Kvantni računari – novo doba izvan granica binarnog sveta

U svetu u kojem se sve više oslanjamo na digitalne tehnologije, pojam "brz kompjuter" više nije dovoljan. Danas govorimo o mašinama koje ne funkcionišu po zakonima klasične fizike, već koriste principe kvantne mehanike – najdublje i najsloženije teorije koje poznajemo. U ovom tekstu vam donosim osnovno razumevanje kvantnih računara, sa posebnim fokusom na najnoviji kineski kvantni računar Zuchongzhi-3, koji je pomerio granice mogućeg.

Hajde da prvo vidimo šta su uopšte kvantni računari?

Pre svega, dugujem jednu napomenu: ovaj tekst je rezultat istraživanja u domenu dostignuća kvantnih računara, ali pošto se ja takvim računarima ne bavim profesionalno, moguće su neke nepreciznosti u tekstu ili nedovoljno jasno objašnjenje, koje proističe iz mog ograničenog znanja. Nadam se, ipak, da je tekst dovoljno precizan i prijemčiv za sve.

Dakle, za razliku od klasičnih računara koji obrađuju informacije pomoću bitova (0 ili 1), kvantni računari koriste kubite (quantum bits), koji mogu istovremeno biti i 0 i 1 zahvaljujući fenomenu superpozicije. Šta je superpozicija? Zamislite jedan novčić koji se ne nalazi ni na glavi ni na pismu, već istovremeno lebdi u oba stanja. Dok ga ne pogledate (ili izmerite), ne možete znati ishod. Kubit se ponaša slično – sve dok se ne „izmeri“, nalazi se u više stanja odjednom.

Još impresivnije, kubiti mogu biti "uvezani" – u stanju kvantne upletenosti (entanglement) – tako da promena jednog momentalno utiče na drugi, bez obzira na razdaljinu. Ovo omogućava kvantnim računarima da obrađuju ogromnu količinu podataka paralelno – daleko brže od bilo kojeg klasičnog sistema. Ogromna paralelna moć obrade, koja u određenim zadacima – kao što su nasumične kvantne simulacije – omogućava da kvantni računar bude milion milijardi puta brži od klasičnog.

U tom smislu, najnoviji kineski kvantni računar pod imenom Zuchongzhi-3 pravi novi prodor u kvantnu dominaciju Kine.

Kineski istraživači sa Univerziteta za nauku i tehnologiju Kine, razvili su kvantni računar koji koristi 176 fizičkih i 162 logička kubita, i prema nezavisnim analizama, sposoban je da izvrši zadatke koje nijedan klasični superračunar danas ne može da postigne. Testirano je poređenje brzine na zadacima nasumičnog uzorkovanja – i kvantni procesor je bio toliko brži da bi klasičnom računaru trebalo 10 miliona godina da ga stigne.

Posebno je testiran na zadatku poznatom kao random circuit sampling – gde se meri koliko brzo može da generiše i proveri složene nasumične kvantne šeme. Klasičnom računaru bi za isti zadatak trebalo nekoliko miliona godina, dok je Zuchongzhi-3 ovaj posao završio za milisekundu.

Drugim rečima, Zuchongzhi-3 je za određeni zadatak bio više od 10¹⁵ puta brži (milion milijardi puta) od najmoćnijeg poznatog klasičnog računara. Poređenja radi, ako bi klasičnom računaru trebalo 10 godina, kvantnom bi za isti problem trebalo manje vremena nego svetlosti pređe daljinu jednaku debljini dlake.

Pogledajmo sada koje su primene kvantnih računara, to jest gde kvant briljira.

Ovde samo jedna napomena: kvantni računari nisu zamišljeni da pokreću aplikacije kao što su Word, Chrome, photoshop ili igrice. Njihova snaga leži u rešavanju vrlo specifičnih tipova problema:

1. Kriptografija

Korišćenjem takozvanog Shorovog algoritma, kvantni računari mogu efikasno faktorisati ogromne brojeve – što potencijalno ugrožava današnje sigurnosne protokole poput RSA enkripcije. Na sreću, čak i najbolje opremljenim hakerima, ovakvi računari su i dalje apsolutno nedostižni, jer jedan takav kompjuter danas košta oko 100 miliona dolara i više. Čak i da neko ima te pare, skoro nikako ne bi mogao nabaviti, kupiti, niti prići takvom računaru. Naravno, za sada.

