Srećna Nova godina i Božić!

Notatio Universalis želi svima srećnu Novu 2026. godinu i Božić!

Notatio Universalis wishes everyone a happy New Year 2026 and Christmas!

Skandal koji je stvorio legendu: Varšava 1980. i “slučaj” Ive Pogorelića

Za mene lično, Ivo Pogorelić je bez sumnje jedan od najvećih pijanističkih genija 20. veka. Od momenta kada sam ga prvi put čuo, pa do danas, uvek sam se divio njegovim interpretacijama i njegovom pijanističkom izrazu.

Priča koja sledi je priča o jednom mladiću koji se pojavio i bljesnuo na muzičkom nebu poput supernove, a čiji sjaj nas obasjava do danas. No, krenimo redom... 

Godine 1980, u hladnoratovskoj Evropi i u kulturnom smislu, konzervativnom okruženju, dogodilo se nešto što je trajno promenilo način na koji se danas razmišlja o umetničkom autoritetu, genijalnosti i zacrtanim pravilima. U centru tog događaja našao se mladi pijanista Ivo Pogorelić, koji je tada nastupio na jednom od najprestižnijih muzičkih nadmetanja na svetu, pod nazivom “International Chopin Piano Competition” u Varšavi.

Takmičenje koje je osnovano 1927. godine i održavano je u pravilnim intervalima, oduvek je važilo za bastion interpretativne tradicije Frederika Šopena. Na tom takmičenju se nije tražila originalnost po svaku cenu, već takozvana „ispravnost“, što je podrazumevalo određeni, zacrtani interpretativni stil, zacrtani tempo i klasičnu estetiku. I upravo je u jedan takav rigidni sistem ušao Pogorelić.

Već u prvim takmičarskim nastupima bilo je jasno da se pred žirijem ne nalazi standardni kandidat. Pogorelićeva interpretacija Šopena bila je ekstremno lična: sporiji tempo, naglašena arhitektura fraza, dramatični izražajni kontrasti i gotovo skulpturalno oblikovanje zvuka. Za jedne ovo je bila hereza i jeres , a za druge čisto otkrovenje.

Kako je takmičenje odmicalo, tenzije su rasle. Publika je na Pogorelićevu interpretaciju reagovala snažno i emotivno, nezabeleženo do tada. Često sa oduševljenjem, ali i sa primetnom zbunjenošću. Zvanični žiri je, međutim, bio duboko podeljen. Kada je objavljeno da Pogorelić nije prošao u finale, usledio je šok. Ne samo u sali, već i u samom žiriju.

U tom trenutku dolazi do čina koji je skandal pretvorio u istoriju. Slavna pijanistkinja Marta Argerič, tadašnja članica žirija, a koja je i sama odavno ušla u pijanističke legende, javno je demonstrativno istupila iz žirija i dala ostavku. Njene samo tri reči koje je tom prilikom izgovorila, postale su legendarne: „on je genije.“ 

Ona kasnije nije ni pokušala da ublaži izjavu, nije tražila nikakav kompromis. Jednostavno je odbila da bude deo sistema koji, po njenom mišljenju, nije bio sposoban da prepozna izuzetnost i genijalnost. Taj njen demonstrativni čin imao je snažan odjek. Mediji su se raspisali, muzička javnost se polarizovala, a Varšava je postala poprište rasprave o tome šta je umetnost, a šta puki akademizam.

I tako, paradoksalno, upravo je diskvalifikacija Pogoreliću donela svetsku slavu. Pozivi za koncerte stizali su sa svih strana, diskografske kuće su se utrkivale da snima za njih, a publika je hrlila u koncertne sale da čuje „tog pijanistu kojeg su izbacili“.

Ovde je ipak važno naglasiti da ovo nije bila priča o nepravdi u nekom banalnom, klasičnom smislu. Šta više, žiri ničim nije prekršio pravila. Naprotiv, on ih je dosledno primenio u skladu sa dotadašnjom dogmom. Ali, upravo tu leži suština skandala - pravila su očigledno bila tesna za umetnika koji je nastupao izvan njihovih okvira i več tada bio daleko iznad njih. I tu leži paradoks - Pogorelić nije izgubio takmičenje. Takmičenje je izgubilo njega, kao i jedinstvenu priliku da ga na pravi način razume.

