 20. veka, i ostala snažno prisutna do danas.

No, manje je poznato da se iza ovog fiktivnog agenta krije stvarni svet, njegova istorija, politika i špijunaža u svom najzanimljivijem obliku.

Lik Džejmsa Bonda stvorio je pisac i bivši britanski mornarički obaveštajac Ian Fleming. Prvi roman, Kazino Rojal (Casino Royale), objavljen je 1953. godine, u doba kada je hladni rat tek počinjao da definiše novu globalnu podelu moći. Fleming je u Bondu utkao sopstvena iskustva iz Drugog svetskog rata, tokom kojeg je radio za britansku mornaricu i sarađivao s obaveštajnim službama. Mnogi veruju da je Bond delimično zasnovan na nekoliko stvarnih špijuna koje je Fleming poznavao, a najčešće se spominje Duško Popov, srpski agent iz Jugoslavije (!), koji je radio kao dvostruki agent za MI6 i FBI. Popov je bio poznat po svom hedonističkom stilu života, sposobnosti da zavede žene, hazarderskim sklonostima i neustrašivosti. Fleming je sreo Popova tokom rata, a njihov susret u hotelu Casino Estoril u Portugalu, očigledno je ostavio snažan utisak na Fleminga, jer je upravo ta lokacija poslužila kao inspiracija za prvi roman o Bondu.

Bond nije samo špijun, on je moderna bajka za odrasle. U svakom filmu i romanu Bond se suočava s egzistencijalnim pretnjama po svet, globalnih razmera: megalomanskim zlikovcima, teroristima, nuklearnim krizama, ubicama i korumpiranim moćnicima. Ali, način na koji to čini razlikuje ga od drugih. Hladnokrva efikasnost, gotovo nadljudska kontrola, čuvena rečenica "My name is Bond, James Bond", i nezaobilazna čaša martinija "shaken, not stirred", sve su to elementi koji su ga pretvorili u kulturni arhetip.

Filmovi o Bondu obuhvataju više od 25 naslova i traju već preko 60 godina. Svaki glumac koji ga je tumačio uneo je sopstveni pečat: Šon Koneri je doneo surovu muževnost, Rodžer Mur šarm i ironiju, Timoti Dalton mračnu ozbiljnost, Pirs Brosnan tehničku eleganciju, a Danijel Krejg ranjivu brutalnost i psihološku dubinu. Uprkos promenama u tonu i vremenu, određene konstante ostaju: zavodljive Bond devojke, stilizovana akcija, egzotične lokacije, high-tech gedžeti, prepoznatljiva muzika i nezaobilazna rečenica na početku uvodne špijunske sekvence.

Osim samog lika Džejmsa Bonda, jedan od najprepoznatljivijih elemenata Bondovog univerzuma su uvek i Bond devojke, žene koje su istovremeno simboli seksualne privlačnosti, nezavisnosti i opasnosti. Od legendarne Hani Rajder (Ursula Andress) koja izlazi iz mora u filmu Dr. No, preko sofisticirane Vesper Lind (Eva Green) u Casino Royale, do kompleksne Madeleine Swann (Léa Seydoux) u novijim filmovima, Bond devojke su se razvijale u skladu s vremenom. U početku su bile često samo dekorativne figure, ali su vremenom postajale ravnopravne akterke, pa čak i kontrapunkti Bondu. Veza između Bonda i žene gotovo uvek nosi notu tragičnog - zavodljive, fatalne i često smrtno ugrožene.

Drugi stub Bondove mitologije su gedžeti — sofisticirane i ponekad apsurdno domišljate naprave koje mu omogućavaju da se izvuče iz gotovo svake situacije. Od automobila sa sedištima za katapultiranje, do štapa za skijanje sa raketnim pogonom, ručnog sata s laserom, mini podmornice u koferu ili mobilnog telefona koji može daljinski upravljati BMW-om, Bondovi gedžeti su neraskidivo vezani za izume ekscentričnog Q-a (Quartermaster), šefa odeljenja za istraživanje i razvoj u MI6. Gedžeti nisu samo funkcionalni, već često služe kao metafora tehnološke nadmoći Zapada, ali i kao humoristički ventil u napetom narativu.

A uz devojke i gedžete, tu su naravno i automobili. Bondovi automobili nisu samo prevozna sredstva, već pokretne tvrđave stila i tehnologije. Najslavniji među njima je Aston Martin DB5, prvi put viđen u Goldfingeru (1964), opremljen rotirajućim tablicama, mitraljezima, oklopom i katapult-sedištem. Tokom godina, Bond je vozio i Lotus Esprit koji se transformiše u podmornicu, BMW Z8, pa čak i futurističke električne modele. Automobili simbolizuju spoj muškosti, moći i sofisticiranosti, ali i britanske inženjerske superiornosti. Uvek elegantni, uvek brzi, uvek smrtonosni.

Bondova popularnost nije samo rezultat veštog pripovedanja i filmskog spektakla — on je simbol epohe. U vreme kada je Zapad bio uplašen sovjetskom pretnjom, i obrnuto, Bond je bio kontra narativ: čovek koji sam rešava krize, neustrašivo brani slobodni svet i čini to sa stilom. Kritičari su ga optuživali za seksizam, kolonijalnu nostalgiju i pojednostavljenu moralnost, ali upravo ta polarizacija njegovog lika doprinosi njegovoj dugovečnosti. Jednostavno, Bond provocira, zabavlja i fascinira.

Bond je takođe i svojevrsni brend. Od Aston Martina i Omega satova, do parfema, odela i video igara, ime James Bond je postalo sinonim za luksuz, sofisticiranost i privlačnost. Iako su se vremena promenila, a špijunski svet danas više podseća na sajber ratove nego na elegantne obračune u kazinima Monte Karla, Bond se prilagođava. U poslednjim filmovima postaje ranjiviji, humaniji, suočen s ličnim gubicima i etičkim dilemama. U tome je i njegova snaga, jer uprkos svemu, ostaje veran sebi.

Džejms Bond je mit koji se obnavlja sa svakom generacijom. On je moderna figura antičkog heroja: individualac koji sam staje pred sile koje prete svetu. U Bondu se ogleda i naša žudnja za kontrolom, naš strah od haosa i naša nada da negde ipak postoji neko, makar u smokingu, ko će stvari srediti i rešiti ih u našu korist.

Rusija i Kina osvajaju Mesec

Kina i Rusija potpisale su u maju ove, 2025. godine, memorandum o zajedničkoj izgradnji nuklearne elektrane na Mesecu, kao deo ambicioznog projekta Međunarodne lunarne istraživačke stanice (International Lunar Research Station - ILRS). Ova stanica, čija izgradnja bi trebalo da bude završena do 2036. godine, predstavljaće prvu stalnu ljudsku bazu na površini Meseca, lociranu u oblasti južnog lunarnog pola.

Centralni deo infrastrukture ILRS-a biće nuklearni reaktor, čija je izgradnja planirana kao potpuno autonomna operacija, bez potrebe za prisustvom ljudi na samom mestu instalacije. Ovaj pristup predstavlja veliki tehnološki iskorak, jer podrazumeva korišćenje napredne robotike i autonomnih sistema koji će sastavljati i aktivirati složenu energetsku infrastrukturu u lunarnim uslovima. Nuklearni reaktor će biti ključan izvor energije, posebno tokom dugih lunarnih noći kada solarni paneli ne mogu generisati dovoljno struje.

Zajednička stanica zamišljena je kao platforma otvorena za međunarodnu saradnju. Do sada je svoje učešće u projektu potvrdilo između trinaest i sedamnaest zemalja, u zavisnosti od izvora. Kina i Rusija planiraju slanje astronauta u sklopu ovog programa oko 2030. godine, što bi označilo značajan napredak za kineski svemirski program i prvi korak ka dugoročnom prisustvu ljudi na površini Meseca.