2. Simulacija molekula i materijala

Klasični računari ne mogu efikasno simulirati kvantna ponašanja molekula. Kvantni računari to rade „prirodno“ – što otvara vrata revolucionarnim otkrićima u farmaciji, hemiji i tehnologiji.

3. Optimizacija

Od rasporeda voznog parka do strategije u lancima snabdevanja – kvantni algoritmi mogu ispitivati više mogućih rešenja istovremeno, umesto da idu jedno po jedno.

4. Monte Carlo simulacije

U modelima koji uključuju velike količine verovatnoće i nasumičnosti (npr. finansijska tržišta, vremenska prognoza), kvantni računari imaju potencijal da daju preciznije i brže predikcije.

Da vidimo sada kako izgledaju kvantni računari? Oni ne liče na obične desktop mašine. Većina kvantnih računara za svoj rad zahteva temperaturu blisku apsolutnoj nuli (−273.15 °C), vakuumske komore i superprovodna kola, kao i izuzetno osetljive sisteme za očuvanje koherencije. Zato kvantni računari trenutno postoje samo u laboratorijama i institutima i još nisu dostupni za masovnu upotrebu. 

Ali, kao što obično biva u doba tehnološke eksplozije, svet u koji vode nije daleko, tako da je sasvim moguće da kvantne računare ubuduće vidimo i u našim domovima.

Današnje kvantne platforme dolaze u raznim oblicima: od supravodničkih kola (kao što koristi Zuchongzhi-3 i Google Sycamore), do jonskih zamki, fotonskih sistema i čak topoloških pristupa koje još uvek razvija Microsoft. Mi živimo u trenutku u kome matematika, fizika i inženjering stapaju granice stvarnog i naučno-fantastičnog. Kvantni računari ne rešavaju sve probleme, ali tamo gde jesu primenjivi otvaraju vrata koje do sada niko nije mogao ni da otključa, a kamo li otvori.

U našoj eri, kada svet digitalne tehnologije već liči na magiju, kvantni svet tek ulazi na scenu i verujte, tek ćemo ga upoznati kako vreme protiče, jer mnogi misle da je budućnost računarstva upravo u kvantnim računarima.

Do Andromede i nazad za deset minuta

Naša predstava o vremenu i protoku vremena je prilično jednostavna i jednoobrazna. Za nas vreme protiče ujednačeno od nastanka sveta. Sekunde, minuti, sati, dani, meseci  godine, decenije, vekovi, milenijumi... svi oni protiču u istom ritmu: tik-tak, tik-tak...

Međutim, na osnovu Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti, vreme je sve samo ne konstantno. Naprotiv. Prema ovoj teoriji, sa povećanjem brzine dolazi do svojevrsne vremenske dilatacije (rastezanja, proširenja). Vreme znatno brže protiče kako se brzina povećava, a zajedno sa njim dolazi do svojevrsnog sažimanja prostora. Zato se u astrofizici vreme i prostor uvek posmatraju zajedno i često nazivaju zajedničkim imenom prostorvreme. Za svetlost, vreme i prostor skoro potpuno nestaju, to jest, svetlost nema skoro nikakav "osećaj" protoka vremena.

Pogledajmo ovaj fenomen na jednom jednostavnom primeru.

Veliki hadronski kolajder (sudarač) koji se nalazi u CERN laboratorijama, poseduje kružni tunel obima 27 kilometara. Kroz taj tunel putuju protoni brzinom od 99,99% brzine svetlosti. Mala digresija: zašto protoni ne putuju baš brzinom svetlosti, nego maksimalno 99,99% brzine svetlosti? Zato što na osnovu Opšte teorije relativnosti, nijedno telo sa masom, koliko god ona mala bila, nikada ne može dostići brzinu svetlosti. Za kretanje bilo kog tela sa masom brzinom svetlosti, bila bi neophodna neograničena količina energije, što će reći da ni ceo poznati univerzum nema u sebi dovoljno energije da obezbedi putovanje tela sa masom brzinom svetlosti.

Vratimo se sada našim protonima. Za protone u tunelu CERN-a koji putuju brzinom bliskoj brzini svetlosti, taj tunel nije dugačak 27 kilometara, nego svega 4 metra, jer se na tim brzinama prostor sabija u odnosu od približno 7000:1.

