Idemo na Mesec, to može svak'

Siguran sam da nema vedre noći, a da neki čovek ne uperi pogled ka Mesecu.Siguran sam i da nema čoveka koji nije bar jednom poželeo da odleti do Meseca.

Reći će neko, zašto je to tako teško, pa Mesec deluje baš blizu? Da, deluje blizu, jer je Mesec, uz naše Sunce, najveće nebesko telo koji vidimo na nebu. Za Sunce znamo da je daleko, ali Mesec deluje na dohvat ruke, skoro da bi čovek mogao sesti u avion i stići tamo relativno brzo.

Ipak, pre nego krenemo na put, da vidimo prvo neke odnose veličina i razdaljina.

Na donjoj ilustraciji vidimo da je Mesec dosta manji od Zemlje, približno 4 puta. Prečnik Zemlje je 12.742 km, a prečnik Meseca je 3.474 km.

Ali je zato njegova udaljenost jednaka 30 Zemljinih prečnika. Dakle, tačno 30 naših Zemalja bi se moglo smestiti u prostor između Zemlje i Meseca. Prosečna udaljenost Zemlja-Mesec je 384.400 km, a 30 × 12.742 km (prečnik Zemlje) je oko 382.260 km, što je veoma blizu stvarne prosečne udaljenosti naša dva nebeska tela.

Sada, kada smo videli i shvatili ove razmere, možemo polako sesti u raketu i krenuti. Raketa Saturn V koja je nosila do Meseca astronaute misija Apollo, letela je brzinom od oko 39.000 km/h. Tom brzinom bi nam trebalo nešto više od 3 dana puta do Meseca. Novim raketama Orion u okviru misija Artemis, koje se upravo pripremaju put Meseca, biće potrebno slično vreme ili nešto manje, jer za sada i dalje imamo ograničene brzine, koje su vezane za trenutni nivo tehnološkog razvoja motora i raketa.

Ali čekajte... nešto mi nije jasno, upitaće se neko. Ako je raketa Saturn V letela brzinom od 39.000 km/h, a do Meseca ima oko 384.000 km, zašto su onda astronauti putovali puna 3 dana, a ne svega desetak sati?

Odgovor je jako zanimljiv: svemirske letelice ne idu direktno ka Mesecu pravolinijski, jer bi to bilo nemoguće iz više razloga. Umesto toga, rakete koriste balističku trajektoriju, što znači da prvo izlaze iz Zemljine orbite i zatim se postavljaju na transfernu orbitu prema Mesecu. Ova putanja je zakrivljena i zasnovana je na zakonima orbitalne mehanike.

Konkretno, Apollo 11 nije putovao konstantnom brzinom od 39.000 km/h. Početna brzina pri napuštanju Zemljine orbite jeste bila visoka, ali je letelica zatim usporavala zbog gravitacije Zemlje. Kako se brod približava Mesecu, tako on počinje da privlači letelicu svojom gravitacijom, ali ona mora usporavati kako ne bi jednostavno gonjena inercijom samo proletela pored cilja.

Drugo, direktan let od 10 sati bi zahtevao neprekidno ubrzavanje, što nije izvodljivo zbog ogromne potrošnje goriva. Umesto toga, svemirske misije koriste gravitacionu dinamiku da minimalizuju potrošnju goriva.

I na kraju, letelica mora sinhronizovati svoje kretanje sa Mesecom. Mesec se kreće brzinom od 1 km/s (3.600 km/h) oko Zemlje, a letelica mora da se uskladi sa njegovom putanjom, kako bi se srela sa Mesecom u pravom trenutku.

Pošto je putovanje raketom ipak rezervisano za jako mali broj privilegovanih astronauta, hajde onda da uđemo u jedan savremeni mlazni putnički avion tipa Airbus A380. Avion je ipak znatno pristupačniji od raketa. Ako bismo zamisili da bi motori Airbusa mogli da rade u bezvazdušnom prostoru (vakuumu), trebali bismo se na vreme naoružati strpljenjem. Pri prosečnoj brzini krstarenja Airbusa od 900 km/h, do Meseca bi nam  trebalo pravolinijski nekih 18 dana. Dobro, to nije tako strašno, ali ipak nam je taj Mesec delovao znatno bliže. No dobro, ponećemo knjige, muziku i grickalice, tako da 18 dana bez zaustavljanja nije baš nemoguća misija.

