ChatGPT za početnike - osnovni pojmovi u najkraćim crtama

Verovatno je svako od vas bar jednom do sada tražio uslugu od veštačke inteligencije. Čet botova koji odgovaraju na upite ima sve više i više, ali nekako je ChatGPT i dalje ostao neka vrsta sinonima za veštačku inteligenciju i možda je najkorišćenija alatka tog tipa. Ipak, manji broj prosečnih korisnika zna šta ChatGPT suštinski predstavlja i kako radi.

U ovom sasvim kratkom tekstu probaću da na najkraći i najpopularniji način objasnim šta je veliki jezički model (LLM) i šta konkretno znači ChatGPT.

Veliki jezički model (Large Language Model, LLM) predstavlja izuzetno veliki transformer obučen na milijardama tokena, a koji je sposoban da razume i generiše koherentan tekst na više jezika i domena. Token inače predstavlja najmanju jedinicu teksta koju model obrađuje. Token može biti i reč, deo reči ili znak.

Neizbežni pojmovi kada je veštačka inteligencija u pitanju su i:

- Mašinsko učenje (Machine Learning, ML), koje predstavlja granu veštačke inteligencije u kojoj se algoritmi uče iz podataka umesto da budu eksplicitno programirani i tako poboljšavaju performanse u predviđanju ili klasifikaciji podataka,

- Duboko učenje (Deep Learning), koje predstavlja podskup ML-a koji koristi duboke (višeslojne) neuronske mreže za modelovanje veoma složenih obrazaca u tekstu, slikama, zvuku ili tabelarnim podacima. 

U tom smislu, a radi lakšeg razumevanja, ChatGPT ćemo sada raščlaniti slovo po slovo, a to znači sledeće:

GPT ili Generative Pre-trained Transformer, doslovno možemo prevesti kao „generativni unapred (prethodno) obučeni transformator“.

“Generativni” znači da model ne „klasifikuje“ nego stvara (generiše) sadržaj, kao što su tekst, kod, slike, čak zvuk.

“Unapred obučeni” znači da pre nego što se primeni na konkretan zadatak, model se uči na ogromnom, raznovrsnom korpusu javno dostupnih podataka.

“Transformator” predstavlja arhitekturu zasnovanu na mehanizmu samopozornosti (self-attention); eliminiše rekurziju i omogućava paralelnu obradu nizova, a ovo stoji iza svih modernih LLM-ova.

Da postavimo sada, radi još lakšeg razumevanja stvari ovako: zamislite jednog univerzalnog poliglotu, koji prvo pročita kompletnu biblioteku celokupnog ljudskog znanja (pre-trening), a zatim ga zaposlite kao stručnog prevodioca i tumača tog znanja (fine-tuning). Kada takvoj sveznalici postavite pitanje, on crpi podatke iz svog znanja i formuliše originalan odgovor.

Razumevanje ovih osnovnih termina nije samo nekakva akademska vežba i bubanje pojmova, već praktična pismenost za svet u kome AI brzo prelazi iz data centara u svakodnevne poslovne procese. Ukoliko ih savladate, mnogo lakše ćete proceniti realne mogućnosti i ograničenja svake “pametne” platforme koja vam se ponudi.

Možemo slobodno reči da je GPT je zaista uneo revoluciju u  veštačku inteligenciju jer je pokazao da jedna jedinstvena arhitektura, dobro “nahranjena” podacima, može da savlada gotovo sve zadatke koje je donedavno radio samo čovek. 

Zato, lično smatram da će generativni unapred obučeni transformatori ostati stub AI-sistema bar narednu deceniju, a svaki praktičan IT profesionalac ili IT entuzijasta bi trebalo da razume osnovne principe, makar na nivou ovog kratkog i jednostavnog objašnjenja.