U tom smislu, South China Morning Post je izvestio da će reaktor služiti trajnoj bazi na južnom polu Meseca sa autonomnom izgradnjom i da je do sada 13 nacija priključeno, dok Reuters navodi planove u prezentaciji iz aprila 2025. godine da će reaktor koristiti i solarnu i nuklearnu energiju, a rok je između 2035. i 2036. godine, dok Kina planira prvo slanje astronauta do 2030 

Ovaj projekat već sada privlači veliku pažnju javnosti, ali i celog sveta, ne samo zbog svojih tehnoloških izazova, već i zbog potencijalnog uticaja na geopolitičku ravnotežu u istraživanju svemira. Objavljen je u trenutku kada NASA razmatra promene i moguće smanjenje budžeta za svoj Lunar Gateway projekat, što je dodatno podstaklo diskusiju o tome da li bi SAD mogle izgubiti korak u novoj svemirskoj trci.

Realizacija ove inicijative mogla bi imati dubok uticaj na budućnost istraživanja i kolonizacije Meseca, ali i postaviti nove standarde u korišćenju nuklearne energije u svemirskim misijama. Istovremeno, ostaje otvoreno pitanje koliko će ova baza biti otvorena za globalnu saradnju i da li će se razviti paralelno ili u konkurenciji sa američkim Artemis programom.

U svakom slučaju, saradnja Kine i Rusije na nuklearnom postrojenju na Mesecu označava novi korak u evoluciji svemirskih tehnologija, ali i podseća na kompleksnu dinamiku koja danas vlada između velikih svemirskih sila. Očekivanja su visoka, a naredna decenija će nesumnjivo doneti značajne promene u načinima na koje ljudi istražuju i naseljavaju naš prirodni satelit.

Quantas Project Sunrise - najduži let u istoriji

Australijska avio kompanija Qantas priprema se da 2027. godine ispiše novu stranicu u istoriji civilnog vazduhoplovstva tako što će obaviti najduži direktni putnički let na svetu između Londona i Sidneja. Ovaj impresivni neprekidni let trajaće oko 22 sata i pokrivaće udaljenost veću od 16.800 kilometara, što ga čini pravim tehnološkim i logističkim podvigom.

Projekat nosi naziv „Project Sunrise“ („Izlazak sunca“) i predstavlja jedan od najambicioznijih poduhvata u istoriji kompanije Qantas, koja je odavno poznata po inovacijama i postavljanju novih standarda u avioindustriji. Direktni let između Londona i Sidneja imaće ogroman značaj, ne samo zbog svoje dužine, već i zbog promena koje će doneti globalnom putničkom saobraćaju.

Za ovaj podvig Qantas je odabrao novi model aviona – Airbus A350-1000, specijalno prilagođen za ultra duge letove. Ovaj avion posedovaće smanjen broj sedišta u odnosu na standardne konfiguracije, što će putnicima omogućiti znatno veći komfor i komoditet. U tom smislu, posebno se projektuju luksuzni apartmani prve klase, opremljeni vrhunskim materijalima, ergonomskim dizajnom i privatnošću koja će biti na nivou najboljih svetskih hotela.

Osim povećane udobnosti u kabini, Airbus A350-1000 će sadržati i posebne wellness zone namenjene borbi protiv zamora i dosade putnika, koji se neminovno javljaju na dugotrajnim letovima. Ove wellness zone će imati prostor za istezanje, vežbanje, kao i posebnu osvetljenost koja simulira prirodne cikluse dana i noći, čime se ublažava efekat takozvanog džet-lega.

Tehnički gledano, Airbus A350-1000 predstavlja jedan od najnaprednijih vazduhoplova danas. Opremljen je najmodernijim Rolls-Royce Trent XWB motorima koji su optimizovani za efikasnost i smanjenu potrošnju goriva, omogućavajući avionu dolet od skoro 18.000 kilometara. Takođe, ovaj avion poseduje specijalno dizajnirana kompozitna krila koja povećavaju aerodinamičnost i efikasnost, kao i kabinu sa unapređenim sistemima za održavanje optimalnog pritiska i vlažnosti vazduha, što dodatno povećava udobnost na ultra dugim letovima.

Qantas je već naručio ukupno 12 ovih aviona, a prva isporuka očekuje se krajem 2026. godine, čime će sve biti spremno za istorijski prvi let naredne godine.

„Direktni letovi poput ovog potpuno će promeniti globalno putovanje,“ izjavio je Alan Joyce, izvršni direktor kompanije Qantas, ističući značaj i dalekosežne efekte ovog projekta. Planirano je da „Project Sunrise“ prvobitno krene 2025. godine, ali su pandemija COVID-19 i zastoji u proizvodnji aviona uzrokovali odlaganje. Uprkos tome, odbrojavanje je zvanično počelo, a interesovanje globalne javnosti za ovaj revolucionarni let raste iz dana u dan.

Realizacija ovog projekta ne samo da će povezati dva kontinenta bez potrebe za presedanjem, već će i postaviti nove standarde u udobnosti i inovacijama u avioindustriji budućnosti.

Još je preostalo samo da nabavimo karte i krenemo na let...

Vacheron Constantin Les Cabinotiers Solaria Ultra Grand Complication

Švajcarska časovničarska manufaktura Vacheron Constantin, jedna od najstarijih i najuglednijih časovničarskih kuća na svetu, predstavila je sat koji prevazilazi pojam komplikovanog mehanizma. Sa 41 komplikacijom, 1521 komponentom i čak 13 patentnih prijava, ovaj unikatni model pomera granice mogućeg u savremenoj časovničarskoj mikromehanici. Ovo je ručni sat koji po svemu daleko prevazilazi jednostavno merenje i pokazivanje vremena. Ovo je remek delo časovničarstva koje po svojim karakteristikama prelazi  u domen primenjene umetnosti.

Sat koji su predstavili nosi puno ime "Vacheron Constantin Les Cabinotiers Solaria Ultra Grand Complication" i on predstavlja sami vrhunac takozvanog visokog časovničarstva (Haute Horlogerie). Sat je zvanično proglašen za ručni sat sa najviše komplikacija koji je ikada napravljen. Ovaj sat poseduje čak 41 komplikaciju, kao i 13 izuma koji mogu biti potencijalno patentirani.

Dimenzije ovog sata su nestvarno male za sve ono što se u njemu nalazi. Kućište je izrađeno od 18k belog zlata i ima 45mm u prečniku, kao i 14.99mm debljine.

Međutim, to je samo deo nestvarnih karakteristika. Tek kada pogledamo komplikacije, možemo reći da će nam od njih zastati dah. 

U tom smislu, ovaj sat ima čak dva brojčanika, pa tako gornji (prednji) brojčanik ima crnu “sunray” boju, a i na njemu se nalaze čak 4 podbrojčanika: Prvi  pokazuje godinu i nedelju, drugi svetsko vreme, treći plimu, godišnja doba, ravnodnevice i solsticije. Astronomske funkcije Sunca su isprepletene na još jednom podbrojčaniku sa informacijama o stvarnoj poziciji Meseca, izlasku, zalasku, kulminaciji i deklinaciji. Tu je i jedna stražnja komplikacija: kombinacija hronografa i pokretne nebeske karte koja omogućava izračunavanje kada će određena zvezda ili sazvežđe biti u sredini vidnog polja. Na pozadini se, uz satne tastere, krije okidač koji aktivira Westminster minute repeater (četvorogongovni), perpetual calendar koji je postavljen na 12 sati, “world time” i GMT sa 24-časovnim prikazom na poziciji 3 sata, zatim solarni indikator postavljen na 6 sati koji prikazuje položaj Sunca, ravnodnevice, solsticija, ali i znakova zodijaka, kao i vremena izlaska/zalaska sunca i dužine dana. Tu je i “moon phase” koji pokazuje Mesečeve mene sa prikazom prolećne plime i oseke i nalazi se na 9 sati.

