Toplota iz oblaka - kako Finska greje kvartove serverima

Kada govorimo o digitalnoj infrastrukturi, obično zamišljamo nekakav nevidljivi svet. Fajlovi u oblaku, aplikacije koje rade negde tamo, algoritme koji razmišljaju umesto nas. Međutim, fizički oblik tog oblaka izgleda veoma konkretno. To su hale pune servera, mrežnih kablova, ventilatora, transformatora i rashladnih sistema koji rade bez prestanka. Podrazumeva se da takav komplikovan sistem odaje nekakvu toplotu. Tačno, sve to greje i to ozbiljno.

Server je, uprošćeno rečeno, samo računar koji radi stalno. A sve što ne može da pretvori u podatak, pretvara u toplotu. Čitava računarska industrija bori se sa tim viškom toplote: od kulera u kućnim računarima, do masivnih rashladnih sistema u globalnim data centrima. U toploti se, na žalost, rasipa ogromna količina energije, ali Finska je sve to okrenula naglavačke i pretvorila problem u rešenje.

U Helsinkiju i Espoou razvijen je sistem u kome se otpadna toplota iz data centara ne rasipa, već postaje deo gradske infrastrukture za grejanje. U zemlji gde se zima proteže do duboko u proleće, a temperature lako padaju ispod -20°C, svaka kalorija je dragocena. Zato su finski inženjeri iskoristili prednost koju im je tehnologija dala: imaju hladne gradove, ali i blistavo organizovanu mrežu daljinskog grejanja.

Toplota servera se najpre hvata u tečnim rashladnim krugovima, zatim se toplotnim pumpama podiže na temperaturu pogodnu za radijatore, a onda se preko mreže toplovoda isporučuje u stanove, škole i poslovne zgrade. To više nije samo “otpadna toplota”, već deo planski upravljane energetske ekonomije grada.

Ovaj pristup je toliko efikasan da neki od projekata, poput velikog centra Microsoft–Fortum u Espoou, imaju kapacitet da greju stotine hiljada domaćinstava. Stariji, manji centri u Helsinkiju već danas greju čitave kvartove studentskih domova i zgrada u centru grada. I sve to zahvaljujući serverima koji rade ono što i inače rade - čuvaju podatke, pokreću aplikacije, obrađuju zahteve...

Važno je ovde, preciznosti radi, napomenuti: ova toplota se ne koristi direktno, tj. ne pumpa se topao vazduh iz server-sobe u gradske cevi toplovoda. Ono što se zapravo dešava jeste elegantna primena termodinamike i inženjerskog planiranja: To je čitav sistem za razmenu toplote koji podrazumeva toplotne pumpe i postojeću toplovodnu mrežu. Rezultat je sistem koji smanjuje emisiju CO₂ i uštedu energije pretvara u opipljiv komunalni standard.

Ovo u Finskoj nije futurizam, niti prototip, nego svakodnevica. Ispod finskih realnih života, digitalni životi greju gradove. Jedino što je Finska krenula prva, a kako stvari stoje, mnogi će je slediti. Ne zbog ekologije kao reči ili slogana, već zbog prakticnosti. U našem digitalnom svetu svetu koji neumorno radi i računa, grejanje dolazi kao korisni nusprodukt. Jedino pitanje je da li ćemo tu toplotu bacati ili koristiti, a Finska je odgovor već dala. Na ostalima je da je slede.

Iron - kineski humanoidni robot

Veštačka inteligencija, a uz nju i materijalizovani oblici iste u vidu humanoidnih robota sve više napreduju do neslućenih granica i polako osvajaju svet.

U tom smislu, kineska kompanija XPeng je na svom AI Day događaju u Guangžuu upravo predstavila drugu generaciju humanoidnog robota nazvanog Iron, koji će krenuti u masovnu proizvodnju do kraja 2026. godine. Iron je izuzetno realističan, toliko da je osnivač kompanije morao javno da otkopča patentni zatvarač na leđima robota kako bi dokazao da unutra zaista nije čovek.

Robot ima bioničku konstrukciju koja oponaša ljudsko telo, sa biomimetičkim sistemom kičme i mišića, obložen fleksibilnom sintetičkom kožom ispod koje se nalaze senzori dodira. Iron poseduje 62 aktivna zgloba i vrlo spretne ruke, od kojih svaka ima 22 nivoa slobode kretanja, što mu omogućava veoma precizne pokrete. Lice robota je zapravo zakrivljeni 3D ekran koji prikazuje emocije, a konstrukcija je prilagodljiva različitim telesnim formama, i muškim i ženskim.