E sad, zamislimo da imamo tehnologiju kojom možemo ubrzati svemirski brod do brzine bliske brzini svetlosti i da krenemo da istražujemo dubine svemira. Da bismo stigli do nama najbliže galaksije Andromede, bilo bi nam potrebno jedva nekoliko minuta, u zavisnosti od toga koliko smo se približili brzini svetlosti, a za povratak bi nam trebalo još toliko. Dakle, do Andromede i nazad trebalo bi nam možda desetak minuta ili još manje. Uraaa, reći će neko, rešili smo problem! 

Na žalost, ni blizu, a evo i zašto: prvo zato, što ni jednom nama poznatom tehnologijom ne možemo da napravimo brod koji može putovati čak ni blizu brzine svetlosti. Ovde bih samo napravio jedno poređenje: najbrži ljudskom rukom napravljeni objekat u svemiru je trenutno solarna sonda "Parker", koja je dostigla brzinu od oko 690.000 km/h, što je svega 0.064% od brzine svetlosti.

Drugo, čak i da pronađeno način da putujemo brzinom bliskoj brzini svetlosti, čeka nas sledeći nepremostivi problem: dok bi astronautima do Andromede i nazad bilo potrebno svega desetak minuta, dotle bi na Zemlji prošlo više od 4 miliona godina! Koliki je to vremenski period znaćemo ako se setimo da su prvi hominidi hodali Zemljom pre oko 5-6 miliona godina. Da je u to vreme krenuo neki vasionski brod sa Zemlje do Andromede i nazad, astronautima u brodu bi proteklo svega par minuta, dok bi se na Zemlju vratili u današnje vreme! Kao što vidimo, sve ovo su nepremostive prepreke koje je nemoguće preskočiti, bar u kosmosu i zakonima fizike koje mi poznajemo.

Za sam kraj, samo razmislite kakva je to nepojmljiva sila koja vlada našim, ali i svim ostalim, nama nepoznatim univerzumima...

Idemo na Mesec, to može svak'

Siguran sam da nema vedre noći, a da neki čovek ne uperi pogled ka Mesecu.Siguran sam i da nema čoveka koji nije bar jednom poželeo da odleti do Meseca.

Reći će neko, zašto je to tako teško, pa Mesec deluje baš blizu? Da, deluje blizu, jer je Mesec, uz naše Sunce, najveće nebesko telo koji vidimo na nebu. Za Sunce znamo da je daleko, ali Mesec deluje na dohvat ruke, skoro da bi čovek mogao sesti u avion i stići tamo relativno brzo.

Ipak, pre nego krenemo na put, da vidimo prvo neke odnose veličina i razdaljina.

Na donjoj ilustraciji vidimo da je Mesec dosta manji od Zemlje, približno 4 puta. Prečnik Zemlje je 12.742 km, a prečnik Meseca je 3.474 km.

Ali je zato njegova udaljenost jednaka 30 Zemljinih prečnika. Dakle, tačno 30 naših Zemalja bi se moglo smestiti u prostor između Zemlje i Meseca. Prosečna udaljenost Zemlja-Mesec je 384.400 km, a 30 × 12.742 km (prečnik Zemlje) je oko 382.260 km, što je veoma blizu stvarne prosečne udaljenosti naša dva nebeska tela.

Sada, kada smo videli i shvatili ove razmere, možemo polako sesti u raketu i krenuti. Raketa Saturn V koja je nosila do Meseca astronaute misija Apollo, letela je brzinom od oko 39.000 km/h. Tom brzinom bi nam trebalo nešto više od 3 dana puta do Meseca. Novim raketama Orion u okviru misija Artemis, koje se upravo pripremaju put Meseca, biće potrebno slično vreme ili nešto manje, jer za sada i dalje imamo ograničene brzine, koje su vezane za trenutni nivo tehnološkog razvoja motora i raketa.

Ali čekajte... nešto mi nije jasno, upitaće se neko. Ako je raketa Saturn V letela brzinom od 39.000 km/h, a do Meseca ima oko 384.000 km, zašto su onda astronauti putovali puna 3 dana, a ne svega desetak sati?

Odgovor je jako zanimljiv: svemirske letelice ne idu direktno ka Mesecu pravolinijski, jer bi to bilo nemoguće iz više razloga. Umesto toga, rakete koriste balističku trajektoriju, što znači da prvo izlaze iz Zemljine orbite i zatim se postavljaju na transfernu orbitu prema Mesecu. Ova putanja je zakrivljena i zasnovana je na zakonima orbitalne mehanike.

