Sudbina univerzuma - put ka toplotnoj smrti

 Jedno od najvećih pitanja koje čovečanstvo postavlja je kako će se univerzum završiti? Astronomi i fizičari već decenijama istražuju evoluciju kosmosa i prema sadašnjim teorijama, sudbina svemira mogla bi da završi u scenariju koji se naziva toplotna smrt univerzuma. Ova priča vodi nas trilione, kvadrilione godina u budućnost.

Zato, krenimo na put odmah i pogledajmo kako će ta smrt izgledati:

Prva faza: smrt zvezda (≈ 100 triliona godina)

Danas univerzum živi i svetli zahvaljujući milijardama i milijardama galaksija i zvezda u njima. One se rađaju iz gasovitih maglina, žive milione ili milijarde godina i na kraju umiru – eksplodiraju kao supernove ili mirno završavaju kao beli patuljci. Međutim, taj proces nije beskonačan. Oko 100 triliona godina od sada, sve postojeće rezerve gasa u kosmosu biće potrošene. Nove zvezde se više neće rađati, a stare će postepeno gasiti svoje nuklearne peći.

Tada će početi era koju kosmolozi nazivaju Degenerativna era. U njoj će univerzum biti ispunjen tamnim i hladnim objektima - mrtvim zvezdama, neutronskim zvezdama i crnim rupama. Svetlost kakvu danas poznajemo će nestati.

Druga faza: isparavanje crnih rupa (≈ 10⁴⁰ godina)

Nama danas crne rupe deluju kao večne. Ali, fizičar Stiven Hoking je otkrio da one ipak polako „cure“ kroz proces poznat kao Hokingovo zračenje.

Taj proces traje nezamislivo dugo. Da bismo shvatili razmere, evo jedne informacije: najvećim crnim rupama biće potrebno oko 10⁴⁰ godina da potpuno ispare. To je broj toliko ogroman da ga je gotovo nemoguće zamisliti – milijarede i milijarde puta duže od celokupne sadašnje starosti univerzuma, koja je procenjena na oko 13,8 milijardi godina.

Kada i poslednja crna rupa nestane, kosmos će ostati bez svojih najmoćnijih i najtajanstvenijih objekata.

Treća faza: toplotna smrt (≈ 10¹⁰⁰ godina)

Nakon što nestanu i crne rupe, univerzum ulazi u svoju poslednju fazu.Za oko 10¹⁰⁰ godina (broj sa 100 nula), svemir će dostići stanje maksimalne entropije. To znači da će sva energija biti potpuno raspršena i izjednačena. Neće više biti izvora toplote, svetlosti niti gravitacionih struktura. Drugim rečima, univerzum će biti hladan, taman i mrtav. Sve što ostane biće beskonačna, gotovo prazna prostranstva kvantnih čestica koje nemaju energiju da stvore bilo kakvu novu strukturu. Ovo je praktično kraj u kojem nema kraja, već samo večni kosmički mrak.

Možda zvuči sumorno, ali ideja o toplotnoj smrti univerzuma nije tu da nas uplaši. Ona je rezultat našeg razumevanja fizike, termodinamike i kosmologije. Govori nam da univerzum ima svoju evoluciju, baš kao i živa bića.

Mi imamo sreću i privilegiju da se nalazimo u posebnom trenutku istorije svemira, u periodu kada zvezde još uvek svetle, planete kruže i život postoji. Na kosmičkoj vremenskoj liniji, to je samo kratki bljesak, ali za nas je beskrajno dragocen.

Ako se sadašnji naučni modeli pokažu tačnim, univerzum neće završiti spektakularnom eksplozijom, već tihim i dugotrajnim gašenjem. Zvezde će nestati, crne rupe će ispariti, a na kraju će preostati samo hladan i prazan kosmos u stanju večne tišine.

Ipak, upravo u toj tišini krije se fascinantna spoznaja: da smo mi danas, ovde na Zemlji, svedoci i učesnici jedne od retkih epoha u kojoj univerzum blista životom i svetlošću.

Mi danas znamo da se svemir ubrzani širi. Šta će biti sa njim nakon smrti?

Prema današnjim merenjima koja dobijamo na osnovu supernova, kosmičkog mikrotalasnog pozadinsko zračenja i tamne energije, univerzum se ne samo širi, već to čini ubrzano.

Glavni zaslugu za to ima tamna energija, misteriozna komponenta koja čini oko 70% ukupnog sadržaja svemira. Ako se njen uticaj nastavi, svemir neće prestati da se širi, niti će se urušiti u „veliki kolaps“ (Big Crunch), već će nastaviti da se širi zauvek.

Dakle, najverovatniji scenario po današnjim saznanjima je upravo večna ekspanzija, koja vodi u ono što zovemo toplotna smrt.

U nekim ranijim modelima, ako bi gravitacija nadjačala širenje, svemir bi mogao da se uruši i doživi scenario poznat kao Big Crunch. Tada bi se sve strukture skupile u jednu krajnju singularnost, stanje neposredno pre Veliki prasak (Big Bang), samo ovoga puta unazad.

Neki teoretičari su to povezivali sa mogućnošću cikličnog svemira - nakon urušavanja, ponovo bi usledio novi prasak i novi kosmos. Ali, dokazi za to trenutno ne postoje, a savremena merenja i opažanja ubrzanog širenja aktivno rade protiv te ideje.

Na ovoj tački dolazimo do zamke. kao što znamo, zakon o očuvanju energije važi u zatvorenim sistemima, ali ceo univerzum nije jednostavan zatvoren sistem u smislu koji važi u klasičnoj fizici. U kosmologiji, zbog širenja prostora i prisustva tamne energije, klasično očuvanje energije nije strogo primenljivo na kosmičkoj skali. 

Primera radi, energija fotona se smanjuje kako se prostor širi (tzv. crveni pomak). Ta energija ne nestaje, već se razliva u geometriju samog prostorvremena.

Ako tamna energija zaista postoji kao osobina prostora, onda ukupna energija univerzuma raste kako prostor raste, što bi u klasičnom smislu izgledalo kao kršenje zakona koje mi poznajemo.