Idemo sad na donji (zadnji) brojčanik. On je zapravo sivo obojeni safirni kristal sa prikazom nebeskog svoda na kojem se, osim prikaza lunarnih meseci i sazvežđa, nalazi i prikaz “split second” hronografa.

Mehanizam koji pokreće ovaj sat je ručno navijajući mehanizam u kalibaru 3655, koji se sastoji iz dva povezana dela: osnovni mehanizam kombinuje vreme, hronograf i zvučna obaveštenja, dok je dodatni mehanizam zadužen za astronomske prikaze. Sat se sastoji od ukupno 1521 komponente (!), radi na 21.600 vibracija po satu i pri tome obezbeđuje sa punim navijanjem čak 72 sata rezervne snage.

Kad sam već spomenuo zvučna obaveštrenja, ovaj sat poseduje četvorogongovni Westminsterov repetitor sa muzičkim zvonom i zaista može da zvoni!

Vacheron Constantin Les Cabinotiers Solaria Ultra Grand Complication dolazi na crnom kožnom kaišu i prodavaće se kao takozvani "piece unique" (po specijalnoj porudžbini).

Kao pasionirani ljubitelj mehaničkih satova, moram priznati da je Solaria istovremeno fascinantan i, rekao bih paradoksalan proizvod. Sa jedne strane, predstavlja trijumf ljudskog i časovničarskog znanja, umeća i strpljenja, kao i gotovo opsesivnu posvećenost detaljima. Sa druge strane, ovaj sat je i metafora - u vremenu kada su nam tačne informacije dostupne klikom, Solaria pokazuje da pravo majstorstvo i danas ima cenu i vrednost daleko iznad puke funkcionalnosti pokativanja vremena.

Lično, smatram ga više umetničkim delom i dostizanjem vrhunca, nego praktičnim predmetom. On je svojevrsna horološka skulptura. Nešto što vlasnik poseduje, ali, budimo iskreni neće često koristi, kao remek-delo koje ne nosimo na ruci, već nam stoji u sefu, vitrini na postolju.

Da budem sasvim iskren, kad bih mogao da ga sebi priuštim, nisam siguran da bih ga nosio, ali bih ga svakako kupio.

Da li je cena ovog sata poznata? Na žalost nije. Vacheron Constantin cenu čuva u tajnosti i znaće je samo kupci koji ga budu kupili, ali poznavaoci prilika, časovničari i stručnjaci procenjuju da bi cena mogla dostići do neverovatnih 10 miliona švajcarskih franaka

ChatGPT za početnike - osnovni pojmovi u najkraćim crtama

Verovatno je svako od vas bar jednom do sada tražio uslugu od veštačke inteligencije. Čet botova koji odgovaraju na upite ima sve više i više, ali nekako je ChatGPT i dalje ostao neka vrsta sinonima za veštačku inteligenciju i možda je najkorišćenija alatka tog tipa. Ipak, manji broj prosečnih korisnika zna šta ChatGPT suštinski predstavlja i kako radi.

U ovom sasvim kratkom tekstu probaću da na najkraći i najpopularniji način objasnim šta je veliki jezički model (LLM) i šta konkretno znači ChatGPT.

Veliki jezički model (Large Language Model, LLM) predstavlja izuzetno veliki transformer obučen na milijardama tokena, a koji je sposoban da razume i generiše koherentan tekst na više jezika i domena. Token inače predstavlja najmanju jedinicu teksta koju model obrađuje. Token može biti i reč, deo reči ili znak.

Neizbežni pojmovi kada je veštačka inteligencija u pitanju su i:

- Mašinsko učenje (Machine Learning, ML), koje predstavlja granu veštačke inteligencije u kojoj se algoritmi uče iz podataka umesto da budu eksplicitno programirani i tako poboljšavaju performanse u predviđanju ili klasifikaciji podataka,

- Duboko učenje (Deep Learning), koje predstavlja podskup ML-a koji koristi duboke (višeslojne) neuronske mreže za modelovanje veoma složenih obrazaca u tekstu, slikama, zvuku ili tabelarnim podacima. 

U tom smislu, a radi lakšeg razumevanja, ChatGPT ćemo sada raščlaniti slovo po slovo, a to znači sledeće:

GPT ili Generative Pre-trained Transformer, doslovno možemo prevesti kao „generativni unapred (prethodno) obučeni transformator“.

“Generativni” znači da model ne „klasifikuje“ nego stvara (generiše) sadržaj, kao što su tekst, kod, slike, čak zvuk.

“Unapred obučeni” znači da pre nego što se primeni na konkretan zadatak, model se uči na ogromnom, raznovrsnom korpusu javno dostupnih podataka.

“Transformator” predstavlja arhitekturu zasnovanu na mehanizmu samopozornosti (self-attention); eliminiše rekurziju i omogućava paralelnu obradu nizova, a ovo stoji iza svih modernih LLM-ova.

Da postavimo sada, radi još lakšeg razumevanja stvari ovako: zamislite jednog univerzalnog poliglotu, koji prvo pročita kompletnu biblioteku celokupnog ljudskog znanja (pre-trening), a zatim ga zaposlite kao stručnog prevodioca i tumača tog znanja (fine-tuning). Kada takvoj sveznalici postavite pitanje, on crpi podatke iz svog znanja i formuliše originalan odgovor.

Razumevanje ovih osnovnih termina nije samo nekakva akademska vežba i bubanje pojmova, već praktična pismenost za svet u kome AI brzo prelazi iz data centara u svakodnevne poslovne procese. Ukoliko ih savladate, mnogo lakše ćete proceniti realne mogućnosti i ograničenja svake “pametne” platforme koja vam se ponudi.

Možemo slobodno reči da je GPT je zaista uneo revoluciju u  veštačku inteligenciju jer je pokazao da jedna jedinstvena arhitektura, dobro “nahranjena” podacima, može da savlada gotovo sve zadatke koje je donedavno radio samo čovek. 

Zato, lično smatram da će generativni unapred obučeni transformatori ostati stub AI-sistema bar narednu deceniju, a svaki praktičan IT profesionalac ili IT entuzijasta bi trebalo da razume osnovne principe, makar na nivou ovog kratkog i jednostavnog objašnjenja.

Otisci čizama astronauta kao dokaz sletanja na Mesec

Mnogi skeptici kao jedan od krunskih dokaza (između svih ostalih) da ljudi nisu bili na Mesecu, navode izgled đona astronautskih čizama, tj. da se otisak čizme astronautskog odela i onog na Mesecu ne poklapaju. Kao "dokaz", prilažu fotografiju na kojoj se to neslaganje jasno vidi.

Međutim, slučano ili namerno, a najverovatnije iz neznanja, "zaboravljaju" da pokažu još jedan detalj, a to je, da su astronauti imali nekoliko različitih "naglavaka" koji su se navlačili preko osnovnih čizama u zavisnosti od situacije. Tada bi ti teoretičari zavere shvatili da se otisci ipak savršeno poklapaju.

Inače, u celom poduhvatu leta na Mesec, učestvovalo je na različite načine oko 40.000 ljudi i nekoliko desetina različitih kompanija. Sam let, boravak astronauta na Mesecu i njihov povratak, pratilo je stotine ljudi u komandnom centru u Hjustonu, tako da astronauti nikada nisu bili sami, već su imali ogromnu logistiku sa zemlje.

Što se tiče rakete Saturn, lunarnog i komandnog modula, kao i njihove konstrukcije, to bar nije tajna i oni se mogu videti uživo, a ko nema prilike, može pročitati desetine knjiga sa detaljnim opisima i fotografijama koji u tančine opisuju način rada.