Sa istorijske distance, Varšava 1980. godine danas se posmatra kao trenutak sudara dve filozofije muzike: jedne koja čuva tradiciju kroz normu, i druge, koja tradiciju vidi kao živi organizam. Pogorelić je, sasvim svesno, stao na stranu ove druge.

Ako postoji istorijska pouka ovog događaja, ona mogu reći da ona nije samo muzička. Ona je univerzalna. Istinski originalna misao često biva odbačena pre nego što bude prihvaćena. U tom smislu, skandal iz Varšave nije bio greška sistema, već njegov rendgenski snimak, koji je ogolio sistem do srži.

Ivo Pogorelić je iz tog sukoba mišljenja izašao ne samo kao moralni pobednik jednog takmičenja, već još više kao figura koja je obeležila epohu, što je na duže staze bila daleko veća pobeda.

Na kraju, poslušajte Pogorelićevu interpretaciju i sami zaključite ko je bio u pravu. Žiri ili Marta Argerič i publika. Po mom skromnom mišljenju, svet je tada, kao što sam već napomenuo na samom početku, dobio jednog od najvećih pijanističkih genija 20. veka. Čak i danas, u 21. veku njegova svetlost ne bledi. Jednostavno, Pogorelić je odavno ušao u legendu i tu će zauvek ostati.

Endi Vir – nauka, SF i IT kao sudbina

Postoje pisci koji naučnu fantastiku koriste kao kulisu i oni drugi, ređi, koji je shvataju kao zakonitost i stvarnost. Endi Vir (Andy Weir) bez sumnje pripada ovoj drugoj grupi. Kod njega fizika nije samo metafora, tehnologija nije nekakva vanzemlajska čarolija, a svemir nije romantična pozadina za ljudsko-vanzemaljske drame, već hladno, nemilosrdno okruženje u kojem se svaka greška plaća stvarnim posledicama. U Virovim knjigama nema vanzemaljskih civilizacija, laserskog oružja, intergalaktičkih borodova... Upravo ta doslednost u stilu učinila ga je jednim od najprepoznatljivijih autora savremene „tvrde“ naučne fantastike.

Vir nije klasičan književni proizvod akademskih radionica pisanja. Po obrazovanju i profesionalnoj biografiji on je pre svega programer, inženjerski um, čovek koji razmišlja u sistemima, algoritmima i naučnim ograničenjima. Pisanje mu u početku nije bilo poziv, već hobi, gotovo sporedna aktivnost. I upravo tu leži svojevrsna ironija njegove književne sudbine. 

Priča o nastanku knjige Marsovac danas je gotovo kultna. Vir je počeo da piše ovaj roman bez ikakve ambicije da ga objavi u klasičnom smislu. Tekst budućeg romana je najpre objavljivan poglavlje po poglavlje na njegovom ličnom blogu, gde su ga čitali entuzijasti, inženjeri, studenti i ljubitelji realističnog SF-a. Ono što je usledilo bilo je neuobičajeno: čitaoci nisu samo čitali, oni su i ispravljali, slali primedbe i sugestije, ukazivali na greške u proračunima, iznalazili realnija rešenja. Umesto da se uvredi, Vir je radio ono što je za njega prirodno - popravljao je tekst.

Tako je Marsovac postao roman kolektivne racionalnosti, postao je priča u kojoj gotovo nijedna tehnička odluka nije ostala bez provere. Kada su ga čitaoci nagovorili da knjigu učini dostupnom na Amazonu, Vir ju je skromno i bez ikakvih očekivanja ponudio po minimalnoj ceni, gotovo simbolično. I tada se dogodilo ono što se u izdavaštvu dešava izuzetno retko - knjiga je bukvalno eksplodirala.

Bez ikakve marketinške kampanje, bez velikog izdavača u pozadini, Marsovac je postao bestseler. Hollywood je ubrzo sledio kao prirodan korak, a adaptacija u režiji Ridlija Skota samo je zapečatila Virovu reputaciju autora koji zna kako da nauku pretvori u priču koja se čita u dahu.

Virov stil je prepoznatljiv gotovo odmah na prvo čitanje. Njegove rečenice su jasne, funkcionalne i bez ornamentalne raskoši. On ne piše da bi impresionirao lepotom jezika, već preciznošću misli i tehničke perfekcije. Diskretni i moram reći, veoma šarmantni humor koji se pojavljuje u njegovim knjigama, nije nekakva literarna arabeska ili ukras reda radi, već mehanizam preživljavanja i ironična distanca Virovih likova prema sopstvenoj situaciji.