U srcu robota nalaze se tri Turing AI čip sopstvene izrade, sa ukupnom procesorskom snagom od 2.250 milijardi operacija u sekundi. Zahvaljujući kombinaciji ovih čipova i naprednih AI modela za računarstvo vida, jezika i akcije, Iron može da trenutno analizira vizuelne i zvučne nadražaje i reaguje bez potrebe za prevođenjem informacija u jezik. Sistem je treniran na hiljadama sati snimaka ljudskog hoda, što mu omogućava izuzetno prirodno i fluidno kretanje. Robot koristi bateriju sa čvrstim elektrolitom.

Iron može da hoda, govori, odgovara na pitanja i obavlja razne zadatke (npr. slaganje veša ili vođenje posetilaca kroz prodavnicu). Prva primena se planira u maloprodaji, dok se kasnije očekuje korišćenje u kompaniji XPeng na poslovima recepcije i podrške, sa dugoročnim planom za rad u fabrikama i na javnim mestima.

Razvoj robota deo je šire strategije XPeng kompanije, koja koristi istu tehničku AI platformu i za razvoj pametnih automobila, robotaksija i letećih automobila. Napredak u veštačkoj inteligenciji značajno ubrzava razvoj na svim ovim poljima, i naglašava se u prezentaciji sa AI Day događaja.

Na kraju, pogledajte kako je izgledalo predstavljanje Irona:

Nauka i senzacionalizam

U doba izraženih komunikacija i ogromnog uticaja različitih društvenih platformi, postalo je lakše nego ikada plasirati naučne vesti, ali isto tako i one pseudonaučne, pa čak i lažne. Evo samo jednog primera kako se od jednog nedavnog naučnog otkrića prave senzacionalističke vesti:

"BREAKING: NASA's Voyager found a 40,000 kelvin the wall of fire at the edge of our solar system!"

Ovde se spominje nekakav vreli vatreni zid na samom obodu našeg Sunčevog sistema, koji ga celog opasuje, a koji je nedavno zaista otrkrila sonda Voyager. Dakle, uzme se naučna osnova, a onda se smisli bombastičan naziv, napiše tekst i naravno - ljudi se dovedu u zabludu.

A o čemu se tačno radi?

Ova novootkrivena struktura se nalazi se na granici heliosfere, poznatoj kao heliopauza. To je mesto gde solarni vetar prestaje da dominira i gde počinje međuzvezdani prostor. Sonde Voyager 1 i 2 su detektovale čestice koje se kreću ogromnim brzinama, stvarajući kinetičku energiju koja se izražava kao temperatura do 50.000 kelvina. Naučnici ovu zonu opisuju kao superzagrejanu plazmu, ali ne kao nekakv čvrst zid, već samo kao izuzetno tanku, energetsku barijeru koja označava kraj Sunčevog uticaja.

Uprkos ekstremnoj temperaturi, ovaj region je neverovatno niske gustine, tako da se visoka toplota ne prevodi u vrstu štete koju bismo očekivali na Zemlji. Ovo otkriće nije bukvalno nekakv zid, već samo granični region gde se spoljašnji solarni vetar sudara sa međuzvezdanim materijalom, stvarajući uslove toplije nego što je ranijim istraživanjima pretpostavljano.

Iako je temperatura ove strukture formalno ekstremno visoka, gustina čestica je izuzetno mala, toliko mala da bi u kubnom centimetru bilo manje čestica nego u najboljem vakuumu koji možemo napraviti na Zemlji. Pri tome, ova struktura ne emituje nikakvu svetlost koju bismo mogli videti golim okom. Otkrivena je indirektno, putem instrumenata na Voyager sondama koji mere gustinu, temperaturu i magnetna polja.

Na kraju, kao što vidimo, nema ovde ničeg “vatrenog” u klasičnom smislu, ali svakako jeste fascinantna granica između našeg Sunčevog sistema i ostatka galaksije.

Apple Intelligence: On-Device Vizija i razumevanje Apple AI puta

 Ovaj kratak prikaz Apple inteligencije shvatite kao lično viđenje prosečnog Apple korisnika, kakvih je ubedljivo najviše. Dakle, izneti utiscu su krajnje lični, mada vidim i da dosta drugih korisnika misli slično.