Uz sve ovo, Apollo 11 je bila samo prva, ali ne i jedina misija spuštanja na Mesec. Zamislimo da su nas Amerikanci prevarili jednom, ali kako su mogli varati ceo svet sedam puta?? Uz to, pre misije Apollo 11 bilo je četiri pripremne misije! Ko je to sve mogao lažirati? Apollo program je trajao oko 15 godina. Ko bi mogao varati ceo svet toliko dugo??

I na kraju, postoje mnogi Mesečevi orbiteri koje su lansirale SAD, a u novije vreme Kina, Indija i Japan. Svi oni su slali slike Meseca na kojima su se jasno videla oprema koja je ostala na Mesecu posle boravka astronauta. Nisu valjda i sve te fotografije lažirane?

PS. sve moje objave ovde na Blogu, vezane za sletanje ljudi na Mesec, nemaju za cilj da bilo koga ubeđuju u bilo šta, već su prevashodno namenjene ljudima koji žele i vole da saznaju nešto više o jednom od najvećih poduhvata u istoriji ljudske civilizacije.

Džonas Salk – čovek koji nije patentirao Sunce

U jednom televizijskom intervjuu 1955. godine, novinar Edvard Muro upitao je dr. Jonasa Salka ko poseduje patent na novu vakcinu protiv dečije paralize. Salk je, bez trunke oklevanja, odgovorio: „Nema patenta. Možete li patentirati Sunce?“ Ta rečenica ostala je zabeležena kao simbol jedne epohe naučnog idealizma i lične etike koje danas gotovo da više ne viđamo.

Da vidimo prvo ko je bio Džonas Salk? Džonas Edvard Solk (Jonas Edward Salk - 1914–1995), bio je američki virusolog i istraživač, ostao upisan u istoriju po razvoju prve efikasne vakcine protiv poliomijelitisa, zastrašujuće bolesti koja je u prvoj polovini 20. veka paralisala i ubijala desetine hiljada dece širom sveta.

Rođen u skromnoj jevrejskoj porodici u Njujorku, Salk se od rane mladosti interesovao za medicinu, ali još više za istraživanje i pronalaženje rešenja, a ne samo za lečenje simptoma. Po završetku studija medicine, radio je na istraživanjima gripa i virusa, da bi nakon toga svoj život posvetio borbi protiv najopasnijeg virusa tog vremena — poliovirusa.

Do ranih 1950-ih, dečija paraliza bila je među najstrašnijim i najnepredvidljivijim bolestima. Epidemije poliomijelitisa su bile redovne, često sezonske, a roditelji su imali veliki strah od ove opake bolesti. Mnoga deca su završavala u „gvozdenim plućima“, a mnoga su ostajala trajno paralizovana.

Salk je 1955. godine predstavio inaktiviranu (mrtvu) polio vakcinu, čiji su rezultati bili revolucionarni. Tokom velikog kliničkog ispitivanja, vakcina je pokazala efikasnost veću od 90%. Usledila je masovna kampanja vakcinacije, a polio praktično nestaje, prvo u SAD, a nešto kasnije i iz najvećeg dela sveta.

I tada dolazi trenutak koji je zauvek oblikovao Salkovu sliku u javnosti: odbijanje da vakcinu patentira. Ne zbog neznanja, ne zbog nemogućnosti, već iz uverenja da je to njegovo otkriće zajedničko dobro čovečanstva.

Znatno kasnije se pokazalo da pravno-tehnički posmatrano vakcina verovatno ne bi ni mogla da bude patentirana jer je zasnovana na poznatim tehnikama i nekim ranijim istraživanjima. Ali, poenta je sledeća: čak i da je bilo moguće, Salk nije ni pokušao da je patentira, u skladu sa njegovim uverenjem da bi to bilo protivno javnom interesu.

U naše doba, kada farmaceutske kompanije patentiraju bukvalno svaki molekul i naplaćuju čak i osnovne terapije, Salkova odluka deluje gotovo nezamislivo. Prema procenama, da je patentirao vakcinu, mogao je zaraditi i do 7 milijardi dolara, izraženo u današnjoj vrednosti! Ali on je izabrao drugačiji put. Rekao je da nema pravo da zarađuje na nečemu što pripada svima, baš kao što niko ne može posedovati pravo Sunce ili kiseonik.

Salk je kasnije je osnovao Salk Institute for Biological Studies u Kaliforniji, istraživačku ustanovu koja i danas prednjači u biološkim naukama. Tu je dosledno sprovodio svoju filozofiju otvorenosti, interdisciplinarnosti i etičkog pristupa znanju.

Džonas Salk je umro 1995. godine, ali njegov doprinos živi u svakom detetu koje hoda bez straha od polio virusa. U našem vremenu u kojem dominiraju tržišni interesi, profit i patenti, Salkov primer svetli kao retki svetionik ljudske etike, humanosti i časti.

Veštačka inteligencija i budući ratovi

Kao i svaka visoka tehnologija, tako se i veštačka inteligencija koristi u mirnodopske, ali (na žaost) i u ratne svrhe. AI već sada značajno menja način na koji se vode moderni ratovi, a u bliskoj budućnosti ovaj trend će se samo ubrzavati i produbljivati. Upotreba AI u vojne svrhe nije više stvar naučne fantastike, već realnost koja će, po svemu sudeći, oblikovati ratove budućnosti.

Jedan od primarnih oblika primene AI u ratovima je razvoj autonomnih sistema naoružanja, poznatih kao „roboti-ubice“ ili letelice - dronovi bez ljudske posade. Ovi uređaji moći će samostalno da identifikuju mete, procenjuju pretnje, odlučuju u odnosu na zadate okolnosti i izvrše zadatke bez direktnog ljudskog nadzora. 

Osim letelica, očekuje se da će autonomna vojna vozila, uključujući i autonomne tenkove, avione i podvodne sisteme, postati ključni akteri budućih sukoba, smanjujući ljudske gubitke na strani onih koji ih koriste, ali istovremeno stvarajući ozbiljne etičke dileme oko odgovornosti za odluke koje mašine donose. Etika u ratnim uslovima je dalje je veliko pitanje, a uplivom veštačke inteligencije stvari se mogu dodatno komplikovati, jer mašine mogu isvršavati zadatke, ali veliko je pitanje kako će mašine “razumeti” i primenjivati pitanja etike u ratnim uslovima.

Druga oblast primene AI je sajber ratovanje. Veštačka inteligencija će imati ključnu ulogu u odbrani, ali i u sofisticiranim sajber napadima. AI algoritmi moći će u realnom vremenu da analiziraju ogromne količine podataka, prepoznaju ranjivosti u protivničkim sistemima i brzo reaguju na promene, čineći sajber napade efikasnijim i opasnijim nego ikada pre. Istovremeno, AI će pomoći u stvaranju i razvijanju još naprednijih sistema za detekciju i neutralisanje sajber pretnji protivničke strane.

AI će takođe imati i ključnu ulogu u obaveštajnim aktivnostima. Duboka analiza obaveštajnih podataka omogućava preciznije predviđanje protivničkih poteza i donošenje bržih odluka na bojnom polju. Algoritmi za prepoznavanje lica, analizu satelitskih snimaka i obradu informacija iz socijalnih mreža postaće esencijalni alati u vojnim strategijama.

Na žalost, prema proceni stručnjaka, integracija AI u vojne strategije neminovno će dovesti do nove trke u naoružanju među svetskim silama i mogućem dodatnom zaoštravanju. Države koje uspešno integrišu veštačku inteligenciju u svoje vojne kapacitete imaće značajnu stratešku prednost. Međutim, ovaj razvoj donosi i veliku odgovornost, jer se moraju jasno definisati pravila angažovanja i etički principi upotrebe autonomnih sistema kako bi se izbegle katastrofalne posledice po civilno stanovništvo, što će biti poseban izazov.