Njegovi protagonisti nisu romantični vizionari, već ljudi koji rešavaju konkretne tehničke, životne i sudbonosne probleme. Kada se suoče sa krizom, oni ne razmišljaju o sudbini čovečanstva, već o sledećem logičnom koraku. Upravo to čini Virove romane bliskim klasičnoj tradiciji tvrdog SF-a, ali sa modernim IT, inženjerskim i softverskim senzibilitetom.

Nakon uspeha Marsovca, očekivanja su bila ogromna. I čitalačke publike i kritike. Sledeća knjiga pod nazivom Artemida (Artemis), je pokazala da Vir ne želi da ponavlja istu formulu. Umesto izolovanog pojedinca i borbe protiv prirode, ovde dobijamo društvo na Mesecu budućnosti. Grad, ekonomiju, kriminal, politiku. Nauka je i dalje tu, ali u službi trilera, a ne obrnuto.

Ova knjiga je, moram reći, podelila čitaoce. Jedni su je doživeli kao osveženje, drugi kao korak unazad u dubini ideja. No, jedno joj se ne može osporiti: Artemida je, po mom skromnom mišljenju, jedan od najrealističnijih prikaza svakodnevnog života u vanzemaljskoj koloniji u savremenoj književnosti.

Sa narednom knjigom Project Hail Mary, kod nas prevedenu kao Projekat očajnički pokušaj, Vir se vratio na teren koji mu najbolje leži. Tu je opet veliki kosmički problem, ograničeno vreme i inteligencija suočena sa nepoznatim. Ovo je roman u kojem se ponovo sreću realna nauka, emotivni ulog i ideja koja prevazilazi individualnu sudbinu. Mogu čak reći da je ova knjiga svojevrsna sinteza svega što je Vir do tada naučio, i kao pisac, i kao pripovedač naučnih ideja.

Endi Vir nije filozof naučne fantastike, niti autor koji se bavi metafizičkim pitanjima postojanja. Njegova književnost postavlja drugačije pitanje: šta se dešava kada čovek, lišen iluzija, ostane sam sa zakonima fizike?

U vremenu kada SF često klizi ka fantaziji sa svemirskim dekorom, Vir podseća na staru istinu žanra: svemir nije tu da nas oduševi, već da nas testira. A test, kako nas njegove knjige uče, uvek polaže onaj ko zna da razmišlja jasno, hladno, uporno, i što je najvažnije - racionalno..

Linux, ili kako je hobi projekat promenio IT

U avgustu 1991. godine, jedan tada 21-godišnji finski student računarstva po imenu  Linus Torvalds započeo je razvoj operativnog sistema u slobodno vreme. Sistema koji će, ne znajući to tada, postati jedna od najuticajnijih softverskih platformi u istoriji računarstva. 

Naime, Torvalds je tada samo želeo da napravi operativni sistem sličan UNIX-u, jer nije bio zadovoljan tadašnjim softverom za svoj Intel x86 PC, a zbog materijalne situacije nije mogao da priušti proprietarne verzije Unix-a. Rezultat njegovog rada bio je kernel (srž) operativnog sistema koji se sastojao od svega 10,239 linija programskog koda.

U originalnoj verziji, Torvalds je želeo da svoj projekat nazove “Freax”, što je bio spoj reči free (slobodan), freak (entuzijasta) i slova x (kao UniX). Međutim, njegov kolega Ari Lemmke, koji je postavljao fajlove na server, bez konsultacije sa Torvaldsom direktorijum je nazvao Linux, jer mu se ime Freax učilino suviše napadno i neprikladno. Folder je postavio 17. septembra 1991. godine na FTP serveru univerzitetske mreže FUNET i time je istorija Linuxa počela.

U prvoj objavi vezanoj za svoj novi kernel, Linus je opisao projekat kao „samo hobi“ i rekao da neće biti „velik i profesionalan“ kao GNU (projekat slobodnog softvera), ali je istovremeno pozvao zajednicu i entuzijaste da ga,ako žele, koriste i poboljšaju. 

Linux kernel od samog početka bio je open-source. Dakle, izvorni kod je bio javan, svima dostupan i bilo ko ga je mogao pregledati, menjati ili redistribuirati. Nešto kasnije, 1992. godine, kernel je objavljen pod GNU General Public License v2 (GPLv2), čime je jasno definisan pravni okvir slobode korišćenja i distribucije. To je bio presudan trenutak: zajednica je počela da doprinosi kodu širom sveta, što je omogućilo brzi razvoj, stabilnost i prilagodljivost sistema.