U poslednjih nekoliko godina razvoj veštačke inteligencije dobio je brzinu kakvu tehnološka industrija dugo nije videla. Modeli sposobni da pišu romane, analiziraju velike kolekcije podataka, generišu realistične slike i odgovaraju na pitanja na nivou obrazovanog čoveka postali su dostupni gotovo svakome ko ima internet vezu. OpenAI, Google Microsoft i mnoge druge kompanije se nadmeću u domenu sveobuhvatnih „cloud“ velikih jezičkih modela, velikih neuronskih mreža sastavljenih od stotina milijardi parametara, spremnih da za korisnika obave gotovo svaki misaoni zadatak. U takvom okruženju deluje da je Apple, kompanija koja je decenijama postavljala standarde u inovacijama, ovog puta ostala korak iza konkurencije.

To se posebno vidi u načinu na koji se Apple Intelligence danas pojavljuje pred korisnicima. Ograničena je samo na engleski jezik, što je u globlnim relacijama ogroman minus, poseduje relativno skromne mogućnosti generisanja sadržaja, a Siri, kao centralni glasovni interfejs, i dalje funkcioniše više kao sistem komandovanja, nego kao slobodan, konverzacijski inteligentan sagovornik. Umesto prirodnog dijaloga, dobijamo kratke, predvidive i strogo formatirane odgovore, bez širine, elastičnosti i sposobnosti da se tekst poveže u dublji smisleni kontekst. U poređenju sa iskustvom koje nude veliki modeli veštačke inteligencije drugih kompanija, Apple rešenja deluju kao da pripadaju najranijoj fazi razvoja veštačke inteligencije.

Međutim, rekao bih da Apple-ov pristup nije (primarno) rezultat nedostatka tehničkog znanja, resursa ili ambicije. Naprotiv, deluje da je reč o svesnoj i uporno sprovođenoj filozofiji razvoja. Apple se uvek do sada dosledno opredeljivao za lokalnu, takozvanu “on-device” inteligenciju. preciznije za modele koji rade direktno na uređaju korisnika, a ne u oblaku. To samo po sebi ozbiljno utiče na njihovu veličinu i sposobnosti. Lokalni modeli jednostavno moraju biti manji, ekonomičniji i ograničeniji. Oni jednostavno ne mogu da dosegnu nivo rezonovanja i kreativnosti koji je moguć kada se modeli oslanjaju na ogromne servere specijalizovanih AI kompanija u cloudu. Apple-ov prioritet je prevashodno i opravdano privatnost - da podaci korisnika ne napuštaju uređaj. To jeste plemenito od Apple-a, ali ima cenu i ta cena je smanjena kognitivna dubina veštačke inteligencije koju može da ponudi.

Drugi element Apple-ove strategije je izrazita konzervativnost u pogledu nepredvidivosti. Veliki cloud modeli ponekad greše, šta više, grešće znatno češće nego što bismo mi to voleli, haluciniraju, kreiraju netačne tvrdnje, pa i sadržaje koji mogu biti problematični u kontekstu odgovornosti. Apple sve to želi da izbegne. Njihova ideja je da AI mora biti predvidiva, kontrolisana i sterilna u smislu neželjenih ispada. Zbog toga Apple Intelligence za sada deluje više kao proširenje konvencionalnih funkcija sistema, kao što su uređivanje fotografija, obrada mejlova, organizacija obaveza, automatizacija rutinskih radnji, nego kao misaoni partner u kreativnom radu. Drugim rečima, Apple ne pokušava da napravi inteligenciju koja razgovara, već inteligenciju koja upravlja svakodnevnim zadacima. To je i strateški cilj - ne elokventni i prepametni pisac, nego više lični sekretar, jedostavan i poslušan, ali efikasan u poslovima koji su mu povereni.

Rekao bih čak da se baš tu krije i potencijal Apple-ove strategije. Za razliku od drugih kompanija, Apple strogo kontroliše ceo sistem: operativni sistem, aplikacije, uređaje, interfejse i navike korisnika. To znači da Apple Intelligence, kada sazri, neće biti samo „dodatak“, već funkcionalno tkivo samog sistema. Dok drugi AI asistenti moraju da „pitaju“ aplikacije i traže dozvole da bi nešto uradili, Apple inteligencija će moći da deluje direktno. U fotografiji, dokumentu, porukama, pretragama, kalendaru, navigaciji kroz UI, itd. To je inteligencija koja, ako postane dovoljno sposobna, može da se pretvori u nevidljivu pomoć. Intuitivnu, kontekstualnu i stalno prisutnu. Model koji zna ne samo šta korisnik traži, već i šta mu realno i konkretno treba.

