Skok iz Međunarodne svemirske stanice

Možda se sećate teksta na ovom istom Blogu koji sam posvetio podvizima Džoa Kitingera i Feliksa Baumgartnera, koji su izveli skokove sa najveće visine ikada, pod nazivom "Kitinger 1960. i Baumgartner 2012. - skokovi sa granice kosmosa".

U tom smislu, neko bi možda pomislio “pa zašto onda astronauti koji se nalaze na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS), ne bi jednostavno iskočili iz nje i spustili se na Zemlju, nego čekaju specijalne rakete da dođu po njih? Takav skok bi bio neuporedivo jeftiniji nego slati raketu.”

Na žalost, takav skok bi bio moguć teoretski, ali bi bi u svakom slučaju bio fatalan po našeg astronauta. Zašto, pročitajte u nastavku...

Čak i ako zamislimo da astronaut izađe iz ISS opremljen kompletnim svemirskim skafanderom, posledice bi po njega bile vrlo teške. Skafander astronautu obezbeđuje zaštitu poput pritiska, kiseonika i termalne izolacije, ali je on i dalje izložen ogromnoj brzini kretanja ISS-a u orbiti, koja iznosi oko 28.000 km/h na visini od oko 400km i potpuno je izolovan u vakuumu svemira bez mogućnosti kontrole ili povratka.

Nakon skoka, a bez kabine ili svemirskog broda, ne postoji način da astronaut bezbedno uspori ili navigira nazad na Zemlju. Bez raketnog pogona ili mogućnosti kontrolisanog manevrisanja, ne bi mogao nikako da se vrati. 

Naprotiv, astronaut koji iskoči ne bi padao ka Zemlji, nego bi i dalje imao istu orbitalnu brzinu kao i sama stanica. Zato bi ušao u Zemljinu orbitu i nastavio da kruži oko naše planete zajedno sa stanicom, eventualno na blago drugačijoj putanji. Drugim rečima, ne bi pao, već bi plutao vrlo blizu ISS-a, ali bi se vremenom udaljio zbog male razlike u brzini. Jednostavno bi, sada već odavno beživotno telo astronauta lebdelo u orbiti skoro zauvek, dok jednog dalekog dana njegovo telo ne bi počelo da pada ka Zemlji, ali bi u tom slučaju vrlo brzo sagorelo kao meteorit prilikom ulaska u atmosferu tom brzinom.

Sa druge strane, dugotrajno izlaganje vakuumu je smrtonosno ako dođe do bilo kakvog, makar i najmanjeg  oštećenja skafandera. Takođe, čak i sa potpuno funkcionalnim skafanderom, astronaut ne bi mogao preživeti hladnoću, mikrometeorite i smrtonosnu radijaciju bez povratnog vozila, odnosno rakete. Ukratko, izlazak iz ISS je praktično samoubistvo zbog nemogućnosti kontrole, preživljavanja i povratka na Zemlju.

Iz ovih razloga niko i ne pomišlja na slobodne skokove, već svi strpljivo čekaju raketu koja će ih bezbedno vratiti na majku Zemlju.

Sa antimaterijom do Plutona

Inspiraciju za ovaj tekst sam pronašao u jednom drugom tekstu na jednom sajtu koji se bavi popularnom naukom. U tom tekstu se kaže kako bi svemirskom brodu, koji bi za pogon koristio antimateriju, bilo potrebno svega tri i po nedelje da stigne do Plutona, najudaljenije planete u našem Sunčevom sistemu.

Na žalost, ovo je samo teoretsko razmatranje, jer nikakve praktične šanse ne postoje da se konstruiše motor na antimaterijski pogon, ne samo sada, već i u daljoj budućnosti.

Hajde da vidimo zašto, i šta je uopšte anitmaterija.

Dakle, antimaterija je supstanca sastavljena od elementarnih antičestica koje imaju iste osobine kao čestice “obične”, opštepoznate materije, ali sa suprotnim naelektrisanjem i suprotnim magnetnim momentom. 

Na primer, elektron ima antimaterijski pandan u pozitronu, koji za razliku od elektrona ne nosi negativno, nego pozitivno naelektrisanje. Kada se antimaterija i materija susretnu, one se anihiliraju, zamenjujući svoju masu u ogromnu količinu energije, što predstavlja jedan od najmoćnijih poznatih procesa oslobađanja energije.