Hajde sada da vidimo šta je zapravo Linux?

Linux se danas često poistovećuje sa operativnim sistemom (OS), ali preciznije rečeno, Linux je samo kernel, tj. jezgro koje upravlja hardverom i procesima. Tek kada se kernel kombinuje sa drugim komponentama, kao što su GNU alati, desktop okruženja, grafički interfejs i aplikacije, dobija se Linux distribucija poput Ubuntu, Fedora, Debian i mnogih drugih, koji predstavljaju zaokružene operativne sisteme.

Danas Linux predstavlja stub moderne tehnologije, iako se to na prvi pogled ne vidi. Linux pokreće praktično sve “TOP 500” superračunare, što će reći sve superračunare sa najvišim performansama na svetu. 

Tu je i sveprisutni Android, najrašireniji mobilni operativni sistem na svetu, koji takođe koristi modifikovani Linux kernel kao svoju osnovu. Veliki deo interneta, uključujući servere koji hostuju sve glavne sajtove i servise, radi na Linux-u i Linux-baziranim sistemima. Cloud infrastrukture, kao što su AWS, Google Cloud, Azure i druge, većinom se oslanjaju na Linux tehnologije. Linux je portovan na najveći broj hardverskih arhitektura i koristi se u sistemima od superračunara do ugradnih uređaja, IoT platformi, rutera, pametnih televizora i različitih industrijskih sistema. 

Iako na desktop računarima ima manju tržišnu zastupljenost u odnosu na Windows i MacOS, Linux je omiljen među programerima, inženjerima i IT profesionalcima zbog svoje sigurnosti, stabilnosti i mogućnosti prilagođavanja. 

U najkrećem, Linus Benedict Torvalds je tako postao jedan od najuticajnijih softverskih inženjera na svetu, pa je u jednom trenutku dobio primamljivu ponudu od Apple-a i Stiva Džobsa (Steve Jobs) da radi na njihovom Unix-u, koju je on, verovali ili ne – odbio, jer nije želeo da napusti Linux projekat, te je nastavio i dalje svoj rad na Linux-u i drugim tehnologijama. 

Linux je odavno postao simbol pokreta takozvanog “otvorenog softvera”. Njegova arhitektura i razvojni model omogućili su kolaboraciju hiljada programera i kompanija širom sveta, stvarajući zajednicu koja pomera granice tehnologije. Fleksibilnost, stabilnost i prilagodljivost doveli su do toga da Linux danas bude osnova telefona, cloud servisa, superračunara, mrežne infrastrukture i mnogih kritičnih sistema.

5G i strah od nevidljivog - kako nastaju teorije zavere

Skoro svako veliko tehnološko otkriće i naučno ubrzanje u istoriji čovečanstva, pratila je ista tamna senka: strah od nepoznatog. Kada su se pojavile prve lokomotive, ljudi su verovali da će brzina od 50 km/h razoriti ljudsko telo. Kada su uvedeni radio-talasi, smatralo se da „truju vazduh“. Sa pojavom interneta, govorilo se o „digitalnoj demenciji“. Danas je aktuelna 5G mreža, a teorije zavere vezane za nju počele su da se šire još za vreme pandemije korona virusa. U međuvremenu su malo utihle, da bi se sa uvođenjem 5G mreže u Srbiji ponovo razbuktale. Oko nje se posljednjih godina isprelo više mitova nego oko bilo koje druge komunikacione tehnologije do sada.

Direktnu inspiraciju za nastanak teksta koji sledi dobio sam čitajući objavu na Fejsbuku koju prenosim u celosti:

"5G sustav radi na frekvencijskom opsegu od 60 GHz kao WiGig besprijekorni mrežni sustav, nudi brzine preuzimanja do 10 Gbps, što je brže od brzine preuzimanja 4G od 10 Mbps. Međutim, frekvencija od 60 GHz je frekvencija na kojoj se molekuli kisika vibriraju. 98% energije koja se prenosi putem 5G na 60 GHz apsorbira se atmosferskim kisikom, mijenjaći orbitalne karakteristike elektrona molekula kisika. "60 GHz je frekvencija apsorpcije molekula kisika. Molekuli kisika dijele elektrone, a kisik je diatomski molekul. Stvari koje dišemo su povezane elektronima koji dijele dva molekula kisika." Kada 60 GHz valovi 5G dostignu molekule kisika, ti valovi utječu na orbitalne rezonancije karakteristike dijeljenih elektrona. Ovi su dijeljeni elektroni koji povezuju hemoglobin u našoj krvi. Kada kisik bude blokiran, više se ne povezuje s hemoglobinom i mioglobinom (molekulima koji prenose kisik), što sprečava kisik da se prenese u mitohondrije ćelija. Nedostatak kisika uzrokuje zatimljenje jetre, a tijelo i mozak postepeno se zatomljuju i počinju gubiti funkciju. Mozak je najosjetljiviji organ na nedostatak kisika u tijelu, pa ako mozak ne prima dovoljno kisika, nastaje hipoksija mozga. Simptomi hipoksije mozga variraju od blagih do teških.Napomena: Što imaju zajedničko 5G i brnjice? Oba uzrokuju nedostatak kisika! Maske su drugi faktor koji ograničava sposobnost disanja. One sprečavaju izvlačenje normalne količine zraka za punjenje pluća. Ovo se odnosi na cijela pluća. Stoga se zrak smanjuje, smanjujući opskrbu kisikom.

Napomena: Frekvencijski opseg 4G varira od 700 MHz do 5 GHz. "Uspoređujući s frekvencijama ispod 5 GHz koje su prethodno koristili mobilni uređaji, tehnologija milimetarskih valova omogućava prenos na frekvencijama između 30 GHz i 300 GHz. Ove frekvencije se zovu milimetarski valovi jer imaju valne duljine između 1 mm i 10 mm, dok su valne duljine radio valova koji se trenutno koriste u mobilnim telefonima većinom nekoliko desetaka centimetara."

Napomena: Zdravstveni učinci akumulirane izloženosti na niskom nivou visokih frekvencija uključuju: ▪️Mutacije DNK ▪️Oštećenje mitohondrija ▪️Tumori, rak (djeca su više izložena zračenju) ▪️Poremećaj Srčanog ritma ▪️Poremećaj Pamćenja i kognitivnih spsobnosti ▪️Promjene u broju spermatozoida i neplodnost ▪️Glavobolje, migrene, ušne bolesti ▪️ADHD ▪️Anksioznost ▪️Depresija ▪️Srčane bolesti ▪️Tip 2 dijabetes Visokofrekvencijsko/mikrovalno (RF/MW) zračenje utječe na Schumannovu rezonanciju, mehanizam koji aktivira proizvodnju melatonina.

Napomena: Ova frekvencija također utječe sposobnost tijela da proizvodi vitamin D (nedostatak vitamina D oslabljuje imunološki sustav, uzrokujući gripu. Zato su ljudi više podložni gripama zimi).

Napomena: Elektromagnetno zračenje u mikrovalnom opsegu "apsorbira se vodom, masnošću, šećerom i drugim specifičnim molekulama, uzrokujući vibracije koje generiraju toplinu." Slično je sa mikrovalnom pećnicom koja proizvodi zračenje na frekvenciji od oko 2,45 GHz. (Mikrovalna energija uzrokuje da vodene molekule osciliraju unatrag i naprijed oko 2,45 milijardu puta u sekundi, pretvarajući se u toplinsku energiju... 60 GHz koji se koristi u 5G sustavima uzrokuje da vodene molekule osciliraju unatrag i naprijed 60 milijardi puta u sekundi!!!)

Napomena: Glavni simptomi "covida": teško disanje, kašalj, vrućica. Povremeni gubitak svijesti uz povećanu vrtoglavicu, koji su isti simptomi uzrokovani teškom hipoksijom mozga."

Hajde sada da krenemo redom...

Jedan od najrasprostranjenijih narativa tvrdi da 5G  mreža radi na 60 GHz, kao i da ta frekvencija „utiče na molekule kiseonika“, da „blokira vezivanje kiseonika za hemoglobin“ i izaziva hipoksiju, a da se sve to navodno „dokazuje“ simptomima sličnim kovidu. Na žalost, ljudima koji nisu dovoljno tehnički “potokovani” sve navedeno zvuči tehnički logično, ali je naučno apsolutno neodrživo.

Prava istina je znatno jednostavnija i u isto vreme daleko manje dramatična.