Da zaključim. Da li Apple danas zaostaje? Da, i to vidljivo. Posebno u domenu kreativnog procesa, pisanja, analize složenih tekstova i vođenja fluidnog dijaloga. To su oblasti u kojima su modeli poput OpenAI-ovih i Google-ovih već postali dominantni.

Ali da li je Apple tehnološki izgubljen ili pasivan? Nije sigurno. Apple samo igra drugačiju igru, sporu, konzervativnu, ali sa namerom da, kada dođe vreme, inteligencija ne bude aplikacija, već deo operativnog sistema kao što su tastatura, kamera ili ekran. Ako se njihov hibridni pristup kombinacije on-device modela i selektivnog cloud procesa, razvije do punog potencijala, Apple bi mogao da ponudom ne najkreativniju, ali najkorisniju, najpraktičniju i najprijatniju inteligenciju za svakodnevni život.

Do tada, ko želi duboku analizu, kreativni tekst, filozofiju, humor ili kompleksan misaoni dijalog, koristiće modele koji su tome namenjeni. A Apple će i dalje biti Apple: temeljan, sistematičan, ali uporan, nerado ulazeći u trke brzine u kojima ne želi da izgubi na duge staze.

Hedi Lamar – lepota koja je osmislila budućnost

Kada god u našim istorijskim pričama spominjemo velikane tehnologije, obično mislimo na naučnike, inženjere ili istraživačke institute. Malo ko bi očekivao da se među njima nađe holivudska glumica, jedna od najlepših žena svog vremena. Ipak, Hedi Lamar (Hedy Lamarr, 1914–2000) ostavila je trag koji je, ironično, mnogo veći od većine tehnoloških vizionara njenog doba.

Rođena u Beču kao Hedwig Kiesler, veoma rano je pokazala talenat za umetnost, zavidnu inteligenciju i tehničku radoznalost. U svet glume ušla je već kao tinejdžerka, ali istovremeno je razvijala naviku da rastavlja različite uređaje kako bi razumela kako funkcionišu. Ispostavie se da to nije bila samo prolazna želja, bio je to njen dubinski logički um, tip žene koja posmatra svet i zanima je kako funkcioniše kao sistem.

Kasnije je emigrirala u SAD i postala velika zvezda MGM studija, rame uz rame sa Ingrid Bergman, Vivien Leigh i Claudette Colbert. Njen glamur je bio toliko snažan da su je savremenici nazvali “najlepšom ženom na svetu.”

I dok su mnogi verovali da se iza lica filmske dive krije samo lepota, ona je čak i na setovima i puzama na snimanjima držala inženjerske beležnice u kojima je zapisivala ideje.

Tokom Drugog svetskog rata, Hedi je shvatila da se američke torpedne komunikacije mogu lako ometati, jer je neprijatelj jednostavno preslušavao ili blokirao radio-signal, čineći projektil beskorisnim. Tu počinje njena ključna inovacija. Zajedno sa prijateljem, avangardnim kompozitorom Georgeom Antheilom, osmislila je sistem u kojem bi radio-signal „skakao“ između više frekvencija umesto da stalno koristi jednu. Tako bi signal postao teško presretnjiv, bilo bi ga nemoguće ometati bez poznavanja algoritma promene, a bio bi i znatno stabilniji u borbenim uslovima Taj princip se danas naziva Frequency Hopping Spread Spectrum (FHSS), to jest tehnika rasprostiranja signala skokovitom promenom frekvencije. Sistem su patentirali 1942. godine pod brojem US2292387 – "Secret Communication System".

Na žalost, u to vreme je US Navy ideju odbila kao „previše naprednu i zahtevnu“. Tek znatno kasnije, kada je digitalna era dovoljno sazrela, osnovni koncept njenog patenta postao je temelj za tehnologije koje danas smatramo svakodnevnim, kao što su Wi-Fi, Bluetooth, GPS i moderni vojni komunikacioni protokoli

Jednostavnim rečima rečeno -  svaki put kada telefon povežemo na ruter, prebacimo neki fajl bežično putem blututa, negde u pozadini radi osnovna ideja Hedi Lamar.

Hedy Lamarr se nije borila samo protiv tehnoloških ograničenja, već i protiv društvenih normi i očekivanja. Bila je žena u svetu, a pogotovo u filmskom svetu, u kojem se lepotom kupovalo divljenje, a inteligencijom sumnja i nepoverenje. Zbog toga, njen izum je skoro pola veka ostao zasenjen njenom glumačkom karijerom i fizičkom lepotom. Tek 1997. godine, dobila je priznanje od U.S. National Inventors Hall of Fame, kao pionir jedne od ključnih tehnoloških ideja 20. veka.