Konkretno, Apollo 11 nije putovao konstantnom brzinom od 39.000 km/h. Početna brzina pri napuštanju Zemljine orbite jeste bila visoka, ali je letelica zatim usporavala zbog gravitacije Zemlje. Kako se brod približava Mesecu, tako on počinje da privlači letelicu svojom gravitacijom, ali ona mora usporavati kako ne bi jednostavno gonjena inercijom samo proletela pored cilja.

Drugo, direktan let od 10 sati bi zahtevao neprekidno ubrzavanje, što nije izvodljivo zbog ogromne potrošnje goriva. Umesto toga, svemirske misije koriste gravitacionu dinamiku da minimalizuju potrošnju goriva.

I na kraju, letelica mora sinhronizovati svoje kretanje sa Mesecom. Mesec se kreće brzinom od 1 km/s (3.600 km/h) oko Zemlje, a letelica mora da se uskladi sa njegovom putanjom, kako bi se srela sa Mesecom u pravom trenutku.

Pošto je putovanje raketom ipak rezervisano za jako mali broj privilegovanih astronauta, hajde onda da uđemo u jedan savremeni mlazni putnički avion tipa Airbus A380. Avion je ipak znatno pristupačniji od raketa. Ako bismo zamisili da bi motori Airbusa mogli da rade u bezvazdušnom prostoru (vakuumu), trebali bismo se na vreme naoružati strpljenjem. Pri prosečnoj brzini krstarenja Airbusa od 900 km/h, do Meseca bi nam  trebalo pravolinijski nekih 18 dana. Dobro, to nije tako strašno, ali ipak nam je taj Mesec delovao znatno bliže. No dobro, ponećemo knjige, muziku i grickalice, tako da 18 dana bez zaustavljanja nije baš nemoguća misija.

Na žalost, ni avion nema baš svako od nas, ali zato automobil svi imamo. Ništa lakše, sednemo u auto i krenemo. Ako bismo putovali konstantnom brzinom od 100m/h, bez pauza, spavanja i odmora, do Meseca bismo putovali čitavih 160 dana. Sa uobičajenim pauzama ovo vreme bi se produžilo do skoro jedne cele godine. Naravno, opet teoretski.

Nakon svih ovih informacija, postaje jasnije da je put na Mesec jedan izuzetno zahtevan i složen proces. A kada se noću zagledamo u njega, deluje nam tako blizu, skoro na dohvat ruke...

Kindle Paperwhite Signature Edition 12 gen.

Posle čitavih 10 godina vernog druženja, što je u današnje vreme potrošačkog društva iznenađujuće dug period korišćenja bilo kog elektronskog uređaja ili gedžeta, moj stari eReader je odslužio svoje i došlo je vreme za naslednika.

Kindle Paperwhite Signature Edition 12gen je poslednja verzija Amazonovog čitača elektronskih knjiga i mogu reći da je znatno unapređen u odnosu na starije modele. 

Osim što je kapacitet memorije za skladištenje znatno veći, čitava 32GB, što je dovoljno za preko 10.000 knjiga (mada, ruku na srce i stariji modeli su imali dovoljno prostora), mnogo mi je važnije što je monohromatski ekran rezolucije 1680 x 1264 piksela (300ppi), sa 16 nijansi sive boje, znatno unapređen u smislu osvetljaja, kontrasta i jasnoće.

Ukratko: Kindle poseduje takozvani E Ink Carta, to jest elektroforetski ekran, koji ima belu, neprovidnu podlogu, a koja služi kao osnova za prikaz teksta i slika. Ekran sadrži milione mikrokapsula, mnogo manjih od jednog piksela, a u tim mikrokapsulama se nalazi viskozna tečnost u kojoj "plutaju" sićušne naelektrisane čestice pigmenata. Ovo znači da je osvežavanje displeja pasivno, bez standardnog osvežavanja kao kod LCD ili OLED ekrana. Kindle ekran ipak poseduje i LED diode po obodu, ali one služe samo za osvetljenje ekrana, a ne za osvetljavanje piksela. Ovakav ekran je specijalizovan upravo za čitanje, jer nema zamaranja očiju ni kod dužeg čitanja. Uređaj ima adaptivno osvetljenje, a tu je i mogućnost promene temperature boje, što je odlično kada se čita pod lošijim svetlom ili noću. Sve u svemu, pravi pogodak. 