Na žalost, ni avion nema baš svako od nas, ali zato automobil svi imamo. Ništa lakše, sednemo u auto i krenemo. Ako bismo putovali konstantnom brzinom od 100m/h, bez pauza, spavanja i odmora, do Meseca bismo putovali čitavih 160 dana. Sa uobičajenim pauzama ovo vreme bi se produžilo do skoro jedne cele godine. Naravno, opet teoretski.

Nakon svih ovih informacija, postaje jasnije da je put na Mesec jedan izuzetno zahtevan i složen proces. A kada se noću zagledamo u njega, deluje nam tako blizu, skoro na dohvat ruke...

Kindle Paperwhite Signature Edition 12 gen.

Posle čitavih 10 godina vernog druženja, što je u današnje vreme potrošačkog društva iznenađujuće dug period korišćenja bilo kog elektronskog uređaja ili gedžeta, moj stari eReader je odslužio svoje i došlo je vreme za naslednika.

Kindle Paperwhite Signature Edition 12gen je poslednja verzija Amazonovog čitača elektronskih knjiga i mogu reći da je znatno unapređen u odnosu na starije modele. 

Osim što je kapacitet memorije za skladištenje znatno veći, čitava 32GB, što je dovoljno za preko 10.000 knjiga (mada, ruku na srce i stariji modeli su imali dovoljno prostora), mnogo mi je važnije što je monohromatski ekran rezolucije 1680 x 1264 piksela (300ppi), sa 16 nijansi sive boje, znatno unapređen u smislu osvetljaja, kontrasta i jasnoće.

Ukratko: Kindle poseduje takozvani E Ink Carta, to jest elektroforetski ekran, koji ima belu, neprovidnu podlogu, a koja služi kao osnova za prikaz teksta i slika. Ekran sadrži milione mikrokapsula, mnogo manjih od jednog piksela, a u tim mikrokapsulama se nalazi viskozna tečnost u kojoj "plutaju" sićušne naelektrisane čestice pigmenata. Ovo znači da je osvežavanje displeja pasivno, bez standardnog osvežavanja kao kod LCD ili OLED ekrana. Kindle ekran ipak poseduje i LED diode po obodu, ali one služe samo za osvetljenje ekrana, a ne za osvetljavanje piksela. Ovakav ekran je specijalizovan upravo za čitanje, jer nema zamaranja očiju ni kod dužeg čitanja. Uređaj ima adaptivno osvetljenje, a tu je i mogućnost promene temperature boje, što je odlično kada se čita pod lošijim svetlom ili noću. Sve u svemu, pravi pogodak. 

Stranice knjige se listaju brzo, nema zastajkivanja i seckanja, jedino se kod ulaska u podešavanja ponekad primeti određeni "lag", ali ovo ipak nije uređaj za trkanje u benchmark testovima, već mu svrha čitanje knjiga. Podešavanja ima dosta, a uključuju svetli i tamni mod, Wi-Fi konekciju, Bluetooth, Airplane mode i ugrađeni internet pregledač koji na 12-oj generaciji reaguje bolje nego na starijim modelima i može da učitava i neke moderne web stranice sa vestima, blogove, rss feedove i slično.

Tu su i različita podešavanja veličine i tipa fonta, margina, stranica, mada su ove mogućnosti ograničene kod nekih formata kao što su PDF, JPG ili sličnih, dok se ova napredna podešavanja odnose uglavnom na Kindle format fajlova. Podržani formati fajlova koje Kindle može da čita su PDF, EPUB, TXT, DOCX, Mobi, AZW, PNG, PRC, RTF, AZW3, HTML, Amazon kf8 ebook (.azw3) i Kindle format. Takođe, možete dok čitate da pravite i sopstvene beleške u posebnom prozoru, markirate neki vama bitan deo teksta i još dosta toga. Da još dodam da Kindle Paperwhite radi na Linuxu, za one koje zanima i taj detalj.

Da vidimo sada ukratrko kakav je hardver ovog uređaja: Kindle Paperwhite pokreće Mediatek dual-core 1 GHZ procesor, poseduje 512 MB RAM memorije i 32 GB interne memorije. 

Čitač poseduje USB Type C port za punjenje baterije kapaciteta 1.900 mAh, i prebacivanje knjiga sa računara. Deklarisano trajanje baterije je 12 nedelja uz 30 minuta čitanja dnevno, ali ovo shvatite samo uslovno, jer je u praksi ovo vreme ipak kraće, ali dovoljno da skoro zaboravite kada ste napunili Kindle.

