Ovaj kratak prikaz Apple inteligencije shvatite kao lično viđenje prosečnog Apple korisnika, kakvih je ubedljivo najviše. Dakle, izneti utiscu su krajnje lični, mada vidim i da dosta drugih korisnika misli slično.
U poslednjih nekoliko godina razvoj veštačke inteligencije dobio je brzinu kakvu tehnološka industrija dugo nije videla. Modeli sposobni da pišu romane, analiziraju velike kolekcije podataka, generišu realistične slike i odgovaraju na pitanja na nivou obrazovanog čoveka postali su dostupni gotovo svakome ko ima internet vezu. OpenAI, Google Microsoft i mnoge druge kompanije se nadmeću u domenu sveobuhvatnih „cloud“ velikih jezičkih modela, velikih neuronskih mreža sastavljenih od stotina milijardi parametara, spremnih da za korisnika obave gotovo svaki misaoni zadatak. U takvom okruženju deluje da je Apple, kompanija koja je decenijama postavljala standarde u inovacijama, ovog puta ostala korak iza konkurencije.
To se posebno vidi u načinu na koji se Apple Intelligence danas pojavljuje pred korisnicima. Ograničena je samo na engleski jezik, što je u globlnim relacijama ogroman minus, poseduje relativno skromne mogućnosti generisanja sadržaja, a Siri, kao centralni glasovni interfejs, i dalje funkcioniše više kao sistem komandovanja, nego kao slobodan, konverzacijski inteligentan sagovornik. Umesto prirodnog dijaloga, dobijamo kratke, predvidive i strogo formatirane odgovore, bez širine, elastičnosti i sposobnosti da se tekst poveže u dublji smisleni kontekst. U poređenju sa iskustvom koje nude veliki modeli veštačke inteligencije drugih kompanija, Apple rešenja deluju kao da pripadaju najranijoj fazi razvoja veštačke inteligencije.
Međutim, rekao bih da Apple-ov pristup nije (primarno) rezultat nedostatka tehničkog znanja, resursa ili ambicije. Naprotiv, deluje da je reč o svesnoj i uporno sprovođenoj filozofiji razvoja. Apple se uvek do sada dosledno opredeljivao za lokalnu, takozvanu “on-device” inteligenciju. preciznije za modele koji rade direktno na uređaju korisnika, a ne u oblaku. To samo po sebi ozbiljno utiče na njihovu veličinu i sposobnosti. Lokalni modeli jednostavno moraju biti manji, ekonomičniji i ograničeniji. Oni jednostavno ne mogu da dosegnu nivo rezonovanja i kreativnosti koji je moguć kada se modeli oslanjaju na ogromne servere specijalizovanih AI kompanija u cloudu. Apple-ov prioritet je prevashodno i opravdano privatnost - da podaci korisnika ne napuštaju uređaj. To jeste plemenito od Apple-a, ali ima cenu i ta cena je smanjena kognitivna dubina veštačke inteligencije koju može da ponudi.
Drugi element Apple-ove strategije je izrazita konzervativnost u pogledu nepredvidivosti. Veliki cloud modeli ponekad greše, šta više, grešće znatno češće nego što bismo mi to voleli, haluciniraju, kreiraju netačne tvrdnje, pa i sadržaje koji mogu biti problematični u kontekstu odgovornosti. Apple sve to želi da izbegne. Njihova ideja je da AI mora biti predvidiva, kontrolisana i sterilna u smislu neželjenih ispada. Zbog toga Apple Intelligence za sada deluje više kao proširenje konvencionalnih funkcija sistema, kao što su uređivanje fotografija, obrada mejlova, organizacija obaveza, automatizacija rutinskih radnji, nego kao misaoni partner u kreativnom radu. Drugim rečima, Apple ne pokušava da napravi inteligenciju koja razgovara, već inteligenciju koja upravlja svakodnevnim zadacima. To je i strateški cilj - ne elokventni i prepametni pisac, nego više lični sekretar, jedostavan i poslušan, ali efikasan u poslovima koji su mu povereni.
Rekao bih čak da se baš tu krije i potencijal Apple-ove strategije. Za razliku od drugih kompanija, Apple strogo kontroliše ceo sistem: operativni sistem, aplikacije, uređaje, interfejse i navike korisnika. To znači da Apple Intelligence, kada sazri, neće biti samo „dodatak“, već funkcionalno tkivo samog sistema. Dok drugi AI asistenti moraju da „pitaju“ aplikacije i traže dozvole da bi nešto uradili, Apple inteligencija će moći da deluje direktno. U fotografiji, dokumentu, porukama, pretragama, kalendaru, navigaciji kroz UI, itd. To je inteligencija koja, ako postane dovoljno sposobna, može da se pretvori u nevidljivu pomoć. Intuitivnu, kontekstualnu i stalno prisutnu. Model koji zna ne samo šta korisnik traži, već i šta mu realno i konkretno treba.
Da zaključim. Da li Apple danas zaostaje? Da, i to vidljivo. Posebno u domenu kreativnog procesa, pisanja, analize složenih tekstova i vođenja fluidnog dijaloga. To su oblasti u kojima su modeli poput OpenAI-ovih i Google-ovih već postali dominantni.
Ali da li je Apple tehnološki izgubljen ili pasivan? Nije sigurno. Apple samo igra drugačiju igru, sporu, konzervativnu, ali sa namerom da, kada dođe vreme, inteligencija ne bude aplikacija, već deo operativnog sistema kao što su tastatura, kamera ili ekran. Ako se njihov hibridni pristup kombinacije on-device modela i selektivnog cloud procesa, razvije do punog potencijala, Apple bi mogao da ponudom ne najkreativniju, ali najkorisniju, najpraktičniju i najprijatniju inteligenciju za svakodnevni život.
Do tada, ko želi duboku analizu, kreativni tekst, filozofiju, humor ili kompleksan misaoni dijalog, koristiće modele koji su tome namenjeni. A Apple će i dalje biti Apple: temeljan, sistematičan, ali uporan, nerado ulazeći u trke brzine u kojima ne želi da izgubi na duge staze.