Stranice knjige se listaju brzo, nema zastajkivanja i seckanja, jedino se kod ulaska u podešavanja ponekad primeti određeni "lag", ali ovo ipak nije uređaj za trkanje u benchmark testovima, već mu svrha čitanje knjiga. Podešavanja ima dosta, a uključuju svetli i tamni mod, Wi-Fi konekciju, Bluetooth, Airplane mode i ugrađeni internet pregledač koji na 12-oj generaciji reaguje bolje nego na starijim modelima i može da učitava i neke moderne web stranice sa vestima, blogove, rss feedove i slično.

Tu su i različita podešavanja veličine i tipa fonta, margina, stranica, mada su ove mogućnosti ograničene kod nekih formata kao što su PDF, JPG ili sličnih, dok se ova napredna podešavanja odnose uglavnom na Kindle format fajlova. Podržani formati fajlova koje Kindle može da čita su PDF, EPUB, TXT, DOCX, Mobi, AZW, PNG, PRC, RTF, AZW3, HTML, Amazon kf8 ebook (.azw3) i Kindle format. Takođe, možete dok čitate da pravite i sopstvene beleške u posebnom prozoru, markirate neki vama bitan deo teksta i još dosta toga. Da još dodam da Kindle Paperwhite radi na Linuxu, za one koje zanima i taj detalj.

Da vidimo sada ukratrko kakav je hardver ovog uređaja: Kindle Paperwhite pokreće Mediatek dual-core 1 GHZ procesor, poseduje 512 MB RAM memorije i 32 GB interne memorije. 

Čitač poseduje USB Type C port za punjenje baterije kapaciteta 1.900 mAh, i prebacivanje knjiga sa računara. Deklarisano trajanje baterije je 12 nedelja uz 30 minuta čitanja dnevno, ali ovo shvatite samo uslovno, jer je u praksi ovo vreme ipak kraće, ali dovoljno da skoro zaboravite kada ste napunili Kindle.

Uređaj je vodootporan po IPX8 standardu (2 metra dubine, 60 minuta u svežoj vodi), pa je idealan pratilac i na moru, jezeru, reci... Dimenzije su 176,8 x 127,5 x 7,9 mm i težak je 213 grama.

PS. Ja sam tradicionalista koji i dalje voli papir, ali Kindle eReader nudi neuporedivo praktičniji način čitanja, pogotovo na odmoru, izletima ili putovanjima. Ne morate nositi dodatnu težinu i puniti kofere knjigama, plus uvek možete imati sa sobom na bilo kom mestu celu svoju biblioteku. Izuzetno je praktičan i noću pre spavanja, jer osvetljaj ne smeta ukućanima. Način upotrebe zavisi samo od vaše kreativnosti i želja, i možete ga koristiti praktično svuda i uvek. 

Na kraju, ako ste kao i ja ljubitelj pisane reči, eReader će vam verovatno biti, baš kao i meni, omiljeni gedžet.

Sudbina našeg Sunca - Od žutog do belog patuljka

Naše Sunce sija intenzitetom koji mi vidimo danas već nekih 4,5 milijardi godina. Iako nama deluje da će doveka tako sijati, ipak i njemu će jednog dana doći kraj, kada istroši svo gorivo. Proces nuklearne fuzije, koji proizvodi toplotu i svetlost neophodnu za život na Zemlji, istovremeno menja sastav Sunca. Tokom nuklearne fuzije, Sunce neprestano troši vodonik u svom jezgru. Samo radi informacije, svakog sekunda se neverovatnih 620 miliona tona vodonika pretvara u helijum!

U trenutnoj fazi svog životnog ciklusa čiji smo i mi svedoci danas, Sunčevo jezgro sadrži oko 74% vodonika. Tokom narednih 5 milijardi godina, Sunce će potrošiti najveći deo tog vodonika, a helijum će postati njegov glavni izvor goriva.

Kroz taj period, Sunce će preći iz faze žutog patuljka u fazu crvenog džina. Kada vodonik u jezgru bude skoro potpuno potrošen, jezgro će se skupiti i zagrejati, što će pojačati proces nuklearne fuzije, a povećana količina energije koja će se tom prilikom stvarati će izazvati širenje spoljašnjih slojeva Sunca. Sunce će se proširiti na otprilike 200 puta veći prečnik nego danas i tom prilikom će dostići orbite Merkura i Venere, kada će te dve planete potpuno nestati. Naučnici još uvek raspravljaju o tome da li bi Zemljina orbita do tada mogla da se proširi i izmakne vatrenoj sudbini, ili će možda i naša planeta bila progutana. Međutim, treba znati da će kraj života na Zemlji nastati značajno pre toga, već za nekih milijardu godina, jer će tada doći već do zagrevanja Zemlje i isparavanja svih okeana i mora.