Drugi problem sa pogonom na antimateriju je u tome što se ona se proizvodi u veoma malim količinama u laboratorijama poput CERN-a, gde se koristi za istraživanja u fizici osnovnih čestica i može imati primenu u medicini (npr. PET skeneri). Zbog složenosti njene proizvodnje, skladištenja i ograničene količine, antimaterija je trenutno izuzetno retka i skupa supstanca, ali svakako ima veliki potencijal za naučna i tehnološka istraživanja.

Kada kažemo “male količine”, treba bliže objasniti šta taj pojam označava u svetu elementarnih čestica: CERN je do sada proizveo količinu antimaterije uglavnom u obliku atoma antivodonika. Konkretno, uspeo je da izoluje svega 38 atoma(!) antimaterije u jednom eksperimentu, održavajući ih u životu samo jednu petinu sekunde. Ovako proizvedene količine antimaterije su toliko male da ne prelaze nekoliko nanograma, što je nesrazmerno malo u poređenju sa njenom astronomskom cenom i kompleksnošću proizvodnje. Proračunato je da bi 1 gram antimaterije koštao oko 62,5 triliona dolara, što je procena bazirana na enormno visokim troškovima i ogromnim energetskim ulaganjima u proizvodnju ove izuzetno retke supstance. 

Pored toga, skladištenje antimaterije je izuzetno teško (čitaj: skoro nemoguće), jer ona praktično nestaje pri kontaktu sa materijom, a postoji i ogromna poteškoća u njenom skladištenju, jer antimaterija nestaje prilikom kontakta sa materijom, što zahteva sofisticirane takozvane vakuumske magnetne zamke za izolaciju. Ovo čini troškove njene obrade i čuvanja ogromnim. Sve ovo zajedno čini antimateriju najskupljom supstancom na svetu.

Energija dobijena sudarom 1 grama materije i 1 grama antimaterije može se izračunati prema Ajnštajnovoj jednačini ekvivalencije mase i energije:

Dakle, ova količina energije odgovara otprilike 43 megatona TNT-a, što je oko 3.000 puta jače od atomske bombe bačene na Hirošimu. Kao što vidimo, susret 1 grama materije i antimaterije oslobađa ogromnu količinu energije u skladu sa principima moderne fizike, što ovoj supstanci daje potencijal za moćne izvore energije, ali je zbog mnogih izazova njena upotreba danas ograničena samo na naučna istraživanja. 

E sad, na kraju ovog razmatranja, zamislite samo koliko bi energije i novca bilo nepohodno našem hipotetičkom svemirskom brodu da bi na antimateriju stigao do Plutona?

Mi smo u 21. veku već navikli da se koraci u nauci i tehnologiji prave neverovatnom brzinom koja se eksponencijalno povećava sa protokom vremena, ali i pored toga, naša, a verovatno i sledeće generacije neće moći da koriste blagodeti antimaterije. Da li je to dobro ili loše, saznaćemo jednog dana kada (ako) čovečanstvo ovlada antimaterijom.

Windows 10 - kraj podrške

 Došao je i taj dan...

Kao što je već više puta najavljivao, Microsoft je 14. oktobra 2025. godine zvanično prekinuo podršku za Windows 10, što znači da ovaj operativni sistem više neće dobijati bezbednosna i funkcionalna ažuriranja. I pored ovog „desetka“ će ipak nastaviti da radi na računarima korisnika, ali uz neka bitna ograničenja.

Hajde da sasvim ukratko u najvažnijim crtama vidimo šta se menja, na šta treba posebno obratiti pažnju i koji su mitovi i istine o kraju života Windowsa 10:

Dakle, prvo i osnovno, Windows 10 neće prestati da radi nakon isteka podrške, ali će postajati sve ranjiviji na napade, jer neće više dobijati bezbednosne zakrpe. Računar nije siguran bez ažuriranja jer sve buduće otkrivene bezbednosne rupe ostaju otvorene i izložene hakerskim napadima.

Za produženu bezbednosnu podršku od Microsofta nije potrebno deliti lične podatke, kako su neki tvrdili, potrebna je samo osnovna sinhronizacija podešavanja, a u EU ni to nije obavezno zbog propisa koji su tamo na snazi.