Otisci čizama astronauta kao dokaz sletanja na Mesec

Mnogi skeptici kao jedan od krunskih dokaza (između svih ostalih) da ljudi nisu bili na Mesecu, navode izgled đona astronautskih čizama, tj. da se otisak čizme astronautskog odela i onog na Mesecu ne poklapaju. Kao "dokaz", prilažu fotografiju na kojoj se to neslaganje jasno vidi.

Međutim, slučano ili namerno, a najverovatnije iz neznanja, "zaboravljaju" da pokažu još jedan detalj, a to je, da su astronauti imali nekoliko različitih "naglavaka" koji su se navlačili preko osnovnih čizama u zavisnosti od situacije. Tada bi ti teoretičari zavere shvatili da se otisci ipak savršeno poklapaju.

Inače, u celom poduhvatu leta na Mesec, učestvovalo je na različite načine oko 40.000 ljudi i nekoliko desetina različitih kompanija. Sam let, boravak astronauta na Mesecu i njihov povratak, pratilo je stotine ljudi u komandnom centru u Hjustonu, tako da astronauti nikada nisu bili sami, već su imali ogromnu logistiku sa zemlje.

Što se tiče rakete Saturn, lunarnog i komandnog modula, kao i njihove konstrukcije, to bar nije tajna i oni se mogu videti uživo, a ko nema prilike, može pročitati desetine knjiga sa detaljnim opisima i fotografijama koji u tančine opisuju način rada.

Uz sve ovo, Apollo 11 je bila samo prva, ali ne i jedina misija spuštanja na Mesec. Zamislimo da su nas Amerikanci prevarili jednom, ali kako su mogli varati ceo svet sedam puta?? Uz to, pre misije Apollo 11 bilo je četiri pripremne misije! Ko je to sve mogao lažirati? Apollo program je trajao oko 15 godina. Ko bi mogao varati ceo svet toliko dugo??

I na kraju, postoje mnogi Mesečevi orbiteri koje su lansirale SAD, a u novije vreme Kina, Indija i Japan. Svi oni su slali slike Meseca na kojima su se jasno videla oprema koja je ostala na Mesecu posle boravka astronauta. Nisu valjda i sve te fotografije lažirane?

PS. sve moje objave ovde na Blogu, vezane za sletanje ljudi na Mesec, nemaju za cilj da bilo koga ubeđuju u bilo šta, već su prevashodno namenjene ljudima koji žele i vole da saznaju nešto više o jednom od najvećih poduhvata u istoriji ljudske civilizacije.

Džonas Salk – čovek koji nije patentirao Sunce

U jednom televizijskom intervjuu 1955. godine, novinar Edvard Muro upitao je dr. Jonasa Salka ko poseduje patent na novu vakcinu protiv dečije paralize. Salk je, bez trunke oklevanja, odgovorio: „Nema patenta. Možete li patentirati Sunce?“ Ta rečenica ostala je zabeležena kao simbol jedne epohe naučnog idealizma i lične etike koje danas gotovo da više ne viđamo.

Da vidimo prvo ko je bio Džonas Salk? Džonas Edvard Solk (Jonas Edward Salk - 1914–1995), bio je američki virusolog i istraživač, ostao upisan u istoriju po razvoju prve efikasne vakcine protiv poliomijelitisa, zastrašujuće bolesti koja je u prvoj polovini 20. veka paralisala i ubijala desetine hiljada dece širom sveta.

Rođen u skromnoj jevrejskoj porodici u Njujorku, Salk se od rane mladosti interesovao za medicinu, ali još više za istraživanje i pronalaženje rešenja, a ne samo za lečenje simptoma. Po završetku studija medicine, radio je na istraživanjima gripa i virusa, da bi nakon toga svoj život posvetio borbi protiv najopasnijeg virusa tog vremena — poliovirusa.

Do ranih 1950-ih, dečija paraliza bila je među najstrašnijim i najnepredvidljivijim bolestima. Epidemije poliomijelitisa su bile redovne, često sezonske, a roditelji su imali veliki strah od ove opake bolesti. Mnoga deca su završavala u „gvozdenim plućima“, a mnoga su ostajala trajno paralizovana.

