U jednom televizijskom intervjuu 1955. godine, novinar Edvard Muro upitao je dr. Jonasa Salka ko poseduje patent na novu vakcinu protiv dečije paralize. Salk je, bez trunke oklevanja, odgovorio: „Nema patenta. Možete li patentirati Sunce?“ Ta rečenica ostala je zabeležena kao simbol jedne epohe naučnog idealizma i lične etike koje danas gotovo da više ne viđamo.
Da vidimo prvo ko je bio Džonas Salk? Džonas Edvard Solk (Jonas Edward Salk - 1914–1995), bio je američki virusolog i istraživač, ostao upisan u istoriju po razvoju prve efikasne vakcine protiv poliomijelitisa, zastrašujuće bolesti koja je u prvoj polovini 20. veka paralisala i ubijala desetine hiljada dece širom sveta.
Rođen u skromnoj jevrejskoj porodici u Njujorku, Salk se od rane mladosti interesovao za medicinu, ali još više za istraživanje i pronalaženje rešenja, a ne samo za lečenje simptoma. Po završetku studija medicine, radio je na istraživanjima gripa i virusa, da bi nakon toga svoj život posvetio borbi protiv najopasnijeg virusa tog vremena — poliovirusa.
Do ranih 1950-ih, dečija paraliza bila je među najstrašnijim i najnepredvidljivijim bolestima. Epidemije poliomijelitisa su bile redovne, često sezonske, a roditelji su imali veliki strah od ove opake bolesti. Mnoga deca su završavala u „gvozdenim plućima“, a mnoga su ostajala trajno paralizovana.
Salk je 1955. godine predstavio inaktiviranu (mrtvu) polio vakcinu, čiji su rezultati bili revolucionarni. Tokom velikog kliničkog ispitivanja, vakcina je pokazala efikasnost veću od 90%. Usledila je masovna kampanja vakcinacije, a polio praktično nestaje, prvo u SAD, a nešto kasnije i iz najvećeg dela sveta.
I tada dolazi trenutak koji je zauvek oblikovao Salkovu sliku u javnosti: odbijanje da vakcinu patentira. Ne zbog neznanja, ne zbog nemogućnosti, već iz uverenja da je to njegovo otkriće zajedničko dobro čovečanstva.
Znatno kasnije se pokazalo da pravno-tehnički posmatrano vakcina verovatno ne bi ni mogla da bude patentirana jer je zasnovana na poznatim tehnikama i nekim ranijim istraživanjima. Ali, poenta je sledeća: čak i da je bilo moguće, Salk nije ni pokušao da je patentira, u skladu sa njegovim uverenjem da bi to bilo protivno javnom interesu.
U naše doba, kada farmaceutske kompanije patentiraju bukvalno svaki molekul i naplaćuju čak i osnovne terapije, Salkova odluka deluje gotovo nezamislivo. Prema procenama, da je patentirao vakcinu, mogao je zaraditi i do 7 milijardi dolara, izraženo u današnjoj vrednosti! Ali on je izabrao drugačiji put. Rekao je da nema pravo da zarađuje na nečemu što pripada svima, baš kao što niko ne može posedovati pravo Sunce ili kiseonik.
Salk je kasnije je osnovao Salk Institute for Biological Studies u Kaliforniji, istraživačku ustanovu koja i danas prednjači u biološkim naukama. Tu je dosledno sprovodio svoju filozofiju otvorenosti, interdisciplinarnosti i etičkog pristupa znanju.
Džonas Salk je umro 1995. godine, ali njegov doprinos živi u svakom detetu koje hoda bez straha od polio virusa. U našem vremenu u kojem dominiraju tržišni interesi, profit i patenti, Salkov primer svetli kao retki svetionik ljudske etike, humanosti i časti.