Drugim rečima, zakon očuvanja energije i dalje važi u lokalnim procesima, ali na nivou celog univerzuma moramo koristiti opštiju formu iz Ajnštajnove opšte relativnosti. Tu se stvari više ne svode na frazu „energija je neuništiva“, već na „energija i prostorvreme su međusobno povezani i zavise od geometrije univerzuma“.

Sada nam ostaje da sumiramo sve gore izneto: najverovatniji scenario je da će se univerzum širiti zauvek, do ulaska u stanje toplotne smrti. Singularni kolaps (Big Crunch) danas izgleda malo verovatan jer opažanja pokazuju ubrzano širenje. Energija neće biti uništena, ali na kosmičkoj skali ne ponaša se uvek po našoj intuitivnoj verziji zakona očuvanja, jer širenje prostora menja način na koji energiju računamo.

Na samom kraju, kao što vidimo, u kosmologiji Bog se ne spominje. Nauka opisuje kako svemir funkcioniše, ali ne i zašto postoji. Zakoni fizike predviđaju procese poput širenja svemira, entropije, smrti zvezda i eventualnog kraja univerzuma. Nauka je u tom smislu metodološki naturalistička. 

Ali, mnogi filozofi, naučnici i duhovnici smatraju da sama činjenica da postoje zakoni prirode, da je kosmos uređen i matematički razumljiv, može upućivati na um iznad samog univerzuma. To je mesto gde počinje religijska i filozofska interpretacija, koja, po mom skromnom mišljenju, nikako ne sme biti zaobiđena. Ali, o tome u sledećem nastavku ove male sage o univerzumu, čiji smo i sami deo...

Karl Lagerfeld – modni genije sa belim okovratnikom

Kada pomislimo na modnu siluetu koja je jednako ikonična kao i kreacije koje potpisuje, Karl Lagerfeld neizostavno zauzima tron. Sa svojim prepoznatljivim konjskim repom, tamnim naočarima, belim košuljama sa visokim belim okovratnikom i rukavicama bez prstiju, Lagerfeld nije samo bio modni dizajner, on je bio hodajući brend. 

Estetski provokator, radni fanatik i hronični perfekcionista, Karl Lagerfeld je izgradio karijeru koja se proteže kroz više od šest decenija, ostavljajući neizbrisiv trag na modnoj industriji.

Od Hamburga do Pariza: Početak jednog stila

Rođen 1933. godine u Hamburgu kao Karl Otto Lagerfeldt, Karl je vrlo rano napustio Nemačku i preselio se u Pariz, tadašnje svetsko središte mode. Već kao tinejdžer pobedio je na prestižnom dizajnerskom takmičenju International Wool Secretariat 1954. godine, zajedno sa tada nepoznatim Ivom Sen Loranom )Yves Saint Laurent), što mu je otvorilo vrata modne kuće Pierre Balmain. Bio je to početak njegovog profesionalnog uspona, koji ga je odveo do Jean Patoua, Chloéa, a kasnije i do stvaranja sopstvenog brenda.

Međutim, ono što ga je lansiralo u modnu orbitu bio je trenutak kada ga je 1983. godine angažovao Chanel, francuski modni gigant koji je do tada bio, blago rečeno uspavana lepotica.

Reanimator kuće Chanel

Pre nego što je Karl zakoračio u Chanel, ova kuća je bila simbol prošlih vremena i asocijacija na damski stil, bisere i dvodelna odela. Lagerfeld je udahnuo novi život brendu, spajajući klasične motive Coco Chanel sa postmodernom ironijom i urbanom svežinom. Pretvorio je "mali crni sako" u predmet žudnje generacije milenijalaca, a Chanel revije učinio ne samo modnim, već i kulturnim spektaklima, od pisti koje su ličile na supermarkete, plaže ili svemirske stanice, do izložbi u Grand Palaisu koje su imale budžet malih igranih filmova.

Karl nije redizajnirao Chanel – on ga je rekreirao za novu publiku, novu ekonomiju i novo vreme. I što je najvažnije, učinio je Chanel večito relevantnim.

Fendi i sopstveni brend: Ddizajnerska trojka

Pored Chanel-a, Karl je više od 50 godina radio i za italijansku modnu kuću Fendi, gde je bio umetnički direktor ženske kolekcije od 1965. do svoje smrti. U Fendiju je eksperimentisao sa krznom i kožom, spajajući luksuz sa futurizmom i neobičnim materijalima, često pomerajući granice ukusa – i modne etike.

Osim što je radio za tuđe kuće, Lagerfeld je imao i svoj istoimeni brend Karl Lagerfeld, poznat po urbanom šiku, crno-belom koloritu i pristupačnijim cenama, čime je želeo da omogući „demokratizaciju stila“. Njegove kolekcije su bile popularne među mlađim publikama, a često je sarađivao sa high-street brendovima poput H&M-a, što je 2004. godine izazvalo pravi modni stampedo.

Estetika, stav i radna etika

Lagerfeld je bio poznat po nemilosrdnom radnom tempu. Radio je istovremeno za tri kuće, ilustrovao je modne skice isključivo ručno, nadgledao foto-kampanje, dizajnirao enterijere i pisao knjige. Obožavao je da čita knjige i posedovao je više od 300.000 naslova! Bio je fotograf, izdavač i filozof pop-kulture.

Njegove izjave bile su jednako čuvene koliko i njegove kolekcije – britke, nekada provokativne, ponekad čak i uvredljive, ali uvek iskrene i bez kompromisa. Lagerfeld je znao da je moda više od odeće – to je vizija, poruka i stav.

Mačka Choupette i mit o Lagerfeldu

Nijedna priča o Lagerfeldu ne bi bila potpuna bez spominjanja Choupette, njegove voljene bele persijske mačke koja je imala sopstveni Instagram, liniju proizvoda i vozača. Nakon Karlove smrti 2019. godine, spekulisalo se čak i da je deo njegovog bogatstva, procenjenog na više od 200 miliona evra, nasledila upravo Choupette, mada to nikada nije bilo dokazano.