Salk je 1955. godine predstavio inaktiviranu (mrtvu) polio vakcinu, čiji su rezultati bili revolucionarni. Tokom velikog kliničkog ispitivanja, vakcina je pokazala efikasnost veću od 90%. Usledila je masovna kampanja vakcinacije, a polio praktično nestaje, prvo u SAD, a nešto kasnije i iz najvećeg dela sveta.

I tada dolazi trenutak koji je zauvek oblikovao Salkovu sliku u javnosti: odbijanje da vakcinu patentira. Ne zbog neznanja, ne zbog nemogućnosti, već iz uverenja da je to njegovo otkriće zajedničko dobro čovečanstva.

Znatno kasnije se pokazalo da pravno-tehnički posmatrano vakcina verovatno ne bi ni mogla da bude patentirana jer je zasnovana na poznatim tehnikama i nekim ranijim istraživanjima. Ali, poenta je sledeća: čak i da je bilo moguće, Salk nije ni pokušao da je patentira, u skladu sa njegovim uverenjem da bi to bilo protivno javnom interesu.

U naše doba, kada farmaceutske kompanije patentiraju bukvalno svaki molekul i naplaćuju čak i osnovne terapije, Salkova odluka deluje gotovo nezamislivo. Prema procenama, da je patentirao vakcinu, mogao je zaraditi i do 7 milijardi dolara, izraženo u današnjoj vrednosti! Ali on je izabrao drugačiji put. Rekao je da nema pravo da zarađuje na nečemu što pripada svima, baš kao što niko ne može posedovati pravo Sunce ili kiseonik.

Salk je kasnije je osnovao Salk Institute for Biological Studies u Kaliforniji, istraživačku ustanovu koja i danas prednjači u biološkim naukama. Tu je dosledno sprovodio svoju filozofiju otvorenosti, interdisciplinarnosti i etičkog pristupa znanju.

Džonas Salk je umro 1995. godine, ali njegov doprinos živi u svakom detetu koje hoda bez straha od polio virusa. U našem vremenu u kojem dominiraju tržišni interesi, profit i patenti, Salkov primer svetli kao retki svetionik ljudske etike, humanosti i časti.

Veštačka inteligencija i budući ratovi

Kao i svaka visoka tehnologija, tako se i veštačka inteligencija koristi u mirnodopske, ali (na žaost) i u ratne svrhe. AI već sada značajno menja način na koji se vode moderni ratovi, a u bliskoj budućnosti ovaj trend će se samo ubrzavati i produbljivati. Upotreba AI u vojne svrhe nije više stvar naučne fantastike, već realnost koja će, po svemu sudeći, oblikovati ratove budućnosti.

Jedan od primarnih oblika primene AI u ratovima je razvoj autonomnih sistema naoružanja, poznatih kao „roboti-ubice“ ili letelice - dronovi bez ljudske posade. Ovi uređaji moći će samostalno da identifikuju mete, procenjuju pretnje, odlučuju u odnosu na zadate okolnosti i izvrše zadatke bez direktnog ljudskog nadzora. 

Osim letelica, očekuje se da će autonomna vojna vozila, uključujući i autonomne tenkove, avione i podvodne sisteme, postati ključni akteri budućih sukoba, smanjujući ljudske gubitke na strani onih koji ih koriste, ali istovremeno stvarajući ozbiljne etičke dileme oko odgovornosti za odluke koje mašine donose. Etika u ratnim uslovima je dalje je veliko pitanje, a uplivom veštačke inteligencije stvari se mogu dodatno komplikovati, jer mašine mogu isvršavati zadatke, ali veliko je pitanje kako će mašine “razumeti” i primenjivati pitanja etike u ratnim uslovima.