Uređaj je vodootporan po IPX8 standardu (2 metra dubine, 60 minuta u svežoj vodi), pa je idealan pratilac i na moru, jezeru, reci... Dimenzije su 176,8 x 127,5 x 7,9 mm i težak je 213 grama.

PS. Ja sam tradicionalista koji i dalje voli papir, ali Kindle eReader nudi neuporedivo praktičniji način čitanja, pogotovo na odmoru, izletima ili putovanjima. Ne morate nositi dodatnu težinu i puniti kofere knjigama, plus uvek možete imati sa sobom na bilo kom mestu celu svoju biblioteku. Izuzetno je praktičan i noću pre spavanja, jer osvetljaj ne smeta ukućanima. Način upotrebe zavisi samo od vaše kreativnosti i želja, i možete ga koristiti praktično svuda i uvek. 

Na kraju, ako ste kao i ja ljubitelj pisane reči, eReader će vam verovatno biti, baš kao i meni, omiljeni gedžet.

Sudbina našeg Sunca - Od žutog do belog patuljka

Naše Sunce sija intenzitetom koji mi vidimo danas već nekih 4,5 milijardi godina. Iako nama deluje da će doveka tako sijati, ipak i njemu će jednog dana doći kraj, kada istroši svo gorivo. Proces nuklearne fuzije, koji proizvodi toplotu i svetlost neophodnu za život na Zemlji, istovremeno menja sastav Sunca. Tokom nuklearne fuzije, Sunce neprestano troši vodonik u svom jezgru. Samo radi informacije, svakog sekunda se neverovatnih 620 miliona tona vodonika pretvara u helijum!

U trenutnoj fazi svog životnog ciklusa čiji smo i mi svedoci danas, Sunčevo jezgro sadrži oko 74% vodonika. Tokom narednih 5 milijardi godina, Sunce će potrošiti najveći deo tog vodonika, a helijum će postati njegov glavni izvor goriva.

Kroz taj period, Sunce će preći iz faze žutog patuljka u fazu crvenog džina. Kada vodonik u jezgru bude skoro potpuno potrošen, jezgro će se skupiti i zagrejati, što će pojačati proces nuklearne fuzije, a povećana količina energije koja će se tom prilikom stvarati će izazvati širenje spoljašnjih slojeva Sunca. Sunce će se proširiti na otprilike 200 puta veći prečnik nego danas i tom prilikom će dostići orbite Merkura i Venere, kada će te dve planete potpuno nestati. Naučnici još uvek raspravljaju o tome da li bi Zemljina orbita do tada mogla da se proširi i izmakne vatrenoj sudbini, ili će možda i naša planeta bila progutana. Međutim, treba znati da će kraj života na Zemlji nastati značajno pre toga, već za nekih milijardu godina, jer će tada doći već do zagrevanja Zemlje i isparavanja svih okeana i mora.

Kako se Sunce bude širilo, njegova energija će se širiti preko sve veće površine, što će ga rashladiti i učiniti da njegova svetlost poprimi crvenkastu nijansu, postajući crveni džin.

Na samom kraju, Sunčevo jezgro će dostići temperaturu od oko 100 miliona stepeni Celzijusa. Na toj temperaturi, atomi helijuma će početi da se spajaju u ugljenik. Ovaj proces će izazvati snažne solarne vetrove i intenzivne aktivnosti, koji će na kraju odbaciti spoljašnje slojeve Sunca.

Faza crvenog džina tada će se završiti, ostavljajući samo gusto jezgro od ugljenika. U toj poslednjoj fazi, Sunce će postati beli patuljak – zvezda koja više ne stvara niti emituje energiju. Na žalost nekih vanzemaljskih astronoma koji tada budu posmatrali naše Sunce, biće uskraćeni za veličanstvenu eksploziju i nastanak supernove, jer naše Sunce nema dovoljno mase za to.

Dakle, ako se kao civilizacija ne pobijamo i ne istrebimo pre toga, naš kraj na ovoj planeti će svakako biti neumitan.

Sletanje na Mesec - mit, stvarnost, ili nešto treće?