Karl Lagerfeld iza objektiva: Moda kroz sopstveno sočivo

Karl Lagerfeld nije samo stvarao modu, on ju je i fotografisao. Još od 1987. godine, kada je prvi put stao iza kamere zbog potrebe da sam uradi kampanju za Chanel, Lagerfeld se zaljubio u fotografiju i nikada se više nije odvojio od nje. Njegov alat izbora je bio Hasselblad, švedski srednjeformatni aparat, poznat po neverovatnom kvalitetu, savršenoj oštrini objektiva i dubokoj tonskoj gradaciji fotografija. Bio je to aparat dostojan jednog perfekcioniste kakav je Lagerfeld bio.

Njegov fotografski opus obuhvata sve, od kampanja za Chanel, Fendi i sopstveni brend, preko modnih editorijala za Vogue, Numéro i Harper’s Bazaar, do umetničkih knjiga i monografija. Lagerfeld je često sam režirao, stilizovao i fotografisao svoje modne muze, a među kojima su bile Claudia Schiffer, Baptiste Giabiconi, Cara Delevingne, Kendall Jenner i druge.

Njegove fotografije nose prepoznatljiv pečat: dramatično osvetljenje, crno-bele kompozicije, snažan kontrast između klasične elegancije i savremene provokacije. Fotografija za njega nije bila hobi, bila je produžetak njegovog kreativnog univerzuma.

Lagerfeld je jednom izjavio: "za mene je kamera kao beležnica. Ne pravim razliku između crtanja, fotografisanja i dizajniranja. Sve je to deo istog čina."

U svetu mode, retko se dešava da neko istovremeno stvara odeću i sliku o njoj, a Lagerfeld je to činio svakodnevno.

Lagerfeld je od sebe stvorio mit, brend, ikonu. Bio je i dizajner i filozof i  arbitar ukusa i provokator. Iako je fizički napustio svet mode, njegova estetika, radna etika i filozofija ostali su večni deo modne industrije.

Pri kraju ovog osvrta, reći ću da je Karl Lagerfeld bio više od dizajnera. Bio je kustos savremenog stila. Njegov rad nas podseća da moda nije samo odeća, već komunikacija bez reči, stav koji se nosi, priča koja se piše tkaninama. U vremenu kada se stil često svodi na ponavljanje, Lagerfeld je bio originalan do kraja.

U svetu koji sve češće postaje uniformisan, Karl Lagerfeld ostaje podsetnik da su individualnost i estetika večna moda.

Na kraju, pogledajmo osnovnu vremensku liniju modnog imperatora Karla Lagerfelda:

1954

Pobednik Wool Secretariat takmičenja

Početak karijere u Parizu. Prva praksa kod Pjera Balmena.

1965

Ulazak u Fendi

Početak višedecenijskog rada sa luksuznom italijanskom kućom. Eksperimentisanje s krznom i futurističkim materijalima.

1974

Osniva svoj brend "Karl Lagerfeld"

Urban chic, minimalistički kolorit (crno-belo), ironija i grafički elementi.

1983

Preuzima Chanel

Transformiše kuću u globalni simbol modernog luksuza. Kombinuje klasiku i avangardu.

1993

Skandal na reviji za Fendi

Angažuje porno-zvezdu Moanu Pozzi da se prošeta pistom – modna štampa je u šoku.

2004

Saradnja sa H&M-om

Prvi high fashion dizajner koji ulazi u fast fashion sektor. Kolekcija rasprodata u roku od sati.

2010–2015

Fotograf, ilustrator i dizajner enterijera

Radi kampanje za brendove, uređuje izdanja knjiga, osniva Lagerfeld Gallery.

2019

Preminuo u 85. godini

Svet mode ostaje bez svog cara, Chanel i Fendi održavaju omaž revije.

Parfem – nevidljivi potpis našeg identiteta

Otkad znam za sebe, volim i koristim parfeme. Zašto, probaću da objasnim u ovoj kratkoj, sasvim ličnoj, da ne kažem intimnoj zabelešci. 

U najkraćem, parfem predstavlja kompoziciju prirodnih ili sintetičkih mirisnih esencija, rastvorenih u alkoholu ili uljima, koja zajedno stvaraju jedinstven olfaktorno-mirisni doživljaj. 

Parfem nije samo miris u bočici, već jedinstveni jezik kojim govorimo bez ijedne izgovorene reči. On je spoj primenjene umetnosti i nauke, hemije i emocije, estetike i intime. Svaka kap parfema u sebi nosi moć da probudi sećanja, izazove emocije i ostavi trag u prostoru čak i kada ga osoba koja ga nosi napusti. Parfem nije samo prijatan miris, on je svojevrsni jezik kojim govorimo bez reči. Njegova svrha i uloga daleko prevazilaze puku higijenu ili prikrivanje neprijatnih mirisa.

Zašto onda ljudi koriste parfeme? Odgovor je višeslojan. Najpre, parfemi oplemenjuju svakodnevicu i daju nam osećaj svežine, otmenosti, ali i zavodljivosti. Istovremeno, parfem je i sredstvo komunikacije: njime šaljemo poruku ko smo, kakav utisak želimo da ostavimo i na koji način želimo da budemo zapamćeni. Diskretan miris može govoriti o samokontroli i eleganciji, dok snažan i upečatljiv ton otkriva samopouzdanje i potrebu da se istakne individualnost.

Parfem je, u suštini, odraz identiteta. Kao što garderoba, način govora ili držanje odražavaju naš stil, tako i izbor mirisnih nota otkriva nešto o našem unutrašnjem biću. 

U tom smislu, drvenasti i duvanski tonovi u parfemu sugerišu snagu i zrelost, cvetni i citrusni otkrivaju vedrinu i otvorenost, dok začinski i orijentalni asociraju na strast i tajanstvenost.

Miris postaje naš nevidljivi potpis - ostaje upamćen i kada reči izblede. Parfem nije puka navika ili dodatak toaleti; on je produžetak našeg karaktera, tih ali snažan izraz našeg stila i lične estetike. dakle, parfem je svojevrsna nevidljiva vizit-karta. Kada neko uđe u prostoriju, njegov miris može ostaviti jači i trajniji utisak od reči.