Druga oblast primene AI je sajber ratovanje. Veštačka inteligencija će imati ključnu ulogu u odbrani, ali i u sofisticiranim sajber napadima. AI algoritmi moći će u realnom vremenu da analiziraju ogromne količine podataka, prepoznaju ranjivosti u protivničkim sistemima i brzo reaguju na promene, čineći sajber napade efikasnijim i opasnijim nego ikada pre. Istovremeno, AI će pomoći u stvaranju i razvijanju još naprednijih sistema za detekciju i neutralisanje sajber pretnji protivničke strane.

AI će takođe imati i ključnu ulogu u obaveštajnim aktivnostima. Duboka analiza obaveštajnih podataka omogućava preciznije predviđanje protivničkih poteza i donošenje bržih odluka na bojnom polju. Algoritmi za prepoznavanje lica, analizu satelitskih snimaka i obradu informacija iz socijalnih mreža postaće esencijalni alati u vojnim strategijama.

Na žalost, prema proceni stručnjaka, integracija AI u vojne strategije neminovno će dovesti do nove trke u naoružanju među svetskim silama i mogućem dodatnom zaoštravanju. Države koje uspešno integrišu veštačku inteligenciju u svoje vojne kapacitete imaće značajnu stratešku prednost. Međutim, ovaj razvoj donosi i veliku odgovornost, jer se moraju jasno definisati pravila angažovanja i etički principi upotrebe autonomnih sistema kako bi se izbegle katastrofalne posledice po civilno stanovništvo, što će biti poseban izazov.

Da zaključim, AI će svakako oblikovati ratove budućnosti kroz autonomne sisteme, sajber ratovanje i unapređenje obaveštajnih sposobnosti. Istovremeno je potrebno hitno uspostavljanje međunarodnih normi koje će regulisati upotrebu AI u vojnim sukobima, kako bi se očuvala humanost i sprečili potencijalno devastirajući ishodi, znatno veči i gori nego u dosadašnjim “klasičnim” ratovima.

Slika Dorijana Greja

Roman "Slika Dorijana Greja" ("The Picture of Dorian Gray"), jedini roman irskog pisca Oskara Vajlda, prvi put je objavljen 1890. godine i ubrzo izazvao burne reakcije zbog svojih kontroverznih ideja o moralu, umetnosti i estetici. Danas se smatra jednim od ključnih dela britanske književnosti s kraja 19. veka, dok meni lično spada u omiljene romane i smatram ga jednim od najboljih romana uopšte.

Krenimo od osnovne radnje romana, kako bismo upoznali potencijalnog čitaoca šta može očekivati tokom čitanja.

Glavni junak romana je Dorijan Grej, mlad i izuzetno lep čovek iz viktorijanskog Londona. Opčinjen njegovom lepotom, umetnik Bazil Holvord odlučuje da naslika njegov portret. Tokom poziranja je prisutan i lord Henri Voton, ciničan i duhovit aristokrata koji Dorijanu iznosi filozofiju hedonizma i beskompromisnog traženja zadovoljstva. Pod uticajem lorda Henrija, Dorijan izražava želju da zauvek ostane mlad, a da njegov portret stari umesto njega. Na misteriozan način, ova želja se i ostvaruje -  dok Dorijan tokom godina života ostaje fizički mlad i lep, njegov portret počinje da pokazuje znake njegove moralne propasti. Tokom godina, Dorijan vodi dekadentan i sebičan život, a portret postaje sve ružniji i izopačeniji. Na kraju, izmučen grižom savesti, Dorijan uništava portret, što trenutno dovodi do njegove sopstvene smrti. Kada ga služavke pronađu, njegovo telo je postalo staro i iznakaženo, dok je portret ponovo mlad i lep kao i u trenutku nastanka.

Ovaj roman je duboko ukorenjen u esteticizmu, pokretu koji je dominirao krajem 19. veka, a koji je promovisao ideju da umetnost treba da postoji radi same umetnosti ("art for art's sake"). Oskar Vajld, kao jedan od najistaknutijih predstavnika tog pravca, koristi likove romana da istraži tenziju između spoljne lepote i unutrašnjeg (ne)morala.