Zašto je danas toliko komplikovano poslati ljude na Mesec? Ako su mogli sleteti na površinu našeg prirodnog satelita još pre 56 godina, sa ondašnjom tehnologijom, kako to da ne mogu danas, kada je tehnologija značajno napredovala? Odgovora je više, a ovu konstataciju da danas "ne mogu", shvatite samo figurativno. No, idemo redom...

O spuštanju ljudi na Mesec počelo se ozbiljno razmišljati još 1961. godine, kada su napravljeni prvi nacrti i planovi koje je javno objavio tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi. Ovde nikako ne treba smetnuti sa uma tadašnju globalnu politiku, kao i hladni blokovski rat koji se vodio između SAD i bivše SSSR, kao dve najveće nuklearne i vojne sile. U toj bipolarnoj podeli sveta, Amerikanci su pošto-poto želeli da dokažu svoju nadmoć i postave se kao vodeća svetska sila, ne samo u vojnom, već i u naučnom, tehnološkom i finansijskom smislu.

Upravo u tim finansijama leži jedan od odgovora na gore postavljeno pitanje. Kompletan Apolo program sletanja ljudi na Mesec, koštao je poreske obveznike SAD 25,8 milijardi dolara! Ako bismo tu cifru preračunali i prilagodili današnjem vremenu, to bi bilo neverovatnih 257 milijardi dolara! Ako ovoj cifri dodamo i Džemini program, koji je prethodio programu Apolo, dolazimo do cifre od 28 milijardi, odnosno 280 milijardi dolara!

Ako znamo da je kompletan godišnji budžet SAD za 2024. godinu iznosio 1200 milijardi dolara, onda shvatamo da je tih 280 milijardi čak četvrtina ukupnog budžeta. Danas ni jedan normalan kongresmen ne bi glasao za nešto ovako, ali u ono vreme prestiž je morao po svaku cenu biti ostvaren, pa se za cenu bukvalno nije pitalo.

Osim za cenu, u ono vreme se na drugačiji način brinulo o ljudskim životima nego danas. Mi danas znamo koliki rizik predstavljaju ovakve misije, ali u ono vreme se to nije moglo tačno znati. Zato se i dosta rizikovalo, odnosno sve bezbednosne mere su bile postavljane više na osnovu pretpostavki i teoretskih razmatranja, nego iz realnog i praktičnog iskustva. Tada se učilo na greškama, pa je misiji Apolo 11 prethodilo više pripremnih misija, od kojih je svaka imala određeni cilj i služila za prikupljenje rezultata i sticanje iskustva.

Zbog ogromne cene, danas se sve više poslova vezanih za raketni i svemirski program ustupa privatnim kompanijama koje su mahom relativno mlade i nemaju nikakvo praktično iskustvo, pogotovo sa  slanjem ljudi i sletanjem na površinu Meseca. Takođe, nemoguće je koristiti tadašnju tehnologiju danas, jer je ona daleko prevaziđena, zastarela i (pre)skupa. Nove tehnologije zahtevaju ogromno vreme kako bi se sve zajedno usaglasilo, praktično se mora raditi sve ispočetka, a to zahteva ogromno vreme i novac. Sa druge strane, Mesec je već osvojen, pa danas nema potrebe za tom vrstom dokazivanja, pogotovo što danas veliki ceo posla obavljaju automatizovane sonde i lenderi, koji za znatno manje para donose značajne razultate. Ipak, želja za ponovnim sletanjem na Mesec postoji i danas, a razlog leži u tome da bi danas ovakva sletanja predstavljala odskočnu dasku za sledeći cilj čovečanstva, a to je slanje ljudi na Mars.

Pitanje bezbednosti sam već spomenuo na početku, a ovde bih samo dodao da su bezbednosni standardi tada i sada potpuno drugačiji. Pogledajte samo na primeru Formule 1 kako stoje stvari. Setite se kakva bezbednost vozača je bila 1969. godine, a kakva je danas. Neuporedivo. A ne možemo reći da se i tada nije vodilo računa o obezbednosti. Kada su u pitanju astronauti, kriterijumi moraju biti još mnogo stroži, jer su i izazovi neuporedivo veći.

Svet i danas pamti tragedije spejs šatlova Čelindžer 1986. godine i Kolumbija 2003. godine, kada su letelice ubrzo posle lansiranja eksplodirale, kojom prilikom su poginuli svi članovi posade, njih četrnaest ukupno. Ovde se radilo o letu u Zemljinoj orbiti, a mi govorimo o letu do Meseca. U to vreme šezdesetih i sedamdestih godina standardi bezbednosti su bili sasvim drugačiji. Danas se vrši neuporedivo više najrigoroznijih provera, pa je i to razlog što se niko ne odlučuje da pošalje ljude put Meseca olako.