Zato, sledeći put kada posegnete za bočicom parfema, setite se da time ne birate samo miris, već odlučujete kako će vas svet doživeti. Jer parfem, više nego išta drugo, govori o nama ono što možda sami nikada ne bismo rekli.

Na kraju, parfem nije samo običan miris, već lična izjava, nevidljivi oklop i umetničko delo koje nosimo na sebi. On je spoj estetike, psihologije i kulture i zato zauzima posebno mesto u ljudskom identitetu.

Sonda Vojadžer 1 - kako radi i gde je sada?

Sonda Vojadžer 1 (Voyager 1), luta već skoro 50 godina svemirom, ali ni za narednih milion godina i dalje neće preleteti i napustiti našu galaksiju.

Vojadžer 1 je lansiran daleke 1977. godine i danas predstavlja najdalji objekat u svemiru koji je čovek napravio. Trenutno je udaljen od nas preko 24,8 milijardi kilometara. U međuzvezdani prostor je ušao davne 2012. godine, putujući brzinom od 17 km/s.

Ali, čak i posle milion godina, on će i dalje  lutati, u galaktičkim razmerama posmatrano u našoj blizini, nedaleko od mesta odakle je krenuo. Biće mu potrebno oko 40.000 godina da prođe blizu nama druge najbliže zvezde (Glize 445), kao i više od 400 miliona godina da završi jednu orbitu oko naše galaksije Mlečnog puta.

Iako mu snaga slabi nakon skoro 50 godina, Vojadžer 1 ipak nastavlja da šalje signale nazad na Zemlju koristeći radioizotopski termoelektrični generator (RTG). 

Mnogi su se pitali kako je moguće da je Vojadžer i posle tolikih decenija i dalje operativan? Odgovor je upravo u RTG-u, pa hajde da vidimo kako taj izvor energije radi.

NASA/Getty Images/Hulton Archive

Dakle, ukratko i jednostavno, RTG (radioizotopski termoelektrični generator) na sondi Vojadžer 1, ali i njegovom nešto mlađem bratu Vojadžeru 2, je zapravo svojevrsna „baterija“ koja koristi radioaktivni raspad kako bi proizvodila struju.

Unutar RTG-a se nalazi plutonijum-238, koji se prirodno raspada i pri tome oslobađa toplotu. Ta toplota se pomoću posebnih termoelektričnih materijala direktno pretvara u električnu energiju. RTG nema pokretnih delova, što znači da je uređaj napravljen tako da bude pouzdan i dugovečan decenijama.

Zašto su inženjeri NASA odabrali baš ovakav vid napajanja? Zato što solarni paneli ne bi radili daleko od Sunca, pa je RTG jedini praktičan način da Vojadžeri imaju struju i na udaljenosti od desetina milijardi kilometara.

Na žalost, i pored svoje dugovečnosti, RTG polako gubi snagu (svake godine snaga mu opadne za nekoliko procenata), ali i danas, skoro 50 godina kasnije, još uvek daje dovoljno energije da sonda uspešno održava rad nekoliko instrumenata i glavne antene. U suštini, RTG je mala nuklearna „peć“ koja omogućava da Vojadžeri nastave svoje putovanje kroz međuzvezdani prostor. Ipak, NASA očekuje da će kontakt sa Vojadžerom biti izgubljen najkasnije do 2030. godine, jer decenije rada ipak čine svoje. Kada se to desi, Vojadžer 1 će nastaviti svoje usamljeno putovanje. Tiho, bez upravljanja, ali večno, noseći zlatnu ploču, vremensku kapsulu Zemljinih zvukova, slika i pozdrava, sve dublje i dublje u kosmički mrak.

Ilustracija: From Quarks to Quazars

Na kraju, crvena linija na gornjoj ilustraciji pokazuje koliko će daleko Vojadžer stići za milion godina! Kao što vidimo, jedva da će se maknuti od starta, čak i nakon nama nezamislivih milion godina!

Da sumiram: posle punih 48 godina putovanja kroz svemir, Vojadžer je svega jedan svetlosni dan udaljen od Zemlje. Ako znamo da jedna svetlosna godina ima 365 svetlosnih dana, to znači da je Vojadžer za sada prešao svega 0,3% jedne svetlosne godine. Ovo nam samo pokazuje i dokazuje kolike su razmere kosmosa, u kojem je i naša galaksija samo jedna beznačajna kap u okeanu svemira.

Aja Sofija ili Agija Sofija – kako je pravilno?

Pre izvesnog vremena sam imao diskusiju sa jednom gospođom na Fejsbuku, vezano za ime crkve Svete Sofije u Carigradu (sada Istanbulu).

Ovo me je inspirisalo da potražim nekoliko stručnih mišljenja, i mogu reći na kraju, da mi je drago da sam ipak suštinski bio u pravu.

Dakle, da li je ispravno reći Aja Sofija ili Agija Sofija? Odgovor je zanimljiv jer u sebi nosi tragove istorije, jezičkih prilagođavanja i kulturnih uticaja.

Crkvu je podigao u 6. veku car Justinijan i nosila je ime Ἁγία Σοφία (Agía Sofía), ili punim imenom Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας - „Hram Svete Mudrosti Božjе".

Na grčkom jeziku reč Agía znači „sveta“, a Sophía znači „mudrost“. Kao što vidimo, naziv zapravo znači „Sveta Mudrost“, a ne, kako se često pogrešno misli, ime neke svetiteljke.

U grčkom jeziku glas γ (gamma) ispred vokala „i“ i „e“ izgovara se kao meko ʝ (nešto između našeg „j“ i „đ“). Zato Grci izgovaraju „Agía“ tako da strancu može zvučati kao „Ajja“.

Kada su Osmanlije osvojile Carigrad 1453. godine, preuzeli su postojeći naziv i tada ga prilagodili svom jeziku - Ayasofya. U turskom jeziku nije postojalo odgovarajuće „g“ u toj poziciji, pa je "Agia" postalo „Aja“. Tako je oblik Ayasofya ušao u sve turske spise, a preko njih i u svakodnevni govor naroda na Balkanu. Tako se i kod nas ustalio oblik Aja Sofija. Dakle, u srpskom jeziku i danas se najčešće koristi oblik Aja Sofija, jer je tako ukorenjen kroz vekove, posebno za vreme viševekovne turske vladavine. To je danas, možemo reći, ispravan naziv u standardnom jeziku, ali koji nosi pečat turske fonetike.