Da zaključim, AI će svakako oblikovati ratove budućnosti kroz autonomne sisteme, sajber ratovanje i unapređenje obaveštajnih sposobnosti. Istovremeno je potrebno hitno uspostavljanje međunarodnih normi koje će regulisati upotrebu AI u vojnim sukobima, kako bi se očuvala humanost i sprečili potencijalno devastirajući ishodi, znatno veči i gori nego u dosadašnjim “klasičnim” ratovima.

Slika Dorijana Greja

Roman "Slika Dorijana Greja" ("The Picture of Dorian Gray"), jedini roman irskog pisca Oskara Vajlda, prvi put je objavljen 1890. godine i ubrzo izazvao burne reakcije zbog svojih kontroverznih ideja o moralu, umetnosti i estetici. Danas se smatra jednim od ključnih dela britanske književnosti s kraja 19. veka, dok meni lično spada u omiljene romane i smatram ga jednim od najboljih romana uopšte.

Krenimo od osnovne radnje romana, kako bismo upoznali potencijalnog čitaoca šta može očekivati tokom čitanja.

Glavni junak romana je Dorijan Grej, mlad i izuzetno lep čovek iz viktorijanskog Londona. Opčinjen njegovom lepotom, umetnik Bazil Holvord odlučuje da naslika njegov portret. Tokom poziranja je prisutan i lord Henri Voton, ciničan i duhovit aristokrata koji Dorijanu iznosi filozofiju hedonizma i beskompromisnog traženja zadovoljstva. Pod uticajem lorda Henrija, Dorijan izražava želju da zauvek ostane mlad, a da njegov portret stari umesto njega. Na misteriozan način, ova želja se i ostvaruje -  dok Dorijan tokom godina života ostaje fizički mlad i lep, njegov portret počinje da pokazuje znake njegove moralne propasti. Tokom godina, Dorijan vodi dekadentan i sebičan život, a portret postaje sve ružniji i izopačeniji. Na kraju, izmučen grižom savesti, Dorijan uništava portret, što trenutno dovodi do njegove sopstvene smrti. Kada ga služavke pronađu, njegovo telo je postalo staro i iznakaženo, dok je portret ponovo mlad i lep kao i u trenutku nastanka.

Ovaj roman je duboko ukorenjen u esteticizmu, pokretu koji je dominirao krajem 19. veka, a koji je promovisao ideju da umetnost treba da postoji radi same umetnosti ("art for art's sake"). Oskar Vajld, kao jedan od najistaknutijih predstavnika tog pravca, koristi likove romana da istraži tenziju između spoljne lepote i unutrašnjeg (ne)morala.

Lord Henri je u romanu personifikacija cinizma, individualizma i amoralnog hedonizma, dok Bazil predstavlja tradicionalnu umetničku duhovnost. Dorijan je između njih, rastrzan između estetske opsesije i potisnute savesti. Njegova propast simbolizuje posledice života bez moralne odgovornosti i autentične duhovnosti.

Roman se svakako može tumačiti i kao kritika viktorijanskog društva, koje je sa jedne strane otvoreno idealizovalo lepotu i uspeh, dok je s druge strane bilo duboko puritansko i represivno.

"Slika Dorijana Greja" je alegorijska priča o ceni koju pojedinac plaća kada potiskuje savest i prepušta se isključivo čulnim i telesnim zadovoljstvima. Portret simbolizuje dušu koju Dorijan zapostavlja zarad spoljašnje privlačnosti. 

Oskar Vajld poručuje da prava lepota ne može postojati bez unutrašnje čovečnosti i da život lišen empatije i odgovornosti vodi u autodestrukciju.

Roman ostaje aktuelan i danas, jer postavlja večna pitanja: šta je prava vrednost lepote, da li je umetnost iznad morala i  šta se događa kada izaberemo privid umesto suštine?

Ovaj roman nije samo priča o lepoti i propasti, već duboka filozofska i umetnička rasprava o identitetu, odgovornosti i duhovnim posledicama naizgled bezazlenih izbora. "Slika Dorijana Greja" ostaje opomena savremenom čoveku da ništa spoljašnje ne može nadomestiti prazninu u duši.

Foton - čestica bez mase i bez vremena

U svetu u kojem živimo, a posebno u svetu kvantne fizike i teorije relativnosti, foton zauzima posebno mesto. Da vidimo prvo šta je uopšte foton: to je čestica svetlosti, odnosno osnovni kvant elektromagnetnog zračenja. Iako svakodnevno osećamo posledice njegovog postojanja, od svetla do boja sveta oko nas, njegovi fizički atributi su krajnje neobični.

Jedno od najčešćih pitanja koje se postavlja u kontekstu fotona je koliki je životni vek fotona, a odmah zatim postoji li za njega uopšte vreme? Odgovori na ta pitanja vode nas pravo u srce moderne fizike.

Za sve čestice koje imaju masu, možemo definisati sopstveno, vlastito vreme, odnosno vreme koje meri sat koji se kreće zajedno sa česticom. Ali za foton to nije moguće, iz dva osnovna razloga. Prvo, foton se kreće brzinom svetlosti, i drugo, foton nema masu mirovanja!

U specijalnoj teoriji relativnosti, za objekte koji se kreću brzinom svetlosti, tj. iz perspektive samog fotona, ne protekne ni trenutak. Od trenutka kada je emitovan do trenutka kada je absorbovan, sve se za njega događa istovremeno. Put od milijardi svetlosnih godina za njega je bukvalno samo trenutak.

Međutim, sa stanovišta posmatrača u mirovanju, recimo nas na Zemlji, fotoni mogu putovati kroz svemir milijardama godina. Svetlost koju danas primamo iz udaljenih galaksija emitovana je pre skoro 14 milijardi godina i do nas je stigla bez ikakve promene u strukturi fotona.

Dakle, iako foton kao takav ne doživljava vreme, iz naše perspektive on postoji koliko god mu treba da pređe udaljenost od izvora do cilja.

Da vidimo sada zašto za foton vreme ne postoji?

U Ajnštajnovoj specijalnoj teoriji relativnosti, svaki objekat koji ima masu putuje kroz prostorvreme tako da se njegovo sopstveno vreme (vreme u njegovom referentnom okviru), može definisati i meriti. Ali, za čestice koje se kreću tačno brzinom svetlosti, kao što je foton, ne postoji važeći referentni okvir u kome je ta čestica u mirovanju. To znači da foton nema sopstveni koordinatni sistem u kojem bi se mogle meriti prostorne ili vremenske koordinate. Iz ovih razloga se za foton može reći da ne doživljava vreme.

U okviru takozvanog Standardnog modela fizike, foton je fundamentalna, stabilna čestica. To znači da se ne raspada spontano, da nema poznatu unutrašnju strukturu i da ne stari. Eksperimenti pokazuju da fotoni mogu da pređu kosmičke razdaljine bez ikakvih naznaka raspadanja. Ipak, neke teorije izvan Standardnog modela, sugerišu mogućnost da foton ipak ima izuzetno malu masu ili ograničen životni vek, ali nijedna od tih teorije do sada nije potvrđena eksperimentalno.

Da vidimo sada kako uopšte nastaje foton? Foton nastaje kada određena čestica, npr. elektron, pređe sa višeg na niži energetski nivo, a nestaje kada ga neka druga čestica apsorbuje. Dakle, ovo znači da foton ima svoj početak i kraj iz ugla kvantne mehanike, ali ne i unutrašnji tok vremena iz svoje perspektive.

Kao što smo videli, foton nema sopstveno vreme i može se reći da za njega vreme ne postoji niti protiče. Foton je stabilan i nema poznati ili teoretski ograničen životni vek u okviru savremene fizike. Za njega, ceo njegov put od zvezde do oka posmatrača, događa se trenutno.