Lord Henri je u romanu personifikacija cinizma, individualizma i amoralnog hedonizma, dok Bazil predstavlja tradicionalnu umetničku duhovnost. Dorijan je između njih, rastrzan između estetske opsesije i potisnute savesti. Njegova propast simbolizuje posledice života bez moralne odgovornosti i autentične duhovnosti.

Roman se svakako može tumačiti i kao kritika viktorijanskog društva, koje je sa jedne strane otvoreno idealizovalo lepotu i uspeh, dok je s druge strane bilo duboko puritansko i represivno.

"Slika Dorijana Greja" je alegorijska priča o ceni koju pojedinac plaća kada potiskuje savest i prepušta se isključivo čulnim i telesnim zadovoljstvima. Portret simbolizuje dušu koju Dorijan zapostavlja zarad spoljašnje privlačnosti. 

Oskar Vajld poručuje da prava lepota ne može postojati bez unutrašnje čovečnosti i da život lišen empatije i odgovornosti vodi u autodestrukciju.

Roman ostaje aktuelan i danas, jer postavlja večna pitanja: šta je prava vrednost lepote, da li je umetnost iznad morala i  šta se događa kada izaberemo privid umesto suštine?

Ovaj roman nije samo priča o lepoti i propasti, već duboka filozofska i umetnička rasprava o identitetu, odgovornosti i duhovnim posledicama naizgled bezazlenih izbora. "Slika Dorijana Greja" ostaje opomena savremenom čoveku da ništa spoljašnje ne može nadomestiti prazninu u duši.

Foton - čestica bez mase i bez vremena

U svetu u kojem živimo, a posebno u svetu kvantne fizike i teorije relativnosti, foton zauzima posebno mesto. Da vidimo prvo šta je uopšte foton: to je čestica svetlosti, odnosno osnovni kvant elektromagnetnog zračenja. Iako svakodnevno osećamo posledice njegovog postojanja, od svetla do boja sveta oko nas, njegovi fizički atributi su krajnje neobični.

Jedno od najčešćih pitanja koje se postavlja u kontekstu fotona je koliki je životni vek fotona, a odmah zatim postoji li za njega uopšte vreme? Odgovori na ta pitanja vode nas pravo u srce moderne fizike.

Za sve čestice koje imaju masu, možemo definisati sopstveno, vlastito vreme, odnosno vreme koje meri sat koji se kreće zajedno sa česticom. Ali za foton to nije moguće, iz dva osnovna razloga. Prvo, foton se kreće brzinom svetlosti, i drugo, foton nema masu mirovanja!

U specijalnoj teoriji relativnosti, za objekte koji se kreću brzinom svetlosti, tj. iz perspektive samog fotona, ne protekne ni trenutak. Od trenutka kada je emitovan do trenutka kada je absorbovan, sve se za njega događa istovremeno. Put od milijardi svetlosnih godina za njega je bukvalno samo trenutak.

Međutim, sa stanovišta posmatrača u mirovanju, recimo nas na Zemlji, fotoni mogu putovati kroz svemir milijardama godina. Svetlost koju danas primamo iz udaljenih galaksija emitovana je pre skoro 14 milijardi godina i do nas je stigla bez ikakve promene u strukturi fotona.

Dakle, iako foton kao takav ne doživljava vreme, iz naše perspektive on postoji koliko god mu treba da pređe udaljenost od izvora do cilja.

Da vidimo sada zašto za foton vreme ne postoji?

U Ajnštajnovoj specijalnoj teoriji relativnosti, svaki objekat koji ima masu putuje kroz prostorvreme tako da se njegovo sopstveno vreme (vreme u njegovom referentnom okviru), može definisati i meriti. Ali, za čestice koje se kreću tačno brzinom svetlosti, kao što je foton, ne postoji važeći referentni okvir u kome je ta čestica u mirovanju. To znači da foton nema sopstveni koordinatni sistem u kojem bi se mogle meriti prostorne ili vremenske koordinate. Iz ovih razloga se za foton može reći da ne doživljava vreme.