Ako želite, možete ostvariti plaćenu produženu podrška kroz ESU program, ali ta podrška zahteva da ste ulogovani na Microsoft nalog. Mnogi (pa i ja) ne vole da se loguju na svoj računar preko Microsoft naloga, već više vole da imaju lokalne naloge. Za ostvarenje produžene podrške to, na žalost, neće biti moguće.

Suprotno tvrdnjama manje upućenih, većina novijih računara može lako preći na Windows 11, iako taj OS ima strože hardverske zahteve. Ključni deo je TPM 2.0 modul, koji kod mnogih već postoji i samo ga treba aktivirati u BIOS-u ploče, najčešće u odeljku Security.

Korisnicima se preporučuje da provere da li im je računar kompatibilan sa Windowsom 11 i počnu polako da planiraju prelazak na novi sistem. Ako žele da ostanu na Windowsu 10, moguće je koristiti program produžene bezbednosne zaštite (ESU), ali on nije besplatan, pa sami procenite šta je za vas najbolje u ovom  trenutku.

Na kraju, ono što je posebno važno, to je da bez obzira na izbor, korišćenje neosveženog sistema koji više ne dobija najnovije zakrpe nosi visok bezbednosni rizik, a posebno za potencijalno najosetljivije aktivnosti kao što su internet, preuzimanje programa, korišćenje elektronske pošte i naročito online plaćanja.

Ako planirae da ostanete na Windows platformi, moj skromni savet bi bio da ipak pređete na Windows 11.

Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu 2025.

Ove godine su troje naučnika dobitnici Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu zbog revolucionarnog otkrića i objašnjenja kako imuni sistem čoveka sprečava da napadne vlastito telo, odnosno kroz mehanizam poznat kao periferna imunološka tolerancija. To su Meri Brunkov (Mary Brunkow), Fred Ramsdel (Fred Ramsdell) i Šimon Sakaguči (Shimon Sakaguchi).

Istraživanja ovo troje naučnika su postavila temelje novom polju imunoloških istraživanja i omogućila razvoj novih tretmana za autoimune bolesti i rak. Zajedno dele nagradu od 11 miliona švedskih kruna, a medalje će im tradicionalno uručiti švedski kralj na svečanosti 10. decembra ove godine.

Suština njihovog rada je u razumevanju regulatornih T ćelija, posebne vrste imunih ćelija koje deluju kao "čuvari" sistema, sprečavajući da organizam napadne sam sebe. Japanski imunolog Sakaguči još je 80-ih godina prošlog veka sumnjao da postoje ćelije koje smiruju preterano aktivne T ćelije, a kasnije ih je prvi i identifikovao. Istovremeno, Brunkov i Ramsdel su proučavali genetsku bolest kod miševa i otkrili gen Foxp3, koji je ključan za razvoj regulatornih T ćelija i sprečavanje autoimunih oboljenja.

Otkriveno je da ove ćelije igraju važnu ulogu i u ponašanju tumora, pa se danas razvijaju lekovi koji pomažu imunom sistemu da bolje prepozna i uništi rak, dok se kod autoimunih bolesti nastoji povećati broj takvih ćelija, kako bi se smanjila šteta.

Ova otkrića su postavila temelj za nove mogućnosti lečenja, a navedeni naučnici su svojim radom postavili fundamentalno razumevanje načina na koji se imuni sistem drži pod kontrolom.

Striker II - napredni digitalni borbeni sitem letenja

Na granici između naučne fantastike i stvarnosti, tamo gde su nekada vladale komandne table pretrpane pokazivačima i brojkama, danas se rađa novo doba letenja. Striker II — digitalni šlem kompanije BAE Systems — nije više samo zaštita glave pilota; on je produžetak njegovog vida, misli i svesti. U njemu, pogled pilota postaje komandni interfejs, a granica između čoveka i mašine počinje da se briše.

Kada pilot stavina glavu Striker II sistem, više ne gleda kroz vizir – on gleda kroz avion. Na prozirnoj površini vizira, poput holograma, prikazuju se podaci o visini, brzini, kursu i ciljevima. Sve što je ranije zahtevalo spuštanje pogleda na instrument tablu, sada je utkano u samo vidno polje. To nije običan prikaz podataka; to je takozvani “augmented reality” u najstrožem, vojnom smislu — tehnologija koja ne pokazuje samo svet, već ga nadograđuje.