Njena reakcija kada je saznala da je dobila ovo priznaje je bila kratka, britka, gotovo arhetipska rečenica: “umetnost je laka. Inženjering je težak.”

Priča o Hedy Lamarr nije samo anegdota o slavnoj glumici koja je „onako usput“ izmislila modernu bežičnu komunikaciju. To je podsetnik da inteligencija ne bira profesiju, da je kreativnost često tiha i prikrivena, te da ideje mogu doći iz najneočekivanijih izvora. I najzad, da svet ume da kasni sa priznanjem.

Ako za Hedi Lamar postoji pravo mesto u istoriji, onda bi ono lebdelo negde između holivudske zvezde, fizičke lepote i pionira savremene tehnološke ere.

Notatio Universalis

Skok iz Međunarodne svemirske stanice

Možda se sećate teksta na ovom istom Blogu koji sam posvetio podvizima Džoa Kitingera i Feliksa Baumgartnera, koji su izveli skokove sa najveće visine ikada, pod nazivom "Kitinger 1960. i Baumgartner 2012. - skokovi sa granice kosmosa".

U tom smislu, neko bi možda pomislio “pa zašto onda astronauti koji se nalaze na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS), ne bi jednostavno iskočili iz nje i spustili se na Zemlju, nego čekaju specijalne rakete da dođu po njih? Takav skok bi bio neuporedivo jeftiniji nego slati raketu.”

Na žalost, takav skok bi bio moguć teoretski, ali bi bi u svakom slučaju bio fatalan po našeg astronauta. Zašto, pročitajte u nastavku...

Čak i ako zamislimo da astronaut izađe iz ISS opremljen kompletnim svemirskim skafanderom, posledice bi po njega bile vrlo teške. Skafander astronautu obezbeđuje zaštitu poput pritiska, kiseonika i termalne izolacije, ali je on i dalje izložen ogromnoj brzini kretanja ISS-a u orbiti, koja iznosi oko 28.000 km/h na visini od oko 400km i potpuno je izolovan u vakuumu svemira bez mogućnosti kontrole ili povratka.

Nakon skoka, a bez kabine ili svemirskog broda, ne postoji način da astronaut bezbedno uspori ili navigira nazad na Zemlju. Bez raketnog pogona ili mogućnosti kontrolisanog manevrisanja, ne bi mogao nikako da se vrati. 

Naprotiv, astronaut koji iskoči ne bi padao ka Zemlji, nego bi i dalje imao istu orbitalnu brzinu kao i sama stanica. Zato bi ušao u Zemljinu orbitu i nastavio da kruži oko naše planete zajedno sa stanicom, eventualno na blago drugačijoj putanji. Drugim rečima, ne bi pao, već bi plutao vrlo blizu ISS-a, ali bi se vremenom udaljio zbog male razlike u brzini. Jednostavno bi, sada već odavno beživotno telo astronauta lebdelo u orbiti skoro zauvek, dok jednog dalekog dana njegovo telo ne bi počelo da pada ka Zemlji, ali bi u tom slučaju vrlo brzo sagorelo kao meteorit prilikom ulaska u atmosferu tom brzinom.

Sa druge strane, dugotrajno izlaganje vakuumu je smrtonosno ako dođe do bilo kakvog, makar i najmanjeg  oštećenja skafandera. Takođe, čak i sa potpuno funkcionalnim skafanderom, astronaut ne bi mogao preživeti hladnoću, mikrometeorite i smrtonosnu radijaciju bez povratnog vozila, odnosno rakete. Ukratko, izlazak iz ISS je praktično samoubistvo zbog nemogućnosti kontrole, preživljavanja i povratka na Zemlju.

Iz ovih razloga niko i ne pomišlja na slobodne skokove, već svi strpljivo čekaju raketu koja će ih bezbedno vratiti na majku Zemlju.

Sa antimaterijom do Plutona

Inspiraciju za ovaj tekst sam pronašao u jednom drugom tekstu na jednom sajtu koji se bavi popularnom naukom. U tom tekstu se kaže kako bi svemirskom brodu, koji bi za pogon koristio antimateriju, bilo potrebno svega tri i po nedelje da stigne do Plutona, najudaljenije planete u našem Sunčevom sistemu.

Na žalost, ovo je samo teoretsko razmatranje, jer nikakve praktične šanse ne postoje da se konstruiše motor na antimaterijski pogon, ne samo sada, već i u daljoj budućnosti.