Spadam u generaciju koja je prvo sletanje na Mesec 1969. godine, ali i sva ostala, pratila uživo, kao i većina tadašnjeg sveta. Imao sam tada šest i po godina i trebao sam da krenem u školu, tako da prilično dobro pamtim sve što je tada bilo najznačajnije. 

Tadašnja SFRJ je očigledno bila dovoljno značajna zemlja, da su 1970. godine na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića) u Beogradu, bili izloženi komandni i lunarni modul misije Apolo 10, koja je predstavljala svojevrsnu generalnu probu za misiju Apolo 11, osim što u misiji Apolo 10 nije došlo do spuštanja lunarnog modula i astronauta na tlo Meseca. I danas odlično pamtim obilazak ovih modula sa svojim ocem i posetu pratećoj izložbi koja je kasnije bila organizovana na beogradskom sajmištu.

Da li znate da je u misiji Apolo 11 učestvovalo i sedam naših naučnika? Svi oni redom ne dovode u pitanje da li je bilo sletanja, jer su lično bili angažovani. O tome sam već pisao na svom blogu u tekstu Srpski Apollo 7 - 50 godina kasnije, pa ko želi, može da pročita, ako već nije.

Dodao bih ovde i sledeće, jako bitno: kompletne misije Apolo su sa velikom pažnjom pratili i ruski naučnici, inženjeri, vojska, ali i političari. Zar bilo ko veruje da oni ne bi istog časa izašli u javnost i rekli da je sve samo američka laž? Pa oni bi to jedva dočekali, jer bi na taj način ismejali i ponizili SAD, pogotovo u vreme strahovite podele i međusobnog animoziteta. Međutim, bukvalno niko od sovjetskih naučnika, ni tada ni sada, nije porekao istinu o američkom putu na Mesec. Šta više, Amerikanci su slali u SSSR više puta uzorke Mesečevog tla, kako bi ih sovjetski naučnici detaljno analizirali, a bilo je i više razmena naučnika između dve zemlje.

I još nešto na kraju: u misijama Apolo bilo je angažovano ukupno čak 400.000 ljudi i neverovatnih 20.000 kompanija različitih profila, naučnih instituta i univerziteta. Zar bilo ko veruje da bukvalno niko od tih ljudi ili institucija ne bi tokom vremena progovorio i razotkrio laž, nego svi oni mudro ćute decenijama? 

U međuvremenu, pojavile su se silne teorije zavere o tome kako je sve bilo lažirano i kako ljudi zapravo nikada nisu odmakli dalje od orbite oko naše Zemlje. Naravno, internet je pun „dokaza“ o lažiranju, ali sve te teorije su odavno i mnogo puta demistifikovane i odbačene. Danas postoji puno ozbiljnih fact checking sajtova na kojima se mogu naći jasni dokazi o sletanju ljudi na Mesec, a sve teorije zavere su odavno objašnjene i opovrgnute čvrstim dokazima.

 

Tema sletanja ljudi na Mesec je toliko obimna da je o njoj napisano desetine knjiga, tako da je nemoguće očekivati da jednim malim tekstom pokrijem sve, ali potrudio sam se da makar u osnovnim crtama objasnim zašto je sletanje ljudi na površinu Meseca stvarno i zašto nije samo teorija zavere. Ko posle svega i dalje ne veruje, njegov problem.

Svetla tamna strana Meseca

Kao što znamo, mi sa Zemlje uvek vidimo samo jednu stranu Meseca, dok onu drugu "tamnu" stranu nikada ne možemo videti. Ovo se dešava usled plimskih delovanja između Meseca i Zemlje, zbog kojih je naš prirodni satelit "zakucao" svoje kretanje tako što je period njegove rotacije oko sopstvene ose izjednačen sa periodom njegovog obilaska oko Zemlje. Ovakva sinhronizovana rotacija Zemlje i Meseca dovodi do toga da je prema nama uvek okrenuta ista (bliža) strana. Ona druga strana, koju pogrešno nazivamo tamnom, je udaljenija i za posmatrače sa Zemlje je nevidljiva. 