U okviru takozvanog Standardnog modela fizike, foton je fundamentalna, stabilna čestica. To znači da se ne raspada spontano, da nema poznatu unutrašnju strukturu i da ne stari. Eksperimenti pokazuju da fotoni mogu da pređu kosmičke razdaljine bez ikakvih naznaka raspadanja. Ipak, neke teorije izvan Standardnog modela, sugerišu mogućnost da foton ipak ima izuzetno malu masu ili ograničen životni vek, ali nijedna od tih teorije do sada nije potvrđena eksperimentalno.

Da vidimo sada kako uopšte nastaje foton? Foton nastaje kada određena čestica, npr. elektron, pređe sa višeg na niži energetski nivo, a nestaje kada ga neka druga čestica apsorbuje. Dakle, ovo znači da foton ima svoj početak i kraj iz ugla kvantne mehanike, ali ne i unutrašnji tok vremena iz svoje perspektive.

Kao što smo videli, foton nema sopstveno vreme i može se reći da za njega vreme ne postoji niti protiče. Foton je stabilan i nema poznati ili teoretski ograničen životni vek u okviru savremene fizike. Za njega, ceo njegov put od zvezde do oka posmatrača, događa se trenutno.

Zbog ovih osobina, foton je ne samo nosilac svetlosti, već i jedan od najfascinantnijih entiteta moderne nauke - čestica bez mase koja postoji izvan vremena.

Neke kosmičke razmere

Ovaj tekst je u stvari kompilacija mojih kratkih objava na Fejsbuku, a koje se tiču nekih veličina i odnosa u svemiru. 

Mi svi znamo da je kosmos ogroman, ali suštinski nemamo pravu predstavu o njegovoj veličini. Kratki ekstovi koji slede su mala kompilacija mojih objava na Fejsbuku, a koje se bave upravo veličinom kosmosa i mojim skromnim pokušajuma da slikovito prikažem neke njegove dimenzije i odnose veličina.

Zamislimo prvo da naše Sunce smanjimo na veličninu kugle od jednog metra (1m) u prečniku. U tom slučaju, naša Zemlja bi bila kuglica prečnika 9,2 milimetara i nalazila bi se na odaljenosti od oko 115 metara od Sunca. U toj razmerri, Pluton bi bio udaljen od Sunca 4.200 metara, odnosno 4,2 kilometra.

Šta mislite, gde bi se u ovom modelu nalazila nama najbliža galaksija Andromeda? Bila bi udaljena od Sunca oko 17 milijardi kilometara! 

Nama je i ta, skalirana daljina skoro nezamisliva, a zamislite sad realnu udaljenost Andromede, koja iznosi 2,5 miliona svetlosnih godina, to jest 23.5 triliona kilometara (oko 23 651 826 181 452 000 000 km).

Pri tome, ovde govorimo o nama najbližoj galaksiji. A gde su sve one ostale, udaljene miljarde svetlosnih godina...

Svemirska sonda Voyager 1 je lansirana 5. septembra 1977. godine, pomoću rakete Titan IIIE/Centaur, iz kosmičkog centra Cape Canaveral. 

Od tog trenutka, Vojadžer se neprekidno udaljava od naše Zemlje i Sunca, a sada i celog sunčevog sistema. Sonda se kreće brzinom od 17 km/s, što je 61 000 km/h.

Od te daleke 1977. godine, pa do danas, prošlo je nešto manje od 48 godina, a sonda je za to vreme prešla oko 24,9 milijardi kilometara, ili prosečno oko 522 miliona kilometara godišnje.

Čak i tom brzinom od 61.000 km/h, Voyager 1 bi do nama najbliže zvezde Proksime Centauri, udaljenje od nas 4,24 svetlosnih godina, stigao tek za 73.000 godina!