Dakle 5G mreža ne radi na jednoj jedinstvenoj frekvenciji, već u čitavom spektru opsega koji se koriste u zavisnosti od zemlje, terena i namene. U realnim, komercijalnim javnim mrežama danas se dominantno koriste opsezi između 700 MHz i 3,6 GHz, dok se frekvencije od 24–39 GHz koriste veoma ograničeno i samo u specifičnim urbanim zonama. Frekvencija od 60 GHz, koja se često pominje u teorijama zavere, praktično se ne koristi za mobilne mreže, jer ima izuzetno kratak domet i ogroman gubitak u prenosu. Ona je namenjena pre svega za bežične lokalne sisteme (WiGig), ne za bazne stanice koje pokrivaju gradove.

Još važnije je reći da sve frekvencije koje koristi 5G spadaju u nejonizujuće elektromagnetno zračenje, a to znači da nemaju dovoljno energije da menjaju strukturu molekula, da izbijaju elektrone iz atoma ili da izazivaju hemijske promene u organizmu. Da bi nešto moglo da utiče na elektronske orbite molekula kiseonika ili da ne-daj-Bože razara DNK, potrebni su UV, rendgenski ili gama zraci, a ne radio-talasi koje koriste mobilne mreže. Fizika je po tom pitanju neumoljivo jasna i tu nema ni trunke dileme.

Dalje, tvrdnja da „5G menja sposobnost hemoglobina da veže kiseonik“ jednostavno nema nikakav fizički ni biohemijski mehanizam i totalna je glupost. Hemoglobin vezuje kiseonik zahvaljujući hemijskim interakcijama koje su milijardama puta jače od energije jednog radio-talasa. Kada bi 5G zaista mogla da blokira prenos kiseonika u krvi, prve bi to primetile laboratorije, bolnice, sportisti, piloti, ronioci i svi ostali koji svakodnevno mere zasićenje krvi kiseonikom. Takav efekat nikada i nigde nije registrovan.

Posebno je problematično poređenje 5G sa zaštitnim maskama i tvrdnja da „oba izazivaju hipoksiju“. Medicinska merenja su takože vrlo jasna: nošenje hirurških i FFP2 maski ne snižava koncentraciju kiseonika u krvi čak ni nakon više sati kontinuirane upotrebe. Maske mogu izazvati subjektivni osećaj nelagodnosti ili blage otežanosti disanja, ali objektivna hipoksija, tj. pad kiseonika u krvi, ne nastaje. Upotreba ovog argumenta je klasičan primer mešanja subjektivnog osećaja sa objektivnom fiziologijom.

Često se navodi i lista navodnih bolesti koje 5G navodno izaziva, kao što su rak, sterilitet, poremećaj srčanog ritma, depresija, dijabetes, ADHD… Ova lista izgleda zastrašujuće, ali nema ozbiljnu naučnu potporu. Mobilne mreže postoje već više od tri decenije, a tokom tog perioda sprovedene su najveće epidemiološke studije u istoriji moderne medicine. Nije zabeležen nikakav zvaničan porast malignih bolesti koji bi bio u korelaciji sa širenjem mobilnih mreža. Čak bi se moglo reći upravo suprotno - tope mnogih karcinoma ili stagniraju ili opadaju zahvaljujući ranijoj dijagnostici i terapiji koju sa sobom nosi moderna medicina.

Dalje, mit o „Schumannovoj rezonanci“ i navodnom uticaju 5G na melatonin pripada posebnoj kategoriji pseudo-nauke. Schumannova rezonanca je prirodna elektromagnetna pojava ekstremno niske frekvencije (oko 7,83 Hz), dok je 5G u domenu milijardi herca. Povezivati ove dve pojave isto je kao tvrditi, na primer, da udaranje u bubanj utiče na laserski zrak. Dakle, reč je o potpuno različitim fizičkim svetovima.

Slično važi i za poređenje 5G sa mikrotalasnom pećnicom. Mikrotalasna peć greje hranu jer u zatvorenoj metalnoj komori razvija snagu i do 1000 W i direktno apsorbuje energiju u molekulima vode. Mobilni telefon, sa druge strane, emituje snagu manju od jednog vata, u otvorenom prostoru, bez ikakve mogućnosti zadržavanja energije. To su energetski neuporedivi sistemi.