Kako se Sunce bude širilo, njegova energija će se širiti preko sve veće površine, što će ga rashladiti i učiniti da njegova svetlost poprimi crvenkastu nijansu, postajući crveni džin.

Na samom kraju, Sunčevo jezgro će dostići temperaturu od oko 100 miliona stepeni Celzijusa. Na toj temperaturi, atomi helijuma će početi da se spajaju u ugljenik. Ovaj proces će izazvati snažne solarne vetrove i intenzivne aktivnosti, koji će na kraju odbaciti spoljašnje slojeve Sunca.

Faza crvenog džina tada će se završiti, ostavljajući samo gusto jezgro od ugljenika. U toj poslednjoj fazi, Sunce će postati beli patuljak – zvezda koja više ne stvara niti emituje energiju. Na žalost nekih vanzemaljskih astronoma koji tada budu posmatrali naše Sunce, biće uskraćeni za veličanstvenu eksploziju i nastanak supernove, jer naše Sunce nema dovoljno mase za to.

Dakle, ako se kao civilizacija ne pobijamo i ne istrebimo pre toga, naš kraj na ovoj planeti će svakako biti neumitan.

Sletanje na Mesec - mit, stvarnost, ili nešto treće?

Zašto je danas toliko komplikovano poslati ljude na Mesec? Ako su mogli sleteti na površinu našeg prirodnog satelita još pre 56 godina, sa ondašnjom tehnologijom, kako to da ne mogu danas, kada je tehnologija značajno napredovala? Odgovora je više, a ovu konstataciju da danas "ne mogu", shvatite samo figurativno. No, idemo redom...

O spuštanju ljudi na Mesec počelo se ozbiljno razmišljati još 1961. godine, kada su napravljeni prvi nacrti i planovi koje je javno objavio tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi. Ovde nikako ne treba smetnuti sa uma tadašnju globalnu politiku, kao i hladni blokovski rat koji se vodio između SAD i bivše SSSR, kao dve najveće nuklearne i vojne sile. U toj bipolarnoj podeli sveta, Amerikanci su pošto-poto želeli da dokažu svoju nadmoć i postave se kao vodeća svetska sila, ne samo u vojnom, već i u naučnom, tehnološkom i finansijskom smislu.

Upravo u tim finansijama leži jedan od odgovora na gore postavljeno pitanje. Kompletan Apolo program sletanja ljudi na Mesec, koštao je poreske obveznike SAD 25,8 milijardi dolara! Ako bismo tu cifru preračunali i prilagodili današnjem vremenu, to bi bilo neverovatnih 257 milijardi dolara! Ako ovoj cifri dodamo i Džemini program, koji je prethodio programu Apolo, dolazimo do cifre od 28 milijardi, odnosno 280 milijardi dolara!

Ako znamo da je kompletan godišnji budžet SAD za 2024. godinu iznosio 1200 milijardi dolara, onda shvatamo da je tih 280 milijardi čak četvrtina ukupnog budžeta. Danas ni jedan normalan kongresmen ne bi glasao za nešto ovako, ali u ono vreme prestiž je morao po svaku cenu biti ostvaren, pa se za cenu bukvalno nije pitalo.

Osim za cenu, u ono vreme se na drugačiji način brinulo o ljudskim životima nego danas. Mi danas znamo koliki rizik predstavljaju ovakve misije, ali u ono vreme se to nije moglo tačno znati. Zato se i dosta rizikovalo, odnosno sve bezbednosne mere su bile postavljane više na osnovu pretpostavki i teoretskih razmatranja, nego iz realnog i praktičnog iskustva. Tada se učilo na greškama, pa je misiji Apolo 11 prethodilo više pripremnih misija, od kojih je svaka imala određeni cilj i služila za prikupljenje rezultata i sticanje iskustva.