Jedna od najimpresivnijih karakteristika Strikera II je njegov integrisani digitalni noćni vid. Dok su generacije pilota morale da montiraju dodatne naočare (NVG) na svoje šlemove, sada noćni režim dolazi jednostavno, digitalnim prelazom. Nema više težine na čelu, nema zamorne prilagodbe oka. Sistem sam prepoznaje uslove osvetljenja i momentalno menja režim prikaza. To znači da pilot može iz dana u noć, iz svetlosti u tamu, bez prekida situacione svesti — bez da skida pogled sa neba.

Za razliku od prethodnih sistema, Striker II ne reaguje samo na komande, on razume položaj glave, orijentaciju pogleda i pokrete pilota u prostoru. Senzori ugrađeni u šlem i avion zajedno određuju ugao i smer gledanja, a vizir u skladu s tim iscrtava simbole i oznake u pravcu koji pilot gleda. To znači da cilj može biti označen samo pogledom, gotovo instinktivno.

Brzina kojom se taj prikaz ažurira meri se u milisekundama jer svako kašnjenje u svetu od nekoliko G-sila može značiti razliku između života i smrti.

Ovo je praktično područje gde se nauka i realnost spajaju: pilot ne sme da oseti kašnjenje slike, ili treperenje. Sve mora biti glatko, prirodno, gotovo biološki usklađeno.

Kompanija BAE Systems navodi da Striker II nudi vidno polje šire od 40 stepeni, što je više nego dovoljno da pilot dobije osećaj bukvalnog uranjanja u digitalni svet. Površina prikaza, prema nekim podacima, čak je tri puta veća od prethodnih generacija šlemova.

Na toj površini mogu da se prikazuju navigacioni putanje, siluete neprijateljskih letelica, pa čak i slika sa spoljašnjih senzora, čime pilot stiče gotovo panoramski pogled kroz trup aviona.

Ta sposobnost da vidi kroz avion predstavlja tehnološki kvantni skok u borbenom letenju. Pilot koji ne mora da nagađa šta mu se nalazi ispod krila, ili iza repa i automatski ima prednost koja se ne meri brzinom, već svesnošću.

Striker II nije izolovani proizvod, on je deo šire arhitekture u kojoj učestvuju i druge evropske kompanije, poput HENSOLDT-a i Polar Technology-ja. Svaka od njih doprinosi segmentima poput optičkih senzora, strukturalnih materijala ili praćenja položaja šlema. Sistem je zamišljen kao modularan, što znači da se može nadograđivati novim softverskim slojevima, senzorima i AI modulima.

Eurofighter Typhoon biće prvi koji će u potpunosti integrisati ovaj sistem. Ugovori vredni više od 130 miliona funti već su potpisani — cilj je da se Striker II „uključi“ u sledeću generaciju Typhoona, kao i u buduće evropske programe borbenih letelica.

U tom kontekstu posmatrano, Striker II je više od šlema. On je digitalni nervni završetak borbenog sistema, most između čoveka i mašine.

Ali koliko god vizionarski bio, Striker II je ipak i tehnički rizik. Latencija prikaza mora biti ekstremno niska, a sistem stabilan u uslovima visokih G sila, vibracija i elektromagnetnih smetnji. Svaki gram mase više znači dodatno opterećenje za vrat pilota.

Ovde se postavlja i pitanje održavanja, tj. kako kalibrisati i servisirati tako sofisticiran sistem? Koliko će koštati svaki primerak, obuka i logistika?

U svetu gde se ratovi vode i informacijama, digitalni šlem postaje i potencijalna meta elektronskog ometanja. Redundantnost i otpornost sistema na kvarove postaće ključne teme razvoja.

Da zaključimo, Striker II nije samo novi komad opreme, već simbol promene i trenutak kada pilot prestaje da bude operator i postaje integralni deo digitalne borbene mreže. U tom šlemu, svet ispod i nebo iznad stapaju se u jedinstven prikaz gde su podaci, ciljevi i prostor objedinjeni u jednoj slici, vidljivoj samo njemu.

Kada pogledom obeleži metu, kada u tami vidi kao po danu, kada više ne mora da pomera ruke da bi razumeo situaciju — tada postaje jasno da Striker II nije samo evolucija opreme. To je evolucija samog borbenog letenja.