Zbog ovih osobina, foton je ne samo nosilac svetlosti, već i jedan od najfascinantnijih entiteta moderne nauke - čestica bez mase koja postoji izvan vremena.

Neke kosmičke razmere

Ovaj tekst je u stvari kompilacija mojih kratkih objava na Fejsbuku, a koje se tiču nekih veličina i odnosa u svemiru. 

Mi svi znamo da je kosmos ogroman, ali suštinski nemamo pravu predstavu o njegovoj veličini. Kratki ekstovi koji slede su mala kompilacija mojih objava na Fejsbuku, a koje se bave upravo veličinom kosmosa i mojim skromnim pokušajuma da slikovito prikažem neke njegove dimenzije i odnose veličina.

Zamislimo prvo da naše Sunce smanjimo na veličninu kugle od jednog metra (1m) u prečniku. U tom slučaju, naša Zemlja bi bila kuglica prečnika 9,2 milimetara i nalazila bi se na odaljenosti od oko 115 metara od Sunca. U toj razmerri, Pluton bi bio udaljen od Sunca 4.200 metara, odnosno 4,2 kilometra.

Šta mislite, gde bi se u ovom modelu nalazila nama najbliža galaksija Andromeda? Bila bi udaljena od Sunca oko 17 milijardi kilometara! 

Nama je i ta, skalirana daljina skoro nezamisliva, a zamislite sad realnu udaljenost Andromede, koja iznosi 2,5 miliona svetlosnih godina, to jest 23.5 triliona kilometara (oko 23 651 826 181 452 000 000 km).

Pri tome, ovde govorimo o nama najbližoj galaksiji. A gde su sve one ostale, udaljene miljarde svetlosnih godina...

Svemirska sonda Voyager 1 je lansirana 5. septembra 1977. godine, pomoću rakete Titan IIIE/Centaur, iz kosmičkog centra Cape Canaveral. 

Od tog trenutka, Vojadžer se neprekidno udaljava od naše Zemlje i Sunca, a sada i celog sunčevog sistema. Sonda se kreće brzinom od 17 km/s, što je 61 000 km/h.

Od te daleke 1977. godine, pa do danas, prošlo je nešto manje od 48 godina, a sonda je za to vreme prešla oko 24,9 milijardi kilometara, ili prosečno oko 522 miliona kilometara godišnje.

Čak i tom brzinom od 61.000 km/h, Voyager 1 bi do nama najbliže zvezde Proksime Centauri, udaljenje od nas 4,24 svetlosnih godina, stigao tek za 73.000 godina!

Vojadžer je trenutno udaljen od nas 166 AU (astromomskih jednica). Jedna astronomska jedinica je prosečna udaljenost Zemlje i Sunca, što je oko 150 miliona kilometara. Ovo znači da je Vojadžer sada više od 166 puta dalje od Sunca nego mi, duboko u međuzvezdanoj sredini, daleko izvan heliosfere.  

Čak i ovako daleko, to je nešto manje od 1 svetlosnog dana, preciznije 23h 05min. A Proksima Centauri je udaljena 4 svetlosne godine!

Dokle će stići na svom putu, mi nećemo nikada saznati. Takođe, nećemo još jako dugo moći da shvatimo razmere kosmosa, ako ikada budemo i mogli.

Stephenson 2-18 je trenutno najveća nama poznata zvezda, koja je 440.000 puta sjajnija od našeg Sunca. Ako bi ona zamenila Sunce, njena veličina bi dostigla orbitu Saturna! Svetlosti, ili nekom objektu koji se kreće brzinom svetlosti, bilo bi potrebno 9 sati da napravi pun krug oko nje, a ako bismo seli u mlazni putnički avion, čija je prosečna brzina oko 925km/h, bilo bi nam potrebno 500 godina da napravimo pun krug!

Idemo dalje...

Naša galaksija Mlečni put ima prečnik od 100.000 svetlosnih godina, što znači da bi svetlosti toliko trebalo da stigne sa kraja na kraj. Ako bismo seli u najbrži svemirski brod koji posedujemo, bilo bi nam potrebno 155 miliona godina da je proputujemo sa kraja na kraj.

Najveća nama poznata galaksija je IC 1101, koja ima prečnik od čak 6 miliona svetlosnih godina! Našem svemirskom brodu bi trebalo minornih 9 milijardi godina da je pređe sa kraja na kraj.

Ubeđen sam da mi zapravo nemamo pravu predstavu o veličini svega oko nas. Ovakvi podaci su, realno gledajući apsolutno nezamislivi ljudskom umu. Mi znamo da je nešto veliko, ogromno, ali mislim da ljudski mozak ne može da prihvati i na realan način obradi tu količnu informacija, niti da na pravi način shvati veličinu i istinsku suštinu prostorvremena. 

Čak i ta zvezda Stephenson 2-18 ili galaksija IC 1101, koliko god ogromni bili, samo su beznačajna tačka u prostranstvu svemira i smešno su mali u odnosu na superklaster Hercules–Corona Borealis Great Wall, koji se sastoji od stotina i stotina povezanih galaksija, gasa i tamne materije, koje drži na okupu gravitaciona sila. Ova struktura ima prečnik od nezamislivih 10 milijardi svetlosnih godina. Čak i takva mega-struktura, čini samo jedan šezdeseti (!!) deo nama vidljivog i poznatog svemira.

Ljudskom umu je skoro nemoguće da razume i shvati veličinu kosmosa. Svi naši pojmovi velikog, ogromnog, grandioznog, su samo ništavno mali deo onoga što kosmos stvarno jeste.

Na primer, u delu kosmosa koji je nama dostupan za posmatranje i proučavanje postoji 2 triliona galaksija, a 2 triliona su dve hiljade milijardi! To bi izgledalo ovako: 2.000.000.000.000. Naravno, ovo je samo procenjeni broj galaksija na osnovu posmatranja vidljivog dela svemira.

Inače, nama vidljivi deo svemira se proteže na oko 14 milijardi svetlosnih godina, što bi značilo da mi vidimo oko 28 milijardi svetlosnih godina u prečniku.

Samo naš Mlečni put sadrži oko 400 milijardi zvezda, pa sad zamislite koliko ih ima u ta 2 triliona galaksija i kolike su to udaljenosti i razmere. Jednostavno nezamislivo.

Na kraju, ako vas je zabolela glava dok ste sve ovo čitali, verujte i mene je dok sam pisao...

Šta su ANI, AGI, ASI? Veštačka inteligencija na dlanu...

 Veštačka inteligencija (AI) je među nama, svidelo se to nekome ili ne. Ona je tu i deluje da nema nameru da nestane, naprotiv. Sve analize i studije pokazuju neverovatan napredak ove tehnologije, ne na mesečnom, nego na dnevnom nivou.

Ipak, priličan broj ljudi nije siguran o kakvim tehnologijama se ovde radi, pa ću probati u ovom tekstu da razjasnim neke nedoumice oko termina kao što su Artificial Narrow Intelligence (ANI), Artificial General Intelligence (AGI) i konačno Artificial Super Intelligence (ASI).

Krenimo redom, ali uz jednu opasku na samom početku: koga ova tematika ne zanima previše, moža bolje da ne čita do kraja, jer je tekst možda nekima suvoparan, nezanimljiv i doasan. Ipak, oni koje zanima, verujem da će pronaći neke zanimljive podatke.

Idemo redom...