Sa lingvističkog stanovišta, oblik Agija Sofija bliži je grčkom izvorniku. Ako želimo da naglasimo vizantijsko i hrišćansko poreklo crkve, ovaj oblik apsolutno ima prednost. Ipak (rekao bih na žalost), u širokoj upotrebi kod nas je i dalje mnogo češći izraz „Aja Sofija“.

Zašto i pored svega ipak dolazi do zabune? Zato što mnogi ljudi misle da i sami Grci kažu „Aja“. Međutim, kao što sam već spomenuo, to je posledica toga što grčko γ (gamma) u brzom govoru zvuči kao mekano „j“. Za neupućeno uvo, to zaista može da liči na tursko „Aja“, i tu nastaje zabuna.

U tom smislu možemo reći da su oba oblika – i Aja Sofija i Agija Sofija ispravna, ali u različitim kontekstima: Aja Sofija je uobičajen i ukorenjen oblik u srpskom jeziku, dok je Agija Sofija veran izvornom grčkom jeziku i prikladan u formalnim, stručnim i teološkim tekstovima. Dakle, sve zavisi od toga šta želimo da naglasimo: istorijsku upotrebu, ili jezičku, istorijsku, i ako hoćete, kulturološku preciznost.

U svakom slučaju, iza oba naziva krije se isto značenje – veličanstvena crkva, jedan od najvažnijih simbola vizantijske kulture, arhitekture i hrišćanskog sveta uopšte. 

Na kraju, ako nekoga zanima, moja malenkost uvek prednost daje nazivu Agija Sofija.

Obrnuti/suprotni potisak - Reverse Thrust

Ovaj tekst će, nadam se, naročito zanimljiv biti ljubiteljima putničkih aviona, ali svakako i svi ostali mogu da pročitaju i upoznaju se sa jednom zanimljivom bezbednosnom procedurom koja se koristi prilikom sletanja.

Dakle, kada mlazni avion sleti, potrebno je da se brzo i bezbedno uspori nakon dodira sa pistom. Jedno od ključnih sredstava koje piloti koriste u tom trenutku je obrnuti/suprotni potisak (Reverse Thrust) – tehnika kojom se potisak motora usmerava unapred, umesto unazad, kako bi se avion efikasnije usporio.

Kod manje upućenih, ova tehnika može izazvati zabrinutost, jer primećuju da se oplata motora odjednom razdvaja, što neupućenima liči na nešto neuobičajeno.

Hajde da vidimo kako Reverse Thrust funkcioniše: Tokom uobičajenog leta, mlazni motori izbacuju vazduh unazad, stvarajući potisak koji avion gura napred. Međutim, nakon sletanja, pilot uključuje obrnuti potisak. Potisak motora se tada preusmerava ka napred, što dovodi so usporavnja letelice.

Kod turboventilatorskih motora (turbofan), pokretni delovi zvani thrust reversers (reverzeri potiska) se otvaraju i preusmeravaju vazduh koji izlazi iz ventilatora ili izduvnog dela motora. Preusmereni tok vazduha stvara silu koja se suprotstavlja kretanju aviona, pomažući mu da se zaustavi brže nego pomoću kočnica na točkovima.

Prednost obrnutog potiska je što smanjuje opterećenje i habanje kočnica, povećava bezbednost, a posebno je koristan pri sletanju na kratke ili klizave piste.

Na ovom YouTube videu može se videti avion koji po sletanju aktivira obrnuti potisak:

Evo, dakle, šta se na snimku konkretno dešava:

Nakon dodira sa pistom (touchdown), gas je na minimumu. Tada pilot uključuje obrnuti potisak, a zatim se pokretni paneli otvaraju. Nakon toga, vazduh iz ventilatora počinje da se usmerava unapred i u stranu, a ovako preusmereni vazduh pomaže avionu da se znatno brže zaustavi. Na kraju, kako brzina opadne, reverzeri se zatvaraju i avion prelazi na kočnice točkova.

Kao što vidimo, obrnuti potisak je jedan od ključnih bezbednosnih mehanizama u modernom vazduhoplovstvu. Iako glavni posao zaustavljanja i dalje obavljaju kočnice na točkovima, ova tehnologija značajno smanjuje habanje sistema i pruža dodatnu sigurnost, posebno u zahtevnim uslovima sletanja.

Koliko daleko vidimo pojedinačne zvezde - Od golog oka do teleskopa

Kada pogledamo noću nebo, vidimo hiljade zvezda. Ali koliko su one daleko i možemo li uopšte videti pojedinačne zvezde i u drugim galaksijama? Odgovor na ovo pitanje nas vodi od dometa ljudskog oka do impresivnih dostignuća modernih teleskopa.

Tokom takozvane savršene noći i tamnog neba bez svetlosnog zagađenja, ljudsko oko može registrovati zvezde magnitude do oko +6,0. To znači da možemo videti pojedinačne zvezde udaljene do nekoliko hiljada svetlosnih godina, ali samo pod uslovom da su dovoljno sjajne.  

Na primer: Deneb ili alfa Labuda (lat. Deneb, α Cygni, α Cyg) je najsjajnija zvezda sazvežđa Labud i devetnaesta najsjajnija zvezda noćnog neba, udaljena oko 1.500 svetlosnih godina, i predstavlja jedan od najudaljenijih pojedinačnih objekata vidljivih golim okom. Zvezda V762 Cassiopeiae je prema novim merenjima udaljena oko 2.500–2.800 svetlosnih godna i vidljiva je samo sa izuzetno tamnog mesta.

Na gornjoj ilustraciji vidimo koliki je domašaj našeg oka tokom tamne noći. Samo taj zaokruženi deo naše galaksije je nama vidljiv!

Da bismo mogli posmatrati zvezde koje su na većim daljinama, neophodni su nam profesionalni optički teleskopi, poput Hubble Space Telescope ili još modernijeg James Webb Space Telescope, koji mogu razlučiti pojedinačne zvezde u Magelanovim oblacima udaljenim 160–200 hiljada svetlosnih godina i u galaksiji Andromedi (M31), koja je udaljena od nas  2,54 miliona svetlosnih godina. 