Zbog ogromne cene, danas se sve više poslova vezanih za raketni i svemirski program ustupa privatnim kompanijama koje su mahom relativno mlade i nemaju nikakvo praktično iskustvo, pogotovo sa  slanjem ljudi i sletanjem na površinu Meseca. Takođe, nemoguće je koristiti tadašnju tehnologiju danas, jer je ona daleko prevaziđena, zastarela i (pre)skupa. Nove tehnologije zahtevaju ogromno vreme kako bi se sve zajedno usaglasilo, praktično se mora raditi sve ispočetka, a to zahteva ogromno vreme i novac. Sa druge strane, Mesec je već osvojen, pa danas nema potrebe za tom vrstom dokazivanja, pogotovo što danas veliki ceo posla obavljaju automatizovane sonde i lenderi, koji za znatno manje para donose značajne razultate. Ipak, želja za ponovnim sletanjem na Mesec postoji i danas, a razlog leži u tome da bi danas ovakva sletanja predstavljala odskočnu dasku za sledeći cilj čovečanstva, a to je slanje ljudi na Mars.

Pitanje bezbednosti sam već spomenuo na početku, a ovde bih samo dodao da su bezbednosni standardi tada i sada potpuno drugačiji. Pogledajte samo na primeru Formule 1 kako stoje stvari. Setite se kakva bezbednost vozača je bila 1969. godine, a kakva je danas. Neuporedivo. A ne možemo reći da se i tada nije vodilo računa o obezbednosti. Kada su u pitanju astronauti, kriterijumi moraju biti još mnogo stroži, jer su i izazovi neuporedivo veći.

Svet i danas pamti tragedije spejs šatlova Čelindžer 1986. godine i Kolumbija 2003. godine, kada su letelice ubrzo posle lansiranja eksplodirale, kojom prilikom su poginuli svi članovi posade, njih četrnaest ukupno. Ovde se radilo o letu u Zemljinoj orbiti, a mi govorimo o letu do Meseca. U to vreme šezdesetih i sedamdestih godina standardi bezbednosti su bili sasvim drugačiji. Danas se vrši neuporedivo više najrigoroznijih provera, pa je i to razlog što se niko ne odlučuje da pošalje ljude put Meseca olako.

Spadam u generaciju koja je prvo sletanje na Mesec 1969. godine, ali i sva ostala, pratila uživo, kao i većina tadašnjeg sveta. Imao sam tada šest i po godina i trebao sam da krenem u školu, tako da prilično dobro pamtim sve što je tada bilo najznačajnije. 

Tadašnja SFRJ je očigledno bila dovoljno značajna zemlja, da su 1970. godine na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića) u Beogradu, bili izloženi komandni i lunarni modul misije Apolo 10, koja je predstavljala svojevrsnu generalnu probu za misiju Apolo 11, osim što u misiji Apolo 10 nije došlo do spuštanja lunarnog modula i astronauta na tlo Meseca. I danas odlično pamtim obilazak ovih modula sa svojim ocem i posetu pratećoj izložbi koja je kasnije bila organizovana na beogradskom sajmištu.

Da li znate da je u misiji Apolo 11 učestvovalo i sedam naših naučnika? Svi oni redom ne dovode u pitanje da li je bilo sletanja, jer su lično bili angažovani. O tome sam već pisao na svom blogu u tekstu Srpski Apollo 7 - 50 godina kasnije, pa ko želi, može da pročita, ako već nije.

Dodao bih ovde i sledeće, jako bitno: kompletne misije Apolo su sa velikom pažnjom pratili i ruski naučnici, inženjeri, vojska, ali i političari. Zar bilo ko veruje da oni ne bi istog časa izašli u javnost i rekli da je sve samo američka laž? Pa oni bi to jedva dočekali, jer bi na taj način ismejali i ponizili SAD, pogotovo u vreme strahovite podele i međusobnog animoziteta. Međutim, bukvalno niko od sovjetskih naučnika, ni tada ni sada, nije porekao istinu o američkom putu na Mesec. Šta više, Amerikanci su slali u SSSR više puta uzorke Mesečevog tla, kako bi ih sovjetski naučnici detaljno analizirali, a bilo je i više razmena naučnika između dve zemlje.

I još nešto na kraju: u misijama Apolo bilo je angažovano ukupno čak 400.000 ljudi i neverovatnih 20.000 kompanija različitih profila, naučnih instituta i univerziteta. Zar bilo ko veruje da bukvalno niko od tih ljudi ili institucija ne bi tokom vremena progovorio i razotkrio laž, nego svi oni mudro ćute decenijama? 

U međuvremenu, pojavile su se silne teorije zavere o tome kako je sve bilo lažirano i kako ljudi zapravo nikada nisu odmakli dalje od orbite oko naše Zemlje. Naravno, internet je pun „dokaza“ o lažiranju, ali sve te teorije su odavno i mnogo puta demistifikovane i odbačene. Danas postoji puno ozbiljnih fact checking sajtova na kojima se mogu naći jasni dokazi o sletanju ljudi na Mesec, a sve teorije zavere su odavno objašnjene i opovrgnute čvrstim dokazima.