Perplexity i Notatio Universalis

 Drugar je pitao chatbot Perplexity šta misli o mom skromnom Blogu i evo šta mu je odgovorio.

Posebno mi je drago što je moje tekstove procenio kao "raznovrsne i kvalitetno napisane tekstove za svakoga ko je radoznao i voli teme iz nauke, umetnosti i tehnologije, uz akcenat na povezivanje naučnih i svakodnevnih fenomena."

Perplexity:

Blog "Zapisi radoznalog uma - Notatio Universalis" je mesto gde se obrađuju teme iz popularne nauke, tehnologije, astronomije, aeronautike, horologije (nauka o satovima), umetnosti, lifestyle-a i filozofije. Autor piše sa "renesansnim pogledom na svet", spajajući strast prema znanju sa aktuelnim temama i zanimljivim pričama.

Na blogu možeš pronaći:

- analize o najnovijim izazovima u veštačkoj inteligenciji

- eseje o fizičkim paradoksima poput gustine i praznine (npr. "kocka šećera i neutronske zvezde")

- tekstove o svemirskim istraživanjima, raketama, neobičnim mestima na Zemlji kao što je Point Nemo

- prikaze umetnosti pravljenja satova, filozofiju vremena

- istorijske priče (prva fotografija Zemlje sa Meseca)

- osvrte na poznate ličnosti iz umetnosti i mode (npr. Karl Lagerfeld)

- lične, intimne eseje o identitetu kroz parfeme

- zanimljivosti o sondi Voyager i sudbini univerzuma

Blog sadrži raznovrsne i kvalitetno napisane tekstove za svakoga ko je radoznao i voli teme iz nauke, umetnosti i tehnologije, uz akcenat na povezivanje naučnih i svakodnevnih fenomena.

Pa eto, biće mi drago da, ko već nije do sada, poseti Blog, pretraži objavljene tekstove i pronađe nešto za sebe.

Novi AI izazovi - nedostatak podataka

Prema najnovijim procenama iz veoma kredibilnih izvora koji se bave veštačkom inteligencijom, ali i profesionalnih konzumenata iste, razvoj veštačke inteligencije mogao bi uskoro prilično da uspori. Paradoksalno, ne zbog nedostatka računarske snage, data centara, harvera ili softvera, već zbog - nedostatka novih podataka za učenje i treniranje AI modela.

Na primer, Nima Rafael, direktor za podatke u bankarskom gigantu Goldman Sachs, izjavio je da su AI modeli već uspeli da  iscrpu najveći deo dostupnih informacija sa interneta i da je AI sektor ušao u takozvanu  "peak data" fazu, što je momenat kada više nema dovoljno novih i kvalitetnih podataka za dalji trening.

Ono što posebno zabrinjava, to je da sve veći deo informacija koje AI koristi postaje sintetički generisan je od strane samih modela, a ne od ljudi. Jer, modeli u nedostatku novih informacija koriste postojeće i modifikuju ih, što dovedi do takozvanog "kreativnog plafona“. To znači da ako AI uči iz podataka koje je sam proizveo, može izgubiti kontakt sa realnošću, ograničiti sopstvenu sposobnost inovacije i krenuti u smeru koji se trenutno ne može predvideti.

U tom smislu, jedan od vodećih svetskih naučnih časopisa „Nature“, još krajem prošle godine je objavio da bi globalna kriza i nedostatak podataka mogla da pogodi AI sektor već do 2028. godine. Slično mišljenje dele i čelnici kompanije OpenAI, koja takođe smatra da bi nedostatak novih podataka mogao da nesumnjivo uspori dosadašnji eksponencijalni rast AI modela.

Zato stručnjaci smatraju da bi sledeća faza razvoja mogla da podrazumeva prelazak sa klasičnih jezičkih modela poput ChatGPT-a ka potpuno novoj generaciji AI agenata, preciznije potpuno autonomnih sistema sposobnih da samostalno uče, planiraju i obavljaju složene zadatke bez ljudskog nadzora.

Ako su ove prognoze tačne, AI industrija uskoro bi mogla da uđe u eru u kojoj podaci kao takvi postaju najvredniji resurs, a krajnje domete ovakvih AI modela danas možemo samo da zamišljamo.