Hajde da vidimo zašto, i šta je uopšte anitmaterija.

Dakle, antimaterija je supstanca sastavljena od elementarnih antičestica koje imaju iste osobine kao čestice “obične”, opštepoznate materije, ali sa suprotnim naelektrisanjem i suprotnim magnetnim momentom. 

Na primer, elektron ima antimaterijski pandan u pozitronu, koji za razliku od elektrona ne nosi negativno, nego pozitivno naelektrisanje. Kada se antimaterija i materija susretnu, one se anihiliraju, zamenjujući svoju masu u ogromnu količinu energije, što predstavlja jedan od najmoćnijih poznatih procesa oslobađanja energije.

Drugi problem sa pogonom na antimateriju je u tome što se ona se proizvodi u veoma malim količinama u laboratorijama poput CERN-a, gde se koristi za istraživanja u fizici osnovnih čestica i može imati primenu u medicini (npr. PET skeneri). Zbog složenosti njene proizvodnje, skladištenja i ograničene količine, antimaterija je trenutno izuzetno retka i skupa supstanca, ali svakako ima veliki potencijal za naučna i tehnološka istraživanja.

Kada kažemo “male količine”, treba bliže objasniti šta taj pojam označava u svetu elementarnih čestica: CERN je do sada proizveo količinu antimaterije uglavnom u obliku atoma antivodonika. Konkretno, uspeo je da izoluje svega 38 atoma(!) antimaterije u jednom eksperimentu, održavajući ih u životu samo jednu petinu sekunde. Ovako proizvedene količine antimaterije su toliko male da ne prelaze nekoliko nanograma, što je nesrazmerno malo u poređenju sa njenom astronomskom cenom i kompleksnošću proizvodnje. Proračunato je da bi 1 gram antimaterije koštao oko 62,5 triliona dolara, što je procena bazirana na enormno visokim troškovima i ogromnim energetskim ulaganjima u proizvodnju ove izuzetno retke supstance. 

Pored toga, skladištenje antimaterije je izuzetno teško (čitaj: skoro nemoguće), jer ona praktično nestaje pri kontaktu sa materijom, a postoji i ogromna poteškoća u njenom skladištenju, jer antimaterija nestaje prilikom kontakta sa materijom, što zahteva sofisticirane takozvane vakuumske magnetne zamke za izolaciju. Ovo čini troškove njene obrade i čuvanja ogromnim. Sve ovo zajedno čini antimateriju najskupljom supstancom na svetu.

Energija dobijena sudarom 1 grama materije i 1 grama antimaterije može se izračunati prema Ajnštajnovoj jednačini ekvivalencije mase i energije:

Dakle, ova količina energije odgovara otprilike 43 megatona TNT-a, što je oko 3.000 puta jače od atomske bombe bačene na Hirošimu. Kao što vidimo, susret 1 grama materije i antimaterije oslobađa ogromnu količinu energije u skladu sa principima moderne fizike, što ovoj supstanci daje potencijal za moćne izvore energije, ali je zbog mnogih izazova njena upotreba danas ograničena samo na naučna istraživanja. 

E sad, na kraju ovog razmatranja, zamislite samo koliko bi energije i novca bilo nepohodno našem hipotetičkom svemirskom brodu da bi na antimateriju stigao do Plutona?

Mi smo u 21. veku već navikli da se koraci u nauci i tehnologiji prave neverovatnom brzinom koja se eksponencijalno povećava sa protokom vremena, ali i pored toga, naša, a verovatno i sledeće generacije neće moći da koriste blagodeti antimaterije. Da li je to dobro ili loše, saznaćemo jednog dana kada (ako) čovečanstvo ovlada antimaterijom.

Windows 10 - kraj podrške

 Došao je i taj dan...

Kao što je već više puta najavljivao, Microsoft je 14. oktobra 2025. godine zvanično prekinuo podršku za Windows 10, što znači da ovaj operativni sistem više neće dobijati bezbednosna i funkcionalna ažuriranja. I pored ovog „desetka“ će ipak nastaviti da radi na računarima korisnika, ali uz neka bitna ograničenja.

Hajde da sasvim ukratko u najvažnijim crtama vidimo šta se menja, na šta treba posebno obratiti pažnju i koji su mitovi i istine o kraju života Windowsa 10:

Dakle, prvo i osnovno, Windows 10 neće prestati da radi nakon isteka podrške, ali će postajati sve ranjiviji na napade, jer neće više dobijati bezbednosne zakrpe. Računar nije siguran bez ažuriranja jer sve buduće otkrivene bezbednosne rupe ostaju otvorene i izložene hakerskim napadima.