Dakle, ta tamna strana uopšte nije tamna! Naprotiv, osunčana je isto kao i ova, nama vidljiva strana! Nema tamo nikakvog mraka, tj. ima ga podjednako kao i svetla. Ipak, zbog takozvane libracije (njihanja) Meseca, mi povremeno možemo zaviriti sa Zemlje i na tu udaljenu stranu, ali je čak i tada jedva 18% te "tamne" strane nama vidljivo.

Udaljenu stranu Meseca su prvi put direktno mogli da vide svojim očima astronauti misija Apolo, prilikom orbitiranja oko Meseca. Iako su je gledali, na nju ljudi nisu nikada sleteli, a nisu sletele ni automatizovane sonde, sve do 2019. godine, kada je kineska sonda „Chang'e-4“ prvi put u istoriji dotakla tlo udaljene strane. Tada je ustanovljeno da se druga strana Meseca razlikuje u geološkom i hemijskom smislu od nama bliže strane, kao i da je površina znatno više bombardovana i izbrazdana udarcima raznih manih i većih nebeskih tela sa kojima se Mesec tokom miliona godina sudarao. Još zanimljivije je bilo pronalaženje vode zarobljene u obliku leda, što je totolno promenilo sliku koju smo do tada imali o našem Mesecu.

Međutim, tu postoji jedan "mali" problem, jer je spuštanje sondi i lendera na dalju stranu Meseca znatno teže iz više razloga. Kao prvo, radio komunikacija između sonde i komandnog centra na Zemlji je komplikovanija, jer se obavlja indirektno. Ta strana Meseca koja je nevidljiva sa Zemlje, zaklonjena je samim Mesecom, koji nema jonosferu koja nama na Zemlji omogućava komunikaciju. Zato se sva komunikacija obavlja ili preko satelita koji su u orbiti oko Meseca, ili u takozvanim Lagrangevim tačkama. Sve ovo naravno iziskuje dodatne resurse, kako tehničke tako i energetske, i najvažnije materijalne, što znatno povećava troškove misija. Plus, spuštanje sonde na tačno određenu lokaciju je otežano, jer je teže dobiti precizne informacije o topografiji površine na koju se planira sletanje. 

I pored toga, postoje mnogi planovi za gradnju stalnih ljudskih baza na udaljenoj površini Meseca, jer je procenjeno da bi potencijalna korist mogla biti ogromna. Takođe, postoje i planovi za smeštanje velikog radio teleskopa upravo na udaljenoj strani Meseca, jer na toj strani nema mogućih radio smetnji koje bi se mogle javiti na bližoj strani Meseca zbog položaja Zemlje.

Veruje se da bi se u budućnosti ovo znatno lakše moglo rešiti korišćenjem veštačke inteligencije (AI), koja će brže i efikasnije obrađivati podatke i upravljati misijama. Kao što smo i sami svedoci, svemirska trka, ili preciznije Mesečeva trka se tek zahuktava, a tu Elon Musk i njegov Space X program imaju svašta novo da kažu. Dokle će stići, videćemo.

Magic OS 8 i Honor

Posle dužeg iščekivanja, moj Honor 90 je konačno dobio ažuriranje na Android 14, a sa njim je stigao i potpuno novi Magic OS 8, koji predstavlja Honorov UI.

Osim vidljivih promena, ima i onih koje se nalaze "ispod haube", a tiču se poboljšane bezbednosti i efikasnosti, tako da novi sistem troši 25% manje baterije nego do sada. Naravno, ovo je samo okvirna vrednost i u praksi je uvek manja, ali već nakon dva dana korišćenja primećujem razliku, iako su mi sva setovanja rada procesora, rezolucije i osvežavanja ekrana postavljene na High, tj. maksimum.

Novi Magic OS 8 je konačno doveo i veštačku inteligenciju u telefon, tako da su sada mnoge radnje znatno jednostavnije i brže. Na primer, ako ste nekada želeli da iskopirate deo nekog teksta ili sliku, morali ste prvo da je selektujete, zatim kopirate u clipboard, pa onda otvorite željenu aplikaciju, pa taj sadržaj "pejstujete"... Sada AI funkcija sama to odradi, na vama je samo da selektujete ono što želite i odaberete u koju aplikaciju želite da ubacite sadržaj, a takozvani "Magic Portal" odradi sve ostalo. 

