Kao što znamo, mi sa Zemlje uvek vidimo samo jednu stranu Meseca, dok onu drugu "tamnu" stranu nikada ne možemo videti. Ovo se dešava usled plimskih delovanja između Meseca i Zemlje, zbog kojih je naš prirodni satelit "zakucao" svoje kretanje tako što je period njegove rotacije oko sopstvene ose izjednačen sa periodom njegovog obilaska oko Zemlje. Ovakva sinhronizovana rotacija Zemlje i Meseca dovodi do toga da je prema nama uvek okrenuta ista (bliža) strana. Ona druga strana, koju pogrešno nazivamo tamnom, je udaljenija i za posmatrače sa Zemlje je nevidljiva.
Dakle, ta tamna strana uopšte nije tamna! Naprotiv, osunčana je isto kao i ova, nama vidljiva strana! Nema tamo nikakvog mraka, tj. ima ga podjednako kao i svetla. Ipak, zbog takozvane libracije (njihanja) Meseca, mi povremeno možemo zaviriti sa Zemlje i na tu udaljenu stranu, ali je čak i tada jedva 18% te "tamne" strane nama vidljivo.
Udaljenu stranu Meseca su prvi put direktno mogli da vide svojim očima astronauti misija Apolo, prilikom orbitiranja oko Meseca. Iako su je gledali, na nju ljudi nisu nikada sleteli, a nisu sletele ni automatizovane sonde, sve do 2019. godine, kada je kineska sonda „Chang'e-4“ prvi put u istoriji dotakla tlo udaljene strane. Tada je ustanovljeno da se druga strana Meseca razlikuje u geološkom i hemijskom smislu od nama bliže strane, kao i da je površina znatno više bombardovana i izbrazdana udarcima raznih manih i većih nebeskih tela sa kojima se Mesec tokom miliona godina sudarao. Još zanimljivije je bilo pronalaženje vode zarobljene u obliku leda, što je totolno promenilo sliku koju smo do tada imali o našem Mesecu.
Međutim, tu postoji jedan "mali" problem, jer je spuštanje sondi i lendera na dalju stranu Meseca znatno teže iz više razloga. Kao prvo, radio komunikacija između sonde i komandnog centra na Zemlji je komplikovanija, jer se obavlja indirektno. Ta strana Meseca koja je nevidljiva sa Zemlje, zaklonjena je samim Mesecom, koji nema jonosferu koja nama na Zemlji omogućava komunikaciju. Zato se sva komunikacija obavlja ili preko satelita koji su u orbiti oko Meseca, ili u takozvanim Lagrangevim tačkama. Sve ovo naravno iziskuje dodatne resurse, kako tehničke tako i energetske, i najvažnije materijalne, što znatno povećava troškove misija. Plus, spuštanje sonde na tačno određenu lokaciju je otežano, jer je teže dobiti precizne informacije o topografiji površine na koju se planira sletanje.
I pored toga, postoje mnogi planovi za gradnju stalnih ljudskih baza na udaljenoj površini Meseca, jer je procenjeno da bi potencijalna korist mogla biti ogromna. Takođe, postoje i planovi za smeštanje velikog radio teleskopa upravo na udaljenoj strani Meseca, jer na toj strani nema mogućih radio smetnji koje bi se mogle javiti na bližoj strani Meseca zbog položaja Zemlje.
Veruje se da bi se u budućnosti ovo znatno lakše moglo rešiti korišćenjem veštačke inteligencije (AI), koja će brže i efikasnije obrađivati podatke i upravljati misijama. Kao što smo i sami svedoci, svemirska trka, ili preciznije Mesečeva trka se tek zahuktava, a tu Elon Musk i njegov Space X program imaju svašta novo da kažu. Dokle će stići, videćemo.
