Prva fotografija Zemlje sa Meseca – slučajni snimak koji je ušao u istoriju

Avgusta 1966. godine, letelica u orbiti Meseca okrenula je kameru ka Zemlji i zabeležila prizor koji do tada niko nije video - našu planetu kako se uzdiže iznad mesečevog horizonta. 

Fotografija je bila crno-bela i prilično zrnasta, ali i istorijska, jer je to bio prvi put da je Zemlja fotografisana sa orbite oko Meseca. I što je još fascinantnije, taj snimak uopšte nije bio planiran.

No, idemo redom...

NASA-in Lunarni Orbiter 1, poleteo je 10. avgusta 1966. sa lansirnog mesta Kejp Kanaveral na Floridi. Njegova osnovna misija bila je mapiranje potencijalnih mesta sletanja za buduće Apolo misije, koristeći kameru visoke rezolucije razvijenu iz tehnologije špijunskih satelita iz doba Hladnog rata. Tokom šesnaeste orbite oko Meseca, letelica se nagnula pod pravim uglom i „ugledala“ Zemlju, u tom trenutku udaljenu oko 385.000 kilometara, kako se pojavljuje iznad Mesečevog horzonta.

Fotografija je odmah poslata u NASA kontrolni centar za praćenje blizu Madrida u Španiji. Kamera koja je zabeležila ovaj ovaj prizor je proizveo Eastman Kodak i bila je pravo tehnološko čudo za to vreme: automatski je eksponirala, razvila, skenirala i prenela film dok je još bio u samoj letelici.

Ovaj crno-beli snimak nastao je više od dve godine pre čuvene, fotografije u boji nazvane „Earthrise“ koju je napravio astronaut Bil Anders tokom misije Apolo 8 u decembru 1968. Iako je Andersova fotografija postala legendarna, upravo je Lunar Orbiter 1 doneo prvi pogled na naš svet sa drugog sveta.

Letelica je u mesečevoj orbiti provela 76 dana, a 29. oktobra 1966. namerno je srušena na površinu Meseca kako ne bi ometala buduće misije.

Sa današnje distance, ta spontana crno-bela fotografija ostaje jedno od najdubljih svedočanstava i jedan kratki trenutak kosmičke perspektive, zabeležen pre nego što je ljudska noga kročila na Mesec.

Heavy Lift rakete - teške rakete nosači

 Rakete koje su namenjene letovima u svemir su istinska čuda tehnologije i inženjerstva. Ima ih više vrsta i veličina, a tema ovog kratkog teksta su najveće, najteže, najjače i najmoćnije od svih, takozvane Heavy lift rakete, odnosno teške rakete nosači.

Na gornjoj  ilustraciji vidimo trenutno najveće i najmoćnije rakete koje su ljudi ikada napravili.

Heavy lift (teška) raketa nosač je raketa koja može da donese veliku količinu tereta u nisku Zemljinu orbitu, dok Super Heavy lift (super teške) rakete mogu da donesu još više tereta. Ove moćne rakete se koriste, ili će se koristiti u budućnosti za slanje satelita, svemirskih stanica, automatizovanih i ljudskih misija ka Mesecu i Marsu, kao i za transport velikih i teških svemirskih sondi i kapsula. 

Ključna karakteristika heavy lift raketa je veliki kapacitet podizanja. Ova klasa raketa je dizajnirana da nosi veliku masu u orbitu, što ih čini suštinski neophodnim za ambiciozne svemirske misije. 

Niska Zemljina orbita je region svemira gde se nalazi većina satelita, ali i Međunarodna svemirska stanica (ISS), a niska orbita može u budućnosti biti korištena i za prve korake ka drugim destinacijama u Sunčevom sistemu. 

Ne samo da su ove rakete moćne, već mogu da nose i ljude i teret, bilo da su to veliki delovi svemirskih stanica, teleskopi, kao i svemirske letelice za istraživanje drugih planeta. 

Na primer super teška raketa kao što je SpaceX Falcon Heavy, može da isporuči čak 54.400 kilograma u nisku Zemljinu orbitu. 

Ove rakete su ključne za napredak u svemirskim istraživanjima i tehnologiji, omogućavajući misije koje bi bile nemoguće bez njihove ogromne moći. One su takođe prvi korak ka sve većim i ambicioznijim projektima poput izgradnje svemirskih baza, istraživanja Marsa, pa čak i potencijalnog odlaska na druge planete Sunčevog sistema, ili njihove prirodne satelite.

Point Nemo - najusamljenije mesto na planeti

Na našoj planeti postoje mesta koja bude osećaj strahopoštovanja, ali malo njih može da se poredi sa Point Nemom – najusamljenijom tačkom na svetu, lociranom usred okeana. Otkiven tek 1992. godine, ovaj zabačeni kutak Zemlje predstavlja pravo merilo pojma izolacije.

Point Nemo se nalazi u južnom Pacifiku i udaljen je 2.687 kilometara od najbližeg kopna u bilo kom pravcu – pa čak i od Antarktika. Njegova posebnost leži i u tome što su najbliži ljudi ovom mestu najčešće oni koji nisu na Zemlji, već astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici, u orbiti na visini od 417 kilometara.

Ovaj deo okeana je toliko izolovan da ga čak ni morske struje i vetrovi značajnije ne remete. Nastaje svojevrsna praznina – tiha i mirna površina vode usred najvećeg okeana na svetu. Upravo ta neuznemirenost doprinosi njegovom tajanstvenom karakteru i gotovo neverovatnom miru.

Point Nemo nije zanimljiv samo geografima i moreplovcima. On je i konačno počivalište otpisanih svemirskih letelica. Ovo mesto je odabrano baš zato što se nalazi daleko od civilizacije, pa svemirski ostaci pri padu ne predstavljaju opasnost za ljude. Zbog toga je Point Nemo dobio nadimak „Groblje svemirskih letelica“.

Tokom većeg dela ljudske istorije Point Nemo bio je neoznačena i neistražena površina okeana. Tek savremene mape otkrile su njegovu važnost. Danas on stoji kao simbol potpune izolacije i istovremeno nas podseća koliko su naši okeani ogromni, prazni i puni tajni.