Na primer, neki deo teksta obeležite i direktno ga prevučete u Google Search, ili pošaljete nekom na Viber, itd... Naravno, možda neće sve odmah raditi glatko, jer Magični Portal stalno "uči" i na osnovu vaših navika određuje šta će da radi. Negativna stvar svega ovoga je što morate dati telefonu skoro sve privilegije i pristup fajlovima i podacima, jer na osnovu svega toga on "uči". Dakle - zbogom nekoj ozbiljnoj privatnosti, koju i onako odavno nemamo, dok se naši podaci slivaju ko zna na koje sve servere, a svi se kunu da "majke mi moje, mi brinemo o vašoj privatnosti". Naravno, sve AI funkcije se mogu isključiti, to nije problem, ali onda ostaje pitanje šta će nam sve to ako ne koristimo? Dakle, izbor je samo na nama.

E sad, bilo bi pošteno reći da sve ovo nije baš ona prava AI, jer neke od tih opcija ne zavise direktno od AI, ali veštačka inteligencija ima svoj udeo u pretrazi i pomaže u odabiru.

Tu je još primetna određena "šminka" grafičkog interfejsa, neke nove mogućnosti podešavanja ekrana, baterije i privatnosti, doterivanja teksta, razmene podataka sa PC računarom, itd... sve u svemu, čini mi se već sad kao lepo zaokružen proizvod, koji će vremenom još biti unapređivan.

Dakle, AI je tu i nema nameru da ode, a mi ćemo videti kako ćemo se prilagoditi. "Ona" nama ili mi "njoj".

2 x H - vrhunski kvalitet za prave hedoniste

 

"Vrednost... nije mudro platiti previše, ali nije mudro ni platiti premalo.

Kada platite previše, izgubićete nešto novca i to je sve.

Kada platite premalo, ponekad izgubite sve.

Prosti zakon trgovine ne dozvoljava da platite malo,  a dobijete puno.

Ako poslujete sa najjeftinijim ponuđačem uvek je dobro dodati nešto da smanjite rizik.

A ako to uradite, onda imate dovoljno da kupite nešto bolje".

Džon Raskin (John Ruskin, 1819-1900), profesor istorije umetnosti na Oksfordu.

---------------------------------------------

Ovaj  tekst je nastao pre čitavih 11 godina, ali mislim da je aktuelan i danas, jer prave vrednosti nemaju rok trajanja. A kakve dodirne tačke imaju fotoaparat i štap za pecanje, saznaćete ako pročitate tekst do kraja.

Sticajem sretnih okolnosti, došao sam na duže vreme u posed jednog istinski legendarnog fotoaparata – Hasselblad 500 C/M. 

Posle nekoliko meseci fotografisanja sa njim, ne mogu, a da ga ne uporedim sa mojim starim Hardy Fibalite Spinning fiberašem! Prosto je neverovatno koliko sličnosti imaju ovi lepotani, iako su namenjeni za potpuno različite stvari! Napomena: ne pitajte kako i gde sam nabavio srednjeformatni film 6x6!

Oba proizvoda su bila predstavnici vrhunske tehnologije svoga vremena (a i danas su). Izrađeni su od najkvalitetnijih materijala i spajaju komponente najvišeg kvaliteta: Hardy - blank, rolenhalter i Seymo karike, a Hasselblad - telo, optiku i mehaniku. Na prvom piše „Made in England“, a na drugom „Made in Sweden“!

Mislim da svi, čak i oni koji se ne bave fotografijom, znaju se šta ime Hasselblad znači u fotografskom svetu. Ko i dalje ne veruje, neka pita fotografe koji se bave modnom fotografijom, jer se tamo za cenu ne pita – bitan je samo vrhunski kvalitet!

Hasselblad 500C je predstavljen javnosti daleke 1957. godine, dakle pre tačno 67 godina. I pored toga i danas je predmet želja mnogih fotografa, iako nema digitalni senzor, već koristi filmsku emulziju za pravljenje slike. To nam govori da postoje neke stvari koje su večne, bez obzira na trenutne trendove i tehnologije. 

Hasselblad aparate odlikuju robusnost, preciznost i pouzdanost. Zbog ovoga je Hasselblad uspeo da uđe i u svet kosmonautike! Hasselblad su nosili astronauti na Mesec i njime pravili prve fotografije novog sveta. Jedan takav Hasselblad (“Moon Camera”) je svojevremeno na jednoj aukciji dostigao cenu od čitavih 660.000 evra.