Za udaljenosti veće od desetina miliona svetlosnih godina, čak i najveći i najmoderniji teleskopi mogu videti samo zvezdana jata ili kratkotrajne ektremno velike i sjajne supernove.

Da zaključimo: bez optike možemo videti samo najjače zvezde udaljene do par hiljada svetlosnih godina. Uz pomoć profesionalnih teleskopa možemo videti pojedinačne zvezde do udaljenosti od oko 2,5 miliona svetlosnih godina.

Na samom kraju, još jedna neverovatna zanimljivost. Možemo li ipak videti i udaljenije zvezde? Možemo! Kako, pitaće neki? Odgovor je – gravitaciono sočivo.

Gravitaciono sočivo je kosmički trik prirode u kojem jaka gravitacija “savija” svetlost – slično kao što stakleno sočivo savija zrake u naočarima ili fotoaparatu.

Evo kako to funkcioniše, uprošćeno: masivni objekti poput galaksija ili jata galaksija imaju ogromnu gravitaciju koja zakrivljuje prostor-vreme oko sebe, shodno Ajnštajnovoj  opštoj teoriji relativnosti. Kada svetlost neke daleke zvezde ili galaksije prolazi pored tog masivnog objekta, put svetlosti se zakrivljuje, pa nam izgleda kao da dolazi iz malo drugačijeg pravca. Rezultat ovoga je da se daleki izvor svetlosti može povećati, iskriviti ili pojaviti u više kopija, baš kao što lupa može povećati sitne detalje.

Za astronome je ovo fantastično, jer nam omogućava da vidimo objekte koji bi inače bili previše slabi ili predaleko, baš kao što su zvezde iz vrlo ranog svemira, otkrivene samo zato što ih je gravitaciono sočivo “pojačalo”. Ovim putem su otkrivene zvezde Icarus (MACS J1149 LS1), od koje je svetlost putovala do nas oko 9,34 milijardi godina i Earendel, trenutni rekorder, udaljen oko 12,9 milijardi svetlosnih godina, zvezda iz epohe kada je svemir imao manje od 1 milijarde godina.

Kada sledeći put pogledate noću ka zvezdama, setite se uvek koliko smo mi mali u odnosu na veličanstvenu prirodu svemira.

Izvori koje sam koristio prilikom nastanka ovog teksta: 

- Freedman, W. L., & Madore, B. F. (2010). The Hubble Constant. Annual Review of Astronomy and Astrophysics, 48, 673–710.  

- Welch, B. et al. (2022). A Highly Magnified Star at Redshift 6.2. Nature, 603(7900), 815–818.  

- Kelly, P. L. et al. (2018). An Individual Star at Redshift 1.5 Extremely Magnified by a Galaxy-Cluster Lens. Nature Astronomy, 2, 334–342.  

- Gaia Collaboration (2022). Gaia Data Release 3. Astronomy & Astrophysics.

Osnove sajber bezbednosti - šta su sajber napadi i kako funkcionišu?

Moderno, informatičko doba u kojem živimo, donelo je mnogo toga dobrog. Na žalost, kao i u svim ostalim oblastima ljudskog delanja, uvek se nađu neki pojednici, timovi ili grupe, koji nemaju plemenite i dobre namere i koji prevashodno žele da nanesu štetu.

U tom smislu, posebno su zabrinjavajući takozvani sajber napadi. U ovom sasvim kratkom, osnovnom vodiču, probaću da upoznam širi krug ljudi, šta su sajber napadi, čemu služe i kako se od njih zaštititi.

Ovaj tekst je namenjen ljudima koji o ovoj temi ne znaju dovoljno, dok profesionalcima možda neće biti zanimljiv, jer nudi samo osnovne (ali efikasne) odgovore.

Dakle, sajber napadi predstavljaju zlonamerne pokušaje neovlašćenog pristupa računarima, računarskim sistemima, mrežama ili podacima, u cilju izazivanja štete, krađe informacija, ucene ili ometanja rada. Ovi napadi mogu biti usmereni ka pojedincima, kompanijama, državnim institucijama, kompanijama od strateškog značaja, itd. Metode napada su raznovrsne i stalno se usavršavaju, a najčešće uključuju:

- Phishing, tj. lažne poruke koje korisnike navode da otkriju lozinke ili lične podatke,

- Malver (malicious software), odnosno zlonamerni softver poput virusa, trojanaca ili ransomware-a koji zarazi sistem, 

- DDoS napade kojima se izaziva preopterećenje servera ogromnim brojem zahteva, čime se onemogućava njegov normalan rad,

- Eksploataciju ranjivosti, odnosno iskorišćavanje bezbednosnih rupa u softveru ili hardveru.

Ciljevi sajber napada variraju od finansijske koristi (krađa novca ili podataka), industrijske špijunaže i sabotaže, do političkih motiva, kao što su destabilizacija institucija ili širenje dezinformacija. U poslednje vreme raste broj tzv. ransomware napada, gde napadači zaključavaju podatke i traže otkup.

Zbog sve veće digitalizacije, sajber bezbednost je postala ključna komponenta moderne infrastrukture. Prevencija, edukacija korisnika i redovno ažuriranje sistema osnovni su koraci u zaštiti od ovih pretnji.

U tom smislu, da vidimo kako se zaštititi od sajber napada i koje bi bile ključne mere prevencije. U eri sveprisutne digitalne povezanosti, zaštita od sajber napada zahteva kombinaciju tehničkih rešenja, dobrih navika i svesti o pretnjama. Sledeće mere predstavljaju osnovu svakodnevne sajber higijene:

- Koristi jake i jedinstvene lozinke

Lozinke treba da budu složene (kombinacija slova, brojeva i specijalnih znakova), različite za svaku uslugu i redovno menjane. Idealno je koristiti password manager za njihovo bezbedno čuvanje.

- Uključi dvofaktorsku autentifikaciju (2FA)

Dodatni sloj zaštite koji zahteva unos koda iz SMS-a, e-maila ili posebne aplikacije, čak i ako je lozinka kompromitovana.