Za produženu bezbednosnu podršku od Microsofta nije potrebno deliti lične podatke, kako su neki tvrdili, potrebna je samo osnovna sinhronizacija podešavanja, a u EU ni to nije obavezno zbog propisa koji su tamo na snazi.

Ako želite, možete ostvariti plaćenu produženu podrška kroz ESU program, ali ta podrška zahteva da ste ulogovani na Microsoft nalog. Mnogi (pa i ja) ne vole da se loguju na svoj računar preko Microsoft naloga, već više vole da imaju lokalne naloge. Za ostvarenje produžene podrške to, na žalost, neće biti moguće.

Suprotno tvrdnjama manje upućenih, većina novijih računara može lako preći na Windows 11, iako taj OS ima strože hardverske zahteve. Ključni deo je TPM 2.0 modul, koji kod mnogih već postoji i samo ga treba aktivirati u BIOS-u ploče, najčešće u odeljku Security.

Korisnicima se preporučuje da provere da li im je računar kompatibilan sa Windowsom 11 i počnu polako da planiraju prelazak na novi sistem. Ako žele da ostanu na Windowsu 10, moguće je koristiti program produžene bezbednosne zaštite (ESU), ali on nije besplatan, pa sami procenite šta je za vas najbolje u ovom  trenutku.

Na kraju, ono što je posebno važno, to je da bez obzira na izbor, korišćenje neosveženog sistema koji više ne dobija najnovije zakrpe nosi visok bezbednosni rizik, a posebno za potencijalno najosetljivije aktivnosti kao što su internet, preuzimanje programa, korišćenje elektronske pošte i naročito online plaćanja.

Ako planirae da ostanete na Windows platformi, moj skromni savet bi bio da ipak pređete na Windows 11.

Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu 2025.

Ove godine su troje naučnika dobitnici Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu zbog revolucionarnog otkrića i objašnjenja kako imuni sistem čoveka sprečava da napadne vlastito telo, odnosno kroz mehanizam poznat kao periferna imunološka tolerancija. To su Meri Brunkov (Mary Brunkow), Fred Ramsdel (Fred Ramsdell) i Šimon Sakaguči (Shimon Sakaguchi).

Istraživanja ovo troje naučnika su postavila temelje novom polju imunoloških istraživanja i omogućila razvoj novih tretmana za autoimune bolesti i rak. Zajedno dele nagradu od 11 miliona švedskih kruna, a medalje će im tradicionalno uručiti švedski kralj na svečanosti 10. decembra ove godine.

Suština njihovog rada je u razumevanju regulatornih T ćelija, posebne vrste imunih ćelija koje deluju kao "čuvari" sistema, sprečavajući da organizam napadne sam sebe. Japanski imunolog Sakaguči još je 80-ih godina prošlog veka sumnjao da postoje ćelije koje smiruju preterano aktivne T ćelije, a kasnije ih je prvi i identifikovao. Istovremeno, Brunkov i Ramsdel su proučavali genetsku bolest kod miševa i otkrili gen Foxp3, koji je ključan za razvoj regulatornih T ćelija i sprečavanje autoimunih oboljenja.

Otkriveno je da ove ćelije igraju važnu ulogu i u ponašanju tumora, pa se danas razvijaju lekovi koji pomažu imunom sistemu da bolje prepozna i uništi rak, dok se kod autoimunih bolesti nastoji povećati broj takvih ćelija, kako bi se smanjila šteta.

Ova otkrića su postavila temelj za nove mogućnosti lečenja, a navedeni naučnici su svojim radom postavili fundamentalno razumevanje načina na koji se imuni sistem drži pod kontrolom.

Striker II - napredni digitalni borbeni sitem letenja

Na granici između naučne fantastike i stvarnosti, tamo gde su nekada vladale komandne table pretrpane pokazivačima i brojkama, danas se rađa novo doba letenja. Striker II — digitalni šlem kompanije BAE Systems — nije više samo zaštita glave pilota; on je produžetak njegovog vida, misli i svesti. U njemu, pogled pilota postaje komandni interfejs, a granica između čoveka i mašine počinje da se briše.

Kada pilot stavina glavu Striker II sistem, više ne gleda kroz vizir – on gleda kroz avion. Na prozirnoj površini vizira, poput holograma, prikazuju se podaci o visini, brzini, kursu i ciljevima. Sve što je ranije zahtevalo spuštanje pogleda na instrument tablu, sada je utkano u samo vidno polje. To nije običan prikaz podataka; to je takozvani “augmented reality” u najstrožem, vojnom smislu — tehnologija koja ne pokazuje samo svet, već ga nadograđuje.