Veštačka inteligencija (AI) predstavlja široku oblast računarskih nauka posvećenih razvoju sistema koji mogu izvoditi zadatke koji bi inače zahtevali ljudsku inteligenciju, kao što su prepoznavanje obrazaca, analiza podataka, prirodni govorni jezik, računarske vizije i slično. U uskom smislu, većina današnjih AI sistema je tzv. “uska AI” (eng. Narrow AI ili ANI), dizajnirana da efikasno rešava konkretan, dobro definisan problem, ali bez sposobnosti prenošenja naučenog iz jednog domena u drugi bez ponovnog i dodatnog treniranja ili prilagođavanja. S druge strane, veštačka generalna inteligencija (AGI) predstavlja hipotetičku paradigmu u kojoj bi sistem posedovao širok spektar kognitivnih sposobnosti koje su sasvim blizu ili čak izjednačene sa ljudskim. Ovo podrazumeva sposobnost za transfer znanja između različitih domena, samostalno učenje i rešavanje novih, nepoznatih problema bez dodatnog i specifičnog reprogramiranja. Ovo razgraničenje između uske AI (ANI) i AGI naglašava da AGI podrazumeva sposobnost generalizacije i adaptacije na nivo blizak ljudskom umu, dok uska AI ostaje unutar okvira unapred definisanih, ograničenih zadataka.

Da vidimo sada taksativno, koje su osnovne razlike između ANI i AGI:

Specifičnost zadataka nasuprot univerzalnosti: Uska AI je projektovana i trenirana za specifične zadatke, kao što su na primer klasifikaciju slika, prevod jezika ili igranje šaha. Njena efikasnost van tih domena obično opada drastično, jer nema sposobnost prenošenja stečenih veština. AGI, po definiciji, treba da poseduje sposobnost da generalizuje znanje i primeni ga na nove situacije, što uključuje apstraktno razmišljanje i rešavanje problema za koje sistem nije posebno treniran.

Učenje i adaptacija: ANI modeli uglavnom zavise od velikih skupova podataka namenjenih određenom zadatku i teže improvizaciji izvan tog okvira. U AGI konceptu, pretpostavlja se da sistem može da razvija metakognitivne sposobnosti, što če reči da uči kako da uči, da relaksira svoje interne procese i da se prilagođava novim domenima kroz princip sličan ljudskom samostalnom učenju i rezonovanju.

Transfer znanja: Ključna karakteristika AGI bila bi sposobnost transfera znanja iz jednog konteksta u drugi, što za ANI zahteva fine-tuning ili potpuno novo treniranje. AGI bi, teoretski, mogla da prepozna sličnosti između različitih zadataka i iskoristi uobičajene principe (npr. logičko rezonovanje, modelovanje sveta) da se brzo prilagodi novim izazovima.

Složenost i autonomija: AGI se često zamišlja ne samo kao visoko sofisticiran sistem za rezonovanje, već i kao autonomni “agent” sposoban za dugoročno planiranje i donošenje odluka u kompleksnim, promenljivim okruženjima. Današnji AI agenti imaju određene stepenove autonomije (npr. botske interakcije), ali nemaju ljudski nivo razumevanja konteksta i ciljeva u različitim situacijama bez dodatne nadzorne logike i specifičnih instrumenata.

Iako AGI zvanično ne postoji, u literaturi i diskusijama javljaju se konceptualni okviri za osobine koje bi AGI trebalo da ima. Tu se prevashodno misli na razmišljanje i rezonovanje, to jest, sposobnost korišćenja strategija za rešavanje problema pod neizvesnošću, logičko rezonovanje i donošenje sudova u nedostatku potpune informacije. Dalje, AGI bi trebalo da ima metakognitivne veštine za samostalno usvajanje novih domena, bez spoljnog nadzora za svaki pojedinačni zadatak. Tu su takođe prirodni jezik i komunikacija, što predstavlja sposobnost razumevanja i generisanja jezika na ljudskom nivou, uključujući nijanse, kontekst i pragmatiku. AGI bi trebala da poseduje i imaginaciju i kreativnost, tj. mogučnost formiranja novih koncepata i ideja, poput ljudske mašte, i rešavanje problema van postojećih šablona. Na kraju, AGI bi trebalo da razume transfer domena, što će reći prenošenje veština iz jednog konteksta u drugi bez potrebe za ponovnim treniranjem od početka.

Da vidimo sada kakvo je trenutno stanje i koji su rani znaci AGI potencijala: dakle, do juna 2025. godine, konsenzus među većinom istraživača jeste da prave AGI sisteme još uvek ne posedujemo, ali postoje određeni pravci koji se smatraju potencijalno relevantnim. To su prevshodno:

- Multimodalni modeli: Napredak u modelima koji simultano obrađuju tekst, slike, audio i video (npr. Google Gemini 2.5). Ovi modeli pokazuju sve složeniju integraciju različitih modaliteta, što je korak ka fleksibilnijim sistemima. Međutim, ovde se i dalje se radi o modelima treniranim za specifične uzorke i ne poseduju potpunu autonomiju u učenju novih modaliteta bez ljudskog nadzora i prilagođavanja.

- Agentni sistemi i dugoročno planiranje: Pojavljuju se sistemi sposobni za višestepeno odlučivanje, ali im nedostaje opšti „common-sense“ (zdravorazumski) nivo i potpuna sposobnost transfera znanja između nepovezanih domena.

- Integracija sa simulacijama i robotikom: Istraživanja u integraciji AI modela sa robotičkim okruženjima i simulacijama pokušavaju da sistemima omoguće interakciju sa fizičkim svetom, sa idejom da time mogu razvijati dublje razumevanje sveta, no to je još daleko od ljudskog nivoa fleksibilnosti i svesnosti konteksta.

- Meta-učenje i samopoboljšanje: Teorijski radovi i eksperimenti u meta-učenju (engl. meta-learning) i algoritamskoj optimizaciji sugerišu puteve da sistemi postanu efikasniji u učenju novih zadataka, ali praktična primena te paradigme na nivou AGI i dalje ostaje eksperimentalna.

Ipak, nedavne studije ukazuju na značajne izazove. Na primer, Apple-ova istraživanja pokazuju da napredni sistemi za rezonovanje pate od „potpunog kolapsa tačnosti“ pri visokim nivoima složenosti zadataka, što baca senku na verovanje da aktuelne arhitekture mogu lako evoluirati do AGI nivoa. Takođe, Apple-ov rad koji preispituje pristupe AGI ide u pravcu dublje refleksije o tome da li trenutne metode (veliki transformeri, LLM-ovi) mogu dovesti do istinske generalizacije znanja.

Velike tehnološke kompanije intenziviraju ulaganja i formiraju timove fokusirane na AGI, uprkos skepticizmu i debatama: na primer, Meta je navodno već formirala poseban tim za razvoj AGI sa značajnim budžetom i novim zapošljavanjima kako bi se takmičila sa rivalima poput OpenAI i Google DeepMind, OpenAI, Google DeepMind, Anthropic i drugi vodeći akteri nastavljaju da istražuju arhitekture, optimizacije i sigurnosne protokole za eventualne AGI sisteme, različiti startapi i istraživačke grupe kroz različite grantove i inicijative testiraju nove paradigme, uključujući neuroinspirisane arhitekture i hibridne pristupe i konačno, akademska zajednica publikuje kritičke radove i scenarija planiranja budućnosti, dok etički i filozofski eksperti raspravljaju o vrednostima i rizicima koji se javljaju ako AGI zaista postane mogućnost u razumnom roku.

Iako je interesovanje izuzetno visoko, postoji širok dijapazon stavova o tome koliko je verovatno i kada bi se AGI (i da li) mogao postići. Neki industrijski lideri predviđaju relativno skor dolazak AGI i to već do 2030. godine, dok drugi smatraju da su preostali konceptualni i tehnički izazovi preveliki da bi bili prevaziđeni u narednoj deceniji.

Procene kad bi AGI mogao biti realno postignut, prilično variraj. Neki eksperti daju rokove do nekoliko decenija, dok drugi smatraju da su potrebni potpuno novi pravci istraživanja pre nego što se ostvari značajan iskorak. Na primer, ankete stručnjaka ukazuju na 50% šanse za AGI do oko 2060. godine, ali raspodela procena se široko razlikuje prema regionu.