Haselblad je pravo uživanje koristiti, ali sa njim ne možete slikati na brzinu, jer nije primarno namenjen za akcionu, sportsku, reportažnu ili uličnu fotografiju. Najbolji rezultati se postižu kod slikanja studijskih i modnih fotografija, portreta, pejzaža ili arhitekture.

Reč je o totalno manuelnom aparatu, koji nema čak ni ugrađen svetlomer. Zato se parametri za fotografisanje moraju polako i pažljivo namestiti, što oduzima nešto vremena. Ali, kada posle foto seanse razvijete film i napravite fotografije u mračnoj komori, shvatićete zašto je Hasselblad toliko cenjen.

Na ovom aparatu je namešten fantastični Carl Zeiss Planar objektiv od 80mm, svetlosne jačine 1:2,8. Ovde treba napomenuti da je kod srednjeformatnih kamera objektiv žižne dužine 80mm u stvari normalni objektiv, kao što je 50mm objektiv kod Fx DSLR (ili 35mm) kamera.

Takođe, ni Hardy-jem nećete vitlati i žuriti, već polako i na tenane sa uživanjem. Hardy nema neke osobine modernih grafitnih štapova, zato što i nije napravljen od grafita. Napravljen je od staklenih vlakana (fiberglasa), koja su izrađena u Hardijevoj fabrici. Osim blanka, u Hardijevim pogonima su napravljeni rolenhalter i end kapa. Pluta je najkvalitetnija moguća portugalska, klase AAA, a karike su čuvene Seymo – žičane. Praktično ceo štap je urađen u pogonima House of Hardy. 

O kvalitetu ovog štapa ne treba trošiti reči. Po mom skromnom mišljenju, radi se o jednom od najboljih štapova ikada napravljenih. Uostalom, sam Hardy je baš ovaj štap godinama držao u katalogu, uz sve ostale "modernije" štapove od grafitnih vlakana.

Serija Fibalite se prvi put pojavila u Hardy katalogu za 1976. godinu, a bila je aktuelna sve do 1996. godine! U to vreme su štapovi od grafita već potpuno preuzeli primat, ali Hardy je čak i tada prodavao fiberaše sa finim uspehom. Tek u katalogu za 1998. godinu, serija Fibalite je sasvim nestala, mada se poneki zaostali primerak i dalje mogao kupiti uz malo sreće.

Osim vrhunskog kvaliteta i statusa koji su uživali, Hardiju i Haselbladu je zajednička i - težina! Teški su toliko da posle duge upotrebe zabole ramena! Zato je za Haselblad skoro obavezan stativ, a ja i Hardi povremeno odlažem de se odmori(m).

Osim nešto veće težine, Fibalite Spinning je u svakom pogledu iznad većine današnjih "modernih" štapova. Isto važi i za Hasselblad. Stavite u njega film, napravite nekoliko fotografija i videćete.

I još nešto - pogledajte cene na aucijama ili prodajnim sajtovima. Cene ne padaju, već blago rastu. To dovoljno govori samo za sebe. Jer zašto bi iko dao pare za nešto što ne vredi?

Današnji fotoaparati i štapovi za ribolov su znatno lakši, ali lakoća nosi sa sobom određenu cenu koju moramo platiti. Hardy i Hasselblad krasi vrhunski kvalitet. Praktično su neuništivi, a kod normalne upotrebe mogu trajati doveka. Mogu li današnji?

Oba proizvoda prosto odišu „diskretnim šarmom buržoazije“. Kad ih držite u rukama, osećate da imate nešto nesvakidašnje i vredno. Haselbladom fotografiše između ostalih i švedski kralj, a Hardijem peca engleska kraljevska porodica, ali i puno domaćih ribolovaca, koji i te kako znaju šta je kvalitet i nije im žao da potroše na najkvalitetniji pribor.

Na kraju, pročitajte jedno izuzetno zanimljivo pismo:

"Njegovo imperatorsko veličanstvo car nemački, namerava da se naredne godine ponovo bavi ribolovačkim sportom i poručio je od gospode Hardi iz Alnvika da mu naprave jedan od svojih najboljih štapova od lepljenog bambusa, 17 stopa dug. Car je prošle godine u Norveškoj koristio takav pozajmljeni štap i bio je oduševljen njim." – objavljeno u The Field, 1890 g.