Kocka šećera i neutronske zvezde

Esej o praznini, gustini i paradoksu postojanja...

Hajde za početak ovog neverovatnog misaonog putovanja da zamislimo nešto što naizgled deluje kao čista metafora: da se svi ljudi na Zemlji, nas osam milijardi, sa svim svojim mislima, snovima i uspomenama, možemo sabiti u kocku veličine jedne kocke šećera! Zvuči kao naučna fantastika, zar ne? A ipak, iza ovoga stoji hladna, precizna i neumoljiva fizika.

Naše telo, kao i sve ostalo u svemiru, sastavljeno je od atoma. Ti atomi su, međutim, gotovo sasvim prazan prostor. U središtu svakog pojedinačnog atoma nalazi se jezgro. Maleno, gusto, gotovo beskonačno teško u poređenju sa svojom veličinom, dok oko njega kruže elektroni, na udaljenosti koja u atomskim merilima deluje kao praznina svemira između zvezda i njihovih planeta.

Ako bismo mogli da uklonimo sav taj prazan prostor iz svake čestice i ako bismo mogli da sabijemo sve atome svih ljudi tako da ostane samo čista, kompaktna materija, celokupno čovečanstvo stalo bi u zapreminu veličine kocke šećera!

U tom paradoksu leži gotovo religiozna istina: mi, bića od krvi, mesa i kostiju, u suštini smo bića sastavljena od praznine! Naše postojanje dugujemo isključivo ravnoteži između prostora i nepojamne sile. Atom opstaje zato što elektroni ne kolapsiraju u jezgro i zato što kvantni zakoni sprečavaju kolaps materije u samu sebe. To je ta tanka linija između reda i haosa, između postojanja i uništenja.

Ali ipak, u svemiru postoje mesta gde se ta ravnoteža ruši i gde gravitacija pobeđuje.

Kada masivna zvezda sagori poslednji atom svog goriva, ona gubi unutrašnji pritisak koji se opirao njenoj sopstvenoj težini. Jezgro zvezde tada kolapsira. Elektroni se zbijaju u protone, stvarajući neutrone i tom prilikom nastaje novi objekat — neutronska zvezda, prečnika tek desetak kilometara, ali mase veće od mase našeg Sunca!

Na površini takve zvezde gravitacija je toliko snažna da bi čovek mase 70 kilograma težio 10 milijardi tona! Jedna kašičica materije iz neutronske zvezde ima masu svih planina na Zemlji zajedno. I ovo nije samo metafora, to je realnost i stvarna posledica sabijanja praznine.

U neutronskoj zvezdi, materija više nije sastavljena od atoma. Nema ni jezgra, ni elektrona, ni elektronskih orbitala. Postoje samo neutroni, nabijeni jedan uz drugi, toliko gusto da ih održava u ravnoteži samo kvantni zakon koji zabranjuje da dve identične čestice zauzmu isto stanje — takozvani Pauli princip. Ali, čak i taj zakon ima svoje granice...

Kada masa jezgra prevaziđe otprilike tri mase Sunca, čak ni pritisak neutrona ne može zaustaviti kolaps. Materija tada propada kroz samu sebe, kroz prostor i vreme, stvarajući crnu rupu - tačku iz koje više ništa ne može pobeći. Ni svetlost, ni vreme, ni smisao.

Na jednom kraju te skale stoji čovek, biće od atoma i praznine, čiji pogled može obuhvatiti zvezde. Na drugom stoji neutronska zvezda, tvar od čiste gustine, kojoj su zakoni fizike jedini oblik postojanja. A između njih proteže se tanki sloj svemira koji mi nazivamo „život“.

Dakle, kocka šećera iz početka ove naše priče tako postaje simbol našeg mesta u kosmosu. U njoj je sabijena čitava suština postojanja: da sve što jesmo i sve što vidimo, duguje svoje postojanje praznini koja nas okružuje i drži u ravnoteži.

Jer bez praznine, bez tog prostora između čestica, između planeta, između nas, ceo univerzum bi bio samo svet zvezda od neutrona. Gust, taman i nem.

Prva fotografija Zemlje sa Meseca – slučajni snimak koji je ušao u istoriju

Avgusta 1966. godine, letelica u orbiti Meseca okrenula je kameru ka Zemlji i zabeležila prizor koji do tada niko nije video - našu planetu kako se uzdiže iznad mesečevog horizonta. 