Kao što vidimo, trenutno nemamo potvrđen AGI sistem, već vidimo uglavnom kontinuirane korake napred u uskoj AI koji nas približavaju nekim aspektima kognitivnih sposobnosti. Međutim, ključna svojstva prave AGI, kao što su potpuna generalizacija, autonomno metaučenje i duboko razumevanje sveta, ostaju i dalje neostvareni izazov. Industrija ulaže velike resurse, ali se istovremeno vode debate o tome da li je trenutni pristup uopšte adekvatan za AGI, ili je potrebno redefinisanje paradigmi i celog sistema. Filozofska, etička i praktična rasprava naglašava potrebu za oprezom i planiranjem ukoliko se ozbiljno krene na ostvarenje AGI. Iako vest o skorom uspehu može biti primamljiva, važno je napomenuti da su mnogi napori još u eksperimentalnoj fazi, a već postojeća istraživanja ukazuju na fundamentalne prepreke koje je potrebno pomno proučiti.

Ovde moram dati jednu važnu napomenu: deo zaključaka u ovom tekstu predstavlja analizu zasnovanu na javno dostupnim izvorima i studijama koje su trenutno aktuelne, konkretno do juna 2025. godine. Biće svakako zanimljivo pročitati ovaj tekst za, recimo, 10, 20 ili 30 godina, pa da onda vidimo gde smo i šta se od ovih predikcija zaista ostvarilo, a šta je bila samo želja i fikcija.

I konačno, u trenutno aktuelnoj literaturi i debatama o budućnosti veštačke inteligencije, ASI (Artificial Superintelligence) se definiše kao hipotetički nivo inteligencije koji znatno prevazilazi ljudske kognitivne sposobnosti u svim domenima, uključujući kreativnost, društvene veštine, naučno istraživanje i donošenje strateških odluka. Za razliku od AGI, čiji bi cilj bio približavanje ljudskoj opštoj inteligenciji i sposobnosti transfera znanja između domena, ASI bi označavala paradigmu u kojoj sistemi ne samo da autonomno rešavaju nepoznate probleme i uče nove domene, već i konstantno unapređuju vlastite sposobnosti u eksponencijalnom ritmu. Važno je naglasiti da ASI trenutno ostaje isključivo spekulativan pojam. Nema nikakvog verifikovanog primera sistema koji je u ovoj fazi, niti je danas uopšte jasno kako bismo praktično konstruisali i održavali takav sistem bez izuzetno naprednih i dosad nepoznatih arhitektura. Ovaj pristup zasniva se na analizi dosadašnjih istraživanja i procena stručnjaka, ali sadrži element pretpostavke o eksponencijalnom metaučenju i samopoboljšavanju koje još nije empirijski dokazan.

Potencijalne koristi ASI sistema, u scenariju u kojem je bezbedno i etički dizajniran i uključen u ljudski ekosistem, uključuju razrešavanje problemâ koji su mimo ljudskih kapaciteta: detaljno modelovanje klima-sistema i predviđanje klimatskih promena s visokom preciznošću; razvoj novih lekova ili terapija brzinom i tačnošću koju ljudski i današnji AI sistemi ne mogu dostići; optimizaciju globalnih ekonomskih i društvenih sistema kako bi se smanjile nejednakosti i poboljšala distributivna pravičnost. Međutim, u istoj meri, potencijalni rizici su enormni i u velikoj meri nesagledivi: gubitak kontrole nad autonomnim sistemom koji konstantno poboljšava sopstvene ciljeve može dovesti do neočekivanih i nepoželjnih posledica; takođe, barrier za kreiranje novih tehnologija (npr. biotehnologija ili autonomno naoružanje) bi bio znatno niži, jer ASI može samostalno dizajnirati napredne prototipove sa malim ljudskim nadzorom. U pogledu egzistencijalnog rizika, procene stručnjaka variraju, ali se često poziva mogućnost da neusaglašenost vrednosti ASI sistema i ljudskih vrednosti dovede do konflikta interesa ili neželjenog ponašanja sistema koje je teško ili nemoguće ispraviti u realnom vremenu.

S obzirom na ekstremnu neizvesnost u vremenskim okvirima i arhitekturama koje bi dovele do ASI, preporuka u stručnim krugovima je da se već danas intenzivno radi na bezbednosnim okvirima, etičkim principima i robustnim metodama za garantovanje usklađenosti vrednosti (alignment), čak i za sisteme koji su daleko ispod ASI nivoa, kako bi se razvila ekspertiza i procesi koji bi se mogli skalirati. Politike i regulative moraju biti fleksibilne ali robusne: važno je uvesti međunarodne mehanizme nadzora, transparentnost razvoja i mehanizme „hitnog gašenja“ (kill switch) ili segmentirane arhitekture koje ograničavaju mogućnost neželjenog samopoboljšanja. Takođe, etičko uključivanje različitih perspektiva (filozofskih, socioloških, pravnih) je ključno, jer čak i pretpostavka ljudskog razumevanja vrednosti može varirati između kultura i disciplina, a ASI sistem bi prema definiciji imao moć da donosi odluke daleko brže i dublje nego ljudi. Budući da ne možemo biti potpuno sigurni kako će se egzaktno razvijati metaučenje i iterativno samopoboljšanje, smatram da je racionalno pristupiti problemu oprezno i fazno, kreirajući etape evaluacije i validacije koje bi se aktivirale u slučaju da sistem pokaže znake prelaska iz AGI u superinteligentni režim.

S obzirom na to, da ASI još nije empirijski dostignut, deo razmatranja o njegovim sposobnostima, rizicima i vremenskim okvirima predstavlja zaključke zasnovane na teorijskim modelima, analogijama s istorijskim razvojem tehnologija i izjavama vodećih istraživača. Nisu svi stručnjaci saglasni oko verovatnog puta do ASI niti oko procene kada (ako uopšte) može biti postignuta. 

Napomena: i ovaj dodatak je napisan na osnovu javno dostupnih izvora do juna 2025. godine, i predstavlja analizu sa svrhom da čitaoci razumeju ključne aspekte, raspon mišljenja i važnost aktivnog pristupa razvoju veštačke inteligencije u budućnosti.

Na kraju, za pisanje ovo teksta, koristio sam različite izvore, kao što su:

- Wikipedia: definicija AGI i razlika od ANI en.wikipedia.org

- AWS: opis AGI pojma i ciljeva aws.amazon.com

- Coursera: poređenje uske AI i AGI coursera.org

-  Medium: napredak u multimodalnosti (Gemini 2.5) medium.com

- Apple studie o limitacijama rezonovanja modela theguardian.com

- Apple rad o preispitivanju metoda ka AGI economictimes.indiatimes.com

- Meta najave i investicije u AGI tim reuters.com

- Mistral CEO o skepticizmu prema AGI terminu businessinsider.com

- Debata na Worthy Successor simpozijumu wired.com

- Ankete i istraživanja o vremenskim okvirima AGI (do 2060) research.aimultiple.com

- Gartner: poslovne implikacije AGI koncepta čak pre njegovog ostvarenja gartner.com

... ali i nesebičnu pomoć OpenAI GPT-4.5 modela, koji je izvršio pretrage izvora i aktuelnih tekstova, što mi je skratilo muke i vreme potrebno za nastanak ovakvog teksta. Bez pomoći AI, procenio sam vreme potrebno za pronalaženje svih relevantnih vesti i članaka na bar 7 dana. Uz AI, ovo sam odradio, verovali ili ne, za nekoliko minuta. Bot je sortirao sve linkove po relevantnosti i značaju, izvršio selekciju i razdvojio bitno od nebitnog, tačno od netačnog, kao i naučno od nenaučnog (čitaj: šarlatanskog) tumačernja problematike.