Vojadžer je trenutno udaljen od nas 166 AU (astromomskih jednica). Jedna astronomska jedinica je prosečna udaljenost Zemlje i Sunca, što je oko 150 miliona kilometara. Ovo znači da je Vojadžer sada više od 166 puta dalje od Sunca nego mi, duboko u međuzvezdanoj sredini, daleko izvan heliosfere.  

Čak i ovako daleko, to je nešto manje od 1 svetlosnog dana, preciznije 23h 05min. A Proksima Centauri je udaljena 4 svetlosne godine!

Dokle će stići na svom putu, mi nećemo nikada saznati. Takođe, nećemo još jako dugo moći da shvatimo razmere kosmosa, ako ikada budemo i mogli.

Stephenson 2-18 je trenutno najveća nama poznata zvezda, koja je 440.000 puta sjajnija od našeg Sunca. Ako bi ona zamenila Sunce, njena veličina bi dostigla orbitu Saturna! Svetlosti, ili nekom objektu koji se kreće brzinom svetlosti, bilo bi potrebno 9 sati da napravi pun krug oko nje, a ako bismo seli u mlazni putnički avion, čija je prosečna brzina oko 925km/h, bilo bi nam potrebno 500 godina da napravimo pun krug!

Idemo dalje...

Naša galaksija Mlečni put ima prečnik od 100.000 svetlosnih godina, što znači da bi svetlosti toliko trebalo da stigne sa kraja na kraj. Ako bismo seli u najbrži svemirski brod koji posedujemo, bilo bi nam potrebno 155 miliona godina da je proputujemo sa kraja na kraj.

Najveća nama poznata galaksija je IC 1101, koja ima prečnik od čak 6 miliona svetlosnih godina! Našem svemirskom brodu bi trebalo minornih 9 milijardi godina da je pređe sa kraja na kraj.

Ubeđen sam da mi zapravo nemamo pravu predstavu o veličini svega oko nas. Ovakvi podaci su, realno gledajući apsolutno nezamislivi ljudskom umu. Mi znamo da je nešto veliko, ogromno, ali mislim da ljudski mozak ne može da prihvati i na realan način obradi tu količnu informacija, niti da na pravi način shvati veličinu i istinsku suštinu prostorvremena. 

Čak i ta zvezda Stephenson 2-18 ili galaksija IC 1101, koliko god ogromni bili, samo su beznačajna tačka u prostranstvu svemira i smešno su mali u odnosu na superklaster Hercules–Corona Borealis Great Wall, koji se sastoji od stotina i stotina povezanih galaksija, gasa i tamne materije, koje drži na okupu gravitaciona sila. Ova struktura ima prečnik od nezamislivih 10 milijardi svetlosnih godina. Čak i takva mega-struktura, čini samo jedan šezdeseti (!!) deo nama vidljivog i poznatog svemira.

Ljudskom umu je skoro nemoguće da razume i shvati veličinu kosmosa. Svi naši pojmovi velikog, ogromnog, grandioznog, su samo ništavno mali deo onoga što kosmos stvarno jeste.

Na primer, u delu kosmosa koji je nama dostupan za posmatranje i proučavanje postoji 2 triliona galaksija, a 2 triliona su dve hiljade milijardi! To bi izgledalo ovako: 2.000.000.000.000. Naravno, ovo je samo procenjeni broj galaksija na osnovu posmatranja vidljivog dela svemira.

Inače, nama vidljivi deo svemira se proteže na oko 14 milijardi svetlosnih godina, što bi značilo da mi vidimo oko 28 milijardi svetlosnih godina u prečniku.

Samo naš Mlečni put sadrži oko 400 milijardi zvezda, pa sad zamislite koliko ih ima u ta 2 triliona galaksija i kolike su to udaljenosti i razmere. Jednostavno nezamislivo.

Na kraju, ako vas je zabolela glava dok ste sve ovo čitali, verujte i mene je dok sam pisao...