Fotografija je bila crno-bela i prilično zrnasta, ali i istorijska, jer je to bio prvi put da je Zemlja fotografisana sa orbite oko Meseca. I što je još fascinantnije, taj snimak uopšte nije bio planiran.

No, idemo redom...

NASA-in Lunarni Orbiter 1, poleteo je 10. avgusta 1966. sa lansirnog mesta Kejp Kanaveral na Floridi. Njegova osnovna misija bila je mapiranje potencijalnih mesta sletanja za buduće Apolo misije, koristeći kameru visoke rezolucije razvijenu iz tehnologije špijunskih satelita iz doba Hladnog rata. Tokom šesnaeste orbite oko Meseca, letelica se nagnula pod pravim uglom i „ugledala“ Zemlju, u tom trenutku udaljenu oko 385.000 kilometara, kako se pojavljuje iznad Mesečevog horzonta.

Fotografija je odmah poslata u NASA kontrolni centar za praćenje blizu Madrida u Španiji. Kamera koja je zabeležila ovaj ovaj prizor je proizveo Eastman Kodak i bila je pravo tehnološko čudo za to vreme: automatski je eksponirala, razvila, skenirala i prenela film dok je još bio u samoj letelici.

Ovaj crno-beli snimak nastao je više od dve godine pre čuvene, fotografije u boji nazvane „Earthrise“ koju je napravio astronaut Bil Anders tokom misije Apolo 8 u decembru 1968. Iako je Andersova fotografija postala legendarna, upravo je Lunar Orbiter 1 doneo prvi pogled na naš svet sa drugog sveta.

Letelica je u mesečevoj orbiti provela 76 dana, a 29. oktobra 1966. namerno je srušena na površinu Meseca kako ne bi ometala buduće misije.

Sa današnje distance, ta spontana crno-bela fotografija ostaje jedno od najdubljih svedočanstava i jedan kratki trenutak kosmičke perspektive, zabeležen pre nego što je ljudska noga kročila na Mesec.

Heavy Lift rakete - teške rakete nosači

 Rakete koje su namenjene letovima u svemir su istinska čuda tehnologije i inženjerstva. Ima ih više vrsta i veličina, a tema ovog kratkog teksta su najveće, najteže, najjače i najmoćnije od svih, takozvane Heavy lift rakete, odnosno teške rakete nosači.

Na gornjoj  ilustraciji vidimo trenutno najveće i najmoćnije rakete koje su ljudi ikada napravili.

Heavy lift (teška) raketa nosač je raketa koja može da donese veliku količinu tereta u nisku Zemljinu orbitu, dok Super Heavy lift (super teške) rakete mogu da donesu još više tereta. Ove moćne rakete se koriste, ili će se koristiti u budućnosti za slanje satelita, svemirskih stanica, automatizovanih i ljudskih misija ka Mesecu i Marsu, kao i za transport velikih i teških svemirskih sondi i kapsula. 

Ključna karakteristika heavy lift raketa je veliki kapacitet podizanja. Ova klasa raketa je dizajnirana da nosi veliku masu u orbitu, što ih čini suštinski neophodnim za ambiciozne svemirske misije. 

Niska Zemljina orbita je region svemira gde se nalazi većina satelita, ali i Međunarodna svemirska stanica (ISS), a niska orbita može u budućnosti biti korištena i za prve korake ka drugim destinacijama u Sunčevom sistemu. 

Ne samo da su ove rakete moćne, već mogu da nose i ljude i teret, bilo da su to veliki delovi svemirskih stanica, teleskopi, kao i svemirske letelice za istraživanje drugih planeta. 

Na primer super teška raketa kao što je SpaceX Falcon Heavy, može da isporuči čak 54.400 kilograma u nisku Zemljinu orbitu. 

Ove rakete su ključne za napredak u svemirskim istraživanjima i tehnologiji, omogućavajući misije koje bi bile nemoguće bez njihove ogromne moći. One su takođe prvi korak ka sve većim i ambicioznijim projektima poput izgradnje svemirskih baza, istraživanja Marsa, pa čak i potencijalnog odlaska na druge planete Sunčevog sistema, ili njihove prirodne satelite.