- Redovno ažuriraj softver i operativne sisteme

Mnogi napadi se oslanjaju na poznate ranjivosti u zastarelim verzijama programa. Uključi automatska ažuriranja kad god je moguće.

- Koristi antivirus i firewall zaštitu

Pouzdan antivirusni program i aktivan firewall mogu detektovati i blokirati sumnjive aktivnosti pre nego što nanesu štetu.

- Pažljivo otvaraj e-mailove i linkove

Ne otvaraj priloge ni linkove iz sumnjivih ili nepoznatih izvora. Phishing poruke često izgledaju uverljivo – proveri adresu pošiljaoca i pazi na gramatičke greške.

- Redovno pravi rezervne kopije (backup)

Važne podatke čuvaj na eksternom disku ili cloud servisu. U slučaju ransomware napada, backup može sprečiti gubitak podataka i ucenu.

- Ne koristi javne Wi-Fi mreže bez VPN-a

Otvorene mreže su idealne za presretanje saobraćaja. Koristi VPN (Virtuelnu privatnu mrežu) za šifrovanu komunikaciju.

- Ograniči pristup uređajima i podacima

Koristi zaključavanje uređaja, šifrovanje diskova i precizno dodeljivanje prava pristupa u organizacijama.

- Edukacija i oprez su najjači štit

Mnogi napadi uspevaju zbog ljudske greške. Redovno se informiši o pretnjama, treniraj osoblje (ako vodiš firmu) i ne zaboravi da je najvažnija zaštita kritičko razmišljanje.

Na kraju ovo kratkog vodiča, moram reći da apsolutna zaštita od sajber napada ne postoji. Hakeri se uvek trude da budu korak ispred. Ali, uz pridržavanje mera bezbednosti i predostrožnosti, mogućnost i verovatnoću da će napad uspeti možemo smanjiti na najmanju moguću meru.

Džejms Bond - agent 007 koji je postao mit

Malo je reći da volim serijal filmova o tajnom agentu Džejmsu Bondu (James Bond). Možda bih čak mogao reći da obožavam te filmove i svaki od njih sam pojedinačno odgledao bar po tri puta. Zato, hajde da u ovom tekstu vidimo šta je to (meni) toliko privlačno u tom liku...

Džejms Bond, agent 007, daleko je više od lika iz špijunskih romana i filmova. On je simbol elegancije, hladnokrvne efikasnosti, muževnosti i britanske imperijalne samouverenosti, upakovan u smokinge, luksuzne automobile, opasnosti i zavodljivosti. Njegova pojava oblikovala je popularnu kulturu druge polovine 20. veka, i ostala snažno prisutna do danas.

No, manje je poznato da se iza ovog fiktivnog agenta krije stvarni svet, njegova istorija, politika i špijunaža u svom najzanimljivijem obliku.

Lik Džejmsa Bonda stvorio je pisac i bivši britanski mornarički obaveštajac Ian Fleming. Prvi roman, Kazino Rojal (Casino Royale), objavljen je 1953. godine, u doba kada je hladni rat tek počinjao da definiše novu globalnu podelu moći. Fleming je u Bondu utkao sopstvena iskustva iz Drugog svetskog rata, tokom kojeg je radio za britansku mornaricu i sarađivao s obaveštajnim službama. Mnogi veruju da je Bond delimično zasnovan na nekoliko stvarnih špijuna koje je Fleming poznavao, a najčešće se spominje Duško Popov, srpski agent iz Jugoslavije (!), koji je radio kao dvostruki agent za MI6 i FBI. Popov je bio poznat po svom hedonističkom stilu života, sposobnosti da zavede žene, hazarderskim sklonostima i neustrašivosti. Fleming je sreo Popova tokom rata, a njihov susret u hotelu Casino Estoril u Portugalu, očigledno je ostavio snažan utisak na Fleminga, jer je upravo ta lokacija poslužila kao inspiracija za prvi roman o Bondu.

Bond nije samo špijun, on je moderna bajka za odrasle. U svakom filmu i romanu Bond se suočava s egzistencijalnim pretnjama po svet, globalnih razmera: megalomanskim zlikovcima, teroristima, nuklearnim krizama, ubicama i korumpiranim moćnicima. Ali, način na koji to čini razlikuje ga od drugih. Hladnokrva efikasnost, gotovo nadljudska kontrola, čuvena rečenica "My name is Bond, James Bond", i nezaobilazna čaša martinija "shaken, not stirred", sve su to elementi koji su ga pretvorili u kulturni arhetip.

Filmovi o Bondu obuhvataju više od 25 naslova i traju već preko 60 godina. Svaki glumac koji ga je tumačio uneo je sopstveni pečat: Šon Koneri je doneo surovu muževnost, Rodžer Mur šarm i ironiju, Timoti Dalton mračnu ozbiljnost, Pirs Brosnan tehničku eleganciju, a Danijel Krejg ranjivu brutalnost i psihološku dubinu. Uprkos promenama u tonu i vremenu, određene konstante ostaju: zavodljive Bond devojke, stilizovana akcija, egzotične lokacije, high-tech gedžeti, prepoznatljiva muzika i nezaobilazna rečenica na početku uvodne špijunske sekvence.

Osim samog lika Džejmsa Bonda, jedan od najprepoznatljivijih elemenata Bondovog univerzuma su uvek i Bond devojke, žene koje su istovremeno simboli seksualne privlačnosti, nezavisnosti i opasnosti. Od legendarne Hani Rajder (Ursula Andress) koja izlazi iz mora u filmu Dr. No, preko sofisticirane Vesper Lind (Eva Green) u Casino Royale, do kompleksne Madeleine Swann (Léa Seydoux) u novijim filmovima, Bond devojke su se razvijale u skladu s vremenom. U početku su bile često samo dekorativne figure, ali su vremenom postajale ravnopravne akterke, pa čak i kontrapunkti Bondu. Veza između Bonda i žene gotovo uvek nosi notu tragičnog - zavodljive, fatalne i često smrtno ugrožene.