Najzad, povezivanje 5G mreže sa pojavom kovida 19 predstavlja jednu od najopasnijih dezinformacija savremenog doba. SARS-CoV-2 je izolovan, genetski mapiran, fotografisan elektronskim mikroskopom i klinički opisan širom sveta. Bolest ima jasan infektivni mehanizam, patofiziologiju i tok. Elektromagnetni talasi koje emituje 5G mreža ne izazivaju virusne infekcije, jer je to je biološki nemoguće.

Čovek se onda zapita, zašto uopšte ovakve teorije opstaju? Zato što strah uvek traži jednostavnog krivca. Nevidljive tehnologije su idealan kandidat - ne čuju se, ne vide se, ne mirišu. A čovek se najviše boji upravo onoga što ne može neposredno da doživi čulima. U kombinaciji sa nepovjerenjem u institucije, koje ponekad jeste opravdano (ali to je druga tema), i ogromnom količinom poluinformacija i otvorenih laži na društvenim mrežama, dobija se savršen prostor za širenje mitologije maskirane u nekakvu „alternativnu” ili “nezavisnu” nauku.

Rekao bih na kraju, da 5G, kao i svaku drugu novu tehnologiju, treba posmatrati racionalno, kritički i bez euforije ili panike. Treba pratiti dugoročna istraživanja, menjati propise ako se pojave stvarni rizici i uvek insistirati na transparentnosti. Ali strah zasnovan na lažima pogrešnom (slučajnom ili namernom) tumačenju fizike, biologije ili medicine, kao i emocionalnoj manipulaciji ljudima, ne vodi ni zdravlju ni istini.

Dakle, prava opasnost danas nije 5G signal iz bazne stanice, već brzina kojom se šire dezinformacije i laži.

Za ovaj tekst sam koristio sledeć izvore:

ITU, 3GPP, GSMA:

(globalni standardi 5G frekvencija)

kao i: WHO, IARC, ICNIRP, CDC, NIH, JAMA

(ako vas zanima tematika, svakako ste već i sami konsultovali većinu ovih referentnih izvora)

5G konačno u Srbiji - 5G i VoLTE nedoumice

Srbija je konačno dočekala da dobije 5G mobilnu mrežu. Ali, od kako je u Srbiji puštena u komercijalnu upotrebu, vidim puno nejasnoća po forumuma i FB grupama oko termina 5G i LTE, tj. VoLTE.

Hajdemo redom...

LTE ikonicu imaju gotovo svi telefoni na statustnoj traci gore desno, najčešće uz ikonicu za jačinu signala, a nerazumevanje se sastoji u tome što mnogi misle da je LTE (Long Term Evolution), odnosno VoLTE (Voice over Long Term Evolution), nekakva zemena ili drugo ime za 4G tehnologiju.

Evo zato kratkog, skromnog razjašnjenja:

Ikonica VoLTE znači da pozivi i sms poruke idu preko 4G tehnologije. Dakle, VoLTE (ili samo LTE), nije mrežni standard kao 4G ili 5G, već je to samo tehnologija preko koje se obavljaju pozivi i sms poruke.

Drugim rečima, kada vidite istovremeno ikonicu 5G, pod uslovom da vaš telefon podržava 5G protokol, i ikonicu VoLTE, to znači da Internet saobraćaj ide preko 5G, dok pozivi i sms poruke koriste VoLTE protokol, koji je svakako brži od prevaziđenih 2G i 3G, i koristi 4G ili 4G+ brzine.

E sad, postavlja se pitanje zašto pozivi i dalje idu preko 4G ako već postoji 5G?

To je zato što 5G glasovna usluga, takozvana VoNR (Voice over New Radio), tek treba da uđe u komercijalnu upotrebu. Operatori u Srbiji još uvek nisu uveli puni VoNR, pa pozivi i dalje automatski prelaze na 4G (VoLTE), dok 5G služi samo za internet. To je ujedno i standardna praksa u većem delu sveta.

Neko će se ovde zapitati zašto ne postoji „Vo5G“? Kao što vidimo zapravo postoji, ali se zove VoNR (Voice over New Radio) i to je jednostavno rečeno “glas i sms preko 5G”, koji kod nas još nije pušten u komercijalnu upotrebu.

Dakle, kada VoNR bude aktivan, ikonica će obično biti jedna od sledećih: Vo5G, VoNR, ili „HD Voice 5G“. Do tada VoLTE i dalje ostaje aktuelni format poziva.