 

Tema sletanja ljudi na Mesec je toliko obimna da je o njoj napisano desetine knjiga, tako da je nemoguće očekivati da jednim malim tekstom pokrijem sve, ali potrudio sam se da makar u osnovnim crtama objasnim zašto je sletanje ljudi na površinu Meseca stvarno i zašto nije samo teorija zavere. Ko posle svega i dalje ne veruje, njegov problem.

Svetla tamna strana Meseca

Kao što znamo, mi sa Zemlje uvek vidimo samo jednu stranu Meseca, dok onu drugu "tamnu" stranu nikada ne možemo videti. Ovo se dešava usled plimskih delovanja između Meseca i Zemlje, zbog kojih je naš prirodni satelit "zakucao" svoje kretanje tako što je period njegove rotacije oko sopstvene ose izjednačen sa periodom njegovog obilaska oko Zemlje. Ovakva sinhronizovana rotacija Zemlje i Meseca dovodi do toga da je prema nama uvek okrenuta ista (bliža) strana. Ona druga strana, koju pogrešno nazivamo tamnom, je udaljenija i za posmatrače sa Zemlje je nevidljiva. 

Dakle, ta tamna strana uopšte nije tamna! Naprotiv, osunčana je isto kao i ova, nama vidljiva strana! Nema tamo nikakvog mraka, tj. ima ga podjednako kao i svetla. Ipak, zbog takozvane libracije (njihanja) Meseca, mi povremeno možemo zaviriti sa Zemlje i na tu udaljenu stranu, ali je čak i tada jedva 18% te "tamne" strane nama vidljivo.

Udaljenu stranu Meseca su prvi put direktno mogli da vide svojim očima astronauti misija Apolo, prilikom orbitiranja oko Meseca. Iako su je gledali, na nju ljudi nisu nikada sleteli, a nisu sletele ni automatizovane sonde, sve do 2019. godine, kada je kineska sonda „Chang'e-4“ prvi put u istoriji dotakla tlo udaljene strane. Tada je ustanovljeno da se druga strana Meseca razlikuje u geološkom i hemijskom smislu od nama bliže strane, kao i da je površina znatno više bombardovana i izbrazdana udarcima raznih manih i većih nebeskih tela sa kojima se Mesec tokom miliona godina sudarao. Još zanimljivije je bilo pronalaženje vode zarobljene u obliku leda, što je totolno promenilo sliku koju smo do tada imali o našem Mesecu.

Međutim, tu postoji jedan "mali" problem, jer je spuštanje sondi i lendera na dalju stranu Meseca znatno teže iz više razloga. Kao prvo, radio komunikacija između sonde i komandnog centra na Zemlji je komplikovanija, jer se obavlja indirektno. Ta strana Meseca koja je nevidljiva sa Zemlje, zaklonjena je samim Mesecom, koji nema jonosferu koja nama na Zemlji omogućava komunikaciju. Zato se sva komunikacija obavlja ili preko satelita koji su u orbiti oko Meseca, ili u takozvanim Lagrangevim tačkama. Sve ovo naravno iziskuje dodatne resurse, kako tehničke tako i energetske, i najvažnije materijalne, što znatno povećava troškove misija. Plus, spuštanje sonde na tačno određenu lokaciju je otežano, jer je teže dobiti precizne informacije o topografiji površine na koju se planira sletanje. 

I pored toga, postoje mnogi planovi za gradnju stalnih ljudskih baza na udaljenoj površini Meseca, jer je procenjeno da bi potencijalna korist mogla biti ogromna. Takođe, postoje i planovi za smeštanje velikog radio teleskopa upravo na udaljenoj strani Meseca, jer na toj strani nema mogućih radio smetnji koje bi se mogle javiti na bližoj strani Meseca zbog položaja Zemlje.

Veruje se da bi se u budućnosti ovo znatno lakše moglo rešiti korišćenjem veštačke inteligencije (AI), koja će brže i efikasnije obrađivati podatke i upravljati misijama. Kao što smo i sami svedoci, svemirska trka, ili preciznije Mesečeva trka se tek zahuktava, a tu Elon Musk i njegov Space X program imaju svašta novo da kažu. Dokle će stići, videćemo.