Drugi stub Bondove mitologije su gedžeti — sofisticirane i ponekad apsurdno domišljate naprave koje mu omogućavaju da se izvuče iz gotovo svake situacije. Od automobila sa sedištima za katapultiranje, do štapa za skijanje sa raketnim pogonom, ručnog sata s laserom, mini podmornice u koferu ili mobilnog telefona koji može daljinski upravljati BMW-om, Bondovi gedžeti su neraskidivo vezani za izume ekscentričnog Q-a (Quartermaster), šefa odeljenja za istraživanje i razvoj u MI6. Gedžeti nisu samo funkcionalni, već često služe kao metafora tehnološke nadmoći Zapada, ali i kao humoristički ventil u napetom narativu.

A uz devojke i gedžete, tu su naravno i automobili. Bondovi automobili nisu samo prevozna sredstva, već pokretne tvrđave stila i tehnologije. Najslavniji među njima je Aston Martin DB5, prvi put viđen u Goldfingeru (1964), opremljen rotirajućim tablicama, mitraljezima, oklopom i katapult-sedištem. Tokom godina, Bond je vozio i Lotus Esprit koji se transformiše u podmornicu, BMW Z8, pa čak i futurističke električne modele. Automobili simbolizuju spoj muškosti, moći i sofisticiranosti, ali i britanske inženjerske superiornosti. Uvek elegantni, uvek brzi, uvek smrtonosni.

Bondova popularnost nije samo rezultat veštog pripovedanja i filmskog spektakla — on je simbol epohe. U vreme kada je Zapad bio uplašen sovjetskom pretnjom, i obrnuto, Bond je bio kontra narativ: čovek koji sam rešava krize, neustrašivo brani slobodni svet i čini to sa stilom. Kritičari su ga optuživali za seksizam, kolonijalnu nostalgiju i pojednostavljenu moralnost, ali upravo ta polarizacija njegovog lika doprinosi njegovoj dugovečnosti. Jednostavno, Bond provocira, zabavlja i fascinira.

Bond je takođe i svojevrsni brend. Od Aston Martina i Omega satova, do parfema, odela i video igara, ime James Bond je postalo sinonim za luksuz, sofisticiranost i privlačnost. Iako su se vremena promenila, a špijunski svet danas više podseća na sajber ratove nego na elegantne obračune u kazinima Monte Karla, Bond se prilagođava. U poslednjim filmovima postaje ranjiviji, humaniji, suočen s ličnim gubicima i etičkim dilemama. U tome je i njegova snaga, jer uprkos svemu, ostaje veran sebi.

Džejms Bond je mit koji se obnavlja sa svakom generacijom. On je moderna figura antičkog heroja: individualac koji sam staje pred sile koje prete svetu. U Bondu se ogleda i naša žudnja za kontrolom, naš strah od haosa i naša nada da negde ipak postoji neko, makar u smokingu, ko će stvari srediti i rešiti ih u našu korist.

Rusija i Kina osvajaju Mesec

Kina i Rusija potpisale su u maju ove, 2025. godine, memorandum o zajedničkoj izgradnji nuklearne elektrane na Mesecu, kao deo ambicioznog projekta Međunarodne lunarne istraživačke stanice (International Lunar Research Station - ILRS). Ova stanica, čija izgradnja bi trebalo da bude završena do 2036. godine, predstavljaće prvu stalnu ljudsku bazu na površini Meseca, lociranu u oblasti južnog lunarnog pola.

Centralni deo infrastrukture ILRS-a biće nuklearni reaktor, čija je izgradnja planirana kao potpuno autonomna operacija, bez potrebe za prisustvom ljudi na samom mestu instalacije. Ovaj pristup predstavlja veliki tehnološki iskorak, jer podrazumeva korišćenje napredne robotike i autonomnih sistema koji će sastavljati i aktivirati složenu energetsku infrastrukturu u lunarnim uslovima. Nuklearni reaktor će biti ključan izvor energije, posebno tokom dugih lunarnih noći kada solarni paneli ne mogu generisati dovoljno struje.

Zajednička stanica zamišljena je kao platforma otvorena za međunarodnu saradnju. Do sada je svoje učešće u projektu potvrdilo između trinaest i sedamnaest zemalja, u zavisnosti od izvora. Kina i Rusija planiraju slanje astronauta u sklopu ovog programa oko 2030. godine, što bi označilo značajan napredak za kineski svemirski program i prvi korak ka dugoročnom prisustvu ljudi na površini Meseca.

U tom smislu, South China Morning Post je izvestio da će reaktor služiti trajnoj bazi na južnom polu Meseca sa autonomnom izgradnjom i da je do sada 13 nacija priključeno, dok Reuters navodi planove u prezentaciji iz aprila 2025. godine da će reaktor koristiti i solarnu i nuklearnu energiju, a rok je između 2035. i 2036. godine, dok Kina planira prvo slanje astronauta do 2030 

Ovaj projekat već sada privlači veliku pažnju javnosti, ali i celog sveta, ne samo zbog svojih tehnoloških izazova, već i zbog potencijalnog uticaja na geopolitičku ravnotežu u istraživanju svemira. Objavljen je u trenutku kada NASA razmatra promene i moguće smanjenje budžeta za svoj Lunar Gateway projekat, što je dodatno podstaklo diskusiju o tome da li bi SAD mogle izgubiti korak u novoj svemirskoj trci.

Realizacija ove inicijative mogla bi imati dubok uticaj na budućnost istraživanja i kolonizacije Meseca, ali i postaviti nove standarde u korišćenju nuklearne energije u svemirskim misijama. Istovremeno, ostaje otvoreno pitanje koliko će ova baza biti otvorena za globalnu saradnju i da li će se razviti paralelno ili u konkurenciji sa američkim Artemis programom.

U svakom slučaju, saradnja Kine i Rusije na nuklearnom postrojenju na Mesecu označava novi korak u evoluciji svemirskih tehnologija, ali i podseća na kompleksnu dinamiku koja danas vlada između velikih svemirskih sila. Očekivanja su visoka, a naredna decenija će nesumnjivo doneti značajne promene u načinima na koje ljudi istražuju i naseljavaju naš prirodni satelit.