Jedna od najimpresivnijih karakteristika Strikera II je njegov integrisani digitalni noćni vid. Dok su generacije pilota morale da montiraju dodatne naočare (NVG) na svoje šlemove, sada noćni režim dolazi jednostavno, digitalnim prelazom. Nema više težine na čelu, nema zamorne prilagodbe oka. Sistem sam prepoznaje uslove osvetljenja i momentalno menja režim prikaza. To znači da pilot može iz dana u noć, iz svetlosti u tamu, bez prekida situacione svesti — bez da skida pogled sa neba.

Za razliku od prethodnih sistema, Striker II ne reaguje samo na komande, on razume položaj glave, orijentaciju pogleda i pokrete pilota u prostoru. Senzori ugrađeni u šlem i avion zajedno određuju ugao i smer gledanja, a vizir u skladu s tim iscrtava simbole i oznake u pravcu koji pilot gleda. To znači da cilj može biti označen samo pogledom, gotovo instinktivno.

Brzina kojom se taj prikaz ažurira meri se u milisekundama jer svako kašnjenje u svetu od nekoliko G-sila može značiti razliku između života i smrti.

Ovo je praktično područje gde se nauka i realnost spajaju: pilot ne sme da oseti kašnjenje slike, ili treperenje. Sve mora biti glatko, prirodno, gotovo biološki usklađeno.

Kompanija BAE Systems navodi da Striker II nudi vidno polje šire od 40 stepeni, što je više nego dovoljno da pilot dobije osećaj bukvalnog uranjanja u digitalni svet. Površina prikaza, prema nekim podacima, čak je tri puta veća od prethodnih generacija šlemova.

Na toj površini mogu da se prikazuju navigacioni putanje, siluete neprijateljskih letelica, pa čak i slika sa spoljašnjih senzora, čime pilot stiče gotovo panoramski pogled kroz trup aviona.

Ta sposobnost da vidi kroz avion predstavlja tehnološki kvantni skok u borbenom letenju. Pilot koji ne mora da nagađa šta mu se nalazi ispod krila, ili iza repa i automatski ima prednost koja se ne meri brzinom, već svesnošću.

Striker II nije izolovani proizvod, on je deo šire arhitekture u kojoj učestvuju i druge evropske kompanije, poput HENSOLDT-a i Polar Technology-ja. Svaka od njih doprinosi segmentima poput optičkih senzora, strukturalnih materijala ili praćenja položaja šlema. Sistem je zamišljen kao modularan, što znači da se može nadograđivati novim softverskim slojevima, senzorima i AI modulima.

Eurofighter Typhoon biće prvi koji će u potpunosti integrisati ovaj sistem. Ugovori vredni više od 130 miliona funti već su potpisani — cilj je da se Striker II „uključi“ u sledeću generaciju Typhoona, kao i u buduće evropske programe borbenih letelica.

U tom kontekstu posmatrano, Striker II je više od šlema. On je digitalni nervni završetak borbenog sistema, most između čoveka i mašine.

Ali koliko god vizionarski bio, Striker II je ipak i tehnički rizik. Latencija prikaza mora biti ekstremno niska, a sistem stabilan u uslovima visokih G sila, vibracija i elektromagnetnih smetnji. Svaki gram mase više znači dodatno opterećenje za vrat pilota.

Ovde se postavlja i pitanje održavanja, tj. kako kalibrisati i servisirati tako sofisticiran sistem? Koliko će koštati svaki primerak, obuka i logistika?

U svetu gde se ratovi vode i informacijama, digitalni šlem postaje i potencijalna meta elektronskog ometanja. Redundantnost i otpornost sistema na kvarove postaće ključne teme razvoja.

Da zaključimo, Striker II nije samo novi komad opreme, već simbol promene i trenutak kada pilot prestaje da bude operator i postaje integralni deo digitalne borbene mreže. U tom šlemu, svet ispod i nebo iznad stapaju se u jedinstven prikaz gde su podaci, ciljevi i prostor objedinjeni u jednoj slici, vidljivoj samo njemu.

Kada pogledom obeleži metu, kada u tami vidi kao po danu, kada više ne mora da pomera ruke da bi razumeo situaciju — tada postaje jasno da Striker II nije samo evolucija opreme. To je evolucija samog borbenog letenja.